ИЗАШАО ЈЕ НОВИ БРОЈ РЕВИЈЕ   

                                   

   "МУЗИКА КЛАСИКА" бр. 30                     
       јануар - март 2018.                                         

Кемал Гекић, пијанистa
Kонцерти су платформа да се изрази музика


       

Када имате довољно професионалог и животног стажа, онда и памћење постаје деценијска категорија. У том памћењу има места за многе уметнике и многе догађаје, с том разликом да нису сви регистровани истом количином меморије.
Концерата пијанисте Кемала Гекића се темељно сећам. У озбиљним гигабајтима. И оне које сам слушала док смо још обоје били везани за Академију уметности у Новом Саду, као и све доцније – док је пленио југословенским сценама неизмерно талентован, разноврстан, сугестиван, енергичан, убедљив у порукама, образован и речит, згодан и далматински шармантан, а и касније, када је донета одлука да свој живот измести на други крај планете.
Увек ми се чинио као пијаниста Листовског типа – с једне стране због визуелног изгледа и виртуозних интерпретација које су мамиле дубоке уздахе, али много више јер сам доживљавала његов пијанистички сензибилитет другачије. Поред онога што је у површинском слоју и примарном утиску доминирало, у наредним слојевима је било бар двоструко више интелектуално промишљено, суштински проникнуто, дотакнуто у срж мисли или центар емотивног набоја. Ко би онда пропустио свако наредно обраћање Кемала Гекића?
Новосадску публику почастио је новим концертом 28. новембра 2017, у организацији Музичке омладине Новог Сада. У Синагоги – још увек једином пристојном акустичном концертном простору који Нови Сад има – одабрао је композиције тројице сасвим различитих аутора: „Фантастичну симфонију“ Хектора Берлиоза (у оригиналној транскрипцији за клавир Франца Листа), „Варијације“ Андре Алена и „Две концертне етиде“ Николаја Капустина. И док је свирао, мислила сам: „Са толико интелектуалне пажње слушам интерпретацију Берлиозове Симфоније познајући оригинално дело до у танчине. Фасцинирана сам како успева да дочара атмосферу, и издвоји сваки наступ идеје фикс, и истакне је у „сукобу“ са другим материјалом, и постигне да грозоморна сложеност овог дела постане моћна на клавиру! Верујем да би му пријало да имамо квалитетнији инструмент, али он је мајстор свог заната и МАГ транскрипција!“

***

Чини се да већ дуже време потенцирате свирање транскрипција великих оркестарских дела Бетовена, Мусоргског, сада Берлиоза. У чему је изазов? Да ли је то извесна потреба да кроз клавир доживите потпуни оркестарски звук (мада је то могуће и кроз оригиналну клавирску литературу) или да се фокусирате на неке друге аспекте? Да ли свирајући, на пример Листову транскрипцију чувене Берлиозове „Фантастичне симфоније“, намеравате да симфонизујете клавир или таква дела ипак посматрате и промишљате чисто пијанистичким очима? Тежите ли, можда, да једног дана станете пред оркестар као диригент?
Моје разумевање музике као универзалног концепта не прави оштре границе између музичких жанрова, слично као што је Јохан Себастијан Бах своје и туђе композиције презентовао кроз разне облике и жанрове, а у неким случајевима и писао музику без јасно назначене ознаке који би инструменти били инволвирани. У мојим очима је „Фантастична симфонија“ пре свега музичка композиција, идеја, која може звучати кроз оркестар, кроз клавир или неки други инструмент. Задовољство је обликовати је на свој начин, на клавиру. У неком смислу, клавир је супериоран у односу на оркестар, нарочито по питању покрета и слободе, док је инфериоран у погледу боје и волумена. Наравно да су питања супериорности или инфериорности на крају небитна, јер свакоме припада своје. Најважније је да се дух музике изрази, а којом техником, то је већ опционално. У том смислу, никад нисам тежио дириговању, али не искључујем ту могућност.

Изузетна виртуозност и техничка покретљивост су одувек красиле Ваш пијанистички стил. Пленили сте бравурама сложених клавирских дела, посебно оних композитора који су и сами били врхунски пијанисти. Да ли је то музички свет који сте препознали као „свој терен”? Да ли уметник треба да се профилише у том смислу и пронађе амбијент у литератури који му највише прија или су уметничка creda ипак орјентисана на ширину и разноврсност, рећи ћу – по сваку цену?
Уметник ништа «не треба» или «треба» односно «мора» - осим да се бави уметношћу, јасно. Дух иде куда хоће, свако гради свој свет. Мој свет је свет музике од антике и ренесансе до данашњих дана, и свирајући музику Баха, Палестрине, Алегрија, Бетовена, Прокофјева, Капустина или Алена, или моју музику, налазим релације са садашњости и прошлости, па и будућности. Оно што се заиста мора, то је овладати техником, јер без тога се не могу изразити разноврсне мисли. А од кога се може више научити него од композитора који су и сами били врхунски пијанисти? Додуше, мали број композитора у историји нису били пијанисти (Берлиоз, Вагнер), већина ипак јесу.

Да ли су концерти и турнеје мотив да пијаниста остане у доброј извођачкој форми? Како себе мотивишете када и ако дође до периода интерпретативног засићења? Има ли таквих фаза? Да ли Вас педагошки рад у таквим ситуацијама освежава и ревитализује?
Ма какво интерпретативно засићење! Живот је сувише кратак за то ... а концерти не могу бити мотив за добру форму, они заправо раде против добре форме, јер је живот концертног извођача у многоме у супротности са животом који би био погодан за добро музицирање и студирање мајсторских дела. Непрекидна путовања, несаница и разне друге непогодности могу да делују деструктивно на добру форму. А главни мотив за добру форму је композиција сама, и жеља да се она усвоји. То је веома снажна мотивација, а онда као последица долази до момента када извођач пожели да ту композицију подели са другима и прикаже је на свој начин. Концерти никада сами по себи нису могли да буду мотивација, већ увек платформа да може да се прикаже оно што је најважније, а то је - музика.

Александра Ристић, сопран
Љубав ме покреће


       

Крајем прошле године у Свечаној сали Скупштине града Београда наступио је трио „Анима“, чија је једна од чланица сопран Александра Ристић. Ова уметница, поред богате домаће професионалне каријере, све чешћенаступа у иностранству.

На концерту у Скупштини града трио „Анима“, кога поред Вас чине флаутисткиња Ана Величковић Игић и пијанисткиња Ингрид Јанковић, представио нам се са делима француских композитора.
Овога пута определиле смо се за програм француске музике који смо извеле јуна месеца прошле године на фестивалу светске музике у Белфору. Биле смо једине представницеса Балкана. У Француској смо том приликом имале два концерта.Прве вечери смо  представиле дела српских композитора, а други концерт је био са соло песмама француских композитора.

 На концерту у Скупштини града наступили сте са виолончелистом Александром Јаковљевићем.
Он је био освежење на нашем концерту и унео нам је много ведрине. Код нас све иде спонтано. Вероватно то има везе и са називом нашег трија јер „анима“ значи „душа“, дакле долази негде изнутра. Александар Јаковљевић је наш колега на факултету. Идеја да нам се придружи се случајно родила, али је његово учешће значајно оплеменило наш састав и веома се радујемо новом програму који је већ у припреми. Oд сад ћемо са њим наступати под називом RamondaSerbicaQuartet који ће промовисати музику различитих култура.Концертом у Старом двору, под називом „ Стазе љубави“, смо у ствари најавили нову стазу којом ћемо се наредних година кретати паралелно уз све остале.

Концерт је употпунио и наступ глумца, а имали сте и модераторку концерта.
Да, глумац Народног позоришта Зоран Ћосић, надахнуто је говорио стихове које је публика имала прилике да чује у нумерама које смо изводили. Преводе свих стихова је за ову прилику сјајно урадио наш стручни сарадник Стеван Поповић, а модераторка концерта је била Дуња Петрић, иначе пиколо флаутисткиња Симфонијског оркестра РТС, која је са овим ансамблом већ имала прилике да се покаже у овој улози. Она је веома вешто, и зналачки речима објединила наш концерт.

Овим концертом започиње и прослава јубилеја триа “ Анима“?
Да, овим концертом започиње обележавање петнаест година постојања нашег триа. Време је брзо прошло, а да практично нисмо стале у раду ни једног тренутка. Много концерата по читавој Европи је за нама. Имале смо јако успешне и емотивне турнеје по Италији и Великој Британији, наступале више пута у Француској,Чешкој, Мађаркој...и већ смо увелико у новим плановима.

Зашто сте се определиле да први концерт у низу којима ћете обележавати рођендан буде у Скупштини града Београда?
Један од првих концерата триа Анима, на самом оснивању, био је управо у овој дивној, инспиративној сали, па смо пожелеле да баш ту започнемо прославу наше рођенданске године.

Како сте дошлe на идеју да направите трио? Флаута, клавир и глас није стандардни камерни састав?
То је некако дошло само од себе. Ана Величковић Игић, Драгана Ђорђевић (пијанисткиња, која је била у првој постави трија) и ја се знамо од средње школе. Потом смо студирале заједно у Београду, дружиле се, почеле да радимо на Факултету уметности у Нишу и спонтано је дошла идеја да заједно наступамо. Касније нам се, стицајем околности, придружила Ингрид.

Ваше име је често повезано за интерпретацију музике композитора Константина Бабића.
Он је био мој велики пријатељ и волим да изводим његове соло песме. Та љубав која се у свим својим облицима провлачи кроз његове песме је мени дивна и узбудљива и зато им се стално враћам.Резултат тога је и диск, у издању Факултета уметности из Ниша, са свим његовим соло песмама које само саме, још за његовог живота и уз његов благослов, обрадиле за наш трио. С тим у вези, могу да кажем да је факултет концертом у Нишу 14. децембра обележио 90. година од рођења Константина Бабића. На концерту су наступилихор факултета са диригентом мр Иваном Мировић, наш трио Анима, виолончелиста др Немања Станковић уз клавирску пратњу мр Ивана Новаковића, али је леп и емотиван био и наступ његове унуке Бојане Бабићкоја је извела једну његову клавирску композицију.Овај концерт ће већ крајем фебруара моћи да чује и београдска публика.

Радите као редовни професор на Факултету уметности у Нишу. Активно концертирате са триом. Редовно одржавате и солистичке концерте. Како се све то постиже?
Љубављу. Имам привилегију да се бавим послом који волим. То је разлог што све успевам да постигнем. Ја се пуним енергијом из свега онога што радим.Са великим усхићењем одлазим и враћам се са наставе, свака проба ми представља огромно задовољство, апослеконцертаимамосећајдамогудапомеримпланину!

Како организујете време?
Пракса је већ показала да што имам више обавеза, боље сам организована. Наравно да није увек лако. Има ту и нервозе и свега другог што прати свакодневни живот, али успевам. Већ неколико година живим на релацији Ниш – Лондон и то ме додатно испуњава и чини срећном. Кад сте окружени људима које волите и са којима уживате док радите онда је све лако.

Како сте се определили за педагогију? У којој мери и сам уметник изграђује себе радећи са својим студентима?
Ја дубоко верујем да смо сви ми вођени неком вишом силом,а поготову људи који поседују одређене таленте. Јер, нисам ја одабрала педагогију него она мене - позвали из музичке школе да заменим своју професорку која је отишла у пензију.Од тада, са великим узбуђењем, одлазим на наставу знајући да ћу дајући се својим студентима и пратећи њихов раст, и ја расти.Не само да се уметник изграђује кроз педагогију, већ освешћује оно што поседује, оно што је научио на факултету, али је усвојио несвесно. Кроз педагогију се то отвара и слажу се те уметничке коцкице. Тако да ја и данас откривам многе ствари док подучавам студенте, док покушавам да пронађем начин да им нешто објасним, да осмислим неку асоцијацију – у том процесу ја откривам  нешто ново. То је чаробно!

Колико у студентима препознајете сопствене недоумице у самом контексту професије? Размишљања да ли је то прави профеионални пут или није.
Никада нисам себи постављала то питање. Од малена сам знала чиме желим да се бавим. Додуше, тражила сам себе. Свирала сам прво клавир, па флауту, а тек касније открила певање. Ипак, одувек  сам знала да ће музика бити мој позив. У свакој професији постоје тешки тренуци.Дођу кризе и  периоди  када не иде, али то су све степенице ка напредовању. Сваки прелазак на наредни ниво је тежак, али треба бити стрпљив и веровати у себе.

Када то препознате код Ваших студената да ли разговарате са њима?
Наравно. Сва своја искуства им стално преносим. Ја сам студентима не само професор на часу, већ сматрам да је моја дужност да им дам ширу слику о професији али и о животу. Покушавам да им пренесем све своје знање, како би на што лакши начин спознали да не морају дa кроз свеситуације пролазе и сами.

Колико је новој генерацији студената целокупни уметнички пут, од поласка у музичку школу до студија на факултету, представља један нови концепт у односу на знатно убрзани живот са којим су свакодневно усмерени? Они живе у времену у коме брзо треба да се дође до успеха, а самим тим и до новца.
Чини ми се да су соло певачи, на неки начин, спремни на то да је процес рада дуготрајан и да све мора годинама да се слаже негде у глави. Да техника не може за годину дана да се научи, већ да је потребно време. Сви који би желели да напредују брзо, исто тако брзо пропадну или одустану. То је природна селекција. Само они који су упорни, који верују да ће радом кроз неко време то доћи – они успевају.

Изузетно је успела иницијатива Факултета уметности у Нишу да се на сцену поставе једна опера и једна оперета, у оквиру којих су и најбољи студенти узели учешће. У којој мери је њима било значајно да се са својим професорима нађу на сцени?
То је за њих било непроцењиво искуство, јер они претога нису имали прилике да оперске представе слушају у Нишу. Рад је био драгоцен за све нас. После „Слепог миша“ и „Севиљског берберина“ у преговорима смо да на сцену поставимо „Кармен“ Жоржа Бизеа. Томе се веома радујем, јер је то велики апарат и биће укључено много студената и професора. Ниш ће цео својизвођачки апарат моћи да укључи у тупродукцију.

„Слепи миш“ и „Севиљски берберин“, као и „Кармен“ су хит представе, које публика веома добро зна. У том смислу мислим да су велики изазов за певаче и извођаче.
Да, свакако, али баш због тога је и већа одговорност на нама.Музички и глумачки смо расли кроз Слепог миша и Севиљца и сада смо сами себи подигли лествице квалитета.Али,нишка публика је дивна. Она не долази на представе да тражи грешке, већ да ужива, и то је за нас релаксирајући фактор. Публика је, као и ми, жељна оваквих представа. Немају често прилику да слушају оперу у свом граду и зато су нама све представе биле препуне и тражила се карта више.

(Комплетан текст у штампаној верзији ревије)



Нина Ћосић, обоисткиња
Oд уметности човек не може да се умори

       

Нина Ћосић је једна од оних особа за које се може рећи да је права уметница. Надарена и за музику и за писану реч, она се опробала у обе области и показала да вешто барата и инструментима које свира, обоом и енглеским рогом, али и списатељским пером. У одабраним причама из књиге „Разбацани звуци“ имају прилике да уживају и читаоци „Музике Класике“.

Како је настала књига „Разбацани звуци“? Које су теме, концепт?
Збирка прича, „Разбацани звуци“, објављена је у јуну 2017. године. Прва мисао која ми се јавила када сам је угледала на полицама књижаре била је да су чуда могућа. Јер никада нисам размишљала о томе да ћу једнога дана да постанем писац. Осим лепих састава у школи писањем се нисам бавила. Не рачунам на тинејџерски дневник, за који се надам да га моја деца никада неће пронаћи. Зато је та потреба да се изразим речима и мене саму изненадила. Претпостављам да је дошла са сазревањем. Стидљива потреба је временом прерасла у изражавање, а самим тим и у чудо. Јер када нешто из нашег бића проклија искрено и чисто и оваплоти се као књига, за мене представља чудо.
Књигу сам поделила у три целине. Прву сам назвала „Сусретања“. У тим причама приповедам о потрази за сродном душом. У њима се две душе препознају у различитим временским периодима као љубавници и пријатељи да воле и праштају. У другој целини, коју сам назвала „Наклапала“, говорим о малим и великим темама свакодневице. О сновима, о лажима, о једном дану, о покушајима. И у трећој целини, „Расутим звуцима“, музичким инструментима и музици дајем људски облик. Они нам из своје визуре оживљавају свет музике и музичара.
   
Колико аутобиографског има у књизи?
И мало и много. Да би се о нечему писало мора да се разуме. Да би се нешто разумело мора да се преживи. Али машта је пресудна.

У којој мери је радионица креативног писања „ПричАрт“ обликовала Вас као писца?
У великој мери. Једно време сам писала сама, а онда сам схватила да ми нешто недостаје. Нисам умела да пронађем решење за недостатке у свом стилу. А онда сам пронашла радионицу креативног писања „ПричАрт“ и дивне људе у њој. У тој малој оази писања, учили смо жанрове, да економишемо језиком, разбуктавали креативност, тражили сопствену реченицу. А највише од свега надахњивали смо једни друге добрим причама. Препоручујем такав рад, а понајвише јер је то квалитетно утрошено време.

Зашто Вам је важна чињеница да је „Плато“ објавио Вашу прву књигу?
Деведесетих година из родног  Ниша, отишла сам у Нови Сад на Академију и врло брзо се доселила у Београд. Књижара „Плато“ била је за мене уточиште. Волела сам да се „мувам“ међу полицама и откривам књиге. Неке сам куповала, друге само гледала, треће планирала да некад купим. Могла сам ту да будем сама, а да се не осећам усамљено. Зато ми је чињеница да је „Плато“ мој издавач још дража. Ништа се не дешава случајно. Вероватно сам оставила мирис по ком су препознали моју књигу.

Како се неко, између увек популарних клавира и виолине, определи да упише обоу у музичкој школи?
Поборник сам теорије да не бирамо ми инструмент, него да нас он проналази. Важила сам за дете са анђеоским гласом. Обожавала сам да певам. Свака школска приредба или дечији фестивал били су резервисани за мене. Међутим, нисам показивала жељу да свирам, све до дванаесте године, када је већ било касно било за који инструмент, осим за дувачки. Наравно да сам решила да то буде флаута, јер сам само за њу и знала. А онда ме је обоа пронашла, у ствари професор Иван Јелић. Није хтео да дозволи да такав глас оде на флауту. Мени је било све једно. Само само желела да нешто научим да свирам не би ли се похвалила друговима у одељењу.

Данас сте солиста у Симфонијском оркестру РТС.
У Симфонијском оркестру сам више од двадесет година, те га с правом осећам као своју другу кућу. tokom 2017. године прослављали смо осамдесет година постојања. Задивљујућа цифра у земљи где се много тога заборавља. Некад и сами пренебрегнемо чињеницу да су нам многе генерације, пре нашег рођења, утирале пут. То ме нарочито дирне када нам на пулт ставе ноте са печатом или потписом неког обоисте и годином када су ту композицију изводили. Замислите, из истог нотног матерјала свирао је неко 1927. и ја 2017.
Свирати у оркестру за мене је идеал мог посла, упркос ниским платама, упркос претњама да ће нас укинути, упркос свим препрекама које нам се налазе на путу. Јер је непроцењив осећај када се налазите у најмоћнијем звуку групе инструмената. Када сваке недеље можете да изводите најзначајнија дела која су великани оставили у аманет човечанству. И наравно, када и у малој Србији можете да осетите дух света наступајући са Најџел Кенедијем, Кири те Канавом, Монсерат Кабаље, Пласидом Домингом, Ивом Погорелићем, Шломом Минцем.

Свирате и енглески рог. Да ли је уобичајено да обоиста свира и енглески рог?
Када ме је већ обоа пронашла, што ме не би пронашао и енглески рог. Ми обоисти свирамо енглески рог. Он припада породици обоа, техника инструмента је иста, осим што су му писак и мензура већи. Међутим, мало нас у Србији свира оба инструмента. Као прво, да би га свирао мораш да га поседујеш, а веома је скуп. Ја имам ту срећу да сам га добила на коришћење од оркестра. Као друго, техника јесте иста, али је њему неопходно да се посветиш као засебном инструменту. То значи дупло вежбање и прављење пискова. Некада, признајем, уме да буде веома заморно.  Недавно ми је пала на памет шала у духу мојих прича из „Разбацаних звука“.  Лежи енглески рог на каучу код психотерапеута и каже: “Докторе, зовем се рог, припадам обоама, а звучим као фагот. Ко сам ја у ствари?“

Са Небојшом Дугалићем и Борисом Пинговићем имате поетски кабаре „Да, то су били дани“ који је изведен преко 250 пута. То је једна нова врста сцене у односу на оркестарску, кроз коју сте опробали своју љубав према певању.
Као што сам већ поменула, када се нешто искрено и чисто воли само се намеће. Одувек ми је најлакше било да певам. То вероватно дугујем својим прецима са обе родитељске стране. И једна и друга породица важиле су и још увек важе за одличне певаче. Сарадња са Небојшом и Борисом покренула се пре дванаест година. Била им је потребна особа која може у њиховом кабареу да пева пратеће вокале, а пожељно и да отпева нешто сама. Како смо већ у то време били блиски пријатељи, позвали су ме да им се придружим. Морам да признам да је кабаре један од мојих најмилијих достигнућа у каријери. Пропутовали смо Србију уздуж и попреко, били у Црној Гори, Босни и Херцеговини и Енглеској. Људи после кабареа одлазе озарени, а неки му се враћају и више пута. Велика је част да позорницу делим равноправно са Дугалићем и Пинговићем. Оно што наш четверац краси, четврти члан је Војислав Савић- бас гитара, пре свега је велико пријатељство и љубав, а потом велико пословно поштовање. Заједно растемо и сазревамо у том послу. Због њих сам научила да свирам електричне бубњеве.

Потичете из уметничке породице. У којој мери је та чињеница обликовала Вашу уметничку личност, те омогућила да се на различите начине изразите на сцени?
Мој отац је Десимир Станојевић, глумац. Често су ме деца питала како је то када ти је тата глумац? Ја бих им одговарала да је вероватно исто и када ти је тата поштар. Тата је тата. Али природно је било да своје детињство проводим у позоришту на његовим пробама или да играм улоге деце у неким представама. Природно је било да код куће слушам процес учења текста или да се после премијере сви окупљају код нас у стану. Можда је чудно што нисам кренула очевим стопама, али сам опет у непрестаном контакту са позорницом и позориштем. Отуд је природан кабаре као израз или писање као саживљавање ликова. А, вероватно је и природно што ми је супруг, Зоран Ћосић, глумац.

Како усклађујете све те уметничке активности?
Предност уметничког посла је тај што се не ради од 8-16 часова, сваког дана. И у томе је, по мени, још једна лепота тог позива. Углавном уклапам све обавезе и потребе. Понекад се деси да се све преклопи и да не знам како да се извучем од обавеза. Једном ми се десило да сам исте вечери морала да будем на два наступа у исто време. Не сећам се више како сам то разрешила. Сећам се паничног страха да ли ћу стићи у концертној хаљини и ципелама од тачке А до тачке Б. Све се добро завршило, а мени је остало искуство које могу да преточим у причу.

Да ли кроз писање, свирање и певање Ви заправо изражавате три карактера Нине Ћосић?
Сигурно да је тако. То су делови мене који сами проговарају. Опет, не мислим да је то нешто посебно јер ако их боље погледамо врло су повезани.

(Комплетан текст у штампаној верзији ревије)



Аиси Иђири, пијанисткиња
Mузичари су као гласници



Јапанску пијанисткињy Аиси Иђири публика је имала прилике да слуша новембра месеца прошле године у Београду, у оквиру Фестивала „Keyboard Days“. О утисцима и Србије и каријери говорила је за „Музику Класику“.
 
Шта значи Ваше име?
АИ на јапанском значи „љубав“, док СА има два значења: „песак са плаже“ (моји родитељи су се упознали на плажи када су имали свега двадесет година и одмах се заљубили   једно у друго), а друго значење  је „свила“. Име АИСА не постоји у Јапану,  већ су  моји родитељи  осмислили ново име како би описали особу која ће друге људе обавијати љубављу попут свиле. И заиста - Музичари  су као гласници, они  преносе своја осећања, мисли и   љубав  људима који су присутни и слушају музику, покушавајући да пригрле све под једно окриље.

Када сте почели да наступате?
Први наступ сам остварила  са седам година, у  потпуно новој Сали у Кјоту, када сам свирала Бетовенову сонату и остварила свој сан да  постанем пијанисткиња. Ипак, мој животни пут је био прилично компликован. Наиме, паралелно сам се бавила  спортом (била сам  државна првакиња у трчању на 100 метара ) и клавиром, наступајући широм Јапана, Европе и Сједињених Америчких Држава. Тако сам до петнаесте године живела два живота  - атлетичарке и пијанисткиње. Онда сам  коначно дпнела одлуку и отишла најпре у на Краљевску академији у Шведској,  потом  и на  Гилдхол школу за музику и драму, а у Лондону живим и данас.
          Лондон је врло узбудљив и инспиративан град који ми је пружио могућност да наступам у изузетним концертним дворанама и то не само у том граду, већ и у Њујорку, Европи, другим речима - широм света. У Лондону, такође можете  да  упознате многе интересантне уметнике -   музичаре, редитеље, људе из модне индустрије. Сви су они на истом месту, па је лакше повезати се. У односу на Токио, који је  у уметничком смислу значајан превасходно за Јапан, Лондон је ипак светски  центар и даје вам неупоредиво више могућности.

Да ли сте до сада имали прилике да сарађујете са неким од српских музичара?
Да, у вези са  фестивалом, „Keyboard days“ сарађивала сам са Андријом Павловићем, а пре тога са Милицом Секулић. Такође сам имала  ту част да   испред комисије Европске Уније учествујем у једном пројекту  у Ђенови. Тада сам наступила у дуу и остварила дивну сарадњу са вокалном уметницом Тијаном Ђуричић. Тада са ја представљала Велику Британију, а она Србију.
 
Ви сте уметнички директор Међународног пијанисткичког фестивал у Токију.
Реч је о једном младом фестивал који сам основала прошле године. Трајао је  пет дана , а његов циљ је био и остаје да уједини све музичаре различитог нивоа школовања – дакле, ту су и славни професионалци,   аматери,   деца која уче, а све са циљем акцентовања идеје да је  музика универзални језик којим комуницирамо – без обзира на расу, националност или вероисповест. За мене је то јако важно јер кроз музику ми не само да размењујемо љубав или различита осећања, већ се на посебан начин   међусобно инспиришемо и улепшавамо сопствеи живот. С тим у вези ми је јако драго што сам у сарадњи са  пријатељима из Србије могла да удружим ова два фестивала – „Tokio Interacional Piano Festival“ и „Keyboard Days“.

Којим програмом сте се представили београдској публици?
На програму београдског концерта били су Бетовенова „Бура“, два Шопенова „Ноктурна“ и Нилсенова „Чакона“. Нилсен је дански композитор, а ја сам, иначе,  студирала у Шведској, тако да ми је тај нордијски сензибилитет близак,  - њихова инспирација природом,  небом и разним променама су нешто што ми се допада.
 
Подједнако успешно наступате и као солиста и као камерни музичар.
Подједнако уживам у оба начина музицирања. Као солиста, ви публици преносите личну поруку и инспиришете је сопственим емоцијама, а када наступате са колегама, ви све то  делите заједно. При томе стварате заједничко поље кроз које можете много да научите и о самом себи, тако да ја заиста уживам и у солистичком и у камерном музицирању.
          Ми пијанисти смо толико усмерени на себе, сами вежбамо по осам сати дневно, сами смо на сцени  и заправо као да водимо усамљенички живот са нашим инструментом. Не мислим ипак да је солисти превише незгодно да се прилагоди сарадњи са другима. Мени није, јер ја то посматрам као ситуацију у којој се упознајете са неким приватно - или се нађете или не, али и у случају да нема тог посебног „клика“, увек  постоје начини да се спознате међусобно и да научите да радите заједно, а онда то заједништво заита уме да изнедри неке посебне лепоте кроз које суштински сазревате и развијате се.

Које концерте издвајате?
Волим све своје концерте и сву различитост тих извођења, па ми је  тешко да се одлучим за један омиљени. Чини ми се да ми је као солисти најзначајнији наступ био у Карнеги Холу. Сама помисао на чињеницу да свирате у тако престижној дворани,  пуној традиције и при том знате да ће у публици бити не само људи истанчаног слуха, већ и изузетно развијеног укуса ствара посебан притисак. Са друге стране, много је и лепоте у том великом изазову да представите све своје замисли на којима сте радили. С обзиром на реакцију помеуте публике, ја сам заиста уживала.
          Мене, такође, врло инспирише и да наступам уз оркестре, зато што се тада осећам као да сам усред неког океана. Оркестар ствара  такав  звук  какав клавир сам не може. Инспирише ме заправо чињеница да сам део нечега –  било да је реч о споју гласа и клавира, или клавира са неким гудачким или дрвеним дувачким инструментом - увек дођу до изражаја посебни квалитети које ја сама не могу да изразим, тако да је поента те посебне димензије у томе да створите хармонију заједно. 

Да ли имате омиљену епоху када је музика у питању?
Волим све епохе и периоде, али ево, прво ми на памет пада импресионизам, тј. Дебиси, због његове инспирације јапанским баштама,  сликама и идејама, а с обзиром на то да ја потичем из Јапана, лако могу да се изразим кроз  сензибилитет Дебисијеве музике.  Волим и Баха, јер је толико близак људској души да свако од нас може  да се поистовети са његовом музиком. То искуство се не може описати речима. Бетовен је био први композитор који ме је инспирисао још у  детињству. Имала сам четири године када  су ме родитељи  повели на концерт где је изведена „Девета симфонија“ и управо је то био тренутак када сам се заљубила у класичну музику. Ипак, епоха са којом сам најдубље повезана јесте романтизам. Волим Шопена, као првог песника клавира; потом Шумана, Листа и наравно Рахмањинова. Са овим романтичарским композиторима ми је најлакше да повежем свој унутарњи универзум.
 

Какав је Ваш однос према савременој музици?
Радити са живим композиторима је врло интересантно искуство, јер за разлику од прошлих времена, када су   композитори уједно били и извођачи сопствене музике, данас је ситуација другачија и те две области су углавном одвојене. Тумачећи нова дела савремених аутора, у мени се увек роје бројна пиитања, али сада имам могућност да остварим дијалог са композитором, док он, са друге стране,  може да изрази своје мишљење  или да ми упути сугестију у вези са жељеном  интерпретацијом. И управо тако  долази до једне живе комуникације која омогућава и виши ниво извођаштва.


(Комплетан текст у штампаној верзији ревије)



МУЗИКА И ОКО ЊЕ

Зорица Премате, музиколог , музички критичар и музички писац
Mузика је велики феномен


       

Уоквиру Међународне трибине композитора прошле  године први пут је додељено признање „Павле Стефановић“. Музиколог, музички критичар и музички писац Зорица Премате је и прва добитница ове награде. До недавно је деловала и као музичка уредница Другог програма Радио Београда, а данас, иако у пензији, активно се бави музичком критиком.

Шта за Вас значи признање „Павле Стефановић“?
Веома ми је драго да је Удружење композитора Србије, коме припадају и музиколози и етномузиколози, установило награду која би вредновала наше деловање. То је веома лепо, јер до сада, осим награде часописа „Музика Класика“, није ни постојала награда која би уважила музичку критику и есејистику. Са друге стране била сам веома изненађена што сам је баш ја добија, јер никада нисам о свом раду размишљала на начин да је то нешто посебно. Себе доживљавам као обичног музичког критичара. Немам никакво научно звање или неки положај што би ме можда издвојило на неки други начин. Имам само свој рад. Зато сам се и изненадила да је мој рад примећен и овом наградом и вреднован, а посебно што су чланице жирија су биле све моје високоцењене колегинице. Утолико ми је награда још дража.

Када сте почели да се бавите критиком?
Одувек сам имала склоност ка критичком мишљењу. То сам наследила од свог ова, великог интелектуалца, и хвала му на томе. О свакој ствари која се тиче живота треба критички мислити. То сматрам и дан данас и ту сам, и у односу на обичан живот, јако строга и стално о томе размишљам и критички промишљам. Друго је тај мој непосредан однос према музици. Имала сам срећу да сам рано схватила да обожавам да слушам музику и да о њој размишљам. А онда ми се и десило, оно што се нама музиколозим често дешава, да нам наша животна вокација постане позив. Могу слободно да кажем да ми имамо срећу да смо плаћени за оно што бисмо и иначе радили – слушали музику и промишљали о њој. Један од чланова групе „Ролингстонс“ је рекао: „Ја бих свирао и да ме не плате, али немојте то никоме да кажете!“ То се, на неки начин, односи и на нас и на наш посао.
          Када сам била на последњој години студија музикологије добила сам позив за сарадњу од Трећег програма Радио Београда. Ја сам целу ту критичку професију и савладала радећи на Трећем програму код музичке уреднице Мире Далеоре, у редакцији у којој је задужена за критику била уредница Ана Котевска. Критика је однос према музици који треба да се уради брзо, који је по свом ефекту релативно краткотрајан и који мора да задовољи основне формалне податке: ко је свирао, где, како када и да се уради нека врста критичке процене. Како се то ради, како се пише критика учила сам од великих зналаца тога посла, али сам имала и формално нормално образовање као ученица Пете београдске гимназије, затим као студент књижевности (где ми је остао само дипломски испит),  те знање из основне писмености веома развијено. Мислим да је све то веома важно за нас који укрштамо две уметности: вештину писања и музику, која је недискурзивна уметност и о којој се мора размишљати у другим оквирима њених аналитичких и техничких дисциплина.

У којој мери је суштина музиколошког истраживања била логично повезана са оним што јесте Ваша критичка реч?
Људи заврше права, а не знају да напишу тужбу. Тако исто људи заврше музикологију, а не знају да напишу критику. То је нешто што постаје део свакодневне праксе, и што се лако научи. Али, поред тога како формулисати своју критичку мисао, како је пронаћи и како је истражити, применити на оно што је сада задатак, веома је важна наслушаност музике. То значи: што више музике слушати, што више мислити о томе шта слушате, како слушати, слушати сопствено слушање. На тај начин се ствара нека врста акумулације знања или искуства, које после јако добро дође када се пише критика.
Ја сам се определила за савремену српску музику и највише сам о тим делима писала. Бавила сам се и првим извођењима појединих дела. Веома је одговорно писати о музици која је први пут „прозвучала“ у свету, а при том мислим да сам била и прилично строга. Колико год да има композитора чијим сам каријерама, чини ми се, помогла, исто тако има и оних који ме много не воле.

Критичар је увек у том дисбалансу: једни га воле, једни не воле.
Тако и треба да буде.

У опусима сваког композитора постоје дела која су боље или лошије оцењена. Нико није до те мере генијалан да му су сва дела одлична. Такође, једна лоша критика такође не значи осуду целокупног стваралаштва тог аутора.
Наравно! Нарочито што је критика, у суштини кад погледате, дневна ствар. И све оно што сам ја написала време ће само да потврди или поништи, као и нека следећа аналитичка промишљања, што и очекује савремену музику у времену које долази. Сваку критику чини темељни процес. Он обухвата разумевање музике, теоријско познавање музике и повезивање тога са нечим што је лични укус који се ствара наслушаношћу. Такође, постоји и нешто што је за мене као неког ко воли да слуша музику најважније, а то је чуђење над неизрецивим. То је нешто са чиме се одједном сударите док слушате неко дело, што музику одводи у непредвиђеном, неочекиваном правцу. То је тај тренутак „очуђења“, а затим и слушалачке катарзе. Е, то је тај тренутак који ја највише волим да чујем када пишем о новој музици. На основу њега градим свој критички однос према музици.

Може се рећи да је Ваш критичарски фокус интензивније био усмерен на једну критичарску генерацију.
Да. Тој генерацији припада и Зоран Ерић, композитор о чијој сам музици, бар ми се тако чини, написала највише текстова. Лично смтарам да је он један од наших најбољих композитора. Међутим, доста сам писала и о Милану Михајловићу, Срђану Хофману, Власти Трајковићу, Исидори Жебељан, о млађим ауторима Татјани Милошевић, Бранки Поповић па све до младих композитора рођених осамдесетих година 20. века. Трудила сам се да их пратим генерацијски. Водим и трибине Центра за музичку акцију Удружења композитора Србије у оквиру којих се представљају нова дела. Неколико година сам у суботњем додатку листа „Политика“ писала о делима која су први пут изведена. У нашој јавности постоји једно схватање да сваку позоришну представу треба испратити критичким текстом. Међутим, за сваку премијеру домаћег дела нико није заинтереосван! Мени је то веома жао. Једно је како је ко певао у незнам више којој поставци на пример опере „Норма“, а са свим друга изузетно важна ствар да је премијерно изедена прва оркестарска композиција једног младог аутора из Србије. Поготово што наши оркестри нису баш много заинтересовани да свирају домаћу и савремену музику. Можда је разлог томе што влада погрешно мишљење да музика треба да нас опусти, да нас забави и да она служи да би се ми осећали боље. То је прилично узан поглед на музику. Музика је велики феномен да би могла да покрије један аспект живота. Она покрива апслутни људски живот, целу цивилизацију и то својим најразноврснијим видовима. Ја нисам против народне музике, ни против забавне, па чак ни против новокомпоноване, која некоме треба, али са друге стране немамо право да запостављамо оно што је наша уметничка музика, и историјска и савремена.

Како се изборити са предрасудом да је савремена музика намењена елитистичком друштву и да је тешка за слушање?
Савремена музика треба да се слуша на метафоричан начин. Сваки слушалац треба да пусти машту у погон и да се не препусти слушању олако. Као што из „жуте“ штампе не можете много да научите о животу, тако исто много можете да научите о животу ако читате неки добар роман нашег домаћег писца. Тако је и сам музиком.
          Ни у свету уметници који пишу савремену музику немају много слушалаца, али имају веома велико поштовање своје државе, свог министарства. Од почетка 20. века до данас увек је постојала уметност за духовну елиту и музика која је „мало мање напорна за слушање“. Уколико на та начин говоримо о уметности уопште, потцењујемо сопствени ум и сопствене способности!

(Комплетан текст у штампаној верзији ревије)