У СВАКОМ БРОЈУ
ПОКЛОН ЦД





Награда "МУЗИКА КЛАСИКА"
за 2013. годину




Награда "МУЗИКА КЛАСИКА"
за 2012. годину




Награда "МУЗИКА КЛАСИКА"
за 2011. годину

ИЗАШАО ЈЕ НОВИ БРОЈ РЕВИЈЕ

                                   

   "МУЗИКА КЛАСИКА" бр. 14                     
        јануар - март 2014.                                         

 

НА КОЦЕРТНОМ ПОДИЈУМУ

КАРОЛИНА БЕТЕР, флаутисткиња
УМЕТНИК МОРА ДА СЛУЖИ УМЕТНОСТИ

     

Каролина Бетер је уметница која је рођена у Немачкој. Покојни Отац јој је био Немац, а мајка je Српкиња. Трагом својих корена је пре пет година дошла у Београд, трагајући и овде за уметничким простором у коме ће звук  инструмената претходних епоха пронаћи своју публику. Чини се да је у томе и успела. Иако флаутисткиња, она је јавности позната као уметница која свира блок и траверзо фалуту.
 
Домаћој публици сте представили различите облике флауте, пре свега историјске инструменте, које немамо често прилике да слушамо. Како би сте описали траверзо флауту?
Траверзо флаута је претеча модерне флауте, која је била у извођачкој пракси од 17. века надаље. Она је дрвена, има једну клапну. Касније, кроз историју, додато је још клапни, четири, шест и осам у класици, после десет и више у романтици, како би се испунили техички захтеви музике тих времена. Барокна флаута са једном клапном има коничну цев и њене техничке могућности, на пример динамика и опсег, јесу ограничене. Са друге стране, она има специфичан звук и тиме шарм који модерна флаута нема. Барокни инструметни нису лишени шума који настаје кад се звук производи, делују мање брљантни и перфектни него модерни инструменти, јер се не чује само основни тон са његовим аликвотима, него, истовремено, и механика инструмента и његова природа.
 
Одакле љубав према историјским инструментима? Неко може помислити да сте свирањем ових инструмената ограничили себе, а са друге стране чини се да сте отворили читав један свет који другима није доступан.
Рекла бих да ограничење и ствара слободу. Ограничења су потребна како би и сам уметник схватио своје границе, и трагао за одговорима и путевима. Волим аутентичност, приближава ме истини. Блок флауту сам почела да свирам када сам имала четири године, у обданишту. Тридесет година касније радим једно те исто, односно то је постала моја професија. Никада нисам имала дилему шта ћу да радим, јер ми је од почетка било јасно да је флаута мој избор, мој избор и моје средство да се изразим.

Да ли је било обавезно да деца у обданишту нешто свирају, или је то био пут уметничког оживљавања у њима?
Не сећам се да је постојала нека пресија да се свира. Рекла бих да је то било само на инфантилном нивоу, без претензија да пређе у неко школовање. Чак и у музичкој школи, коју сам уписала са шест година, све је деловало доста необавезно, kao хоби. Мислим да сам тек на студијама схватила да је то нешто чему човек треба много да се посвети. И мислим да је то добар пут за учење. Многи одустану у пубертету, јер су деца тада у годинама када не желе да раде оно што морају,  углавном још и истражују шта их све занима. Интересовања су у главном широка, не желе да се фокусирају на једну ствар, то се тек касније искрсталише. А и када је уметност у питању њоме нико не може ни да се бави са спољашним притиском. Све дође само од себе, и амбиција је дар који не може да се научи, већ је свако развија по својој мери.

Колико је звук ране музике за Вас био интересантан још у том најмлађем узрасту?
О томе никада нисам размишљала, јер сам ја тим звуком одувек била окружена. У култури у којој сам одрастала рана музика је нешто што је део свакодневног културног живота, а тога сам свесна тек сада, када сам се сусретала са срединама где се аутентичан звук не негује тако интензивно. Музичка естетика која овде доминира је заснована на романтичним идеалима, мада по мом мишљењу, та естетика се већ преобразила у нешто друго. На пример, као последица извођачке традиције у главном чујемо интерпретацију, а не суштинско трагање ка пореклом музике и њеног контекста. Ту музичари ране музике, сад такозване историјско информисане извођацке праксе можда имају неку предност. Ја сам увек слушала музику Баха и Вивалдија, и сама сам ту музику свирала, и нисам о њој размишљала као о нечему што није уобичајено. Али, сигурна сам да је то утицало на моју естетику, коју са, наравно, пренела не само на музику, већ на мој свакодневни живот и однос према уметности.

У ком смеру се одвијала Ваша уметничка каријера пре доласка у Београд?
Пре Београда десет година сам живела у Амстердаму где сам се интензивно бавила и раном и савременом камерном музиком. Имала сам велику срећу да будем у класама професора који су врхунски педагози и музичари, а остварила сам и бројна познанства са уметницима са којим сам тамо већ свирала и са којима и даље одржавам контакт.



НЕМАЊА БОГУНОВИЋ, гитариста
МУЗИЦИ КОЈУ СВИРАМ ДАО САМ ЛИЧНИ ПЕЧАТ

     

Животни пут Немање Богуновића одвија се на релацији Земун – Дубровник, а такође је и велики путник, кога познаје публика у многим земљама света. Бирајући пут уметника који и свира и ствара, он је својим необичним репертоаром прихваћен од стране најширег слушалишта. Инспирацију добија у тренутку и одмах јој се препушта.

Како као уметник себе доживљавате?
Инсистирам да ме сви представљају како и ја сам себе представљам – као београдског гитаристу. Инспирацију црпим на многим лепим местима, али ме посебно инспирише Дубровник. Начин и стил живота у овом граду у потпуности одговара и мом темпераменту, али и инструменту који свирам. Бавити се класичном гитаром у граду као што је Дубровник је, рекао бих, природна појава.
После десетак година ово је прва зима коју проводите у Београду.
Да. Желим да се посветим раду на аранжманима неких војвођанских тема које сам својевремено започео, тако да се у ближој будућности може очекивати и мој нови компакт диск.

Зашто музика Војводине?
Сматрам да је Војводина ризница културе, заснована на преплитању различитих култура и обичаја, као и музике нација које су присутне на овом тлу.

Крајем прошле године одржали сте концерт у сали Коларчеве задужбине. Дуго Вас нисмо слушали.
Да, свирао сам пре три године, а наступ пред београдском публиком је увек изазов, из више разлога. Прво зато што сам код куће, а то је мала доза већег оптерећења. Београдска публика је публика коју свакодневно могу да сретне на улици и не бих волео да са мог концерта оду незадовољни. Ја много волим да свирам и веома се радујем сваком наступу. Концерт доживаљавам као размену емоција и енергије са публиком и једва чекам да концерт почне да та размена може да крене.  Друго изазов је Коларчева задужбина као сала у којој је публика доста близу уметника на сцени и уменик види коментар на слуцу слушалаца.

Компакт диск „Soundtrack“ са обрадама филмских тема доживео је велику успех.
Морам да се похвалим да је доживео већ четврто издање за мање од две године и да за њега влада велико интересовање. Интересантно је да се купују и његова издања у продавницама дискова, али је велико интересовање и за интернет издање, нарочито у Америци. Уз диск појавила се и збирка мојих аранжмана филмских тема, снимљењих на компакт диску, тако да гитаристи могу да слушају, али и сами да свирају моје транскрипције.

Вам је донео лепу сарадњу са једним чувеним Дубровчанином?
Јесте, то је дубровачки композитор Ђело Јусић са којим сам сарађивао при изради овог диска. Он је написао сјајну критику за овај албум и те речи су ми посебно драге, јер је он у потпуности продро у суштину моје уметности.

Ђело Јусић је многима познат и као један од „Дубровачких трубадура“.
Да, а мени је посебно драго што су мене у Дубровнику добро прихватили и један интервју насловили „Први београдски 'Дубровачки трубадур'“.

Да ли то значи да и Вас можемо срести на чувеном Страдуну, ако нас пут нанесе у Дубровник?
Тако је. Ја сам шест месеци годишње сигурно тамо и често ме људи могу наћи на скалинама цркве Светог Влаха где свирам. Зачетници тог свирања су Ибрица и Ђело Јусић, а после њих се појавила читава генерација младих људи који су наставили њихов начин свирања. Ја их називам „чувари роматике“ тога града.



Јулија Бал, пијанисткиња
Ширење видокруга

     
Новосадска пијанисткиња Јулија Бал једна је од наших најистакнутијих клавирских солисткиња млађе генерације, која уз успешну концертну делатност остварује запажене резултате бавећи се компоновањем, као и транскрибовањем за клавир музике оригинално намењене другим инструментима. Јулија Бал је на новосадској Академији уметности завршила студије клавира у класи професора Јокут Михајловић и Кемала Гекића, као и постдипломске студије у класи професорке Биљане Горуновић.
Ова клавирска уметница је са изузетним успехом наступала као солисткиња и чланица камерних састава на концертима у Србији, Италији, Грчкој, Немачкој, Пољској и у САД, освојала је бројне награде на значајним домаћим музичким такмичењима, побеђујући и на угледним међународним конкурсима: била је лауреат Интернационалног ИБЛА такмичења у Рагузи у Италији и победник на Такмичењу Бредшо и Буоно у Њујорку у САД. Упоредо са концертирањем и педагошком активношћу Јулија Бал делује и као композитор, пишући клавирску и хорску музику, а током протеклих година она се посветила и специфичном аранжерском раду, транскрибујући за клавир дела Баха, Шуберта, Албениза и Вила Лобоса. Њен најзначајнији подухват на овом плану је свакако транскрибовање опсежног циклуса Дванаест концертних етида за гитару великог бразилског композитора Хеитора Вила Лобоса. Јулија Бал је ове своје транскрипције са изузетним успехом представила на Војвођанском фестивалу класичне гитаре у Новом Саду 2008. године, као и на Међународном конкурсу ИБЛА у италијанском граду Рагузи. Захваљујући победи на поменутом тамичењу, ова пијанисткиња је доцније имала прилике да наступа на турнеји по Италији и у САД. где је између осталих концерата, наступила и у чувеном њујоршком Карнеги холу. Њене клавирске транскрипције етида Хеитора Вила Лобоса недавно су штампане у издању Асоцијације гитариста Војводине и Амбасаде Бразила у Београду, а ово издање прати и компакт диск са снимцима извођења ових етида, које је Јулија Бал снимила 2008. у Новом Саду       
На јединствен начин ова пијанисткиња је тако повезала значајну концертну активност са компоновањем и аранжерским деловањем. На исти начин као што су критичари пишући о њеним наступима истицали снажну индивидуалност и јединствену тонску лепоту њених извођења, тако и композиторска вокација и аранжерска радозналост Јулији Бал отварају путеве истраживања нових видокруга савремене клавирске музике. Упечатљиви резултат њених трагања је управо објављена збирка клавирских транскрипција Вила Лобосових етида, која је у пијанистичким круговима доживела леп одјек. То је био повод за сусрет и разговор са Јулијом Бал:


СТАЛНО ТРАГАЊЕ ЗА НОВИМ 

Јулија, Ви сте у свом музичком стваралаштву успешно спојили извођаштво, компоновање и аранжерску делатност. Како видите себе као музичара и која је од ових делатности за Вас најважнија?
Могу да кажем да се то некако паралелно развијало, од самог почетка мог музичког школовања, значи од моје осме године када сам кренула да учим клавир, имала сам ту склоност и да компонујем. Имала сам срећу што су људи подржали ту моју склоност ка компоновању  и да су препознали да је то нешто добро, тако да сам временом паралелно развијала обе те делатности и себе видим и као извођача и као композитора, то јест аранжера, због тога што сматрам да припадам оном типу музичара који желе да у својој уметности дају нешто ново, неки нови поглед на композицију. И то је увек моја жеља, чак и кад дословно интерпретирам композицију неког другог аутора, без моје транскрипције, ја увек имам жељу, да ту откријем нешто ново, што други извођачи нису пронашли. Рецимо, ја на тај начин слушам неку композицију пре него што узмем да је свирам, а узимам да је свирам зато што имам жељу даје одсвирам на неки нов и и другачији начин.

Колико Вас као извођача спутавају задати оквири ранијих интерпретација, кад рецимо свирате Скрјабина, Брамса или Моцарта, где постоји много сјајних извођења и постоје кодификовани начини тумачења које просто морате да поштујете. Колико је за Вас оптерећење интерпретација композиција које су добро познате и већ су много пута одсвиране? Колико је ту тешко наћи неки свој особени извођачки приступ?
То зависи од саме композиције. Не знам, читала сам често да су неки велики музичари, композитори и извођачи, заправо настојали да не слушају пуно извођења других уметника, да би се сконцентрисали на неко своје виђење дела. Међутим, ја мислим да је важно чути што више извођења, јер свако има неку своју идеју о делу, али оно што је по мени неизоставно – мора се  остати веран нотном тексту, покушати да одсвираш дело онако како је записано, јер све што је композитор написао у нотама, има свој разлог и смисао. Када размишљам о томе, ја ту видим и себе као композитора – када ја пишем неку своју композицију, увек се бринем о детаљима интерпретације и трудим да се да свака ознака, неки легато, или динамичке ознаке одражавају баш ону идеју коју сам имала компонујући, да што верније музиком опишем оно што сам ја осећала. А тако бих и ја волела да то буде одсвирано на тај начин, уколико неко други интерпретира моје композиције. На тај начин разумем ту композиторску идеју и емоцију која се јавља рецимо у мени, колико сам ја, на пример, одушевљена кад пишем нешто, зато што желим да то управо тако изгледа и звучи. Сигурно је да су исто то желели и велики композитори прошлих епоха, чију музику ми свирамо: Скрјабин, Шопен, Рахмањинов и други и на мени је да се трудим да то разумем.

Који су композитори блиски Вашим афинитетима, постоје ли неки аутори или стилски периоди који су Вам посебно занимљиви или ближи од других? 
То се јако често мења код мене. Неко време, док сам била у основној школи, јако сам волела Баха, његова музика ме је јако привлачила. Затим сам ишла ка неком романтизму: Шопен, Лист, Стравински, Рахмањинов и заправо мислим да увек волим оно чему сам се тренутно посветила. Некако, не могу да кажем ево сад овај композитор је био остао је мој омиљени композитор и мислим да некако се мењам просто ... И трудим се заправо да оно што тренутно свирам, да ми то буде омиљена музика, јер мислим да ми је то, некако, професионална дужност ... (смех).

Кад причамо о Вашем композиторском раду, како долази до тога да седнете да пишете неко неко ново дело - како долазите до идеја за компоновање?
Најчешће повод за писање музике је неко осећање које желим да изразим. И онда полако тражим пут како да га изразим кроз музику. Тако да не бих знала то тачно да опишем ...

Чини се да је код Вас тренутно компоновање у другом плану, пошто сте се више окренула транскрипцијама за клавир музике намењене другим инструментима?
Да, некако у последње време то што сам написала транскрипције Вила Лобоса, Шуберта, и за те транскрипције сам добила значајне награде. То ме је некако сада одвукло од компоновања, сплетом околности, које су ме ето натерале да се више посветим транскрипцијама. Због тога током неколико протеклих година нисам баш имала простора за компоновање. Ја се надам да ћу убудуће радити више и на том плану ...



Перформативи Срђана Асановића

     
Нижински на једном месту у свом дневнику каже како није желео да иде на универзитет јер тамо студенте уче политици, а уметник би морао да буде изван и, рекли бисмо, изнад тога. Чињеница да овакав став данас једва да можемо да разумемо изван његове осуде за ескапизам, елитизам или естетицизам, говори више о уметности и схватању уметности у наше време него томови естетичких расправа. Он можда указује на оно што је изгубљено, или оно што је умрло, када већ говоримо о смрти или макар кризи уметности, а о томе се данас једино и говори. Јер једно је криза а друго смрт. Док говоримо о кризи говоримо о суђењу а док говоримо о смрти говоримо о небићу. Терминална фаза или терминално стање је, дакле, оно стање иза границе, оно што не може бити обухваћено, што је изван термина, и тиме и изван појма, поимања, речи. Када је уметност у кризи о њој се још говори, о њој мора да се говори, јер она постоји захваљујућу том говору; тако је и цела психологија човека у кризи управо говор, очајнички, шапутав, поверљив, кокетан, како год; психоанализа живи од тога, модерна уметност живи од тога. Али како говорити о небићу, о ничему, о ономе ништа у уметности, у уметничком делу које је, је ли, нешто, ствар или догађај (ergon, pragma), нешто створено, али не из небића, него изграђено из неке већ постојеће твари, представе, из датости дакле, на коју не можемо да утичемо нашом слободом и нашом делатношћу, већ само да градимо, надограђујемо, и верујемо да је у томе наша слобода. Али чему онда уметност, чему онда ми, најзад? Ако је уметност умрла, вратила се у небиће, треба препознати оно што је у њој било корен тог небића, оно ништа које се све ове векове скривало у њој, док смо ми веровали да је уметност можда нешто најважније на свету, за човека, за оно што би човек можда могао бити.

Модерна, рећи ћемо, даје два одговора на питање о кризи и о смрти уметности, тачније у свакој рубрици по два, баш по мери просветитељског, енциклопедијски структурираног, разума: криза, мисли се, призива обнову или преображај; говор о смрти, с друге стране, закључује се или у нихилизму или у вери у апсолутне потенцијале човековог стваралаштва, односно у његову могућност стварања ex nihilo. Говор о уметности је овде опет говор о човеку, а лукавство модерног ума се открива у подастирању опредељења између изворности и изградње некакве друге реалности, између једне врсте јединства и једне врсте дуализма, дакле. Модерна нам овде, наводно говорећи о уметности, заправо нуди један избор, сâм појам избора као таквог, и једну политику иза тога. Али није модерна, наравно, за све крива, јер зар сви ми нисмо желелели само слободу?

Позивање на јединство изворности носи у себи осећање да је корен небића у уметности њено раскидање са митским и тиме ритуалним, или пак њено раскидање са природом као узроком и основом сваког постојања, а тиме и са својом сопственом природом, својим  јестаством. Дакле, изворност нам или нуди одговор на питање шта је уметност?, или укида уметност у име првобитног са-постојања. С друге стране, залагање за уметност као стварање другог, више или мање аутономног света, почива на уверењу да се корен небића уметности крије у дефициту енергије, оног стваралачког потенцијала овладавања природом, који би ваљда требало да буде истинско назначење човека. Крајности оваквог становишта су вера у примат артифицијалног над природним и, поново, укидање уметности, која додуше није лишена смисла, али јесте свог сопственог смисла, који онда у том случају, на пример код руских симболиста, бива виђен као религијски. Оно ништа (у) уметности, њено небиће је, дакле, како год да погледамо, већ само њено постојање, њено право на постојање, сама нужност њеног оправда(ва)ња, нужност дакле, а не слобода.

И опет се овде враћамо на политику, на политику идентитета, о којој је толико говорено и о којој се говори, и то из простог уверења да више не знамо ко смо, а да наш при томе наш идентитет и оно што јесмо не зависи од личности, од нашег и свачијег сопства (ипостаси), већ од неке природе и неке суштине, па смо ми, дакле, оно што не можемо да бирамо него оно што је дато, што је нужно, што је записано негде, у звездама, у структури космоса или у генима, свеједно.


   

КОНЦЕРТИ

На концерт и на сладолед

   

Београд је добио још један алтернативни концертни простор. Сваке недеље у 11 часова пре подне се одржава музички матине у посластичарници „Мориц-ајс“ (Moriz Eis) у Вука Караџића 9, у Београду. Простор је концертом отворио Александар С. Вујић (16. новембар) свирајући своја дела, а наставио је млади пијаниста Иван Башић (23. новембар) добитник прве награде на Шопеновом међународном такмичењу младих пијаниста у Риму (студент Невене Поповић).

У недељу, 1. децембра имали смо посебно задовољство да уживамо у интерпретацијама угледног гитаристе Немање Богуновића. То је уметник који се потпуно посветио свирању гитаре, чак је напустио сигурно место професора у средњој музичкој школи и решио да живи од свирања. Тај свакодневни вишечасовни контакт са инструментом се осећа у његовом свирању. На овај концерт је „ускочио“ у задњи час – организатор га је питао пет минута пре поноћи претходног дана да ли је слободан за наступ. приликом свирања то се није ни најмање осетило. Немања је суверено владао како музичким тако и техничким странама композиција.

Почео је Шубертовом „Серенадом“ у сопственој обради да би наставио са угаоним каменом за све концертне гитаристе, композицијом „Сећање на Алхамбру“ Тареге, коју је одсвирао са таквом техничком лакоћом и музикалношћу да би човек пожелео да је и сам одсвира. Нијансе су се преливале од најтишег пианисима до звучног фортеа, успут мењајући разне боје на гитари, а инструмент је веома верно одговарао на све интенције уметника. Наставио је са исто тако веома популарним „Астуриасом“ Албениза и “Ел чокло“ Виљелда. Слушајући како изводи ова дела, не чудимо се да је Немања недавно напунио Коларац, а 2006. године Сава Центар.

У наставку концерта смо чули Немањине обраде познатих филмских музика за гитару – „Se“ (Ennio Moricone), „Windmilis of Your Mind“ (Michael Legrand), „The Harry Lime“ (Anton Karas), „I Will Wait For You“ (Michael Legrand), „Pour una Cabeza“ (Carlos Gardel), „Somewhere My Love“ (Maurice Jarre). Ту је и Немања дошао до пуног изражаја, јер има гитару у прстима, осећа шта публика воли, а при томе је веома вешто преточио поменуте наслове у соло гитару, тако да је публика занесено уживала у препознавању познатих филмских тема. Један веома успео концерт!



ГАЛА ВЕРДИАНА,
1.октобар, Мадленианум

     

У одлучивању који ће јубилеј превагнути, да ли 200-годишњица рођења Ђузепа Вердија, или исти импозантни рођендан његовог великог савременика Рихарда Вагнера, Опера и позориште Мадленианум определила се, сходно својим тренутним могућностима, најпре за слављење највећег италијанског оперског композитора, чијом музиком је отворена нова сезона ове угледне уметничке куће. Свечани концерт  на великој сцени земунског театра, поново је, после неколико година (сада насловљен као „Гала Вердиана“) припао чувеном италијанском певачко-брачном пару, сопрану Данијели Деси и тенору Фабију Армилијату, који су и тада приредили незаборавно вече интепретирајући арије и дуете из опера Ђакома Пучинија. Уз цењене госте које је сконцентрисано и врло ангажовано пратио спреман, иако не и у свим деоницама, и у сваком тренутку, беспрекоран оркестар, вођен, као и увек, подстицајном и поузданом руком агилног и осведочено, веома музикалног Станка Јовановића, наступиле су и младе извођачке снаге међународне оперске сцене: нама већ позната грузијска мецосопранисткиња Тамта Таријели, италијански бас Романо дал Зово и кинески баритон Чен Чи, а неколико нумера било је поверено и Хору Мадленианума који је добро увежбала Бисерка Васић. Најлепши утисак (премда не и у понешто „намештеном“ и не сасвим чистом извођењу арије из „Симона Бокангре“) оставио је најмлађи солиста дел Зово, сонорног дубоког регистра и у целини изједначено обојеног и снажног гласа који је до изражаја посебно дошао у арији Закарија из „Набука“. Његово предавање подсетило је на некадашње успехе нашег баса Ивана Томашева у тој улози. Моћан, али не и посебно узбуђујући и интонативно сасвим прецизан, драмски тембр Тамте Таријели исказао се у арији Ацучене и њеном дуету с Манриком (Армилијато) из „Трубадура“. Веома квалитетним, технички одлично уобличеним баритоном којим фино ваја кантилену, али и понешто крутим држањем одликовао се наступ стаменог Чен Чија, прво као Родрига из „Дон Карлоса“ (чијем је тумачењу недостајало више експресије и осећајности какву смо некад добијали од Жељка Лучића), а затим и грофа Луне у дуету с Леонором из „Трубадура“ (Данијела Деси). Разуме се да је главна и безусловно права звезда концерта и у сваком погледу импресивна уметница била Данијела Деси која је освајала зрелошћу и емотивношћу интерпретације, али и доживљеном глумом. Захваљујући одлично постављеном дивном сопрану спинто и перфектној техници, уверљива и као Елеонора у „Моћи судбине“ (нешто мање као Виолета у „Травијати“), а посебно као Дездемона у дуету с Отелом (Армилијато) коју је креирала с пуно топлине и с непогрешивим осећањем за Вердијев вокални стил, она је са својим животним и сценским партнером остварила и најупечатљивије тренутке вечери. А Фабио Армилијато (прво се изванредно исказао аријом Магдафа из „Магбета“), прави херојски тенор, као да је потом, певајући арију Отела, оживео славног Марија дел Монака (ненадмашног тумача ове роле и на београдској позорници), који му је очигледно био велики узор. Представљајући га са свом страшћу и уживљеношћу, суверено и у највишим тоновима, доказао је да припада врху интернационалне оперске сцене, пруживши неупоредиво више од онога што је показао када се пре доста година први пут појавио у Београду на концерту младих певача у Центру „Сава“. Свечарском расположењу отварања сезоне у Мадлениануму допринео је и добро припремљен Хор („Ломбардијци“, „Набуко“ и „Травијата“) и већ поменуто, врло задовољавајуће извођење искусног оркестра, као пратиоца вокалних тачака, али и интерпретатора инструменталних нумера (увертире за „Моћ судбине“ и „Набука“). У великој мери и захваљујући професионалном раду с диригентом Станком Јовановићем.



Алтернативни концертни простори        

Поред редовних свима познатих концертних простора (Коларац, СКЦ, ...) у Београду, као метрополи, активизирају с времена на време и алтернативни концертни простори. То су, пре свега, резиденције страних амбасадора, где се паралелно одвија активан музички живот наше престонице.
У резиденцији аустријског амбасадора, 14. новембра 2013. године, одржан је солистички концерт бечког пијанисте Маркуса Праузеа, професора на Конзерваторијуму у Бечу и уметничког директора западно бечког музичког форума. Програм је започео Баховом „Токатом Ге-дур BWV 916“ где је уметник показао веома брижљив однос према Баху. Мајсторски је водио полифонију у фуги. Лебдео је над сваким тоном, ангажовао се око свих, па и најмањих нијанси и очигледно је уживао у извођењу. То своје задовољство је пренео и ан публику која га је наградила издашним аплаузом.

Увек је интересантно чути неког из Беча који интерпретира бечког композитора. Праузе је био у свом елементу интерпретирајући „Сонату А-дур Д 644“ Франца Шуберта. Све је чинио са изванредним осећањем за меру, понирући у карактер композиције, тако да смо могли да доживимо бечке салоне 19. века, да се осетимо делом интимне атмосфере и опуштено уживамо у младом Шуберту.

Јозеф Маркс (Joseph Marx 1882-1964) Заборављени ректор бечке музичке академије, представљен је са два дела, једном арабеском у програму и једним „бисом“. Маркс је познат пре свега по својим соло песмама, а слушали смо две мање композиције за клавир од којих арабеска, која је била у програму, није баш успело дело, јер се композитор креће у круг без неког циља тако да не знамо куда идемо, док је дело одсвирано на „бис“ успелије, са јаснијом формом и интересантним хармонским и лепом мелодијским решењима. Било би занимљиво чути више дела Јозефа Маркса да се види да ли је праведно заборављен.

На крају концерта је зазвучаја Шопенова „Соната у ха-молу“ са веома коректном интерпретацијом.



Говор слика и тона

 

Добијам позивницу од драге ми Тање Олујић да дођем на отварање изложбе њеног оца Миливоја, сликара, графичара и илустратора. То је мој први сусрет с његовим делима, која су ме одмах „зграбила“ и тематиком и светлом и прецизним, наглашеним цртежом којим оивичује фасаде кућа које су често предмет његових слика и необичним веома издуженим обликом платна које хвата читаву панораму, те слика нема уобичајене квадратне оквире него се шири у веома дуге правоугаоне облике. На њима су фасаде београдских кућа виђених из птичје перспективе са крововима и куполама. То је његов омиљен, чини ми се, угао гледања. И чудан „разговор неба и мора“, никад у бури облака и таласа него у питомини обзорја у складу покојег облачића, више као наговештај него као израз тмурног и тескобног, и мора које мами благошћу и лепотом мира, ширине и тишине. Чудно је да је мало ликова на његовим сликама (изузетак су упечатљиво изражајни „Кловнови“) и те камене куће приморских градића и бетонске београдске вишеспратнице потпуно су скриле људе у своје зидове, нигде их нема на улицама, трговима, на терасама. Отуда сам осетила и предивну тишину са његових слика и то ме је још снажније од Тањиног позива – привукло да уроним у њих, у чудесне, загонетне сенке метеорских стена, у романске обрисе купола манастира Нерези, у београдске кровове који стреме у небо те је и форма слика необична, као какав солитер у коме су се нанизали специфични, различити кровови кућа.

Изложбу су отворили директор Руског дома Денисов Михаил Генадијевич, који је уступио овај дивни широки простор „свом зету“ (његова супруга Ана била је Рускиња), историчар уметности Марко Омчикус, који је подарио и текст лепом каталогу и виолинисткиња Татјана Олујић, уметникова ћерка, са својом клавирском сарадницом Даринком Пауновић. Тања је и сâма наследила двоструке таленте својих родитеља, и музички и сликарски дар (и сâма је остварила и пар самосталних и групних изложби) и која је мудро одабрала да „разбије“ тај складни мир којим зраче широка платна Миливоја Олујића кратком, упечатљивом „Игром“ Душана Радића, у којој се управо као на платрнима њеног оца, балкански ритмови настављају на визуелне балканске мотиве.
Забележено је да је животни кредо Миливоја Олујића „нека моје слике саме позову своју публику“. Мене су позвале, придобиле, присвојиле. Зграбиле ми очи и трепет душе.



Ксенија Зечевић



Исте вечери у Атељеу 212 етномузиколог Срђан Асановић приредио је омаж композиторки Ксенији Зечевић, на један такође чудесни, потпуно духовни начин, којим је он осетио кроз њено дело и на предиван начин и њу саму. Његово виђење Ксеније је сасвим уметничко и сасвим метафизичко. Он ју је осетио изнутра, уронио у онај скривени део једне потпуно емотивне, рањиве природе, удаљене од стварности, крхке, нежне, сањалачке.
На изласку из Атељеа, застајемо нас три у жељи да и даље продужимо Ксенијино овоземаљско трајање, које је било само пет деценија дуго. И ту поново осетих колико је био у праву композитор Зоран Симјановић када је тврдио да свако треба да остави сопствени запис о другима јер свако од нас другачије и види једну исту особу.
Ја сам је упознала као петнаестогодишњу девојчицу, када је дошла из Пуле у музичку школу „Јосип Славенски“. Млађа од својих другова са завршне године средње школе одмах се уклопила у средину где су препознали њен изразити талент који се (у то време) и веома поштовао. Онда се нису правиле географске и језичке разлике, Ксенија је говорила ијекавски и имала медитерански осмех и дух, али је говорила сјајно језик уметности, универзални и вечни. Свирала је на свим интерним и јавним часовима, а историју музике учила и одговарала са разумевањем и зрелошћу, неуобичајеном у њеном узрасту. Имала је широко интересовање и жељу да много сазна, постављала мудра питања, која су много говорила и о њој самој. Ходницима је ишла журно, као да лебди, као да земљу не дотиче, подсећала ме је на лептирицу, онако крхка, као да ће се преломити у струку, а раскошних и разнобојних крила.

Тања Олујић, ах, невероватна Тања, коју су у Америци с правом назвали „Олуја“ (The Storm), стиже после отварања изложбе свог оца и на омаж својој другарици са студија. Везивало их је дубоко пријатељство; нису оне биле само колегинице, биле су блиске чак и у изгледу – плаве, маркантне, са изразито упадљивом шминком и необичним одевањем; али, још важније, биле су сличне и изнутра, оно што други нису јасно опажали, а што је њих управо латентно везивало једну за другу! Биле су изразито талентоване и најприврженије музици. Свирале су заједно, јер су имале исти доживљај дела, нису морале дуго једна другој да причају, да објашњавају свој доживљај композиције – оне су га истоветно сагледавале изнутра. А спољни изглед ствари – био је маска! Тања каже да су се „лудирале“ да су „изигравале две лујке“, а оне су добро знале шта су и какве су у сржи својих бића.

Ружица Ћирић, музички уредник на првом програму радија, колегиница коју најредовније виђам на готово свим концертима у граду, упознала је Ксенију као студенткиња (Ксенија јој је предавала „читање с листа“). Врло кратко – непуне три године – радила је на Музичкој академији. Колеге са минорним музичким талентом нису могле да јој опросте што га она има у толиким количинима: да ли је боље свирала, писала оригиналнију музику и стихове и бритке критике у НИН-у! Ружица је запамтила њене часове, њено удубљивање у старе кључеве, њену мануелну и реторичку спретност – и скандал који је поделио професоре Академије на оне који су били за и који су били против Ксеније.

Све три смо у новембарској вечери поново биле са Ксенијом – девојчицом, девојком и зрелом женом, душевном и дубоко емотивном Ксенијом – како ју је доживео и у Атељеу 212 оживео Срђан Асановић, њене обожаватељке и истомишљенице, осетљиве на тугу и лепоту коју је Ксенија поседовала.



„Луча микрокозма“

   

Глумац Петар Божовић са хором Првог београдског певачког друштва и диригенткињом Светланом Вилић организовао је почетком новембра, а поводом двестогодишњице Његошевог рођења, на Коларчевом народном универзитету јавно читање „Луче микрокозма“, најкомплекснијег, најтајанственијег, најмисленијег, најлирскијег, најетеричнијег остварења у читавом његовом узвишеном делу. Књижевни критичар Бранко Лазаревић назвао је црногорског владику и владара надрелигиозним, питајући се: „Ја не знам у целом светском романтизму да је неко дао толико и таквих мисаоних дела за врло кратко време какве је дао овај лепи велики човек изванредно и светстрано обдарен“. Сматрао је да је његова основна потка лирско-мисаона, рефлексивна, контемплативна; да је био химнопевац слободе. Један Његошев савременик забележио је да је он једном приликом узвикнуо: „Ја сам слободан човјек, ја не припадам ни Русији, ни Аустрији, ни Турској, ја никоме не припадам. Ја сам самосталан и слободан човјек“.

Та његова тежња за потпуном слободом ишла је чак и до раскидања са црквеним обредима када је прешао у Биљарду, а ту није било ни ћелије и молитвовања. Но, с обзиром да је био надрелигиозан и религија му је у основи била метафизичка.
Његов секретар Медаковић прича у својим успоменама да Његош док је писао „Лучу микрокозма“ – „за шест неђеља непушташе никога к себи“. У тој аскетско-молитвеној осами дошао је до метафизичких сазнања, којих је пуно ово ремекдело, а изнад свих – искристалисала се поезија:

„Све дивоте неба и небесах
Све што цвјета лучам свештенијем,
Мирови ли ал умови били,
Све прелести смртне и бесмртне –
Шта је скупа ово свеколико
До општега оца поезија“.

Његошу су замерали што је више човек него владика, а он је притом одговорио: „Лакше је бити владика, него човјек“. А наш Нобеловац, Иво Андрић, сматрао је да „у целој нашој књижевности ми немамо поезије која би била ближа Богу и која би то била на узвишенији начин“,

Отуда, ја волим да читам Његошева дела, а посебно „Лучу микрокозма“, која је прави плод мисаоне песничке фантазије, у осами, у тишини, споро, да застанем над појединим стиховима – „Чујем звуке божанске музике...“, од почетних –

„Задатак је смијешни људска судба
Људски живот – сновиђење страшно.
У времену и бурном живишту
Човјеку је срећа непозната...“
до завршних – „Земља слави свога спаситеља!“

Такође волим да слушам хор Првог београдског певачког друштва у цркви или на концерту, када пева духовну музику улазећи у суштину дела и преносећи све оне танане динамичке и емотивне нијансе. Овога пута, хор је добрим делом био „само“ фон, додуше најмузикалнији који се замислити може, са диригенткињом која је зналачки нијансирала све оне крајње танане, готово немерљиве нијансе у промени не само интензитета него и даха када хор стоји или када седи, инсистирајући на pianissimu, што је најтеже досећи и када су професионални хорови у питању, а што само прави велики уметник може да успостави. Такође је било задивљујуће колико је Светлана Вилић с обзиром да је Рускиња осетила све танане трептаје потпуно специфичног Његошевог стиха и колико је умела да их пренесе и на своје, углавном хорске аматере, одабирајући предивну духовну музику Чеснокова, Кедрова, Војислава Илића, Стевана Мокрањца, која се сјајно уклопила у мисаоне рефлексије Његошеве „Луче микрокозма“.

Публика је као опчињена пратила Његошев текст.