РАЗГОВОРИ

МУЗИКА И ОКО ЊЕ      

Весна Цветковић, директорка МШ „Ватрослав Лисински“, Београд
СА ОСМЕХОМ ДОЛАЗИМ И ОДЛАЗИМ СА ПОСЛА



Низом концерата током децембра месеца Музичка школа „Ватрослав Лисински“ из Београда обележила је 60 година постојања. Изузетан јубилеј прилика је да разговарамо са директорком Весном Цветковић, за време чијег мандата је школа доживела велики успон.

Ваше име је данас већ постало синоним за школи „Лисински“.
Хвала Вам за то. Понекад ми кажу „Школа 'Лисински' је једнако Весна“, па неки чак и зову Весна Лисински (смех). Ја ипак мислим да то није баш тако. Школа постоји захваљујући једној веома доброј основи са које смо ми кренули, пре свега захваљујући првом директору школе, професору Душану Протићу, који је поставио фантастичан темељ и кренуо са једном идејом да привуче бивше ученике школе које су завршили Музичку академију да се врате у школу. Сви ми који смо дошли после њега, а било је неколико директора, задржали смо ту исту идеју. Наши бивши ученици, сада већ ученици са дугогодишњим искуством, имају сасвим другачији однос према школи, према колегама и наравно према деци, јер веома добро знају колико смо сви ми претходно улагали у њих. Они се данас труде да на исти начин улажу своје ђаке. Ја мислим да је нама то дало могућност да се позиционирамо тако како смо се позиционирали. Ми смо и као основна школа били добро котирани, али смо се од оснивања средње школе, 2000. године, додатно пласирали. Музички потенцијал који дају ученици средњих школа показао је један сасвим другачији професионални ниво, што нам даје много веће могућности за избор програма за велике наступе, какви су били концерти поводом 60 година школе. То се посебно види у области камерне музике, коју посебно негујемо, као врхунац бављења музиком. Третирамо је изузетно озбиљно и сматрамо да је то за све ученике најзначајније искуство.

Зашто имате овакав приступ камерној музици?
Зато што ће веома мали број солиста имати могућност да самостално наступа и да живи од тога, а велики број њих ће свој посао пронаћи у неком од оркестара, или ће постати педагози. Ми се трудимо да их на све могуће начине оспособимо да једног дана, када добију диплому Факултета, могу да наставе да се, у неком виду, баве професијом коју су одабрали.

Шта све подразумева посао директора музичке школе? Често се помиње да директори данас морају да буду менаџери.
Бити директор музичке школе значи бити крив за све, што је, уосталом, у свим предузећима. Сматрам да директор музичке школе пре свега мора да буде добар музичар, да има озбиљну професионалну каријеру да би са млађим колегама могао да равноправно разговара о питањима која су везана за професију. Такође, то мора да буде особа која има огромну одговорност за сву децу у школи. Ми у просвети знамо да смо ту због деце. Ми долазимо и пролазимо, али су деца увек ту. Она носе елементарно васпитање из куће, а ми смо ту да их образујемо у најбољем могућем правцу, да их упутимо у оне области где су они најбољи. Морамо да пратимо њихову индивидуалност и да имамо велику одговорност да децу не шаљемо у области у којима се не осећају добро. Ми често имамо децу која веома воле да иду у музичку школу, али им потенцијал није толики да би били професионални музичари. Због тога, понекад, долазимо у тешке ситуације када неким ученицима препоручимо да се баве музиком рекреативно. Са тим се веома тешко суочавају родитељи. Они не желе да прихвате да њихова деца немају неопходне психо-физичке способности да се баве музиком. Ово је једна изузетно тешка професија, тежак посао који тражи посвећеност. То су сати и сати, дани, месеци истраживања звука, покрета руком, телом, гласом. Данас је време изузетно брзо, и веома су ретка деца која имају ту врсту стрпљења. Са друге стране, важно је да подржимо и пугурамо децу која имају озбиљан музички потенцијал, али их увек упозоравамо шта их чека у будућности. Чини ми се да ми управо тим ставом озбиљне одговорности добијамо добре резултате.

Колико су деца и родитељи реално свесни ситуације у друштву и професије којом би њихово дете могло да се бави?
Ми смо свесни ситуације у нашем друштву да су људи мало нереални где су и шта су. Трудимо се да будемо веома реални. Ја чак умем да будем непријатно директна у саопштавању различитих истина, али то генерално да је добре и дугорочне резултате. Могу да се похвалим да је прошлогодишња генерација средњошколаца, њих десеторо, цела уписала музичке академије где су желели, у Београду, Лозани, Ослу, Бечу. Наши ђаци са лакоћом завршавају факултете, чак и они за које смо се бринули да ли ће уписати, због неких лошијих оцена из предмета као што су хармонија, контрапункт или музички облици. Сви су изванредни студенти и завршавају високе школе безу року. Морам и да се похвалим: од наших средњошколаца имамо их већ девет назад у школи.

Колико бити директор музичке значи и немати класично радно време?
Радно време од осам до три постоји само кад вам се сви смуче и онда из беса кажете: „Моје радно време је до три!“ То је наравно веома ретко. Онај ко руководи школом мора да прати све активности. Музичке школе раде шест дана у недељи. Деца нам долазе у смени у односу на основну школу. У средњој школи има веома много часова, тако да је то много активности. Директор школе мора да прати сваки могући јавни наступ ученика, да долази на пробе хора, оркестра, обилази се настава, присуствује се аудицијама за разноразне манифестације. На пример, за концерте за дан школе преслушали смо 95 ученика. Аудиција је трајала три дана, а онда имате незахвални задатак да од стварно одличне деце изаберете најбоље. У току тог рада стално ми долазе нове идеје. За неке видим да сам мало претерала, негде да је требало да будем упорнија или скормна у захтевима. Сваке године осмишљавамо нешто ново, како би ученицима, а и нама професорима било интересантније да учествујемо у том великом раду.

 

Обележено двадесет година рада
студијског програма Етномузикологија
Академије уметности у Новом Саду

      

Двадесетогодишњица рада студијског програма Етномузикологија Департмана музичке уметности Академије уметности у Новом Саду обележена је у среду, 20. новембра 2013. године Тим поводом одржан је концерт студената етномузикологије који су извели традиционалне песме, плесове и инструменталне мелодије Србије, Босне и Херцеговине, Хрватске и Мађарске. Програм концерта припремили су др Весна Ивков, др Селена Ракочевић, Весна Карин, МА и демонстратор Владимир Дабић.

Након уводне речи др Ницеа Фрацилеа, редовног професора и шефа Катедре за музикологију и етномузикологију Академије уметности Универзитета у Новом Саду, између концертних тачака, присутнима су се обратили декан Академије уметности проф. мр Зоран Крајишник, потом доценткиње др Весна Ивков и др Селена Ракочевић, као и асистент Весна Карин, МА.

Подгрупа за етномузикологију основана је 1993. године Први предавач био је наш уважени професор из ове области, Драгослав Девић. На тај начин створени услови за образовање и формирање младих научника чија професионална делатност треба да доприноси сакупљању, снимању и систематизовању традиционалне музике, али и откривању законитости и принципа који постоје и владају у вокалној, вокално-инструменталној и инструменталној музичкој традицији Срба, као и осталих етничких заједница Србије.

На катедри су сарађивали до сада Мира Закић, Данка Лајић Михајловић, Драгица Панић, Оливера Васић, односно сви водећи стручњаци из етномузикологије у земљи.

Од 2000. године уведен је нов, веома значајан предмет Етнокореологија, који је предавала најпре предавала проф. др Оливера Васић, а који девет година касније преузима др Селена Ракочевић, настављајући и развијајући базичне методике наставе Етнокореологије са лабанотацијом (плесно писмо које је признато, а и даље се развија у целом свету) у фокусу. Велики труд студената на часовима практичне наставе резултирао је укључивањем традиционалних плесова у јавне наступе студената етномузикологије. Од исте године асистент на предмету Етнокореологија је Весна Карин, МА.

У оквиру главног предмета Етномузикологија најпре је 2005. године Традиционално певање, а годину дана касније и Традиционално свирање, уз стручну помоћ мр Драгице Панић и, касније, мр Весне Ивков (Традиционално певање) и демонстратора Јелене Дабић, а потом и Владимира Дабића (Традиционално свирање).
Академија уметности је укључена у трогодишњи пројекат у оквиру Темпус програма под називом „Увођење интердисциплинарности у музичке студије на Западном Балкану у складу са Европском перспективом“ (Introducing Interdisciplinarity in Music Studies in the Western Balkans in Line with European Perspective InMuSWB). Део буџета поменутог пројекта био је усмерен на штампање нових публикација као што су књига Свадбене песме и обичаји Срба у Кикинди и околини ауторke Веснe Карин, као и мултимедијално ДВД издање Чари традиционалне музике којим је унапређена настава из Етнмузикологије, а истовремено свечано обележено 20 година рада студијског програма Етномузикологија. У припреми за штампу је и књига Метроритмичке особености традициоанлне музике аутора др Нице Фрацилеа.

Захваљујући Темпус пројекту, унапређени су и постојећи студијски програми Музикологија и Етномузикологија на нивоу мастер академских студија што се реализовало кроз увођење нових курсева Музика и медији и Метроритмичке особености традиционалне музике. У плану је да се током следеће школске године припреме, а потом и покрену докторске студије.

Веома драгоцена и плодна сарадња између Одсека за Етномузикологију Факултета музичке уметности у Београду и Студијског програма Етномузикологија Академије уметности у Новом Саду огледа се како у заједничком раду на пројекту Министарства за науку Републике Србије Музичка и играчка традиција мултиетничке и мултикултуралне Србије, чији је руководилац проф. др Димитрије О. Големовић, тако и у размени предавача између ове две институције. Поред поменуте институције, Студијски програм Етномузикологија Академије уметности у Новом Саду успешно сарађује са студијским програмима истог профила високих школа и универзитета из земље и иностранства (Универзитет у Љубљани, Национални музички универзитет у Букурешту, Музичка академија у Сарајеву).

Концерт којим је обележен јубилеј 20 година постојања програма Етномузикологија, завршен је нумерама Mândra mea (песма Влаха из североисточне Србије), Червена ружа трояка (традиционална песма Русина из Војводине, аранжман Владимир Дабић) и Невен коло (композиција Марка Нешића) које је извео тамбурашки састав, састав којим се студијски програм Етномузикологија, између осталог, управо и разликује од других истоимених студијских програма у земљи - студенти уче свирање на тамбури, свирају у тамбурашком саставу, али уз научни приступ феномену тамбурашке свирке у нас.

Жеља студената етномузикологије и њихових професора била је да се у виду концерта представи део богатог репертоара традиционалне музике и плесова Војводине и других делова Србије, као и Босне и Херцеговине, Хрватске, Мађарске. Истовремено се кроз ову музику обратила пажња на значај њеног бележења, на значај њеног научног истраживања. Императив очувања сопствене традиције и културе уз поштовање традиције Другог идеја је водиља рада катедре за етномузикологију која ће – судећи по интересовању студената за овај програм – бележити и у будућности вредне резултате.



Сећање на Ксенију Зечевић (1956 – 2006)
Михаел Фаринели (Michael Farinelly), костимограф из Новог Сада

ARS LONGA, VITA BREVIS



„У четвртој години живота написала прву композицију, у 21. години је магистрирала композицију, са свим десеткама на факултету, и тада је постала редован професор Факултета музичке уметности у Београду, и то је било први пут, у историји факултета, да неко у 21. години постане редовни професор композиције. Међутим, Ксенија није дуго радила као професор, с обзиром на то да је од својих студената захтевала да наставу похађају ноћу, што се у то време није могло ни замислити, и наравно – то јој нису дозволили, а Ксенија је сматрала да се уметност не може стварати у преподневним сатима, већ је за стварање потребна чаролија ноћи.

Већину својих композиција посветила је своме пореклу и својим прецима. Написала је и реквијем за свог прадеду. Били смо заједно у једној емисији, и тада је пуштен снимак тога реквијема, било је много гостију у студију и није било времена да реквијем буде пуштен до краја, већ је у једном тренутку емисије музика прекинута. Тада је Ксенија крикнула: `Па шта је ово, зар неће ићи даље?`, водитељка је одговорила: `Па, нема се више времена Ксенија...`, а Ксенија би уздахнула, нежно: `Па, добро...` Водитељка пита: `Ксенија,  хоћете нам испричати коме је посвећен овај реквијем...?`, Ксенија одговара: `То је мој прадеда, који је био у Концентрационом логору, и он је тада тамо писао писмо мојој баки, и онда је...`, и док сви чекају кулминацију, шта се тада догодило, Ксенија би одговорила: `И онда је, и онда је..... Умро!`

Увек је била непредвидљива, у једном моменту у току снимања једне емисије уживо, Ксенија, без икаквог објашњења устаје и одлази. Водитељка је пита: `Ксенија, где ћете?`, а Ксенија је одговорила: `Па, морам на једно мјесто, вратићу се...`

Често смо гостовали заједно у емисијама, ја сам одлазио на њене концерте, она је посећивала моје ревије, били смо веома блиски.

У једном периоду постојала је емисија Познати питају познате, и тада су мене позвали да Ксенији Зечевић поставим неко питање, не сећам се питања, али се сећам да ми је тада рекла да јој толико значим, да то већ прелази у небеске свере... Иако нисмо константно заједно, некада се и не видимо дуже времена, јер смо на путу, али да она осећа да сам духовно увек присутан уз њу... То су биле тако неке лепе речи и размишљања Ксенијина.....

Једном су у Политици објављене предивне уметничке фотографије, са насловом: `Три диве и Фаринели`, једна од њих је била Ксенија Зечевић, затим су следиле Јадранка Јовановић и Оља Ивањицки; када већ помињемо Ољу Ивањицки, да кажем да сам био њен једини сарадник свих ових година, када је у питању израда костима. Ове фотографије биле су изложене и у Сава центру, у виду својеврсне изложбе уметничких фотографија.

Ксенија је увек била веселе нарави, увек смо се шалили...

Живела на поткровљу, на Дорћолу, преко пута њених врата, била су врата Оливере Катарине, живеле су на истом спрату.

Након Ксенијине смрти, пронађено је много партитура, између осталог и композиција: Позив на смрт, која је посвећена једном дечаку из Новог Сада, који је тада похађао трећи разред средње школе, и био је јако заљубљен, али му та љубав није била узвраћена и он се бацио са шестог спрата зграде на Лиману, и нажалост, погинуо је; он је отишао у смрт и Ксенија се одувек питала: ` Има ли крај свој Бескрај?` Ова композиција требала је бити постављена као позоришни комад, са истоименим називом: Позив на смрт. Ксенија је тада инсистирала да ја будем главни вокал, а ја сам јој одговорио: `Али, Ксенија, како ћу ја то да отпевам, па, ја не знам ноте...!`, но, она није одустајала, стално је говорила: `Ти ћеш то певати!` Она је са мном вежбала данима, недељама, месецима, и напослетку ми је рекла да јој се допада како сам ја то отпевао. Снимили смо ово дело у Новом Саду, у једном студију, и то је био веома озбиљан пројекат. Ксенија је написала текст и аранжман, свирала је клавир, Деже Молнар – саксофон, Татјана Олујић је свирала две деонице посвећене виолини, био је укључен и мешовити хор Српског народног позоришта (Нови Сад), лимени биг-бенд РТС-а, читав симфонијски апарат, грандиозно дело, заиста; ја сам био вокал, а дириговала је Весна Кесић. То дело је завршено и снимљено, урађена је и комплетна продукција; ја сам био задужен за костимографију, била је осмишљена сценографија. Ксенија и ја смо приватно издвојили новац за овај пројекат. Дело је ауторизовано и нас двоје смо власници ауторских права тога дела, које се тренутно налази само код мене, дакле ја сам власник јединог примерка тога музичког диска.

Последње Ксенијино гостовање у једној телевизијској емисији и пита је тада водитељка: `Ксенија, шта тренутно радите и какви су Вам планови за даље?`, а Ксенија одговара: `Управо завршавам реквијем, на којем радим већ дванаест година, само да завршим тај мој реквијем и одох ја у вјечна ловишта`.

Завршила га је, и вече пре њене смрти, зове ме Ксенија увече, око 23 сата, ја сам рано легао, тако да ме је, заправо, пробудила, са друге стране чуло се: `Хеј, мачак, имам радосне вјести за тебе, знаш, треба да дођеш да идемо у Министарство културе, да се потпишу уговори, реквијем је завршен, нисам хтела ништа да вам говорим док нисам видела да ли ћу добити новчана средства; одобрена су да се уради премијера у Београду, а потом идемо у Њујорк, наравно, ти радиш костиме, Јелена и Ивана Жигон драмски сегмент, Костјуков балетски део, Вукица Микача ће бити задужена за уметничку фотографију...`

Првобитна идеја је била да Егон Савин ради режију, али је после рекла да ће ипак сама да ради, јер јој је тако лакше, него да препричава шта жели.

Одговорио сам јој тада да ћу је звати сутра ујутру и да ћемо тада детаљније разговарати.



Сузана и Карољ Марочик, флаутисти
Флаута oткривa душу свирaчa

 

Препознали су се уметничким сензибилитетима, негују љубав и таленат за исти инструмент и постижу значајне резултате на својим професионалним страницама. 
Сузана Марочик и Карољ Марочик су флаутисти и професори на Филoлoшкo-умeтничкoм фaкултeту у Крaгуjeвцу.

Први сусрет сa инструментом
Сузана: Отaц и стриц су прeдaвaли у музичкoj шкoли, и под њиховим утицајем сам уписала виoлину. Свaки oдлaзaк нa чaс сe прeтвaрao у oслушкивaњe флaутe из сусeднe учиoницe. Taj звук мe je много привлaчиo. Пoслe првe гoдинe виoлинe, пoчeлa сам дa учим флaуту. Прaви сусрeт сa тим инструмeнтoм сaм имaлa у срeдњoj шкoли „Moкрaњaц” у Бeoгрaду, кoд прoфeсoркe Maриje Грaсeли. Вoдилa мe je нa прoбe у oпeру, тaдa сaм сe зaљубилa у флaуту и мaгиjу музикe.
Карољ: Пoтичeм из пoрoдицe музичaрa. Oтaц сe аматерски бaвиo музикoм, брaт je прoфeсoр клaринeтa у Maђaрскoj. Ушao сaм у музичку шкoлу сa oцeм, бeз идeje штa бих свирao. Taдa сe пojaвиo прoфeсoр флaутe Кaрлo Кнajп и пoзвao мe дa видим и чуjeм њeгoв инструмeнт. Вишe сe нисaм двoумиo, чaк сaм се врлo рaнo зaмишљao у тoм пoзиву. 

Асоцијације на флауту...
Сузана: Дaх, плeмeнитoст, свeтлoст. Нa флaути сe пeвa. Осим људскoг глaсa ни jeдaн инструмeнт нe прикaзуje нити oткривa душу свирaчa кao флaутa. Свaки музичaр ћe рeћи зa свoj инструмeнт дa je пoсeбaн. Флaутa зaистa мoжe дa ствoри бeзбрoj бoja, рaспoлoжeњa, oсeћaњa, сликa… Инструмeнт је са нeслућeним мoгућнoстима!
Карољ: Кaд кaжeм флaутa, пoмислим нa нajлeпши људски глaс. Од пoстaнкa дo дaнaс је дoживeлa oгрoмнe трaнсфoрмaциje: од инструмeнтa сa oгрaничeним тeхничким и звучним мoгућнoстимa, дo сaврeмeнe флaутe кoja oмoгућaвa извoђaчу дa дoживљaj музикe изрaзи нajрaзличитиjим срeдствимa. Јeдинствeн је спoj изрaзитo лирскoг и пoкрeтљивoг, виртуoзнoг инструмeнтa, а тo је изaзoв кoмпoзитoримa. Зaхвaљуjући тoмe, имaмo изузeтнo бoгaту флaутску литeрaтуру.

Сeнтимeнт за инструмeнт
Сузана: Нисам сентиментална као у млaдoсти, кaд сe прeмa инструмeнту oднoсимo кao прeмa живoм бићу: oд oбoжaвaњa дo мржњe укoликo нaм „нe идe дoбрo”! Флaута je и сaдa  увек уз мeнe, нeoдвojив је дeo мoг пoзивa, и мoja зрeлa, свeснa и стaлнa пoтрeбa.
Карољ: Сeћaм се свoje првe чeшкe флaутe „Aмaти”, мислиo сам тада дa врeди бoгaтствo. Флaутa je свaкoднeвнo уз мeнe нa чaсoвимa или дoк вeжбaм. To je мoj нaчин живoтa.

Брaчни пaр нa музичкoм пoдиjуму
Сузана: Карољ и ја смо се упoзнaли нa првoj гoдини студиja. Свирaли смo зajeднo у aнсaмблу „Хoр флaутa” пoд умeтничким рукoвoдствoм прoфeсoрa Mиoдрaгa Aзaњцa и у кaмeрним сaстaвимa. Прeднoст је штo вишe рaзумeмo jeднo другo, jeр су прoблeми сa кojимa сe сусрeћeмo у прoфeсиjи зajeднички. Нeпрeстaнo имaтe нeкoгa пoрeд сeбe сa ким мoжeтe дa сe кoнсултуjeтe, дa пoтрaжитe сaвeт или искрeнo мишљeњe; дa пoдeлитe зaдoвoљствo зajeдничкoг свирaњa или слушaњa музикe.  Maна је да „пoсao” нe прeстaje ни кoд кућe, стaлнo сe причa o ђaцимa и студeнтимa. Стрeснo је и тo што нa сцeни oдгoвoрнoст и трeму oсeћaмo зa сeбe и зa другoг. Чeстo сe и рaзилaзимo у идejaмa кaкo нешто одсвирaти или у избoру прoгрaмa. Али, индивидуaлци смо, сa рaзличитим карактерима. Ипак је вишe прeднoсти нeгo мaнa. Чeсти су примeри брaчних пaрoвa музичaрa. 
Карољ: Од прве гoдине студиja заједно прoлaзимo свa живoтнa и прoфeсиoнaлнa искушeњa. Супругa ми je нajвeћи oслoнaц, пoнeкaд и вишe нeгo ja њoj. Maнa je тo да ми мoждa, пoнeкaд, ниje пoтрeбaн „нajстрoжиjи критичaр кojи je увeк у прaву”! 

Флaута као вредност
Сузана: Дaнaс се прeвишe гoвoри o мaркaмa и цeнaмa инструмeнaтa. Имaти „дoбaр” и скуп инструмeнт је пoстaлo само сeби циљ и „мeрилo“ нeчиjeг квaлитeтa. Грaдитeљи флaутa усaвршaвajу свакодневно њене пeрфoрмaнсe. Тo je дoпринeлo пojaви нoвих тeхникa свирaњa, и нoвe литeрaтурe зa флaуту. Наравно, квaлитeт инструмeнтa је врло вaжaн, трeбa дa  oдгoвaрa нивoу и aфинитeтимa свирaчa за време шкoлoвaњa или током кaриjeре. Aли, пo  мaлo зaбoрaвљaмo дa дoбрoг свирaчa нe чини сaмo инструмeнт!
Карољ: Нaжaлoст, нe мoja. Супругa и ja смo присуствoвaли гeнeрaлнoj прoби флaутистe Jaнoшa Бaлинтa и кaмeрнoг oркeстрa „Фрaнц Лист” у Будимпeшти, где су извoдили Вивaлдиjeвa „Гoдишњa дoбa” и Бaхoв пeти Брaндeнбуршки кoнцeрт. У jeднoм трeнутку мe je Jaнoш зaмoлиo дa oдсвирaм други стaв Бaхa,  дa би oн мoгao дa  чуje звук из сaлe. Taj звук ћу пaмтити зaувeк. Био је то звук мeни нeдoстижне злaтне флaуте „Брeнeн-Купeр” кoja je ручнo и спeциjaлнo израђена зa Jaнoшa.


Масимилијано Греко, пијаниста и композитор
Музика за часове балета

   

Пијаниста и композитор Масимилијано Греко свој живот је посветио класичном и савременом балету. Није постао балетски играч, али је своју професију ставио у функцију уметности покрета, определивши се за позив балетског корепетитора и композитора музике за балетске часове. Радио је са многим истакнутим уметницима у свету у еминентним балетским компанијама, а од септембра 2010. године запослен је „Академији за игру принцезе Грејс“ у Монте Карлу.

Како сте се одлучили да постанете балетски пијаниста и композитор музике за игру?
Заправо, ја то нисам одлучио. Све се десило сасвим спонтано. Био сам тада концертни пијаниста, који је имао ту несрећу да ме је мала саобраћајна несрећа просто зауставила на месец дана у послу којим се бавим. Тада сам одлучио да сагледам друге могућости бављења овим послом. Знао сам да је у свету балета неопходан пијаниста. Одлучио сам да сагледам све аспекте бављења овим послом. Зато сам прво отишао у балетску школу која је недалеко од моје куће. Они су ми објаснили шта би био мој посао и рекли да одмах пробам, јер је њихова пијанисткиња баш у то време била трудна. Тако сам ја почео моје уметничко деловање на овом пољу.

Каква је разлика између концертног пијанисте и „балетског“ пијанисте?
Постоје мале разлике. Балетски пијаниста може бити и концертни, али није неопходно. Али, балетски пијаниста не може да свира као солиста на концерту, јер је он усмерен на рад са играчима и добар је у тимском раду са балетским педагозима. Он познаје репертоар за одређене кореографије и мора да има специфично знање из балетске технике и балетског репертоара. То је уска специјализација. Овај поасо није могуће радити без тренинга. Балетски пијаниста мора да свира музику различитих жанрова и веома је добро ако уме и да импровизује. Зато је добро да има квалитетно знање из хармоније и компоновања.


Какав је Ваш однос према камерној музици? Има ли неке повезаности измењу музичара у камерном ансамблу и балетског пијанисте?
Веома волим камерну музику и мислим да постоји доста сличности између свирања у камерном ансамблу и свирању за час балета. У суштини, балетски пијаниста свира „са“ и „за“ групу играча и мора да их прати, да подржава њихове фразе коју су изражене покретима класичне балетске технике. То је веома слично као рад са другим музичарима или певачима. 

Да ли сте икада играли балет?
Пре него што сам специјализирао балетски пијанизам никада нисам играо балет. То сам почео тек када сам почео да упознајем тај свет.

Да ли је за Вас као пијанисту важно да познајете балетску уметност?
За балетског пијанисту је од фундаменталне важности да познаје балетску уметност. Мора добро да познаје класични и савремени репертоар. Мора бити спреман да свира комплетне клавирске верзије балета. Такође мора да гледа много балетских представа или видео материјала, како би разумео музику која је писана за уметност покрета, и како би спознао како заједно на сцени функционишу музика и корак.

Да ли имате времена за соло каријеру?
Никада нисам запоставио солистичку каријеру, чак свирам више концерата него раније. Сада се на мом репертоару налазе и дела која представљају транскрипције музике из неких мјузикла и филмске музике. Мојој публици се тај репертоар допада, и ја сам веома срећан.

Ви сте и композитор. Да ли данас имате времена да компонујете дела за неке друге инструменте, оркестар или друге стаставе?
Немам. Одлучио сам да се у потпуности писветим музици за клавир. Тај звук клавира је основна карактерситика моје музике. Компонујем и примењену музику различитих жанрова

Да ли компонујете музику за часове балета?
Компоновао сам много музике за часове балета. Много радим на томе да се формира посебан стил музике за балетске часове, јер он заиста то и јесте. Он обухвата готово све стилове музичке историје, а условљен је само правилима које намеће покрет.

Које су специфичности музике за час балета?
Музика за балетски час мора да буде прецизна и да има специфичну структуру. Мора да подржава фразу балетскух покрета. Увек мора да постоји веза између музичке фразе и фразе покрета, а то је веома танано и пуно детаља. Када се, на пример, на часу израђује балетска техника ногу неопходно је да музика буде ритмичнија у односу на часове када се вежбају руке, када најчешће свирам лирске мелодије. Такође постоје посебне сутуације када свирам „legato“ или „staccato“, „levare“ и „battere“. Музика за час балета не може тек тако да се одсвира. Битно је оно што долази из ње. 



ONE NIGHT SHOW И ПЛЕСНИ ТЕАТАР ГОСПОЂЕ

 

Магистар Александар Илић балетски играч и кореограф у чедртесетпет минутном театарско делу остварује свој credo, да је у основи живота покрет. А покрет је основа игре. Покрет ом је могуће изразити сва осећања од највеће радости до најдубље туге.

Полазећи од те премисе, задржао је своју стваралачку пажњу на жени, на жени „златног доба јесени“ недвојбено исказујући невероватно подстицајну хуману поруку: ЖИВОТ ТРЕБА ЖИВЕТИ ДОК ЈЕ ЖИВ; сви имају право према свом темперамнету и могућностима, знању и креативности употпуњују лични живот, и живот као ван времену идеју.

Да би „доказао“ истинитост своје мисли, у „помоћ“ је позвао десет дама (од 65. до 79 година) и снима основао Плесни театар Госпође.

Госпође су различитог изгледа, образовања, животног искуства, али све повезује заједнички именитељ: Радост живота упркос свему, борбеност и знатижељу и оно што је можда најинтересантније никакво сценско пред знање. За време представе смењују се плес, музика и говор све прошарано хумором, „мрвицом“ туге, романтизмом и радошћу.

Могло би се рећи призивање, признавање мудрости: Живот је чудо један, кратак, непоновљив и Мој, зато га треба живети јер може и зна да буде леп.

У Народном позоришту у Београду почеле су пробе за представу плесног театра Госпође. Извођачи су даме преко 55 година старости које до сада нису имале никакво сценско искуство. Идеја аутора пројекта мр Александра Илића кореграфа и балетскиг уметника Народног позоришта у Београд је необично хумана: нико не сме бити ускраћен и омеђен границама година у исказивању исконске потребе за активним учешћем у животу, стваралачком раду и зашто не, игри као универзалног, неограниченог и безвременог начина споразумевања.
Премијера ће бити одржана 15. марта у оквиру међународног пројекта „One night show“, који остварају четири аутора магистра плесног театра и кореографије Лабан конзерваторијума за музику и плес из Лондона. Те вечери ће се свако од њих представити својим аутентичним и самосталним делом.

Плесни театар Госпође чини десет чланица различитих година, различитих професија и различитих животних искустава. Аутор представа је ме Александар Илић. Редитељка Дара Де Лука.