ФЕСТИВАЛИ


Дани Настасијевића 

Од 1. до 15. октобра одржани су у Горњем Милановцу „Дани Настасијевића“ у оквиру којих је и додељена награда за најлепшшу песму, промновисан јубиларни, десети број зборника „Слово Ћирилово“, одржана премијера позоришне представе „Настасијевићи и стари Милановац“ и концерт Дечјег хора РТС-а на челу са диригенткињом Снежаном Деспотовић, која је као и већина учесника „ове горе лист“.
Позоришна представа ауторке текста и редитељке Зорице Симовић осветлила је једно прохујало време отмености у коме су стасавали чланови породице Настасијевић у граду који управо прославља 160-годишњицу постојања, коме је име дао књаз Милош Обреновић, а добрим делом изградили га чланови угледне породице Настасијевић, Настас – који је био неимар и подарио варошици цркву, о којој је Момчило Настасијевић исписао чудесну причу „Како се сазда наша богомоља“. Саградио је он у својих само 55 година живота и много кућа у Горњем Милановцу и стари конак у Студеници, а његов син Никола, такође је био грађевинар и ратник, носилац Таковског крста, четовођа, неимар цркава у Чачку и Трстенику.

Управо о седморо његове деце Зорица Симовић испреда већ другу годину своје бајковито-истините приче на „даскама које живот значе“, уз помоћ младих и веома талентованих глумаца – Ивана Пантовића, који је ушао у лик архитекте и композитора Светомира, Душице Новаковић, која је изванредно „скинула“ лик његове сестре Славке, математичарке, и кроз живе и пулсирајуће њихове дијалоге, у које су се упреле староградске песме и игре чланова КУД „Шумадија“ дочарала је атмосферу и друштвени живот у овом граду у прве две деценије прошлог века.

Касније су Настасијевићи (Живорад – сликар, Момчило – песник, Светомир – композитор и архитекта и Славомир – писац историјских романа и сестре – Наталија, Даринка – историчарка и Славка – математичарка) прешли у Београд и ту су, паралелно са својим разнородним занимањима успоставили и неку врсту „уметничке породичне задруге“ окупљајући „младост која је боравила у свету уметности“, музицирајући и дискутујући о поезији и књижевности са присутнима, међу којима су били Исидора Секулић, Милош Црњански, Растко Петровић, Станислав Винавер, Раде Драинац, Димитрије Митриновић, Душан Матић...

Као и на много старијим и далеко уходанијим „Мокрањчевим данима“ у Неготину, где се осећа ангажованост и љубав свих који у овај град дођу за највећег српског композитора, тако се и у „Данима Настасијевића“ осећа општи понос Горњомилановчана што су ови великани нашег градитељства, књижевног, сликарског, музичког и историјског пера рођени у њиховом лепом граду. И ученици Гимназије и Музичке школе „Војислав Вучковић“ на челу са директорком Библиотеке Горданом Петковић анимирали су своје суграђане да напуне салу Дома културе од четири стотине места (иако је у граду само 22000 становника), а знамо да Београд, који има готово стотину пута више житеља са концертном салом од 800 места често није у стању да је попуни!

Дивно је што су у Горњем Милановцу ангажовани ученици музичке школе „Војислав Вучковић“ и Гимназије, КУД „Шумадија“, што је расписан конкурс и додељена награда за најлепшу песму, што су се поново чули Момчилови стихови, што је промовисан десети број зборника „Слово Ћирилово“ и најзад, што је диригенткиња Снежана Деспотовић у завршној вечери довела Дечји хор РТС – који је већ прославио 65-годишњицу и на свој спонтани, шармантни, али и стручни и ауторитативни начин извела са својим малим певачима најлепше нумере Дарка Краљића и Константина Бабића и популарне музичке одломке из наших филмова, анимирајући (углавном младу) публику да им се придружи и да и сама пожели да се бави музиком, а нарочито да пева у Дечјем хору РТС и дружи се са својим вршњацима и њиховом сјајном диригенткињом Снежаном Деспотовић, рођеном у Горњем Милановцу.



БЕМУС 2013.
Београдске музичке свечаности без свечаног отварања
       


45. Београдске музичке свечаности почеле су без поздравних говора при отварању и без фанфара, као што почињу сви концерти у току сезоне. Отворила их је Вердијева музика – јер се његова двестогодишњица рођења прославља у читавом свету, али „Реквијемом“ (мисом за мртве) што није најпримеренији избор за свечано отварање једног музичког фестивала. Али мада отварања заправо није ни било, садржај концерта је придобио је публику да готово до последњег места испуни дворану Сава центра. Није било ни програмских књижица, па ни годинама увек бесплатних програма, само је на последњој страни скромног програма, сасвим бледо, једва видљиво исписан садржај овогодишњег БЕМУС-а. Он је више него скроман – прескроман, најсиромашнији од како овај фестивал постоји, чак оскуднији и од многих музичких манифестација у унутрашњости Србије, а са фестивалима у иностранству не може се уопште поредити!
И раније се говорило да он нема ни физиономију ни концепцију, у срећним временима када су нас походиле звезде и чланови светских оперских кућа и велики страни оркестри и врхунски солисти. Ове године читав БЕМУС свео се на осам „догађаја“, мање од „Мокрањчевих дана“ и Смотре „Мермер и звуци“, па и од млађег фестивала „Врњци“ у Врњачкој бањи. А неготински фестивал има своју физиономију и последњи чак 22 различите манифестације, са круном – натпевавањем хорова и као и „Врњци“ – тече у десетак дана континуирано, понекад и са пар догађања у једном дану. „Мермер и звуци“ у Аранђеловцу, „Тисин цвет“ у Новом Кнежевцу, „Настасијевићеви дани“ у Горњем Милановцу трају дуже, али се не одвијају дан за даном. А први пут у историји БЕМУС-а у тих десет дана трајања биле су две паузе, обе недељом, као да је фестивал продавница па је недељом – затворено!

Што се самог садржаја тиче – он је и ове године приредио још једну оперу Исидоре Жебељан, без учешћа иједне друге опере ни балета (не мислим само на оперске куће Београда и Новог Сада или неке друге иностране, него и на оперска дела Вердија или Вагнера чије се двестогодишњице рођења прослављају широм света, или било која друга музичко-сценска дела! Нема већ годинама ни „Музичке омладине БЕМУС-у“ (та млади бар не добијају хонораре као и њихови стари музички критичари, а ми смо доиста прави расадник музичких талената и као и прави расадници – шаљемо те наше дивне узорне цветове да улепшају туђе баште). Нема ни недељног доласка изворних фолклорних ансамбала као да смо се постидели наше богате музичке традиције на коју би свако требало да је поносан. Нема ни бесплатних концерата којима је Скупштина града ранијих година знала да обрадује своје суграђане.
Ни ове године – као и неколико претходних – на БЕМУС-у се не чује ни Београдска филхармонија. Као да је БЕМУС заратио са свим институцијама у граду! Вече Љубице Марић 17. октобра у Академији наука могло је да се уврсти у наш фестивал – а није. Само пар дана раније приказана је премијерно у Народном позоришту опера дон Марка Фризине „In hoc signo“ (Под овим знаком) што је први случај да на нашој сцени светску премијеру доживи дело једног страног композитора, у коју је ансамбл наше опере, на челу са диригентом Дејаном Савићем и редитељем Дејаном Миладиновићем, уложио много труда да представи живот и владавину Константина Великог и свих личности и околности које су пратиле живот владара који је пре 1700 година афирмисао хришћанске вредности доношењем Миланског едикта!
Ево шта је од БЕМУС-а (ипак) остало:

Вердијев „Реквијем“ – Deja vue

Остала је божанствена музика Вердијевог „Реквијема“, те његове својеврсне „Песме над песмама“ за који је професор Петар Бингулац с правом рекао „Ако је икад звук људских гласова сишао да милује душу својом лепотом, то се мора признати „Реквијему“, делу за које је Љиљана Молнар Талајић изјавила да би јој лакше било да пева четири „Аиде“ узастопце него једанпут „Реквијем“
Маестро Бојан Суђић који се више пута већ афирмисао у представљању великих вокално-инструменталних дела па и овог дела и овом приликом окупио је Хор и Симфонијски оркестар РТС, Хор Обилић АКУД Бранко Крсмановић, Академски хор „Collegium musicum“ и вокалне солисте Ајле Асоњи, Наташу Јовић-Тривић, Марсела Рејанса и Луциана Батинића, да представе величанствени Вердијев „Реквијем“, чији је најпотреснији став – „Libera me“ – настао поводом смрти Росинија (1868), а читаво дело завршено пет година касније када је Италија ожалила још једног великана – песника Алесандра Манцонија. Диригент Суђић остварио је упечатљиву креацију, моћним хорским градацијама, узбудљивим pianissimim,. звучним визијама Страшног суда у величанственом ставу „Dies irae“. Оркестар је био за сваку похвалу, дубоки гласови речитији од високих, хор је био и скрушен болом и јецајући молитвен, али и драмски набијен гневом и очајем.

Александар Шандоров – Моћ клавира

Права је штета што се пијаниста тако вехементне снаге и сугестивности израза не чује чешће на нашем концертном подијуму! Његов концерт на БЕМУС-у донео је ретко извођени програм и то веома сложених, технички слојевитих дела, које је свирао са крајњом лакоћом, опсењујући и темпом и огромним градационим луковима и готово оркестарском звучношћу једног јединог инструмента. Управо те особине пијанисте Александра Шандорова изванредно су се исказале клавирском варијантом балета „Петрушка“, од чије је париске премијере протекао читав век, а која није нимало изгубила од свежине, живописности, динамизма. Захваљујући његовом понирању унутар ткива ове сјајне партитуре ми смо и кроз клавир чули громадне масе звучних блистања појединих инструменталнбих група и готово сасвим могли да пратимо наративни ток појединих ставова у којима се спајају елементи реализма, гротеске и фантастике.
Чули смо и две Брамсове композиције: елегични Трећи интермецо у цис-молу опус 117, дело 60-годишњег аутора, коју је он сам описао као „успаванку моје боли“ (Wiegenlied meiner Shmerzen), за коју је сматрао да је „и само један слушалац сувишан“; те вечери у Коларчевој задужбини сала је била пуна а одушевљене публике потпуно. Како је говорио професор Петар Бингулац, ма како волели или не волели Брамса, у једном му морамо признати величанственост – у његовим варијацијама. Шандоров је изабрао најлепше – Варијације на Хендлову тему у Бе-дуру опус 24, из 1861. године у којима је преузео као тему једну једноставну „Арију“ из Хендлових „Етида за чембало“ (Les sons for the harpsichord) развијајући сво богатство сопствене имагинације и контрапунктског мајсторства кроз канон (6), декламаторику (9), посмртни марш (13), плес (19), хроматику (20), барокну „мизету“ (22).
Интерпретирао је и две сонате:: Прву Хинастерину опус 22 и Трећу Прокофјева у а-молу опус 28 из 1917, са поднасловом „Из старих свезака“, пуној драмске напетости и хармонских оштрина, у олујном ритму триола, ипак – најромантичнијом од његових девет клавирских соната.

Анасамбл „Метаморфозис“ – са бледуњавом трансформацијом

Анасамбл „Метаморфозис“, који у току програма при свакој нумери мења састав, а на чијем челу је виолиста Саша Мирковић, извео је разноврстан програм са делима композитора са различитих континената и у великом временском распону од преко три века (најстарији Персел рођен је 1659, а најмлађа Лера Ауербах 1973). Управо у Свити из комедије „Стари нежења“ енглеског аутора није успостављен одговарајући звучни баланс, те се одличан уметник на теорби и барокној гитари – Андреј Јованић – готово једва чуо због (врло динамички агресивног) концерт-мајстора, Младена Дренића. У „Ноћној музици на улицама Мадрида“ унели су ново виђење и динамичко светло у музику Луиђија Бокеринија: гудачки музички инструменти свирани су на начин жичаних (са окидањем жица), уз коришћење свих елемената доброг контрапунктског говора. „Сан о Stabat Mater“ Лере Ауербах (Американке руског порекла), у споју барока (Перголезијев мотив) и савременог музичког израза донео је, уз много понављања и дуге дијалоге флажолетних тонова на виолини и виоли на почетку композиције и сусрет са нашим виолинистом Станком Мадићем, концерт-мајстором Државне филхармоније у Нирнбергу.
Чули смо и (једнолични) канон за гудаче и звона – „Cantus in  memoriam Benjamin Britten“ Ајва Перта и (такође једноличну и депресивну) композицију „Окренуо сам се да не бих гледао“ грузијског аутора Гија Кончелија у којој се инсистирало на унисоном звуку, генералним паузама и упорним понављањем једног јединог тона на соло-виоли.
Очекивала сам да ће (бар) завршно дело – „Велики танго“ Астора Пјацоле унети више динамике, тонских боја, темперамента, чежње и страсти, али без банденона (или хармонике) и виртуозне виолине, са већ прилично наметљивом виолом те је и највећи мајстор танга остварио прилично бледуњав утисак.

„Важно је звати се Ернест“ (а код нас може и Гебелс)

У емисији Ноћног програда Радио Београда 16. октобра водитељка Ана Ћирица  говорећи о „Мокрањчевим данима“ у Неготину рекла је да нико од присутних није желео да коментарише концерт Јадранке Јовановић и Николе Рацкова! „Царево ново одело“! Или су новинари и музички критичари ископали као академик Срејовић нову шаркаменску рупу да викну „У цара Трајана козје уши!“
Да ли ће и после овогодишњег Бемуса сви који говоре и пишу о њему бити поново усхићени новом опером Исидоре Жебељан (она као да је „претплаћена“ за Бемуске премијере) и пресрећни што је оперу дошао да види и чује и хрватски председник? Холандска сопранисткиња Ајле Асоњи такође је опет дошла (вероватно за „дебеле паре“ – а пара, кажу, да нема) да нам поново пева у Вердијевом „Реквијему“ (као и 2008. са маестром Суђићем) и поново у опери Исидоре Жебељан као и 2004. када је изведена њена „Zora D“ (овога пута опера „Две главе и девојка“)! Да срећа буде још већа новопечени ансамбл „Студио 6“ који су пре само годину дана основали повратници из Холандије и другог „белог света“, на челу са обоистом Борисом Чичовачким (супругом Исидоре Жебељан) довели су Немца са дивним презименом од кога се многима диже коса на глави – Хајнера Гебелса – да нам исприповеда „Песме о ратовима које је видео“ – Songs of Wars I have seen – усуђујем се на слободан превод јер ништа у тој конспиративној вечери није било на српском, ни програм, ни песме, ни разговор, које је са много (узајамног) гестикулисања водила са немачким аутором музиколошкиња Ксенија Стевановић. Новоокупљени музичари – а неки за учешће на Бемусу чекају не годинама него деценијама – су (младићи)) и девојке које поред свирачког умећа и (одлично) говоре енглески (то изгледа постаје важније него говорити како треба српски језик у Србији).
Добро је да смо имали прилике да чујемо како Гертруда Штајн пише о недостатку намирница у рату (нама то личи на вицеве о малом Ђокици): „This is it. Its funny about honey, you always eat honey during a war, so much honey, there is no sugar, there is no sugar during a war…“ (То је то. Смешно је о меду, ви увек једете мед за време рата, тако много меда, нема шећера, никад шећера за време рата).
Мене годинама (с правом) питају многи шта ми је Стево Крајачић (нико ме то није питао када је он био на власти). Морам да објашњавам да ми није ништа и да се сваки пут изнова узбуђујем јер је у Жумберку, у једином српском селу на граници Словеније и Хрватске где је рођен мој отац била јама за Србе за време Другог светског рата.
Нико се није усудио да пита композитора Хајнера Гебелса – „а шта је Вама Др Паул Јозеф Гебелс?“, један од најближих сарадника Адолфа Хитлера и један од његових најоданијих следбеника.

Ксенија Јанковић и Ненад Лечић – Лепота романтичарских нота

На најсуптилнији начин Ксенија Јанковић је виолончелом испевала свој романтичарски програм, уз сасвим одговарајућу подршку клавира Ненада Лечића. У идеалном споју словенске емоционалности и германске прецизности они су интерпретирали карактер и душу дела. Определили су се за двојицу композитора: Феликса Менделсона – Прва соната у Бе-дуру опус 45 и Друга у Де-дуру опус 58 – које су интерпретирали темпераментно, технички спретно, у изванредно складном звучном поигравању, испевавајући лагане ставове на начин његових клавирских „Песама без речи“ – нежно и изражајно, управо каква је и ознака темпа првог од три „Фантастична комада“опус 73 Роберта Шумана (Zart und mit Аusdruck) распеваних мелодијских линија које се преливајu са једног на други инстрuмент. Чuли смо и Пет комада u народном стилu и Adagio i Allegro опuс 70 у којима је такође следио интимни и исповедни ток соло песме.    

Прво београдско певачко друштво – Традиција дуга 160 година

Ансамбл „Студио 6“ је после само годину дана постојања остварио концерт на Бемусу, сан свих наших музичара, нашем најпрестижнијем музичком фестивалу, а Прво београдско певачко друштво које је својеврсна српска музичка задужбина са 160-годишњим животним током, наступио је на Бемусу тек други пут, мада је овенчано многим наградама и у земљи и у иностранству. Донели су (нов) програм духовне и световне музике, који је укључио и учешће Дечјег хора Првог београдског певачког друштва и бројних вокалних солиста међу којима су успешнији баланс остварили они који су истекли управо из овог хора – Марчела Франческо и Љубомир Ћурчић, пре свих, а успеле копче између световних нумера у другом делу сачинио је фрулаш Небојшса Брдарић. Управо тај световни блок, који је текао у једном даху, без прекидања аплаузом, донео је сусрет са Стеваном Мокрањцем, који је готово три деценије био на челу хора, и његовим „Српским народним обредним кајдама“, које је хор интерпретирао одлично – једноставно, без икаквих гласовних и динамичких форсирања, на чему је инсистирао и сам композитор и предивном Петнаестом руковети, са сплетом најлепших лирских песама из Македоније. Између њих чули смо двојицу руских аутора XX века, Свиридова и Гаврилина. И први део програма текао је у споју руских и српских аутора духовне музике који је сјајно водила сугестивним гестом кроз антифона и респонзоријална сагласја, химничне изливе, духовна и световна милозвучја њихова диригенткиња Светлана Вилић.

Вече Баха – На средњошколском нивоу

Ни последњи концерт на овогодишњем БЕМУС'-у, од кога су многи много и очекивали није донео сјај финалне вечери фестивала! Напротив! „Les musiciens du Louvre Grenoble“, ансамбл са чудним називом, тако би наши музичари например из Јагодине могли да се назову „калемегданским“, првих година је деловао у Паризу, а пошто је већ 17 година стациониран у Греноблу, нема никаквог разлога да у свом називу позајмљује име најчувенијег париског музеја! Но, име на страну, они су приредили „Вече Баха“ – што је дивно, али су га свирали пребрзо, што уопште није у складу са епохом, као кад слаби ђаци брзином говора покушавају да убеде испитиваче да су добро савладали градиво! Предивне фразе највећег генија барока остале су отуда неиспеване, недоречене до краја, некако згужване, нервозне. Они свирају на историјским инструментима – што је такође интересантно, али онда доиста и треба да свирају онако како се на њима свирало у старо доба, без журбе и агресије. Дошли су са контратенором Овеном Вилетсом, гласом који се код нас ретко чује, и у првом делу он је збиља звучао пуно и сочно, са лепо извајаним висинама и широким распоном, Али у другом делу – уморио се и посустао, изгубио дах. Интерпретирао је ране кантате, које су по много чему наследнице мотета, али је Бах, користећи da capo арије наслутио и будући, „узбудљиви стил“ Монтевердија и мада није писао опере, дао је бројним одмориштима певачу могућност да одмори глас, што, ипак, није било довољно младом енглеском контратенору да до краја задржи и сопствени дуги дах и дах публике.
У Концерту за виолину и оркестар у ге-молу представио се њихов концертмајстор као солиста Тибо Ноали, који је стално инсистирао на пребрзим темпима, чак и у лаганим ставовима, те ни у овом делу нису дошле до изражаја Бахова дубина и богатство мисли, о којима је његов први биограф, Форкел,  усхићено записао: „Никад се не може довољно нахвалити њихова лепота“. Француски виолинист то није измамио својим инструментом!
Исто се догодило и са осталим делима на програму, Концертом за виолину и обоу у це-молу, где смо упознали и Еманијела Лапорта и са Концертом за чембало у Е-дуру, који је интерпретирао Франческо Корти, који је као и обоиста потекао из породице музичара, а кога су готово све време остали инструменталисти јачином поклапали, тако да се добијао утисак да чембалиста  свира континуо, а не солистички концерт!

Нада за будућност

У нади да ће наредне Меоградске музичке свечаности бити и свечаније и боље и богатије. опраштамо се од овогодишњег БЕМУС-а, ипак му не опраштајући скромност и сиромаштво у сваком погледу.



Српска соло песма – Младеновац 2013.     



Величанствени Јохан Себастијан Бах говорио је да човек за своју уметност никад не сме да буде уморан. Најбоље је то доказао личним примером (по принципу да лични пример није главна ствар него једина) пешачећи и четрдесетак километара да би чуо највећег оргуљаша Букстехудеа, радећи неуморно као кантор, подучавајући уз двадесеторо сопствене деце и бројне ученике, свирајући и стварајући бесмртне композиције.

Шездесет и шест учесника Трећег такмичења ученика и студената соло певања Србије дошло је у Младеновац средином новембра да се такмичи у „Српској соло песми“ која се чула кроз свих пет категорија. Међу њима било је двоструко више девојака (44) него младића (22), из 19 школа учесница (пет основних, десет средњих музичких школа и четири факултета и академија), са 28 професора и 26 клавирских сарадника.
Како је на отварању Такмичења саветовао пијаниста, песник, сликар и певач Миодраг Чолаковић – „Треба запалити божанску искру“ – и они су дошли из десетак српских градова (додуше не пешице као Бах, а и не са његовим циљем ДА ЧУЈУ друге како би и сами боље могли да процене где су и докле су стигли, него да прикажу себе и свој талент у лепо уређеном простору Основне музичке школе „Стеван Христић“ у Младеновцу, који домаћински брижно води директорка Нада Торбица Ђокић старајући се и да се учесници окрепе, освеже, добију собе за упевавање, видео касете, брзе информације о постигнутим резултатима, одговарајуће дипломе... и још стотину других ствари у којима јој је здушно помагао магистар соло певања  и уметнички директор Такмичења Славко Николић у окупљању и анимирању учесника, прибављању средстава (то је, изгледа, најтежи део посла), безбројним телефонским договарањима и још толиким другим стварима које остају непримећене, иза завесе. Стрпљиво су саслушавали и оцењивали кандидате увек будним ухом (и слухом и духом) жири – за I, II и III категорију (за ученике) у саставу: мр Војислав Спасић – председник и проф. Маја Ђокић и проф. Софија Глигорић – чланови и за IV и V категорију (за студенте) - мр Катарина Јовановић – председник и чланови мр Александра Ристић и мр Виолета Радаковић, уз свесрдну помоћ шармантног секретара жирија – проф. Владимира Булатовића, представника школе домаћина.

Извођаштво је уопште ужасно тежак и веома сложен посао; а од свих уметника, чини ми се да је певач пред најсложенијим задатком: он мора сате и сате, дане, месеце и године да проведе у вежбању и да заправо никад и не престане са вечним „упевавањем“, држањем старог репертоара и откривањем новог. Он мора добро да зна стране језике јер је литература на свим језицима света и одмах им се замери ако не певају немачко „ö“ или француско „u“, како треба. Основно: марају да имају одличан гласовни потенцијал јер му је у грлу инструмент – и дирке и гудало, а никад се не зна кад ће тај најтананији од свих инструмената затајити: сваки и најмањи назеб прети да ће „зарибати“ и отказати послушност, осујетити и збрисати године одрицања од сладоледа, хладних сокова, пливања, загушљивих просторија, бучних полемика... Он мора сасвим да савлада технику певања – да би му глас трајао што дуже. Треба да има још бољег педагога који ће зналачки умети да га води и упути у многе тајне певања; треба са разумевањем и саосећањем да проникне у суштину текстова, треба да сједини лирску и драмску компоненту, а да притом поседује и хуморну ноту; треба да савршено осети и унутрашњи ритам песама (арија); треба да има не само доброг клавирског сарадника, него и да са њим коренспондира на истој таласној дужини; треба да има одличну меморију, јер за разлику од већине инструменталиста којима је дозвољено да гледају у ноте, он пева напамет читаве опере, чак и кад је „само“ члан оперског хора. Треба, такође, да је одличан глумац како би пренео гледаоцу и слушаоцу одређен лик (а тумачи их ко зна колико у току каријере) и њихове карактере и емотивна стања. Треба да има кондицију спортског аса – да би издржао све то. И поврх тога – треба и да изгледа сјајно: пијаниста или виолиниста може имати и вишак килограма и мањак висине, али певач, још од неумољивог Вагнера који је захтевао да он буде висок, витак, плав и леп – треба да испуни и овај услов. Мора да подноси наносе шминке, гломазне одоре на 35 степени и неглижее усред зиме! Ако пева концертно – мора да има и одговарајућу фризуру и репрезентативно одело и обућу, на чему се у овим нашим сиромашно-потрошачким временима – посебно инсистира.

И при свему томе – певачу се не опрашта ништа! Он не отказује представу ни кад му умре родитељ, ни кад му се разболи дете, ни кад га заболи зуб, и кад му није до певања – „навуче маску“ – и пева!

Они добронамерни захвални су му бескрајно што им је измамио осмех, увукао у своју причу, мање сиву или још болнију од њихове свакодневнице! Али, као за инат, најтеже им суде они који су и сами пролазили кроз све то, који су се такмичили и облачили у Леоноре и Виолете, којима су такође дрхтале и ноге и срце пред сваку премијеру или излазак на сцену. Они не тапшу из својих критичарских места или места у жиријима. „Секу главе“! Хватају да ли је певач (не дај Боже) склизнуо за пола тона! Да ли је певао „чисто“? Да ли је досегнуо ефове и цеове? Да ли је био довољно сценичан и шармантан притом?... Ипак, праве вредности успевају да се изборе, тешком муком, прса у прса (мада „не може шут с рогатим“).

Заблистала је на најлепши могући начин у првој етапи 15-годишња Марија Кузмина, гласа чистог као суза (мада под микроскопом суза и није толико чиста), исклесаног у радионици одличног и ангажованог вокалног педагога Валентине Ташкове и сјајног клавирског сарадника Драгоша Холцлајтнера. Сви чланови жирија доделили су јој по сто поена, прогласивши је лауреатом у оквиру основних музичких школа. Душица Младеновић је такође освојила сто поена, али и Катарина Чолаковић (са 97 поена) и Марко Милосављевић (са 98) и Вук Вуковић (са 97) нису били далеко од ње. У питању су нијансе. У другој етапи, лауреат је 19-годишња Милица Димитријевић (која је такође освојила сто поена), а у стопу су је пратили Николина Денић (са 99), Александра Ускоковић (са 98), Катарина Калмар (са 97 поена). У трећој категорији сто поена имали су 20-годишња Маја Павковић и 23-годишњи Филип Чала, а 97 поена – такође 23-годишња Марија Аранђеловић. У четвртој категорији сто поена прибавила је 20-годишња Мина Глигорић, а у најзахтевнијој, петој категорији 21-годишњи нишки студент Марко Милисављевић, изванредно сугестиван, јасне дикције, дугог даха, нежан у pianimа, са изразито поцртаном хуморном нотом, који је поред баритонског освојио и басовски фах (веома упечатљиво тумачио је Мокрањчеву соло песму „Лем Едим“).

Поред дивних оперских арија и соло песама домаћих аутора чули смо и одличне клавирске сараднике који су магично претварали деонице свог инструмента у читав оркестар, не само већ афирмисане – Владимира Глигорића, Драгоша Холцлајтнера, Јасмину Вукашиновић (која је у „Пролећним водама“ Рахмањинова остварила и праве бујице клавирског слога), Ингрид Јанковић, него и правих откровења – Драгана Јовановића из Лесковца и Ненада Пауновића из града домаћина, који су младе певаче подржавали у сваком тренутку „шапућући“ им несебично сопствену музикалност.

Чули смо певаче од само тринаест година (Земунка Јана Шантрић) до 27-годишње – Браниславе Бринић; у мору сопранисткиња – само две мецосопранисткиње – већ поменуту Николину Динић и Ксенију Михаљевић.

Они ће сутра певати у кантатама, ораторијумима, у операма и оперетама, на концертима; биће солисти или хористи, или ће седети у публици и бодрити оне на сцени или се уз њих опуштати после посла професора, правника, лекара или неких других професија у које их животни путеви одведу. Желимо им да их и на тим местима буде! Да не буду само градитељи и васпитачи него и они који бодре. Да напуне „Коларце“ и „Народна позоришта“ и да чак и ако стигну до великих светских сцена, до Карнеги хола и Метрополитена, да их не забљесну те „Светлости позорнице“ и да послушају и друге, јер од сваког, и од много горих од нас – има се шта научити! И како је, чини се шаљиво, а у основи врло мудро поручио Чика Јова Змај –

„Знање је сила, знање је моћ.
Учите, децо, дан и ноћ!“

 

10. МЕЂУНАРОДНИ ФЕСТИВАЛ
ЧЕМБАЛО, ЖИВА УМЕТНОСТ  / ARS VIVENDI CLAVICEMBALUM    



Јубиларни десети фестивал Чембало, жива уметност / Ars vivendi clavicеmbalumодржaнје од 13. до 18. новембра 2013. године први пут у Етнографском музеју у Београду. Наиме, истраживање акустичких карактеристика различитих београдских концертних простора префињеним тоном чембала, игром случаја током ових десет година наметнуло се као једна од особености овог фестивала.

У току шест фестивалских дана публика је могла да ужива у концертима домаћих и страних извођача, да слуша стручна предавања Милана Поповића о модерном чембалу 20. века, и Светлане Стојановић Кутлаче о паралели стилова Ф. Купрена и Ж. Ф. Рамоа, као и да упозна клавијатурне инструменате на изложби која  је специјално припремљена за ову прилику, аутора Кристијана Бјелановића.Посетиоци су на изложби, осим италијанског, фламанског и франко-фламакнског чембала, могли видети и клавикорде, спинете, преносне оргуље, челесту, клавир, клавинову и друге инструменте. Тако је, публику сваког  дана кроз историју клавиратурних инструмената водио неко од наших чембалиста, као и градитељ чембала и оргуља Марио Бјелановић. Најмлађа публикаје имала прилику да види, чује и додирне чембало које им је представила млада чембалисткиња Софија Перовић. У оквиру фестивала је приказана и видео пројекција Милимира Драшковића „HPSCHD недовршена симфонија 013“ посвећена нашем композитору и чембалисти Милошу Петровићу.У оквиру едукативног дела програма Фестивала мајсторскерадионице младим београдским ученицима и студентима  чембала одржали су Ћетил Хаугсанд, Предарг Госта и Магдалена Хасибедер.

Фестивал су свечано отворили наша чембалисткиња Смиљка Исаковић, перкусиониста Андрија Сагић и гудачки квартет „Арс“ концертом под називом „Галантна Шпанија“. Имали смо прилику да чујемо дела композитора рококоа Бокеринија, Белтрана, Скарлатија и Солера. Специфичан шпански карактер нарочито су дочарали у дуу Смиљка Исаковић на чембалу и Андрија Сагић различитим ударачким инструментима. Простор Етнографског музеја је био мали за овај догађај којем је приуствовала бројна публика.

Норвешки чембалистапознат и изузетно цењен широм Европе,Ћетил Хаугсанд (KetilHaugsand) се публици представио делима барокних композитора. Изванредна интерпретација композиција Маршана, Букстехудеа и Ј. С. Баха, у извођењу искусног Хаугсанда,одушевила јесве присутне.
Млади домаћи чембалисти који сустасавали уз овај фестивал, Софија Перовић и Милан Поповић наступили су исте вечери. Публици су представили два различита програма на два различита инструмента. Софија Перовић је програмом „Кирка и Паун“ одала почаст великим барокним ствараоцима Ј. С. Баху и Х. Ф. Хендлу свирајући на копији историјског инструмента. Насупрот томе, Милан Поповић је извео дела композитора 20. века које немамо прилику често да чујемо на нашем фестивалу. Програм под називом „Повратак љиљана – француска музика за чембало у 20. веку“, Поповић је бриљантно извео дела Равела, Франсеа и Пуленка на модерном чембалу.

„Stylus phantasticus ка слободној фантазији“ – под овим насловом аустријска чембалисткиња Магдалена Хасибедер (Magdalena Hasibeder) је представила програм који је објавила 2013. године на компакт диску „Vom Stylus phantasticus zur Freien Fantasie“. Ово издање је јесенас понело престижну награду аустријске радио станице ORF 1 „Pasticcio-Preis“, а часопис „Toccata – Alte Musikaktuell“ га је у свом новембарском издању прогласило комапкт диском месеца. Било нам је изузетно задовољство што смо имали прилику да чујемо одлично живо извођење „виртуозне музике за чембало из кругова Јохана Себастијана Баха“.

Ансамбл „Парнас“, са чембалисткињом Светланом Стојановић Кутлача на челу, је програмом под називом „L' Exquise et Vigueur“ представио музику два најексплицитнија представника француског барокног стила Франсоа Купрена и Жан-Филипа Рамоа. Раскошни дух Француске овог времена, чланови овог београдског састава дочарали су нам делима за различите саставе: Сонатом за два чембала, Краљевским концертом за флауту и континуо, дворским аријама и кантатом „Орфеј“, а концерт су затворили одличним извођењем величанственог Петог концерта за чембало, траверзо флауту и виолу да гамбу Рамоа. На тај начин, антиципирали су обележавање годишњице смрти овог композитора у 2014. години.

Потребну свечану атмосферу затварања јубиларног издања Фестивала на прави начин донео је концерт под називом „Монтеверди и венецијанска барокна екстраваганца“ на којем су чембалиста Предраг Госта и чланови Барокне академије Београда успели публику да „одведу“ наједан од венецијанских тргова уз додатну помоћ сценографије и режије Софије Перовић, неуобичајених за овај тип концерата.

Пуни концерти и велико интересовање за пратеће програме потврђују уверење организатора и свих сарадника Фестивала  да је чембало итекако „живо“ и да ће још дуго привлачити пажњу бројне публике истанчаних чула, која зна да препозна суптилне нијансе и тананост тона овог инструмента. Зато, видимо се на Фестивалу следећег новембра!



Андраш Шиф
и Бетовенове клавирске сонате 



Један од најславнијих пијаниста данашњице, мађарски Јеврејин Андраш Шиф, добитник Греми награде у категорији најбољи инструментални солиста, почасни професор на музичким академијама у свом родном граду – Будимпешти, у Детмолду и у Минхену, дружи се са клавиром од своје пете године, а сада, са 55 година „уметничког стажа“ снимио је све сонате Моцарта, Бетовена и Шуберта и све Бетовенове концерте.

Све 32 Бетовенове клавирске сонате снимили су поред њега и Артур Шнабел, Вилхелм Бакхаус, Вилхелм Кемпф, Клаудио Арау, Алфред Брендел, Клод Франк, Стивен Бишоп Ковачевић, Данијел Баренбојм, Ричард Гуди, Роберт Саливен (Емил Гилелс је снимио нскоро све, али је умро у току снимања). Већину ових уметника и београдска публика имала је прилике да чује у Коларчевој задужбини.

Андраш Шиф је прошле године на Бетовеновом фестивалу у Бону извео двадесет првих соната, а ове године преосталих дванаест, које су права ремекдела, „нови тестамент“ музичке литературе за овај инструмент, како је сматрао диригент и пијаниста Ханс фон Билов, „Монт Еверестом пијанизма“ – како их је назвао Александар Гаталица, „клавирским симфонијама“ – како је о њима говорио Властимир Перичић, мада су оне писане потпуно пијанистички, јер је Бетовен од ране младости био изврстан пијаниста.

Прве вечери предстзавио је поред монументално широке форме „Валдштајн сонате“ и три прозрачне из опуса 31, које је велики пијаниста одсвирао нежно, устрептало, лако, чежњиво. У првој од њих да није било типично Бетовенових сфорцата помислили би да слушамо Моцарта, толико нас је пијаниста убеђивао у лепоту једноставности, елеганције и отмености. И публика је реаговала управо на такав начин: дискретно и отмено, готово не дишући, што је пијанисту „натерало“ да јој поклони чак четири биса!

На наредном концерту маестро Андраш Шиф представио је три кратке сонате – 22. у Еф-дуру опус 54, 24. у Фис-дуру, опус 78 и 25. у Ге-дуру опус 79 и две величанствене – 23. у еф-молу опус 57 – „Appassionatu“ (којој је назив дао хамбуршки издавач Кранц), коју је Ромен Ролан назвао „ремек делом логике и ремек делом осећања“ и „ватреном олујом у каменом речном кориту“, а Венсан д'Енди схватио ју је као „спој ритмичког и духовног елемента“.
Маестро Шиф је у њој проналазио оне дивне, смирене љубавне оазе које је тада верени Бетовен прожиљавао са Терезом Брунсвик, изостављајући сваку врсту робусности и ефеката којима су пијанисти често склони.

Мене је, ипак, највише импресионирала 26. Бетовенова Соната у Ес-дуру опус 81а – „Les Adieux“, у којој је он  боље него ико тоновима описао бол растанка, као што ју је наш песник Љубивоје Ршмовић описао стиховима:

„У једном дану 1440 минута,
Може се растати 1440 пута;
Али само један растанак боли
Када одлази особа која се воли...“

Особе племићког рода у које се Бетровен безнадежно заљубљивао нису осетиле колико су племените његове емоције. Они који данас слушају ову музику то могу да осете готово из сваке ноте, а посебно из Сонате „Les Adieux“. Ипак, као и увек, Бетовен је на крају дела, дао оптимистичко решење: „Повратак“ у финалном ставу описује силну просневану радост, које му његове вољене нису пружиле у стварности; да јесу, можда и не би са толико љубавне жудње писао о њој.

Трећи сусрет са маестром Шифом био је и мој растанак са њим, мада је последње вечери интерпретирао и три последње Бетовенове сонате, опус 109, 110 и 111. Слушала сам дваставачну у е-молу опус 90, дивећи се не само композиторовој умешности у сажимању форме и бекства од романтичареске преобимности, него и својеврсном повратку једноставности после бурних, епских окршаја „Валдштајн“ сонате и „Апасионате“ и обимну сонату у А-дуру опус 101. Маестро је без паузе одсвирао и Сонату у Бе-дуру опус 106 – „Хамерклавир“, својеврсну „клавирску симфонију“ и по монументалној ширини формалне замисли и по густој акордици која асоцира на оркестарску концепцију. Настала је 1818. и посвећена надвојводи Рудолфу, Бетовеновом ученику, за чије је наименовање за надбискупа те исте године започео да компонује величанствену „Мису солемнис“. Нема много пијаниста који се усуђују да зароне у грандиозне пропорције ове сонате која траје три четвртине сата и намеће дотле непознате техничке захтеве извођачима. Но и овде, маестро Шиф је, уз разуме се, поцртавања маркантног фанфарског сигнала којима почиње главна тема почетног става (и њена маштовита контрапунктска обрада у развојном делу) – инсистирао на лирским атрибутима посебно наглашеним у небеској дужини лаганог става (траје читавих 20 минута) коме се пијаниста посветио свим својим бићем, саосећајући са атмосфером дубоке, исповедне медитације. На крају – чудесна фуга – којој је у поднаслову назначио – con alcune licence – слободније концепције у којој се могу пратити сви начини контрапунктске обраде (инверзија, аугментација, „рачје“ излагање, додавање друге теме стрету), а притом једино остати дубоко задивљен њеним динамизмом и разуђеношћу, којој, како је приметио Властимир Перичић – „нема равне у читавој клавирској литератури“, као што нема равног  ни маестру Шифу међу савременим пијанистима.

 

Бамбершки симфоничари     



Тежиште бонског фестивала било је, разуме се, као и ранијих година, на Бетовеновим делима, с обзиром да је он рођен у овом граду. Готово сви оркестри задржали су се на некој његовој композицији, неки само пар минута (као Уралски филхармонијски оркестар који је интерпретирао мало познату Увертиру „Имендан“) неки много дуже, као Бамбершки симфоничари који су у свакој од три вечери имали по једно Бетовеново ремекдело. Прве вечери извели су две симфоније, Трећу Лутославског, чиме су обележили стогодишњицу његовог рођења и најпопуларнију, Пету Бетовенову.

Овај оркестар основан је 1946, углавном од немачких музичара који су протерани из Прага. Од јануара 2000. њихов шеф-диригент је Енглез Џонатан Нот, који је поред дириговања студирао и певање и флауту и коме је уговор продужен до 2015/16. године. Од оснивања дали су више од 6.500 концерата у 500 градова и 60 земаља, а летос су на Фестивалу у Луцерну први пут извели комплетан „Прстен Нибелунга“ Рихарда Вагнера.

Један од најпознатијих варшавских композитора, Витолд Лутославски није студирао само музику, него и математику и то се осећа и у његовим делима у којима је применио и серијалну технику, алеаторику и атоналност, посебно у четири симфоније, од којих је на Трећој радио читаву деценију (првим извођењем у Чикагу 1983. дириговао је славни сер Џорџ Шолти). Сам аутор сматрао је да је управо Бетовен био његов учитељ музичке архитектонике, али да је у Трећој симфонији применио и нове начине мишљења, веће тоналне и ритмичке слободе и алеаторичке импровизације. У двоставачном делу доминира мотив од четири тона који асоцира на чувени почетак Бетовенове Пете симфоније у це-молу опус 57, за који је сам композитор рекао пријатељу Шиндлеру – „тако куца судбина на врата“. Многи су почетни став упоређивали са Гетеовим „Фаустом“ и Сервантесовим „Дон Кихотом“, а Шумана је ово ремекдело при сваком слушању „испуњавало страхом и чуђењем“.

Мене – није! Џонатан Нот је у складу са нашим брзим временом изабрао за нијансу бржа темпа оквирних ставова, чиме је постигао још већу узбудљивост и напетост. Разуме се, дириговао ју је напамет са енормним полетом и оптимизмом. Мислим да би сви који себи дозволе (луксуз) депресивности и апатије у овим нашим кратким животним трајањима требало да слушају управо Бетовенову Пету „судбинску“ симфонију из које је он изашао као победилац дуго одлажући каденцу (што је иначе његов омиљени поступак) као да и даље жели да убеди све посустале и малодушне  да је живот леп и величанствен!
Друге вечери на програму Бамбершких симфоничара био је једини Бетовенов Виолински концерт у Де-дуру опус 61, који је интерпретирала Молдавка Патриција Копачинска, рођена у породици музичара, која је студирала у Бечу и Берну, освајајући бројне награде на интернационалкним такмичењима. „BBC Music Magazine“ доделио јој је награду 2010. за најаутентичније извођење управо овог концерта, али мене њена интерпретација није одушевила; слушала сам далеко боље – и аутентичније виолинисте, не само на Бетовеновом фестивалу, него и код нас (Ферн Рашковић, Игора Озима, Сретена Крстића, Марка Јосифоског) ... Свирала је боса (!?) као глува перкусионисткиња која је тако могла да чује оркестарске титраје – но то ми је најмање засметало; такође ни ноте на пулту испред ње (које су јој давале сигурност као нашем Погорелићу); нису ми се допала једва чујна и неречита pianissima на почецима фраза, при чему ју је, нарочито у лаганом ставу (мада максимално утишан са сординираним гудачима) оркестар дуго покривао. Такође и што себи дозвољава превише не само динамичких него и ритмичких слобода – посебно у мистичном прелазу у финални став и што није довољно испевала обе теме почетног става на чијој је лирици Бетовен нарочито инсистирао.

Најинтересантнија у њеном излагању била је јединствена каденца, коју сам чула први пут. Наиме, шест месеци после првог извођења, Бетовен је из основа ревидирао виолински парт. У априлу 1807. он је поново прерадио читав концерт за лондонског издавача, а за Муција Клементија написао је и клавирски аранжман. Тада је још једном прерадио и солистичку деоницу и дао јој коначни облик који се данас интерпретира. Патриција Копачинскаја одсвирала је са (одличним) концерт-мајстором и перкусионистиом прерађену Бетовенову каденцу из клавирске варијанте.

У другом делу чули смо Шостаковичеву тестаментну Петнаесту симфоинију у А-дуру опус 141, дело јединствене музичке инвенције и експресије, у споју конвенционалних и револуционарних решења. Као и Бетовен успео је да се музиком избори са болешћу и очајањем и то у времену када је интересовање композитора за стварање овог сложеног облика опало. У лето 1971. почео је да пише своју последњу симфонију; средином септембра претрпео је други срчани удар. Пољском пријатељу, композитору Кшиштофу Мајеру је писао: „Надам се да ћу повратити снагу и оздравити. Летос сам завршио још једну симфонију. Петнаесту. Она садржи прецизне цитате Росинија, Вагнера и Бетовена. Неки су и под непосредним утицајем Малера...“

Симфонија је први пут изведена 8. јануара 1972. у Москви, са уједињеним оркестром Радио-телевизије, којим је дириговао његов син Максим.
Мада је јасно назначио цитате, не само у писму Мајеру, него и у партитури, из сваког музичког навода и његове касније разраде чује се прави Шостакович који проширује традиционалне границе тоналитета (користећи ритмнички мотив из „Виљема Тела“) или дванаестонску технику у Adagiu, у импресивном дувачком коралу који у средњем делу овог обимног става прераста у својеврсни посмртни марш, праћен елегичним пасажима гудача. У ефектном скерцу, који се надовезује attacca, користио је елементе из Бетовенове и своје Пете симфоније, исписујући тоновима сопствене иницијале (D,ES,C,H), а најпотреснији финални став доноси комплекс мотива из Вагнеровог „Прстена Нибелунга“ (мотив судбине из „Валкира“, Зигфридов Посмртни марш из „Сумрака богова“), а и почетни мотив из Увертире за „Тристана и Изолду“. У централном делу формирао је пасакаљу базирану на теми из његове чувене „Лењинградске симфоније“. На крају се поново чују све теме овог оркестарског ремекдела, у напетој, изражајној, опојној оркестрацији.

Није узалуд рећено да су енглески музичари најбољи интерпретатори на свету! Они немају велики број значајних композитора, али њихови интерпретатори су сјајни! Маестро Џонатан Нот, својим изванредним понирањем у ово сложено и многозначно дело јасно је то показао.

И последње вечери Бамбершки симфоничари су пратили такође једног младог, 32-годишњег француског пијанисту – Давида Фраја, кога је „BBC Music Magazine“ прогласио „новом надом 2008. године“. Већ са четири године почео је да свира клавир, а дипломирао је на Париском конзерваторијуму са највишим оценама. С обзиром да је Фрај музичар XXI века, определио се за дело из XX века, Клавирски концерт опус 42 Арнолда Шенберга, кога су пре стотинак година (1909) прогласили „еманципатором дисонанце“. Почетком двадесетих година почео је да пише у дванаестонском систему, али је увек истицао да су Бетовен, Моцарт, Брамс и Вагнер његови велики узори, не сматрајући себе револуционаром у музици, говорећи да музика није овде да краде, него да буде истинита.

Његов клавирски концерт настао је у Америци, у 67. години. Првим извођењем у Њујорку 6. фебруара 1944. дириговао је Леополд Стоковски, а солиста је био Шенбергов ученик Едвард Стојерман.

Бонски концерт приказао је богату оркестарску палету великог оркестра (у коме је поцртана чак и деоница ксилофона), добру комуникативност са солистом, велике и моћне градационе и виртуозне лукове, уз благо назначене елементе валцера, смело варирање солисте у оквиру лаганог става и тријумфални марш који је увео у ефектну Коду.

У великом финалу Бамбершких симфоничара чули смо круну Бетовенових музичких радова, његову величанствену Девету симфонију, коју је диригент Нот такође, као и његову Пету интерпретирао у нешто бржем темпу, али очувавши мајсторство композиторове експресије, фаустовске сумње почетног става, гигантску тајновитост наредног, мелодијску емотивност лаганог става и најзад, после реминисценције на претходне ставове, величанствени тонски финале са Хором (Бамбершких симфоничара) и немачким вокалним солистима који су епски монументално, кроз оркестарски фугато и двоструку хорску фугу приповедали о универзалној звучној лепоти.

Одушевљени Рихард Вагнер је записао:
„Последња Бетовенова симфонија представља искупљење музике од њених сопствених елемената и пут ка општој уметности. Она је људско јеванђеље уметности будућности“.




КРИТИКЕ


„Летећи Холанђанин“ 

На измаку године у којој се поред Вердијевог прослављао и двестоти рођендан Рихарда Вагнера, догодила се на сцени Београдске опере премијера његове прве реформисане опере „Der Flegende Hollander“, овога пута насловљене – „Летећи Холанђанин“, коју су у Хрватској приказивали под називом „Уклети Холандез“, а код нас се одомаћио наслов „Холанђанин луталица“, што мислим да највише одговара главном јунаку. Велики труд свих учесника уложен је у ову представу: од извођења на немачком језику, који код нас није одомаћен, до музичког језика који је потпуно другачији, много захтевнији него у другим операма на нашем репертоару. Ја сам се на премијери после првих тактова Увертире (а она је управо сублимација свега што ће се касније раскошније и шире развити у току опере) питала како је тако моћни звук „стао“ у мали скућени простор „оркестарске рупе“ и (на моју радост) стрепње да ли ће Вагнер у Београду звучати како треба – он је доиста зазвучао тако, у свом богатству јасно осенчених лајтмотива (не бројних као у каснијим операма), оживљавајући олујне буре северног мора и осликавајући танано извајане карактере главних носиоца радње. Но то се догодило на премијери, а на репризи као да сам слушала другог диригента (а нисам) и други оркестар, чак је долазило и до размимоилажења појединих група и тада се осетила и немоћ малог броја гудача.
 Многи су и мишљења да су оркестарски делови и најбољи делови Вагнерових опера, што сам и очекивала од диригената Дејана Савића и Ане Зоране Брајовић јер су обоје су били ђаци маестра Јована Шајновића, великог познаваоца германске музичке сцене и он им је на прави начин „уткао“ љубав и поштовање за немачки оперски театар. На премијери сам и чула то танано инсистирање на детаљима, на дотеривању чистоте хорни, на изражајности обое и речитости тимпана који солистички откуцавају Сентину узнемиреност при првом сусрету са Холанђанином.

У тонском сликању ове норвешко-холандске романтичарске оперске саге за сваку похвалу су одлично увежбани веома речити хорски комплекси, који управо потенцирају не само дуалистичко-филозофске идеје композитора него и потпуну опречност звучних боја, разузданих, припитих морнара и нежну, светлу, озареност преља. Сјајно их је поставио диригент хора Ђорђе Станковић.

Што се редитељског дела тиче, маестро Дејан Миладиновић, који је на америчким сценама већ у више наврата постављао Вагнерова дела, чини ми се да је хтео да се „игра Вагнера“ па је био и сценограф и аутор видео материјала. Отуда му је, чак и у програму, уступљен највећи простор. Он има музикално ухо, с обзиром да му је отац био оперски диригент, а мајка примадона и местимично уме да урони у оперске приче вишедимензионално. Овом приликом, у мушким масовним сценама био је одличан, сугестиван, разигран, чак раскалашан. Ту димензију подарио је и женском хору, што је непримерено у овом случају, оне су смерне сеоске девојке и жене XVII века које стрпљиво чекају своје драгане и мужеве. Тај чувени, врло популарни „Хор преља“ из II чина добио је одговарајућу светлу илуминацију, али је морао бити статичнији, на чему је у свим операма Вагнер посебно инсистирао. Оне су танане психолошке унутрашње драме које и произилазе из окружења или су у колизији са њим, а те радне преље међу којима је и Сента устају од својих преслица и кокетно играју по сцени и чак се и потуку као да су дуванске раднице из Бизеове опере „Кармен“. Отуда и Сента „хвата“ њихов ритам и у предивној балади из средишњег чина она много и непотребно „глумата“. Премијерна Ана Рупчић Петровић, са нежним висинама и скромним дубоким регистром, била је ближа Сенти коју би Вагнер одабрао: он је био перфекциониста, уметник крајње суптилног укуса, који је инсистирао на свим детаљима. Његови ликови морали су да поред изванредно исклесаних гласова имају и дивне фигуре, да су високи и плави. На уводном представљању ове опере, на сцени Раша Плаовић чула сам Сентину баладу у интерпретацији Тање Андријић и одмах помислила како би она и самом Вагнеру морала „запасти“ и за око и за ухо, као да је инкарнација Хајнеове виле Лорелај која се као и Сента, бацила са стене (у таласе Рајне, додуше). Но она је добила тек трећу поставку! На репризи је наступила потпуно непозната Слађана Павловић, коју никада раније нисам чула ни у једној опери, и мислим да је било крајње свирепо „бацити је у ватру“, тим пре што је њен глас „мали“, помало пискав и потпуно „невагнеровски“! Не знам шта се очекивало; да ће га одједном променити? Да ће попут Милке Стојановић или Дуње Симић, којима нису биле потребне године сазревања и које су одмах заблистале у главним улогама и она доживети слично? Али она нема чиме да то оствари!

Пријатно ме је изненадио Миодраг Д. Јовановић, који се изванредно „пресвукао“ у Холанђанина, спорим ходом и крајње сублимисаним гестом, после упечатљивих улога које је остварио у италијанском репертоару. Његов млађи колега, Стефан Павловић има пријатно заобљен глас, али је глумачки миљама далеко од Холанђанина. Уосталом, до Вагнерових ликова није лако ни брзо стићи. Чак је и искусном Пласиду Домингу било потребно читаве три године да стигне до „правог Парсифала“ и прве године у Бајројту и он се нервозно и брзо кретао сценом, одударајући од темпа оркестарске партитуре. Треба много слушати Вагнера пре но што се с њим „ухвати у коштац“, да би се уметник сродио са његовим ритмом и темпом, са суптилном динамиком, са тамном илуминацијом, са унутрашњом трансформацијом. Треба дисати као Холанђанин, мислити као Холанђанин, поистоветити се са њим, бити безнадежан до очајања, уморан до бола, имати још последњу малену искру наде да ће бити спасен. Вагнер је увек премного захтевао од својих ликова, и после 150 проба „Танхојзера“ у Паризу, например, и даље је био незадовољан. Најфеноменалнији Холанђанин који је икада стао на оперску сцену, Бернд Вајкл, га је готово три пуне деценије тумачио у светилишту Вагнерове музике, у Бајројту! Али, погрешно би било уопште упоређивати представе у Фесшпилхаузу који окупља најбоље „вагнеријанце“ из читавог света са било којом светском сценом а са нашом на којој се Вагнер не поставља често – поготово, а када се његове опере и догоде код нас, оне немају, нажалост, дуги ток. Овој, која има и врло доброг Даланда (Ненад Јаковљевић, Драгољуб Бајић), одличне хорове, сугестивног диригента, режију која се трудила да скромним средствима дочара атмосферу прелепе легенде – ја желим дуг и успешан живот!



„Симон Боканегра“

 

Поново је, после готово пола века, на сцену Српског народног позоришта у Новом Саду постављена Вердијева опера „Симоне Боканегра“ (овог пута под називом „Симон Боканегра“). Представа из 1967. изведена је само девет пута и видело ју је и чуло 3574 посетилаца. Надам се да ће нова постравка имати дужи ток и више публике!

На причу првом ђеновском дужду који је владао градом у два наврата (од 1339. до 1345. и од 1356. до смрти 1363) и који се сматра једним од оснивача Републике Ђенове, сину капетана Гљелма Боканегра (који је подигао палату Сан Ђорђо у којој су живели сви каснији владари Ђенове) и Верди се враћао у два наврата у размаку од четврт века што је условило да друга верзија буде и далеко зрелија и музички изражајнија, мада је прича, као и свака оперска прича XIX века написана мелодраматично, постављајући у први план љубав, што су користили сви оперски ствараоци, и либретисти и композитори. Историјска и оперска стварност је да је дужд Боканегра био отрован (мада је имао 103 телохранитеља) и да је у суштини био несретан човек, кога се готово одрекла и рођена мајка стајући на страну свог другог сина Никола који се побунио против Симонеа и који је хтео да поново титула ђеновског владара буде капетан, а не дужд, на чему је, по угледу на Млетке, инсистирао његов брат. Тако га је доживела и редитељка Катерина Панти Либеровичи (која је дипломирала и на Музичкој академији, а и диригент Александар Којић, који је изванредно музикално водио Вердијевог Симонеа кроз веома добро припремљену и осмишљену партитуру. У екипи реализатора ове опере су још двоје италијанских уметника, сценограф Серђо Мариоти и костимографкиња Кристина Ачети, која је протагонисте обукла у допадљиве (али неаутентичне) костиме из XIX века, док је сценографија понудила једно огољено решење са све време бурним, усталасаним морем у позадини и покретним параванима сличним оним у београдској поставци „Боема“. Сем тога никаквих визуелних симбола нема да се радња догађа у Ђенови, граду Кристофера Коломба и Никола Паганинија, Ђузепа Манцинија и Палмира Тољатија, у коме су касније радо боравили и Рубенс, Каравађо и Ван Дајк, у коме је ћувени архитекта Галеацо Алези изградио бројне палате у маниристичком стилу, поред кога је најстарили светионик на свету – Лантерна из 1326. која и данас ради, у коме је забележено да је радио као светионичар Коломбов стриц Антонио и у коме се родио и умро и сам Симоне Боканегра који је ушао и у Вердијеву оперску причу.

Данас, када је протекло два века од композиторовог рођења – јасно се зна колико је непроцењива његова заслуга на подручју музичке сцене. Али у Вердијевом времену, нису сви делили то мишљење. Едвард Ханслик, најоштрије бечко музилчко перо XIX века, рекао је следеће:
„Садржаји Вердијевих опера или су наивни дилетантски заплети – „Трубадур“, или неукусна сентименталност блуднице – „Травијата“, или брутална новелистика – „Риголето“. А то су му још најбоља дела. Јер ако се сетимо опере „Ернани“ или „Симоне Боканегра“, затамни нам се пред очима. То чудовиште нема никакве везе са музиком. Мелодије су му празне, симетричне, досадне до ексцеса, једноличне до исцрпљења. У њима је хладно измишљени брио, уздржана техника коју је увек могуће унапред предвидети. Страшни унисони хорови у ритму полонезе поседују сулуду и спретну намеру да узбуде нерве публике. О хармонији је немогуће губити ма и једну реч, из простог разлога што она не постоји. Израз је блед, док инструментација цвили и меље своје тачно поређане лимене трозвуке с неподношљивом једноличношћу.“

Има и тога, делимично, што је потврђено и у дугом прологу опере „Симоне Боканегра“; тако, док држи леш вољене жене – непримерени „ритам полонезе“ најављује његов избор за дужда. Његова велика арија веома подсећа на Риголетову а и мисли се да је Верди имао огрому груижу савести као отац ради преране смрти сопствене деце, те је унео у ове делове и много личних, доживљених емоција, које се на премијери, у тумачењу доста хладног и музички уздржаног Васе Стајкића нису осетиле у довољној мери. Не одступајући од белкантистичких узора, Верди је и у овој опери, разуме се, превасходно мелодичар широког даха, али је местимично употребио и изражајна средства тзв. велике француске опере, што је посебно поцртано у помпезним масовним финалима чинова, нарочито на крају опере, где је у великом градационом луку успостављена моћна масовна сцена са хором (који је одлично припремила Весна Кесић Крсмановић). Веома су нежно испевани љубавни дуети Амелије и Габриела (Данијела Јовановић и Александар Саша Петровић), а и трио – Симоне, Амелија, Габриел, на крају другог чина – прави је „млађи брат“ славном вокалном квартету из „Риголета“. По тананој психологизацији ликова.
Свему овоме сјајну подршку давао је одлично увежбан оркестар, како на местима када готово замире, пратећи слабост Симонеа, тако и у спектакуларним масовним сценама.

Текст за ову оперу је написао Вердијев стални либретиста, Франческо Мариа Пиаве. После Првог светског рата, када је почео да се буди један нови култ Вердијеве музике, аустријски књижевник Франц Верфел је прерадио ову оперу и она се данас најчешће изводи са његовим опаскама.



„Смарагдна кантата Ави Јустину“    

У Саборној цркви у Београду, недавно је  први пут изведена „Смарагдна кантата Ави Јустину“, нова композиција домаћег аутора. Дело је извео Хор Радио Телевизије  Србије под управом диригента Милана Недељковића, уз учешће наратора, глумца Ивана Босиљчића. „Смарагдна кантата“ ауторски je рад композитора Светислава Божића на потески текст оца Илариона Ђурице и фрагмената размишљања  самог оца Јустина, канонизованог свеца СПЦ-а (коме је дело иначе и посвећено). Иако ненајављен у медијима, догађај је окупио велики број слушалаца, који су  стојећи, као при молитви, саслушали композицију и топло поздравили и извођаче, као и композитора.

Дело је саздано у форми кантате, музичке форме која је стасала у окриљу западног хришћанства, али се у овом случају показало као срећно одабрана, с обзиром на значај Јустина Ћелијског, као и у односу на обим поетског текста који музички третира.На увек тежак задатак за композитора, да у строгим оквирима музичке форме истраживане вековима уназад створи оригинално дело, Светислав Божић је одговорио са успехом. Задржао је је поделу на нумере, а има их девет: Ави пој, Покровитељу витезова, Авине очи (Плава срећа), Велике оче, Духовни отац, Арија, Водо љубљена Господом, и Славите благоверни. Поменуте нумере компоноване су у строгом, хомофоном хармонском ставу, што, с друге стране, не спречава самосталност гласова, или чак имитатвно појављивање појединих тема. Високо Божићево умеће огледа се и на хармонском плану, где он користи модерна, смела хармонска решења, а ипак успева да постигне „византијски“ призвук, и одржи сакрални дух композиције. Третман текста одликује нека врста „опозитног“ односа, при чему аутор понекад, чини се циљано, лирске изјаве доноси путем развијених мелодија, често реског, оштрог звука, са отвореном хроматиком, или великим и упадаљивим скоковима. На тај начин, долази до неке врсте контрапунктског односа који се ствара између мелодије и текста, чиме се и у овом делу потврђује древна православна законитост сраслости текста и музике. Такође, као особеност овог дела, може се уочити мелодијско истицање топоса православног хришћанства, попут речи ВЕЧНОСТ И СВЕТЛОСТ,     које су такође „изломљене“ великим интервалским скоковима, насупрот поступној мелодици осталих речи у реченици.
У збиру, може се рећи да Божић успева да нађе одговор на једно од многобројних питања о месту, улози, карактеру и естетици  савремене духовне  музике:  како допрети до савременог слушаоца, или чак верника, којим музичким језиком му се обратити, а да  он не одбаци дело после неколико минута слушања. Јер, намера је  саопштавање   истине коју црква проповеда већ две хиљаде година. Божић одговор даје кроз саму музику „Смарагдне кантате Ави Јустину“, у којој успева да одржи древни византијски фон користећи савремена хармонска решења и католичко - протестантску форму кантате.

Као посебне нумере у композицији јављају се текстови самог Аве Јустина које је рецитовао глумац Иван Босиљчић. Његова лирска интерпретација текста, чини се, била је ближа замисли композитора о Кантати као лирском изричају.

Само тумачење дела „Смарагдна кантата светом Ави Јустину, које је нам је представио диригент Милан Недељковић и хор РТС-а, донео је епски призвук делу. Циљано, или не, тек поједини речитативи и пиано делови звучали су помало застрашујуће и претеће, а поједине форте секвенце подсећале на већ виђена извођења „Кармине Буране“ у нашој средини. Свакако легитимна интерпретација, мада би било лепо чути и лиорско тумачење И то свакако поново у Саборној цркви, која се намеће као најбољи простор у граду, бар када је реч о хорској музици.



Фестивал „Тисин цвет“ у Новом Кнежевцу    

Када је, сада већ релативно далеке 2005. године, у организацији Градске библиотеке „Бранислав Нушић“ и Музичке школе у Новом Кнежевцу, а под окриљем Покрајинског секретаријата за културу одржан први фестивал „Тисин цвет”, а потом, с овогодишњим остварењима, доживео још девет издања, успевши да чак с више гостујућих уметника постане и међународни, постојало је уверење али и обавеза да се његова традиција настави. Примерена организација вредних посленика из поменутих главних културних институција у граду (сада углавном сведених на агилне и веома посвећене, библиотекаре), релевантан избор учесника и оптималан интерпретативни ниво наших и иностраних уметника, уливали су наду да ће будућност организованијег новокнежевачког музичког живота, бар у предвечерје јесени, бити ведрија и обећавајућа. На срећу, тако се и обистинило, па ни лоше материјалне прилике нису утицале на то да се остварене вредности уруше или нестану. Фестивал „Тисин цвет“ је постао и остао део уметничке константе Новог Кнежевца, подразумевајући уз то и шири војвођански простор. Задржавши првобитну камерну концепцију и захваљујући првенствено мобилизацији одабраних снага домаће сцене (које иначе своју вредност потврђују и ван граница земље), али и помоћи португалског, и нарочито јапанског амбасадора (укључењем уметника из тих земаља), овај музички празник показао је пуно оправдање обећавајући и лепу перспективу у будућности. Стога свакако заслужује одговарајућу подршку друштва и то не само ради оживљавања и обогаћивања културног живота средине, него и због давања сатисфакције људима који се усредсређено и из искрене љубави, професионално баве уметничком музиком.

Девето фестивалско издање    

Да на младима свет остаје, потврдио је и избор уметника за Девети фестивал „Тисин цвет“ који су, распоређени у три септембарска викенда, одржали седам концерата. После уводног програма који је приредила сопранисткиња Памела Киш уз сарадњу пијанисткиње Маје Грујић, а на којем је као гост наступио и тенор Горан Стргар (сви запослени на новосадској Академији уметности),  новокнежевачка публика упознала је и Немању Станковића, првог виолончелисту Београдске филхармоније који се представио у дуу с пијанисткињом Мајом Михић, да би у такође троделном концертном циклусу, у петак, 21. септембра, пратила и клавирски реситал 25-годишње Минке Поповић. Већ наредног дана одржано је вече виолинско-клавирског дуа тридесетогодишњакиња Сенке Новак и Милице Секулић, које су звучним, здравим и управо једрим музицирањем одушевиле мали аудиторијум у истој, веома акустичној библиотечкој сали. Перспективне уметнице су након школовања на београдском Факултету музичке уметности постдипломске студије наставиле у Бечу, односно Стокхолму, а данас се подједнако баве и солистичким и камерним свирањем. Сенкин стални ангажман у бечком Оркестру Моцарт, а Миличин као педагога и клавирског сарадника, ипак их не спутава у периодичном одвијању заједничке извођачке каријере. Управо некадашњи запажени успеси их подстичу на нове програмске пројекте, од којих је најновији, представљен и у Новом Кнежевцу, обухватио дела Моцарта, Франка, Вјењавског и Вујића у којима су инструменти подједнако важни, а могућности исказивања њихових великих индивидуалних потенцијала, неисцрпне. Они су најпре бљеснули у Моцартовој Сонати за клавир и виолину у Ге-дуру, К.310, изведеној у правом равноправном смењивању и израженој алтернацији између интерпретатора, са скоро  бетовенским акцентима и тонском свежином и „прштавошћу“. Квалитетан и сочан виолински звук и „звонећи“ одговори клавира (одлично се показује тек набављен инструмент марке Feurich), још приснији односи и везе у њиховом органском спајању, али и испоштован карактер сваког појединачно, остварени су потом у Сонати у А-дуру Сезара Франка.
Наставак програма донео је „Сувенир из Москве“ (у облику варијација) Пољака Хенрика Вјењавског, једног од највећих виолинских виртуоза 19. века, који је, и поређен с Паганинијем, очаравао изузетном техником и зрелошћу интерпретације. Управо његов темперамент, виртуозитет и осећање за стил и израз, зрачили су и из већином чисто и сигурно представљене одабране минијатуре, с врло сонорном и заобљеном, с клавиром уједињеном или акордски подржаном кантиленом. Као и већина вечери Деветог фестивала камерне музике „Тисин цвет“ у Новом Кнежевцу и ово је заокружено, попут лајтмотива спроведеним, комуникативним остварењима Александра Вујића, која музичари по правилу стављају у финални део концертирања. Овог пута су то била два става из свите „Из источне Србије“, самостално вођених, фолклорно обојених мелодијских линија, односно „заигравајућих“ инструменталних преплета и наглашених сложених, управо „откуцавајућих“ играчких ритмова истог порекла.

Финални акорди

Завршно вече манифестације, одржано у пуној сали библиотеке „Бранислав Нушић“, пружило је пажљивој публици овог јединственог градића у Банату изузетну и ретку прилику да чује трио у саставу флаута, фагот и клавир (фагот је први пут зазвучао у понуђеној камерној формацији на овом специфичном, и у многим аспектима јединственом и занимљивом музичком догађају). Ова могућност остварена је захваљујући најмлађим извођачким снагама: флаутисткињи Милици Томић и фаготисткињи Елеонори Стипић подржаним пијанистичким уделом Александра Вујића, композитора и уметничког директора Фестивала. Фина енергија и наглашени ритмови, посебно када су у питању „играчки“ интониране Вујићеве композиције (чије занимљиве ритмичке комбинације, односно мотивски материјал, доста дугују националном фолклору, а у ширем смислу и плесовима других народа) красили су њихове озбиљно израђене интерпретације остварене у различитим комбинацијама од трија, преко дуа дувача, до клавира соло (два комада). Најпре смо чули потпуно непознат Трио барокног аутора Фридриха Вилхелма Цахова, па је његово представљање донело у правом смислу чар новине. Лепо заобљене мелодијске линије у првом ставу, равномерни, „пунктуалистички“ моторични ток и прецизна клавирска акордика другог, наизменично смењивање кантилене између флауте и фагота (с углавном хармонски конципираном пијанистичком подлогом) у трећем, и најзад, свежа, имитационо постављена пулсација прецизних, технички спретних и изражајно усаглашених инструмената у финалу, биле су карактеристике настудираног тумачења. Да се Милица Томић и Елеонора Стипић добро разумеју, да усаглашено дишу и размишљају, и да треба да наставе сарадњу, показао је и „лежерни“ дијалог у Дуу за флауту и фагот Лудвига ван Бетовена, у којем се „цвркутавој“ флаутској партији супротставља, или се с њом одлично слаже, односно наизменично преузима вођство, сонорна деоница, очигледно веома компатибилног баритонског инструмента.
Веома спремни дувачи и њихово присуство с ефектним дејством и оптималним дијапазоном динамичког сенчења, уједначеност и носивост звука, али и мекоћа и адекватна уверљивост у доношењу сваког расположења, до изражаја су дошли и у одабраним минијатурама Александра Вујића, изведеним у другом делу програма. Најпре у краткој и духовитој „Игри“ за флауту и фагот, потом у трију „Из источне Србије“, затим у динамички и експресивно укусно градираној „Сакури“, композиторовој обради јапанске народне песме, те у благо дисонантним сазвучјима „вицкастог“ „Аргентинског танга“. Популарност и пријемчивост Вујићевог, минималистичким поступком  рађеног „Српског кола“, упућује аутора на нове аранжмане свог остварења, те је као још једна верзија, новокнежевачку публику обрадовала и најновија прерада за новоустановљени Трио. И овде препознатљив мелодијски узлазни мотив, попут замајца, управо гони музички ток до снажног успона, у ком кантилена дувачких инструмената у централном одсеку делује попут лирске, нежно проосећане епизоде, а снажна клавирска глисанда у оквирним сегментима, постижу управо убојито дејство. Био је то у целини успели начин повезивања музике, инспиративног простора оплемењеног сликама и пријемчивих слушалаца, али и прави пример добро испуњеног интерпретативног и културолошког задатка, односно поштовања уметника према граду и средини која им је указала поверење и гостољубивост.



Концерт триа „Константинус“ у сали Коларчеве задужбине    

У концертној понуди Центра за музику Коларчеве задужбине Променадни концерти заузимају посебно место. Намењени љубитељима уметничке музике, публици која у доброј светској традицији одлази на преподневне недељне концерте који се готово свуда одржавају без наплате уплазнице, они имају специфичну програмску концепцију, пре свега засновану на камерној музици. Током сезоне публика има прилике да види и чује различите камерне саставе, стандардне и оне које сачињава неуобичајена група инструмената. Без обзира на то, уметници који свирају своје програме конципирају на различите начине, пре свега у духу тзв. „музике за пре подне“, али са профињеним одабиром програма који заокружује све естетске норме квалитета.

Један од таквих концерата одржан је на самом почетку децембра месеца 2013. године, када се на сцени Коларца публици представио трио „Константинус“ из Ниша. Овај састав чине Игор Алексић, виолина, Весна Јансенс, виола и Александар Јаковљевић, виолончело. На њиховом програму нашла се музика Јохана Себастијана Баха, чувене „Голдберг варијације“, у транскрипцији за гудачки трио. Иако се у ситуацијама када се на програму уметника свирају транскрипције бавимо и питањем колико су оне успешне или не, рекло би се да се у интерпретацији триа „Константинус“ пре може писати о новој визури Бахове партитуре, оригинално писане за инструменте са диркама. Задатак извођача на овом концерту био је да дело дефинишу, дајући му коначан изглед, чак и мењајући карактер појединих одсека према тренутном расположењу. Ако су нијансе у интерпретацији теже уочљиве код свирања „Голдберг варијација“ на клавсену у поређењу са модерним клавиром, у транскрипцији за гудачки трио може се говорити о новој звучној боји која се не одвија у домену надградње Бахове музике, већ напротив, у оквирима очувања њене оригиналности која се препознаје у звучној атмосфери саме партитуре. Свему томе доприноси и стилски истанчано музицирање триа „Константинус“ у оквиру кога се виолина, виола и виолончело звучно препознају као регистри јединственог инструмента широког опсега, без превеликог звука, односно у духу очувања смирености и сведености оригиналних нота. Иако је и упутство самог композитора било „Свирајте најбоље што умете“, чини се да у интерпретацији уметника из Ниша врхунску уметност препознајемо у мајсторском умећу заједничког музицирања, у оквиру кога, бар када је у питању музика барока и Баха, нема места превеликој агогици, издвајању или појачавању звука.  Одмереност, стилска префињеност, богата палета агогичких покрета без тенденције за наметањем сувишних ефеката неке су од основних смерница интерпретације триа „Константинус“, који је више него храбро „Голдберг варијације“, које спадају у домен гвозденог пијанистичког репертоара, публици представио у новом звуку. Рекли би смо да је уметнички изазов надмашио и сама очекивања присутне публике у сали, која је, очигледно, била посебно наклоњена барокном музичком репертоару.