Награда "МУЗИКА КЛАСИКА"
за 2017. годину




Награда "МУЗИКА КЛАСИКА"
за 2016. годину




Награда "МУЗИКА КЛАСИКА"
за 2015. годину




Награда "МУЗИКА КЛАСИКА"
за 2014. годину




Награда "МУЗИКА КЛАСИКА"
за 2013. годину




Награда "МУЗИКА КЛАСИКА"
за 2012. годину




Награда "МУЗИКА КЛАСИКА"
за 2011. годину

МУЗИЧКО ПОЗОРИШТЕ

Никола Дискић, баритон
Певач мора да слуша сам себе


  

Барокна опера „Орфеј“ Клаудија Монтевердија обогатила је репертоар Опере и театра „Мадленианум“. У насловној улози, на премијери 18. новембра прошле године, наступио је баритон Никола Дискић, уметник који гради успешну европску каријеру.

Премијера опере „Орфеј“ добила је позитивне критике. Оне се односе на све сегменте ове представе, од визуелних до извођачких. Какви су Ваши утисци?
То је јединствено искуство. Ово је била и моја прва оперска премијера у Србији,  Београду, граду у којем самодрастао и започео своје музичке кораке. Потом сам отишао у иностранство и тамо изградио каријеру и коначно се вратио да и оперски дебитујем у својој земљи. Утисци су феноменални, посебно ако се има у виду да је „Орфеј“ по први пут изведен у Србији. Било је веома комплексно изразити оно што од уметника захтева Клаудио Монтеверди, на који начин донети улогу, како се ускладити са барокним инструментима – ипак све скупа прошло је заиста веома добро. Имам само лепе утиске што се тиче премијере, али и целе продукције!

Како сте изабрани за улогу?
Врло необично. Један колега ме је замолио да дођем на мајсторски курс који су држали Маријана Мијановић и Предраг Госта, како бих га чуо како пева.Док сам био тамо, Маријана и Предраг су ме питали да ли бих хтео да отпевам нешто, да ме чују. Ја сам предложио арију грофа Алмавиве из „Фигарове женидбе“. Они су се одушевили и рекли да би волели да нешто заједно радимо. Касније је Предраг Госта ступио у контакт са мноми договорили смо се да заједно радимо „Орфеја“.

Да ли Вам је то прва продукција „Орфеја“ уопште?
Тако је! Морам да признам да није мој први Монтеверди. У Немачкој сам радио његову оперу „Повратак Одисеја кући“. А „Орфеј“ је тек сада ушао у мој репертоар и веома сам срећан због тога.

Колико се често сусрећете са барокном музиком у својој каријери?
На жалост веома ретко. Морам да признам да се овај репертоар доста потцењује. Људи морају да буду свесни да је на темељима барокне музике настао и Пучини, и Верди, и Вагнер, и Росини и Белини. Једноставно, Клаудио Монтеверди је тај који је поставио обрисе савремене опере, па и опере као жанра уопште, али се нажалостприлично потцењује. Уметници мисле: ако немате гласа и ако не можете да певате тај тзв. „гвоздени репертоар“, онда ћете отићи у барок и тамо ћете се снаћи. Међутим, конкретно Монтеверди није понудио толико предивних линија и музике, као на пример Пучини, па да можете да се помогнете музиком уколико имате неки технички проблем, ако нисте интерпретаторски добри или вам глас нема најлепшу боју. Пучини је био мајстор мелодија које дирају у срце. Код Монтевердија сте буквално огољени. Имате ноте које је исписао и морате да их интерпретирате. Не само да их отпевате јер ће у противном бити веома досадно.
Мислим да уметник који прође кроз неку врсту барокне музике или неколико дела барокне музике стиче огромно искуство које ће му сутра помоћи за интерпретацију других улога из различитих епоха.

Колико сте дуго припремали улогу Орфеја?
Припремао сам је два месеца.

Шта све обухвата процес припреме једне оперске представе?
Прво морате да научите улогу и када дођете на прве заједничке пробе морате да будете музички припремљени. Тиме сами себи олакшавате даљи рад. Припремао сам се самостално, учио ноте и улогу, као што седите и учите било коју лекцију. На то сусе надовезала три дана врло интензивних музичких проба са маестром Гостом и са остатком ансамбла. За ту прилику сам дошао из Немачке и са Маријаном Мијановић смо прошли интерпретаторски део. Онда је мени остало мало времена да осмислим интерпретацију,смислим на који начин ја то желим да изведем и да припремљен дођем на сценске пробе.
Веома ми је била интересантна сарадња са режисером Данијелом Флугером (Daniel Pfluger) јер сам са њим већ раније сарађивао у Немачкој, тако да сам на неки начин знао његов начин рада и шта могу да очекујем. Он нам је пре почетка сценских проба послао опискако режијски замишља представу, шта се крије иза сваког лика, на који начин он жели да дочара сваки лик. Потом су кренуле интензивне сценске пробе, које су се одвијале два пута дневно. Мени је веома драго што се режисер држао либрета, што сваком певачу олакшава посао. Моје искуство из Немачке јесте да се често дешава да неко поставља представу, али да се не држи либрета, већ, на пример, направи један политички трилер. То може да буде веома интересантно, али певачима отежава посао јер, ако ја, на пример, треба да отпевам неку фразу која нема везе са мојом сценском кретњом - то је јако тешко уклопити. Међутим то овде није био случај. Пратили смо либрето и уз ентузијазам који је унео цео тим и после када смо се уклопили са орекстром, дошло је до тога да смо направили феноменалан посао и сјајну продукцију.

Да ли сте неке од солиста познавали од раније?
Јесам, знао сам неколико колега. Знао сам баса Марка Шпехара и тенора Љубомира Поповића. Са Марком Шпехаром сам сарађивао у Манхајму, у мојој матичној кући.

У којој мери је барокна опера присутна на репертоару оперских кућа у Немачкој?
Барокна опера у свету тренутно доживљава ренесансу. Овај репертоар почиње све више да се изводи, а публици је веома интересантан. Последњих педесетак или шездесетак година највише се изводио стандардни репертоар, који је предиван, али изгледа да је људима мало досадио. Или је, можда, досадило онима који одлучују о позоришном репертоару.

Да ли постоје преговори да се са опером „Орфеј“ гостује негде у иностранству?
Колико ја знам постоје понуде и у току су преговори, али за више детаља бисте морали да питате маестра Госту. Са овом представом смо већ гостовали у Бугарској, на фестивалу у Старој Загори. Гостовање је било веома успешно и добили смо заисталепе критике. Публика нас је испратила овацијама.

Школовали сте се у иностранству. Како сте се определили за то?
Сасвим случајно, док сам био ученик Музичке школе „Станковић“. То је било време када сам студирао економију, коју сам и дипломирао. Током средње школе контактирао сам Бисерку Цвејић јер сам желео да ме чује, и већ после првог сусрета отпочела је лепа сарадња са њом, која је трајала годину дана. Потом ме је она представила својој некадашњој ученици, а данас професорки у Манхајму, Снежани Стаменковић, нашем познатом сопрану, која је успешоградила каријеру у Немачкој. Она ме је чула и рекла да хоће да ме прими у класу, али да прво морам да положим пријемни. Ја сам отишаоу Немачку, положиопријемни и 2007. године сам започео студије. Током студија, у трећем семестру сам добио позив за неколико гостовања у манхајмској опери, а годину дана након тога су ме узели у стални ангажман. Од тада, ево већ седму сезону, ја сам члан ове оперске куће.

Које улоге сте певали?
Отпевао сам цео лирски баритонски репертоар и већ сам загазио делом у полудрамски.

Која је динамика извођења оперских представа?
Већ у првој сезони имао сам око 60-70 представа. Манхајм је познат као једна оперска фабрика, с обзиром да смо до скоро имали 40 људи у ансамблу. Сада се тај број смањио, али се обим оперске продукције није осетно смањио. Имамо око 25 оперских продукција, од који су 6-7 нове представе, а међу њима је једно савремено дело и неколико стандардних опера. 

У којој мери, поред обавеза у матичном татару, имате времена да се бавите и концертним певањем?
Концертно певање је мени веома битно, без обзира да ли је у питању вокално-инструментално дело или певање песама. То је феноменална надградња, која сутра значајно помаже на сцени. Увек се трудим да са својих неколико одабраних корепетитора држим барем пет до десет концерата годишње.

Са ансамблима Музичке продукције РТС сте певали на концертној вечери посвећеној Моцарту, а слушала Вас је, крајем године, публика као солисту у Хендловом „Месији“. Када је започела сарадња са маестром Бојаном Суђићем?
Маестро Суђић ме је контактирао и предложио сарадњу на два поменута пројекта. Са задовољством сам прихватио позив. Била ми је велика част, као и задовољство, што смо заједно веома успешно извели оба дела пред београдском публиком.

(Комплетан текст у штампаној верзији ревије)

Маријела Маргета Хашимбеговић,
директорка Народног позоришта у Сарајеву
Позориште је мој други дом

Непосредан, не једини повод за разговор с директорком Народног позоришта у Сарајеву Маријелом Маргетом Хашимбеговић је успешна трогодишња сарадња с уметницима из Београдског народног позоришта: 2016.године у режији Александра Николића, уз кореографску сарадњу Александра Илића и музичко вођство диригента Ане Зоране Брајевић остварена је осавремењена опера В.А. Моцарта „Дон Ђовани”; исте године је првак Београдског балета Милан Рус одиграо Омера у плесној верзији култне народне баладе “Омер и Мерима”; 2017. године је у кореографији и режији Александра Илића “Алиса у земљи чуда” заиграла за Сарајлије; “Крцко Орашчић” кореографа Константина Костјукова испратио је ту годину, а опера Гаетана Доницетија “Viva la Mamа” у режији Александра Николића, кореографији Александра Илића под диригентском палицом не Зоране Брајевић открива тајни живот позоришних звезда иза завесе.

Рођени сте у Сарајеву, граду у коме су се утркивали јавни и тајни утицаји светских великих сила, остављајући видне трагове на развој свести његових житеља. Ружа ветрова три религије, три културе, три народа условила је специфичан начин суживота.
Како је текло ваше детињство на том чаробном балканском ћилиму истканом толиким разноликим утицајима?
Увек сам осећала огромну инспирацију из различитог и другачијег. То огромно сучељавање различитих енергија, култура особено је за мој родни град, моје Сарајево. Расла сам уз епитет необичног, визионарског и врло рано сам спознала да поседујем ту покретачку енергију, коју сам одрастањем модификовала и усмеравала ка добром. Позориште као мој други дом пружило ми је прилику да своју мисију могу реализовати у целости и бити делом позоришне породице која оплемењује друге. Моје читање света око мене је спознаја поседују ли људи свест  о значају свог животног пута или су само делом  система који им намеће стандардни начин размишљања и усвајања живота којег живе. Економски систем окрутно поставља границе у којем је задатак креативности  пробудити и одржати лепоту овоземаљског живота. На том путу креативност препознаје другачије и апсорбује његову енергију претварајући је у ток животне  нити која нас чини људима.

Ваше школовање је пратило ваше одрастање и смену жеља за данас, сутра и за увек. Да ли сте се колебали између маште и стварних могућности?
Врло одговорно сам од најранијих дана свог школовања знала да ћу своју комуникацију са спољним светом вршити путем цртежа, ликовног обликовања емоција који су служили као инспирација другима. Тврдоглаво сам веровала да чисто срце и мисао увек нађу свој пут и подршку. И ево и дан данас живим своје чисто срце које успева да преброди све могуће препреке. Веровала сам себи и снажном маштом сам успевала створити реалност у којој машта може живјети.   

Да ли је одабир правца школовања био избор жеља или реалности?
Моје образовање било је резултат мојих жеља, усмерење и едукација у ономе што је мој животни одабир. Истина у том времену нисам слутила да ће моја „архитектура“ живети у позоришту, али сам одлучно корачала од средње школе до архитектонског факултета и ту су већ моји професори наслутили где ће моја кретивност и машта становати.

Дипломирали сте на Архитектонском факултету (пројектантски отсек) Универзитета у Сарајеву. Шта сте маштали да пројектујете?
Била сам необичан студент и сваки мој пројекат пратила је нека прича. Када смо пројектовали обданиште база ми је била Калвинова прича у којој су се деца наљутила на своје родитеље и на дрвећу су направили своје обданиште. Све је било аморфно, столице као лишће, дрвеће и гране као клупе… овај предивни „плакат“ добио је префикс једне занимљиве сценографије…. И тако су један за другим оживљавали моји пројекти, увек авангардни, аморфни и необични.  Имала сам срећу да су моји професори имали разумевање за моју кретивност, и после извјесног времена препустили су ми тај мој свет као нешто својествено мени. Дипломирала сам са оценом 10, највећом оценом и мој ментор је рекао да је мој рад једна прекрасна сценографија. Више се није имало шта додати.. остало је била судбина, моја мисија.

Пут од пројектовања оригиналних, сопствених решења до директорске дужности у Народном позоришу у Сарајеву, био је интригантан и интересантан. Који вам је од свих изазова био најближији по вокацији?
Архитектура као грана уметности је јако широка област и учи вас разним дисциплинама. Поред осећаја за стварањем, учите процес, пут од идеје до реализације, логику процеса корисну за све касније радње током рада у позоришту. Основни рад позоришта базиран је на продукцији нових представа, одржавање репертоара, изградњи сценографије, стварању костима, свих других уметничких процеса, усвајања естетике представе, мизансцена, атмосфере, унутрашње енергије и живота… Уствари пројектујете један процес, тај ток од идеје до реализације.. користите логику, користите вештине рада на различитим пољима у исто време, јер вам то позоришни процес рада захтева….  Зацело да ми је као сценографу употреба знања архитекте било најсврсисходније, али сведочим живот архитектонске логике у свим другим процесима.

Своју богату креативност успешно сте оваплоћивали сувереним владањем пројектантским занатом. Да ли је то кротило вашу машту?
Стечено пројектанско знање ме је додатно ослободило да верујем у свој закон свемогућег, јер законе рецимо статике које сам стекла образовањем вешто сам пуна самопоуздања преобликовала у законе позоришта, где је све могуће. Та игра маште и стеченог знања вас уствари забавља и пружа вам бесконачну плејаду решења који снове чине стварним.

Може ли се рећи да је пут којим сте ишли био обасјан светлостима позорнице?
Пут којим идем обасјан светлошћу мога срца и срећна сам да је оно нашло свој дом у позоришту. Позориште чине уметници и њихова енергија, иако историја сваког позоришта дише кроз рустикалне фасаде, зидове, стубове… фундусе, архиве, фотографије… а ми смо тренутно они који чувају, негују и баштине живот једног позоришта, живот једног града, једне државе.

Да ли је тешко илузију, ту суштину свеколике ујметности заробити у чаробну кутију сцене?
Илузија је као сан, непрегледан и чини се неухватљив… оно што за мене чини чаробну кутију је енергија која се успостави између актера представе и публике. Илузија позоришта живи само ако је публика део те приче која гради мост емоција, малу или велику чаробну кутију живота.

Сазнавали сте и откривали све позоришне тајне, да ли сте ваћ тада знали шта подразумева директорски положај?
Професионално сам постепено сазревала. Рад као сценографкиња и костимографкиња у театрима, на филму, рад на фестивалима као технички директор, дугогодишње искуство у раду на позицији техничког директора у матичној кући помогло је да освојим процесе у којима живи и ради једно позориште. Схватила сам временом да сам везивно ткиво између уметничког и техничког кадра, а то ми није било тешко јер је то окосница моје личне природе, спајање и повезивање. Када сам први пут преузела вд мандат директора позоришта 2015. године, не размишљајући где ће ме све то одвести, сусрела сам се са две нове области, маркетинга и финансија. Брзо сам усвојила и ове процесе и посебну страст и изазов сам осетила у области маркетинга. Како све ове дивне представе које стварамо пласирати на тржиште и упознати јавност о њиховим вредностима? Захваљујући малом али вредном и посебном тиму маркетинга и пропаганде успели смо се пласирати врло позитивно у јавности, и публика која нам је најважнија осетила је нашу отвореност и позитивну енергију. Крајњи резултат је повећана посећеност, приходи, регионална присутност …Рад у позоришту је тимски рад и мој успех је видљив захваљујући залагању свих упосленика којим треба пружити пажњу и поверење, одати признање и очувати страст према послу који обављају. Све су то битни иструменти са којима један директор позоришта сваки дан покреће тај точак креативне енергије.    

Укратко оцените досадашњу (и могућу будућу) сарадњу с уметницима из Србије?
Сарадња са дивним уметницима из Србије је плодоносна и богата. Нисмо бројали присутност истих у нашој продукцији, али у једном мометну смо направили пресек и схватили смо да се ради о заиста завидном ангажману. То нас јако радује, јер кроз нашу сарадњу пример смо оснаживања и јачања регионалне сарадње, која је најбољи пример повезивања и умрежавања.
Сигурни смо у континуитет овакве сарадње оправдане доказаним квалитетом, којој се јако радујемо.  

(Комплетан текст у штампаној верзији ревије)

МУЗИЧКА ПРИЧА

ТРАГЕДИЈА ЧЕТВРТОГ ТАКТА
(ДИПТИХ)

1

Ово је прича о два брата, Славомиру и Предрагу.
               Први је волео да карта, пеца и да иде са женама, а најмање је волео музику у коју га је отац „гурнуо“ да би имао најбољи оркестар „доњоградских цигана“. А „Слава“ је био прави мајстор за музику. Бољи од оца, и од брата.
        Други брат Предраг, иначе старији, био је љубоморан на Славомира и редовно му је загорчавао живот. Пошто је свирао ритам-гитару, између осталих спадалица и подметањa, волео је да му пожурује четврти такт док је овај певао, а затим би свирао бржим темпом и у осмом, па у 12-ом и коначно у 16-ом такту једне мелодије. Ови су тактови обично у једној мелодији заправо заввршни тактови сваке од четири „периоде“ колико их има обично једна строфа мелодије, па отуда тај један део мелодије и има 16 тактова. Предраг му је злонамерно баш те четврте тактове кидао, убрзавао, кратио, дакле, па је Славомир „испадао“ из ритма. Отац који је то добро открио, иако то није лако открити, викао би на сина гитаристу, а поштедео би певача, али је гитариста свим силама настојао да грешку припише брату и то је трајало дуго, толико дуго да је и отац „морао“ једногa дана да пређе на страну сина Предрага.
           Тај четврти такт у периоди који се обично издржава дао би прилику да се солиста незнатно одмори и започне следећу периоду на тачном месту код почињања следећег такта, кад почиње и мелодијски део – периода. Све ово је слично последњој ноти у џез-теми, коју просто зову „кромпир“, а Славомир ју је знао да искористи за додавање својеврсних украса, упадица и „упева“ који нису сметали већ улепшавали мелодију.
Кад је први пут приметио да његовом брату то повећавање брзине темпа, односно, скраћивање тих тактова смета, Предраг је то тек намерно чинио, а Славко се тресао и тражио да се то у оркестру поправи. Но шеф оркестра, Огњичак Жован, отац, почео је већ да подржава старијег сина. Како је старији син преузео симпатије од оца у односу на млађега није било баш јасно, јер му је млађи од рођења био мезимче, но вероватно је томе претходило то што се ритам-гитара наметнула у целом њиховом породичном оркестру као темељни елемент, на којем се зидала цела оркестарска каријера која би без гитаре и Предрага била незамислива. Жован Огњичак је после извесног времена, таман су почињали да стичу светску славу, почео и да виче на Славомира.
        Сину Славомиру је остајало само да се топи од туге и љутине и да пати због немања одговора на питање „Зашто његов отац и старији брат уништавају музику?“ Једног дана очева и братовљева злоба била је узела толико маха, скупивши му тврд и болан облак у грудима, да ни све дужа пецања на локалној реци, у месту где би свирали, нису могла да измене огромну слабост, убледелост и несрећу, које су се Славомиру очитавале на, иначе, тамном лицу. Ту слабост, све јачу и јачу, нарочито је подло запажао Предраг…
            Свирали су „Нашу кућу“ где су ритам и темпо довољно лагани, да је Предраг мислио да то Слаавомир неће осетити, ако убрза темпо, и трајање такта скрати, а Славомиру се од тога завлачио нож у срце: на 4-ом такту је показао огроман бол на лицу (видели су то и гледаоци из првих редова), на 8-ом се чак и ухватио за леву страну груди и готово уз певану песму још и јаукнуо, а 16. такт није ни дочекао, јер је већ у 12-ом пао као покошен, као срушена статуа од леда.
Последње што је још учинио била је та „јединица“ те четврте периоде, односно почетак 13-ог такта: само је умируће изустио, тихо и одлазеће, ту прву четвртину од две осмине на такту 13, а која је гласила „сосе п…?“ и срушио се на под позорнице. И док је био још у паду, Предраг је већ цели оркестар, на који је имао утицаја, уз помоћ оца,  већ одвео на 14-ти такт. Самртне речи шапнуте недалеком брату на бини нису биле део текста за песму на том месту, оне су биле изван контекста и односиле се приватно на брата. Била је то реч „зашто“ која на ромском гласи „со се“, а први глас затим „п“ вероватно је био иначе први глас од речи „брате!“ („пхрала!“).
          Мртви Славомир и данас пева на носачима звукова, и сви знају докле је „стигао“ у својој песми. Прави сладокусци се и не обазиру где је метрика и темпо његовога брата Предрага који је још жив и још, кад свира „на живо“, покушава да негира свог мртвог брата-генија, али то је само његова прича. Није и наша.

2

Кармелита је цело детињство и младост провела у слушању музике коју су изводили „Цигани Жованчићи“ како је, по оцу, оснивачу, овај оркестар добио име због огромне светске продукције романтичне ромске музике. Романтичност извођења је и привукла младеж која је пукла кад им је бескрвна и отупљујућа музика потрошачког друштва сишла у дубоко им дно бесмисла. Кармелита је била само једна од њих која је из  Буенос Ајреса, кад је материјално стасала кренула у свет да тражи тај глас који је тако чаробно певао све те тако топле и људски милозвучне песме. Стигавши и до Париза, сазнаје да у ноћном „Распућин-клубу“ свирају Жованчићи.
               Остаје годину дана и сваке вечери слуша оркестар уживо. Већ у почетку долази до упознавања Предрага и Кармелите. Предраг опсесивно воли Кармелиту која је на граници да ли да верује или не да је то то – да је нашла „свој глас живота“ јер Предраг сада вешто опонаша покојнога брата у сваком четвртом такту периоде за једну мелодију. Имајући сличан глас, он је сада морао постати и певач, како би оркестар са „таквом бојом“ опстао. Певач-гитариста-ритмаш мисли како је све на свом месту, само, по његовој судбинској драгој, Кармелити, ту ипак нешто није у реду. Чини јој се да недостаје нека топлина гласа, на шта је Предраг уверава да носачи звукова, плоче, касете, ЦД-ови и друго, увек мало модификују боју певања, и могу донети и извесно захлађење, али и тако пожељно отопљавање, гласу.
                Кармелита није могла, а да не сазна да је на старим снимцима певао један други брат – Славомир. Одлучује се да чека док Предраг уради нови снимак једне, али не било које песме, већ баш оне „Наша кућа“.
              Закључивши по новом снимку да је с погрешним човеком (гласом), предлаже да се растану на годишњицу упознавања у истом бару „Распућин“. Ушла је са неком скаламеријом и села за најближи сто. Био је то огроман касетофон, читач и ЦД-ова. Средином програма свирала се „Наша кућа“. У диму и пригушеном светлу, публика као да није ни запазила ту песму. Остајала је хладна  на свако понављање рефрена, нарочито по завршетку нумере, која је случајно била и крај тога музичкога блока. Док је девојка из  ташне вадила један стари снимак и стављала га у касетофон, Предраг је устао са свога свирачког места и сео за њен сто. Утом је кренула мелодија, снимљена једном давно и, народ се у сали утишао. А кад је дошао рефрен, народ је већ био у делиријуму. Кармелита је устала, не узевши касетофон, и без здрављења пошла – то је био крај. Предраг се ухватио за леву страну груди, јаукнуо и једва успео да каже нешто што је само он разумео. Било је то: „Сосе К?…“.

Властимир Станисављевић Шаркаменац