РЕЦЕНЗИЈЕ

ЦД издања




ОРГУЉЕ ЦРКВЕ СВ. ГЕРХАРДА У ВРШЦУ
100 година звучног драгуља Војводина
(Пријатељи вршачких оргуља, Вршац, 2013)

Српска културна средина има велико задовољство да се похвали објављивањем CD-a и јубиларног албума „Оргуље цркве св. Герхарда у Вршцу - 100 година звучног драгуља Војводине“. Иницијатива и покретачка снага потичу од удружења „Пријатељи вршачких оргуља“ и њиховог председника Зорана Максимовића (пореклом Вршчанина). Свесни историјског и културолошког значаја оваквог подухвата, подарили су широком кругу поклоника музике уистину прави драгуљ. Не можемо да не приметимо да се овакав подухват појављује у отежаним економским условима живота у нашем поднебљу, те су напори овог удружења још храбрији и уочљивији. Охрабрују нас својим ентузијазмом, вером и надом за очување традиционалних вредности.

Ово ексклузивно издање ће вас у својој књижици, у пропратном тексту чији је аутор Зоран Максимовић, водити кроз културну историју у време настанка оргуља, градитеља, наследника, рушења и обнова, али и упознати са уметницима који су на њему свирали. Морамо бити веома поносни на постојање оваквог оргуљског блага у нашој средини, а посебно на то да је Вршац био незаобилазна карика у музичком животу Европе 19. века.

CD нам пружа вишеструко задовољство. Поред историјата оргуља, посебно уживање је у звуку оргуља, које упркос „јадном стању у којем су сада, ... поседују изузетан потенцијал који вреди обновити, за добробит грађана Вршца, његове историје и културе“ (речи Раула Пријета Рамиреза, светског оргуљског уметника, након спектакуларног концерта одржаног у Вршцу 6.8.2012.). Мудар одабир репертоара од стране наших врсних извођача (Бранка Ђорђевић, Лана Јеленковић, Милица Сабљић, Марко Ђорђевић - кларинет, преко Јулиус-Александер Паста, потомка старе вршачке породице Паст која је дала и градоначелнике Вршца, до кантора цркве св. Герхарда, Јаноша Ловаса) обухвата распон стваралаштва од Баха до Брукнера и још шире, од Хофхајмера до Дибоа.

Свим похвалама и честиткама придружује се захвалност барду нашег студијског звука, Зорану Јерковићу, без чијег мајсторства се не може замислити квалитетан CD. Прецизност и стручност сниматеља Зорана Вагића, као и лепота и дискретност овог издања у дизајну Александра Јовичића заокружују нашу причу о вршачким оргуљама. Такође, свим донаторима дугујемо захвалност што је овакво издање објављено. Књижица уз CD је, што је изузетна вредност, двојезична (српски и енглески, превод Рада Илић). Од срца верујемо да је јубиларни албум „Оргуље цркве св. Герхарда у Вршцу - 100 година звучног драгуља Војводине“ изузетан потез удружења „Пријатељи вршачких оргуља“ на који се могу угледати многе културне средине. Желимо им да дуго трају чинећи духовни живот своје средине богатијим.
 


 

ЈУЛИЈА БАЛ
„12 Етида за гитару Еитора Виле Лобоса“
(Асоцијација гитариста Војводине, Бразилска амбасада у Београду, 2013)

У покушају да обогати пијанистичку интерпретативну праксу пијанисткиња и аранжерка Јулија Бал опредељује се за музику за гитару, едукативну литературу захтевних Етида за овај инструмент које је компоновао Еитор Вила Лобос. Интересантни звук композитора чији се опус највише препознаје као „музика за гитару“ на сцени представља ствараоца који је ретко присутан у концертној пракси, осим када су у питању концерти музике за гитару. Тиме је широј јавности постао доступнији, а његова дела присутнија у концертним дворанама.
Транскрипција музике присутна је у целокупној музичкој историји. Посебан замах овај процес добија у доба романтизма када се велики ствараоци, најчешће и сами интерпрететори, опредељују да популарна и интерпретативно атрактивна дела аранжирају за свој инструмент, најчешће за клавир. Ову праксу публика је одушевљено прихватила, а то се са нескривеним жаром дешава и данас, у времено у када је афирмација уметничке музике од изузетног значаја. 
Заснивајући своју инспирацију на поменутом искуству Јулија Бал се опредељује за музику познатог бразилског композитора, писану као едукативна литература за савладавање одређених техничких недоумица у процесу свирања гитаре. Без претензије да аранжмани буду пука транскрипција за клавир, уметница се опредељује за осмишљено звучно транспоновање музике, које у звуку клавира добија сасвим нову димензију. Водећи рачуна да задржи стил Вила Лобосове музике, те да његове етиде за гитару задрже едукативни смисао, ауторка, добри познавалац пијанистичке технике, вешто их преиначава у едукативну литературу за клавир, која звучи природно, као да је и написана за овај инструмент. У томе је и посебан значај ове музике која недвосмислено обогаћује литературу за клавир, а истовремено гитаристе наводи на ново размишљање о самој интерпретацији.
Уз компакт диск штампано је и засебно нотно издање са диском, које уметнику омогућава да слушану музику одмах и сам интерпретира. Тиме је Јулија Бал заокружила процес едукације у коме је могуће да уметници, путем слушања коригују себе, или надграде основну замисао уметнице, која је показала да и у новом времену  постоји потреба да се искорачи у нове просторе који нису само сегмент личне продуктивне праксе, већ напротив, надргадње постојеће у новом руху.





РЕКТОРИ МУЗИЧКЕ АКАДЕМИЈЕ У БЕОГРАДУ (1937-1957)
(Факултет музичке уметности, Београд, 2013)

У малом броју издања дела домаћих аутора дупли компакт диск под називом „Ректори Музичке академије у Београду (1937-1957)“ представља значајно издање на коме се налазе композиције некадашњих декана ове институције, композитора Стевана Христића, Миленка Живковића, Петра Коњовића, Михаила Вукдраговића и Косте Манојловића, стваралаца који су својим разноликим деловањем оставили узоран траг у српској музички историји. Сећајући их се у години јубилеја, у којој је Факултет музичке уметности у Београду (некада Музика академија) обележио 75 година постојања, јавности су презентовани снимци који се чувају у Звучном архиву Радио Београда и који су до сада своје јавно презентовање имали само у оквиру програма ове медијске куће.
Компакт диск издање представља значајан помак у афирмацији српске уметничке музике. Одабрана дела која се на диску налазе представљају узорне репрезенте из опуса поменутих стваралаца, те истовремено представљају палету различитих изражајних опредељења стваралаца који припрадају различитим генерацијама. Ипак, у звуку њихових дела могуће је препознати заједничку нит која је утемељена у стваралштву једног од зачетника српске музике, композитора Стевана Мокрањца, чији се опус заснован на традицији прелама и у садашњем времену, ишчитаном на нова начин, у духу новог доба.
Дела која се на диску налазе не само да представљају различита стилска изражавања њихових аутора, она јесу и слика жанровске разноликости српске уметничке музике, од хорске музике и фрагмената вокалних циклуса, преко камерних композиција до симфонијских фрагмената балетске музике. Све то чини уметничко богатство српске музичке историје која достојне настављаче има и у данашњем времену.
Подухват Факултета музике уметности представља добар пример праксе која активно делује на очувању музичке традиције, њене јавне презентације и осавремењавања звучне презентације саме историје.





„АНДРЕЈА ПРЕГЕР“
(Факултет музичке уметности, Београд, 2013)

Компакт диск под називом „Андреја Прегер“ садржи значајне интерпретације овог уметника који је у својој богатој пијанистичкој каријери уписао значајан број концерата како солистичке тако и камерне музике, а посебно место заузима сарадња са водећим светским уметницима виолинистима, виолончелистима и другима, са којима је више пута наступао.
Концепција диска осмишљена је на начин да овог уметника представља из различитих углова пијанистичке каријере: као самосталног солисту или са оркестром, камерног музичара, као извођача дела која припадају различитим епохама и као уметника који је на свом репертоару неговао и дела домаћих аутора. На тај начин створена је заокружена слика једне интересантне каријере која је обележила више деценија српског пијанизма и постала узор многим генерацијама које у се касније појавиле.
Издање компакт диска са интерпретацијама Андреје Прегера представља наставак издања у којима се од заборава чувају најзначајнија извођења пре свега професора Факултета музичке уметности у Београду (некада Музичке академије), што је и леп гест ове институције која им се на тај начин и одужује. Истовремено, овај диск, и слична издања, представљају и слику српске пијанистичке традиције, која иде у корак са временом, из које су израсла многа значајна имена данашњице. Такође, он представља и слику српске стваралачке праксе посвећене клавиру, утемељене на различитим стилским тенденцијама.