Награда "МУЗИКА КЛАСИКА"
за 2017. годину




Награда "МУЗИКА КЛАСИКА"
за 2016. годину





Награда "МУЗИКА КЛАСИКА"
за 2015. годину




Награда "МУЗИКА КЛАСИКА"
за 2014. годину




Награда "МУЗИКА КЛАСИКА"
за 2013. годину




Награда "МУЗИКА КЛАСИКА"
за 2012. годину




Награда "МУЗИКА КЛАСИКА"
за 2011. годину

ФЕСТИВАЛИ

Гитарa и око ње на 12. Фестивалу „Врњци“

На уласку у изложбени простор „Замка културе у Врњачкој Бањи посетиоце је дочекала дивна песма Војислава Илића млађег на чијим надахнутим стиховима сам и ја застала:

ВРЊАЧКА БАЊА
На прости помен твог имена мила
Осећај снаге груди нам челичи,
Судба је на те сва блага излила,
Србин се тобом поноси и дичи.
    К теби долазе болни и уморни,
    Болове ти им исцељујеш страшне,
    Извори твоји сви су чудотворни,
    А твоје чари рајске ненадмашне.
Топлим нам врелом препорађаш биће,
Крепиш нас хладном животворном водом,
Од болесника ствараш соколиће:
Феномен ти си под небеским сводом!
    Величанствено купалиште твоје,
    Где се удобност са чистотом срета,
    Остаће увек, као и сад што је:
    Стециште болних из целога света.

Oдржавана су у „Замку културе“ у време фестивала „Врњци“ и музичка предавања и промоције књига и часописа, представљани вишедимензионални уметници (Игор Шошин свира укулеле, акустичну и електричну гитару, пијаниста Миодраг Чолаковић је и певач и писац и сликар, пијанисткиња Јасмина Јанковић је и страсни истраживач националног музичког блага)... А сам Урош Дојчиновић је овде и преводилац и шофер, уз његову доиста задивљујућу научничку посвећеност. Управо ове године издао је „Школу за гитар“ Георгија Милановића из 1842 (када су и светским оквирима овакви уџбеници били права реткост) у којој се држао аутентичног и формата  и рукописа а дао на неких двадесетак страница тако занимљив предговор који се прочита у једном даху, као какав трилер, поступно откривајући ко је заправо тај аутор и какво му је порекло.
Магистар економије Братимир Бане Михајловић почео је пре четврт века да се бави музиком, а после десет година је основао и продукцију БИВЕКО која презентује класичну, филмску, забавну и народну музику и ДВД издања. Објавио је преко две стотине музичких наслова, програмски оријентисаних на етно, филмску, духовну и староградску музику. Његово мултимедијално вече улепшали су снимци Ансамбла

Игор Шошин

„Ренесанс“ („Гајдица“, „Лазо, Лазо“, „Скомрачка“) и фрулаша Спасоја Јовића („Девојачки зов“, „Коло из Крајне“) и гајдаша (који свира и фрулу и саксофон) Мирослава Дрндаревића-Дрнде у чијој интерпретацији смо чули „Маријо дели, бела кумријо“ и „Песма о Јевки Замфировој“ (из Призрена), „Разграна се грана јоргована“ (из Приштине), „Текла вода Текелија“...
Чули су се и млади уметници у оквиру Фестивала, они који још увек уче: флаутисткиња Кристина Крсмановић, студенткиња Академије уметности у Нишу у класи проф Анђеле Братић и гитариста Петар Јовановић, који је дипломирао на Аладемији лепих уметности у Београду у (најбољој класи гитаре) код проф др Уроша Дојчиновића. У врло захтевном програму који је обухватио дела Мачада, Пјацоле, Ибера, Ђулијанија и Бартока (са додатком на бис арије „Жена је варљива“ из Вердијевог „Риголета“) показали су врло добру камерну комуникативност.
У оквиру филмске вечери на Фестивалу „Врњци“ чуо се и видео амерички гитариста из друге половине XX века Кристофер Плакенинг који се школовао на  Универзитету Северне Калифорније, а сарађивао је и са највећим гитаристом можда не само прошлог века него и уопште Андре Сеговијом чија мује похвала са „врло добро“ на семинару у Берклију 1959. значила више од свих позитивних критика које је касније добио током дуге и успешне каријере.
Амерички гитариста бави се и риболовом и бициклизмом, а од композитора највише поштује Баха, јер је он најлепши начин схватио Бога, а и Перкенинг је, како је рекао, и сам хришћанин и верник.
У два наврата смо чули вероватно најлепшу композицију за гитару – „Сећање на Алхамбру Франческа Тареге и притом се најбоље и осетило једно школски добро савладано дело (у интерпретацији америчког гитаристе) и разлика у свирању душе дела шпанског великана, који је увек говорио  да „гитара говори директно из срца“. Сеговија је дебитовао у Америци 1928. године, а четири деценије касније уручио је награду Кристоферу Плакенингу. Загрлио га је на подијуму и рекао – „имаћете много тешкоћа док радите, али пред Вама је будућност“. Амерички гитариста никада није заборавио његове речи; увек су му биле подстрех и подстицај.
Слушали смо још неколико правих бисера музичке литературе: Шубертову „Аве Марију“, Бахов Корал „Исусе, моја радости“, Прву етиду Вила Лобоса...
По мом мишљењу три најупечатљивија концерта приредили су гости из Бугарске, из Пољске и из Шпаније:

Атанас Куртев

Романтичарски звуци обележили су и први и други дан Фестивала класичне музике „Врњци“ у „Замку културе“. Бугарски пијаниста академик Атанас Куртев дао је потпуно лирско читање Шопена, без форсирања forte динамике и брзине, са нежном и дискретном, готово Моцартовском педализацијом, етеричним пасажима и трилерима који трепере чистом лепотом и осећајношћу, у мелодијама широког даха, онако како је некад ноте највећег песника клавира у

Атанас Куртев

читавој истрорији музике преносио и легендарни Артур Рубинштајн.
Бањској публици поклонио је прави букет његових најлепших композиција – полонеза, ноктурна, фантазија, скерца, прелудијума, валцера, мазурки, балада.
Данашњи пијанисти свирају га брже, јаче и, чини ми се, и агресивније. Али овакво виђење мислим да је ближе и композиторовом времену средине XIX века, а и њему самом, болесном Пољаку који још пре четрдесете године умире у Паризу од туберкулозе.
На крају програма подарио је публици предивни бис: последњи 24. прелид у де-молу опус 28, кога је пијаниста Корто назвао „Фаустовским“ и који је употребљен лајтмотивски у филму „Слика Доријана Греја“.

Шлески октет гитара

Шлески октет гитара стигао је из Катовица у Врњачку Бању и приредио концењрт какав се није чуо ни на фестивалима гитаре у Београду, истоветно дишућин и међусобно и са изведеним делима. На њиховом програму углавном су била заступљена тзв. минималистичка делаБрувера, Биџинског, Килера, али смо чули и Пет игара Хоакина Турина, које су пренеле дамаре и светлости Иберије. Ипак, најинтересантнији део припао је Вићорековом аранжману Бетовеновог „Егмонта“, који је ухватио херојски карактер дела овог Гетеовог јунака, фламанског грофа који се борио за холандску слободу против аутократске шпанске империјалне владавине и који је погубљен 1567. године. Кроз разноврсне промене темпа и агогике пољски уметници су дочарали експресивну моћ ове сјајне партитуре, која има сличности са Петом симфонијом коју је композитор завршио две године раније. Он сам био је веома везан за овај лик, јер је такође потекао из Фландрије. Сусрет двојице генија, Гетеа и Бетовена дао је изванредну партитуру која се креће од сетног расположења у духу сарабанде, до тријумфалне, бриљантне Коде. По овом делу Јанош Вадаш је снимио кратки филм „Увертира“ који је добио „Златну палму“ и био номинован за „Оскара“.
Специјални гост на овом концерту био је наш славни гитариста Урош Дојчиновић, учинивши да октет прерасте у нонет својом композицијом „Леле мори“ у оргији наших неправилних тактова и бујном мелодијском току које су сјајно прихватили и гости из Катовица.

Енрике Муњоз Териел

Шпански гитариста Енрике Муњоз Теруел својим инструментом приповедао је најлепше музичке приче о земљи Гоје, Мурила, Веласкеза, о земљи Сервантеса и Лопе де Веге, и као и на њиховим платнима и у приповедањима и у музици је увек присутна извесна сетна нота чак и када је оденута у ритмове хабанере, хоте и сегидиље, посебно када се слуша гитара, јер како је говорио Лорка – „почиње плач гитаре“ пошто је њено „срце рањено са седам мачева“. Чули смо Тарегино „Сећање на Алхамбру“, које је управо као и сама Алхамбра најлепши и најромантричнији део Гранаде, са маварским дворцем као од чипке у камену сатканим и језерцима испред, у којима се та лепота огледа и удвостучава. Тарега је чуо непостојеће звуке које су му музе шапнуле а он преко Теруела пренео и у Врњачку Бању, заједно са етидама Сеговије, највећег гитаристе прошлог века, код кога је учио и наш Јован Јовичић, а које је он компоновао за своје ђаке који су их убрзо поставили на концертне подијуме широм света.
 

Енрике Муњоз Теруел

Теруел је концерт започео музиком шпанског гитаристе и вихуелисте из 16. века Луиса де Нарваеза, а наставио са делима Федерика Морена Торобе, ауто
Енрике Муњоз Теруел
ра познатих зурзуела и опере „Песник“ у којој је насловну улогу певао славни Пласидо Доминго (њихови родитељи били су блиски пријатељи). Било је посебно интересантно чути композицију „Један новембарски дан“  Кубанца Хуана Леогивилда Броувера, унука композитора Ернестина Лекуона  и сестрића чувеног Ернеста Лекуона, из чије сунчане опције јесењи дан нема суморност наших европских асоцијација, а још више славног бразилског композитора  Еитора Вила-Лобоса, који је уживао углед «најзначајнијег креативног лика у бразилској уметничкој музици 20. века» и најпознатијег јужноамеричког композитора свих времена, са преко две хиљаде радова у којима се осећа дух националне музике. Чули смо једну од његових етида из 1929. које је посветио Сеговији. Представио нам је и „Милонгу“ аргентинског гитаристе  Јорге Рубена Кардоса композитора, истраживача и доктора медицине који је наступао је широм света, а често је учествовао и на међународним фестивалима, конференцијама, семинарима, радију и телевизији и парагвајског виртуозног гитаристу и композитора Агустина Пио Бариоса Мангора, који се сматра једним од највећих извођача и који је постао познат као први гитариста који је снимао уживо још пре више од стотину година (1909/10).
Био је то диван музички излет не само по Иберијском полуострву, него и по далеким земљама Јужне Америке.               

49. Бемус
„Најтеже је бити поп у свом селу“

По мом старом обичају све волим да урадим на време. Вероватно сам прва и почела да се распитујем за карте за Бемус. Дадоше ми извесног Вука:
    „Пошаљите акредитацију!“ – рече.
    Још истог дана, негде средином септембра замолих секретарицу „Књижевних новина“ за то.
    „Послала сам им!“ јави ми после пар минута.
    Два дана пре почетка Фестивала питам кад и где могу да подигнем карте.
    „Дођите на конференцију за штампу сутра у подне  у Скупштину града!“
    Дођох!
    Дадоше ми пропусницукакву сам добијала чим сам дипломирала, сада после 47 година бављења критичарским послом. Питам Јелену Јанковић из Цебефа:
    „Шта је са картама?“
    „Јавите се Вуку!“
    Вук ми даде број телефона. Рекоше ми да дођем по карте у њихову агенцију поред Пете београдске гимназије.
    Одох.
    Тамо две рачуновође – никад нису чуле за мене. Погледаше неколико издвојених коверата. Нема ме међу њима.
    Позваше Вука, а он их упути на Миру. Дадоше ми њен број. Рече ми да мора да погледа, да ми није одвојила карте!
    Подсетило ме је то на виц о Босанцу који је решио да из Доњег Вакуфа оде у Јапан. Почео је да се распитује за карту.
    „Морате прво да одете Горњи Вакуф, па оданде у Сарајево, из Сарајева у Загреб, из Загреба у Франкфурт и одатле у Јапан...“
    По повратку из Јапана оде опет да купи карту.
    „Молим Вас карту за Вакуф!“ – рече.
    „Горњи или Доњи?“ – упита га службеница на шалтеру.
    Не волим да упоређујем ни људе, ни ситуације, али морам.
    Када сам ДРУГИ пут замолила за карте за Бетовенов фестивал у Бону питала сам да ли да им пошаљем акредитацију.
    „Није потребно“ – рекоше ми – „послали сте нам прошле године!“

У Новом Саду сам добила захвалницу после две године праћења Номуса, а у мом родном граду траже ми акредитацију и после 47 праћења и верног писања о Бемусу. Да не говорим о најбољим местима које сам увек добијала на свим светским фестивалима и о најгорим, оним која остају на „Коларцу“. Јер и прошле године било је – „снађите се“ – за најатрактивније концерте јер су карте биле распродате што треба да значи да сам „несналажљива“ ако ми дигну посетиоци који су купили карте.
Не говорим овде о само девет концерата - чак и Фестивал „Врњци“ у Врњачкој бањи има једанаест – а Бетовенов у Бону има 54, не говорим што већ на конференцији за штрампу пре Фестивала сви делују узнемирено – а већ после три дана изгледаће преуморно – а ради се о само девет концерата. Од тих девет два ће имати Хор „Глинка“! Уметнички директор Бемуса није био на конференцији. Није било ни осмеха на лицима организатора, ни официјелног питања – „како сте?“ – на које се и не сачека одговор. „Неки нови клинци“ више су себи мрмљали у браду (и који су је имали и који не) него у микрофоне који су постављени испред сваког говорника.
Фестивал почење сутра. Има времена за карте (ако вам уделе)!

Хор Глинка



 
Свечаност отварања Бемуса припала је легендарном и величанственом хору Глинка, „хору над хоровима“ који преко пет векове проноси лепоту људских гласова широм планете. На његовом челу били су (између осталих) и италијански мајстори буфе – Галупи и Паизиело, али и славни руски аутори – Бортњански, Глинка, Балакирјев, Римски Корсаков. Од 1974. води га Владислав Чернушенко, који је и сам уз њега постао легенда, доводећи извођаштво готово до савршенства, до јединственог склада свих судеоника у креирању дела, у идентичности мишљења и доживљаја композиција. Успоставили су феноменалан баланс гласова (18 женских и 24 мушких) од басо профонда до колоратурних сопрана анђеоски-птичјих висина) по обнављању чланста (задржавајући ветеране али и освежавајући хор младим, свежим, неистрошеним гласовима). Имају одличне солисте, али је звук хора управо величанствен. Певају на најмелодичнијем од свих словенских језика, хомофоно и полифоно, респонзоријално и антифоно, псалмодичка сола, крајње музикално чак и у вођењу исона, у речито извајаним pianima – које и јесте у сваком музицирању а нарочито у хорском – најтеже досегнути.
О свему се води рачуна, од господског држања (мушки део ансамбла помаже дамама при силажењу са практикабла), о удобним и прелепим елегантним одорама које не оцртавају облине, о јединствености деловања без икаквих ефеката и искакања гласова. Хор који је 1479. основао цар Иван III остао је у музичком смислу царски и данас!
 
Дејан Млађеновић




Ново виђење Бахових дела за соло виолину пружио је виолиста Дејан Млађеновић – представљајући их на свом инструменту. Ове композиције и јесу његова најоригиналнија остварења поверена гудачким музичким инструментима. Писао их је у Кетену где је био у служби дворског музичара код Леополда Анхалта. Три (црквене) четвороставачне, углавном полифоно осмишљене сонате говоре и о високом извођачком нивоу кетенских музичара, а прву од њих у ге-молу маестрално је интерпретирао наш најпознатији виолиста потпуно уронивши у уметрничко ткиво овог захтевног дела, пуног преломљених акорада, двохвата и интервалских скокова. Врхунац и дела и његове интерпретације био је у другом ставу, у полифоним преплетима фуге.
Чули смо и две партите у ха-молу и у де-молу и са највећом радозналошћу очекивали завршетак друге, величанствене чаконе, којом је и Дејан Млађеновић завршио свој реситал у Скупштини града држећи све време пажњу кроз барокна варирања која пролазе кроз мелодијске, ритмичке и хармонске трансформације у пуном уметничко-естетском интензитету како у уједначено постављеним виртуозним пасажима тако и кроз чврсту и јасну поставку кантабилне теме коју је наш виолиста мајсторски провукао кроз Бахове барокне лавиринте.
Менделсон и Шуман додали су чакони и клавирску сарадњу, Бузони ју је транскрибовао за клавир, а Брамс је пијанистима дао прави технички изазов  - партитуру за леву руку, али први пут сам имала прилику да је слушам у тамније обојеном звуку виоле Дејана Млађеновића.

Гудачи Светог Ђорђа

Ове године Гудачи Светог Ђорђа прослављају 25-годишњи јубилеј. Са уметничким вођом и солистом Јожефом Жигом интерпретирали су музику



Виолиста Љубомир Милановић

барока, мада је најувежбанија нумера на њиховом програму била из опуса композитора XX века, трећа свита „Старе игре и арије“ Оторина Респигија, где су прва три става обрадила музику XVI века, а завршна „Пасакаља“ ослоњена је на Ронкалијево дело из последње деценије XVII века.
Чули смо и „Божићни“ кончерто гросо (опус 6 број 8 у ге-молу) Арканђела Корелија изведеним у једноставним, племенитим и широким потезима али и мајсторски утканим полифоним ткањем у коме су испоштоване ознаке темпа и постигнут прави звук добро постављеног камерног оркестра. Сигурност, стабилност и синхроност потврдили су и у Баховом Трећем Бранденбуршком концерту у Ге-дуру, у коме заправо нема солиста и до пуног изражаја долазе управо гудачки инструменти (написан је за три виолине, три виоле, два виолончела и континуо) са изузетком раскошне чембалске импровизације која следи после два акорда фригијске каденце.
Најмање усклађености показали су у најлепшим виолинским сонатама XVIII века, у Тартинијевим „Didone abbandonata“ (Напуштена Дидона) и „Ђавољи трилер“, где су сложени тахнички захвати устукнули пред медитеранском мелодиком.

80 година Факултета музичке уметности

Поводом обележавања значајног јубилеја наступили су у Скупштини града најуспешнији студенти клавира, виолине и флауте из класа наших реномираних педагога, редовних професора. Флаутисткиња Миња Марчетић виртуозно је одсвирала „Бриљантну


Андрија Мамутовић

фантазију на теме из опере „Кармен“ Жоржа Бизеа, урањајући притом и у психологизацију ликова што је свакако и тежи задатак од савладавања техничких проблема које је решила беспрекорно. Сви остали студенти определили су се за руске ауторе: сјајну комуникацију и компатибилност у камерном слогу показале су виолинисткиње Ката Стојановић и Милица Жугић музицирајући са изванредним камерним сарадником пијанистом Укијем Оваскаиненом кроз „Пет комада“ Дмитреија Шостаковича. У „Варијацијама на тему Корелија“ Сергеја Рахмањинова пијаниста Андрија Мамутовић свирао је „сердаровски“ (у чијој се класи и школује) са миром и контемплацијом, задржавајући достојанство барокних казивања, али и бруј позне романтике Рахмањинова. Његов фах-колега Виктор Радић такође се представио као сасвим зрео пијаниста, показујући речитост, мисаоност, али и младалачки полет кроз Седму сонату у Бе-дуру Сергеја Прокофјева.

Koнцерт катедре за етномузикологију

заменио је концерт који је годинама уназад припадао аутентичним народним групама из различитих географских региона које су раније окупљали недавно преминули професор др Драгослав Девић који је и основао ову катедру и његов следбеник др Димитрије Големовић. Овогодишњи програм припремили су др Соња Ранковић, др Селена Ракочевић и МА Здравко Ранисављевић ослонивши се на академске снаге где се (као и у свим хоровима па и у инструменталним ансамблима) осетио мањак мушких настављача традиције (само седморица младића према 19 девојака). Они певају и свирају беспрекорно, интонативно прецизно, „из вика“, са понирањем гласа, у антифоном певању два женска квартета, у паралелним секундама, са глисандом наниже, музицирају на фрули, дудуку, двојницама, гајдама, ћеманету, играју и интерпретирају песме старије и новије сеоске традиције, сватовске, љубавне, жетелачке, ђурђедавске песме и ганге – у дивним народним ношњама које им је за ову прилику позајмио Ансамбл народних игара и песама „Коло“! Све је сјајно, али мени су недостајале управо оне ненашминкане, забрађене и заобљене житељке из правих села, ненавикнуте на аплаузе и рефлекторе, које су онако како музицирају у својим местима помало уплашено и интонативно колебљиво представљале своје програме и београдској публици.

Нурија Риал и Един Карамазов
    


Са великим нестрпљењем очекивао се концерт шпанске сопранисткиње Нурије Риал и босанског гитаристе Едина Карамазова. Утолико је и разочарење било веће, јер смо слушали уметницу скромног гласа и још скромнијих емоција која је сасвим слично интерпретирала и „Пет сефардских песама“ Лоренца Палома и „Тонадиље у старом стилу“ Енрика Гранадоса; успаванке, романсе и серенаде из сефардског живота сасвим су личиле на каваљере, лепотице и драгане из музичког пера Гранадоса инспирисаног узвишеном и поносном лепотом Маје (Махе). Цео програм певала је из нота, чак и популарни Фаљин циклус „Седам шпанских народних песама“ у којима је нејасно провукла ритам различитих иберијских провинција, сегидиље (у другој), астуријане (својеврсне тужбалице у трећој), арагонске хоте (у четвртој), узнемиреност синкопа и бујни сјај мелизама.
Музикалну камерну сарадњу пружио је Нурији Риал Един Карамазов, трудећи се да подвуче карактеристике типичне за ове циклусе. Имао је (уз дуга штимовања) и (продужени и измењени) солистички интермецо како би се уметница одморила – како је сам најавио – после нешто више од пола сата музицирања – па се питам – како би „издржала“ читаву оперу или дует Тристана и Изолде (која, додуше, није њен гласовни фах) а који траје читав сат? Да не говорим о Баховом геслу да „човек за своју уметност никад не сме да буде уморан“!

Александар Синчук


 
Како написати критику о неком ко је готово савршен (уколико је савршенство уопште могуће досегнути)? За Александра Синчука пијанизам више нема тајни, само нових изазова. Моћан је. Чини се да све може. И после четири биса свира без икаквог замора. Подједнако је речит и у делима класике и романтизма, кад свира Листа - помислите да има мађарске крви, кад свира Шопена – да је Пољска земља његових предака. И мада је Рус интерпретирао је Моцарта са божанственом једноставношћу, са редуцираним педалом, у поетској нежности свега, чак и најмањих детаља. Grave сегменти из Бетовенове „Патетичне сонате“ потпуно су осликали њен назив (мада је патетика била и у мелодијској ламентацији лаганог става), брзи пасажи – „као бисери расути по кристалној посуди“ – како би рекао Андрић.
Шта тек рећи за „Думку“ Чајковског, где су звучно оживљене сцене из руског села и „Етиде – слике“ Рахмањинова у којима је одзвонила руска сета, бол, патетика, чежња. Једна слика лепша од друге! Права филозофија туге и осаме изречена (уколико се посматра само из динамичког угла) – од најтиших небеских piana до громадних излива мушке акордике. Огромно богатство стваралачке снаге удружило се са енормним интерпретативним талентом младог пијанисте.
Можда би требало само наређати све најлепше придеве  у суперлативу – и тако би се најбоље описали утисци са реситала пијанисте Александра Синчука!

Симфонијски оркестар РТС

Свечано затварање Бемуса припало је Симфонијском оркестру РТС и њиховом диригенту Бојану Суђићу, како је то уобичајено да се у финалу фестивала чује велики оркестар. Друго је питање што је то био и једини велики оркестар на нашем најреномиранијем фестивалу и што већ годинама не учествује Београдска филхармонија. Мада је Оркестар РТС из године у годину све бољи, посебно у последњих четврт века од како је на његовом челу Бојан Суђић, ипак жалим што се овом приликом није чуо ниједан инострани инструментални ансамбл, макар и камерног састава.
Како је и ред чуло се  ново дело младог 22-годишњег композитора Дамјана Јовичина, чија су се дела већ изводила и у иностранству. Назив „Математички сан“ аутор је покушао у програму реторички да објасни. али се притом „запетљао“, јер је математика сама по себи егзактна, а сан езотеричан, но музика је остварила компактност добро вођене оркестрације и употребе вешто инкорпориране деонице клавира при чему поједини сегменти подсећају на композициони слог раног Стравинског.
Потом смо чули одличног руског такође младог 25-годишњег руског виолинисту Јурија Ревича, који је још пре две године у Бечу проглашен за „најбољег младог уметника 2015. године“, који је на нашу радост дошао већ четврти пут у Београд и који је сјајно интерпретирао Паганинијев Други виолински концерт у ха-молу опус 7, показујући, посебно у завршном ставу популарној „La campanelli“ (Звончићу) не само врхунски виртуозитет у вртоглавој игри двохвата, него и изразити лиризам Adagia изванредно представљен на Страдиваријусовој виолини из 1709. године.
На крају вечери, а и Бемуса, изведени су одломци из свита „Ромео и Јулија“ (којима су чланови Симфонијског оркестра РТС закључили и овогодишње „Мокрањчеве дане“), јасно профилишући Шекспирове бесмртне ликове и њихове карактере кроз игру суптилне лирике и лајтмотивских назнака у свој разноврсности хармонског, ритмичког и мелодијског оркестарског богатства.

Каталог Бемуса



Програми а и каталог Бемуса говоре само о извођачима а нимало о делима, како се то чинило некад и код нас, а како се чини и данас у оквиру „Мокрањчевих дана“ и како се чини на свим светским фестивалима. Кад су већ преведене биографије уметника на енглески било би пожељно да су се аутори потрудили да се преведу и шпанске песме, како то чине соло певачи на програмима својих концерата.
 

Седмо такмичење ученика и студената соло певања Србије „Српска соло песма“ – Младеновац 2017.

 

Вагнер је с правом тврдио да је „људски глас најстарији, најприкладнији и најлепши музички орган, једини коме музика дугује своје постојање“.
Уопште, Ниче је сматрао да „без музике живот би био грешка“, али људски глас је нешто сасвим посебно и неодвојиво од нас самих. Моји колеге са радија који воде емисију „Класику молим“ где слушаоци бирају „хит недеље“ кажу да уколико емитују какву оперску арију – она редовно буде апсолутни победник. Забележено је и да је најдужи аплауз који је неки уметник добио припао Пласиду Домингу; публика у Бечкој државној опери тапшала му је 30. јула 1991. сат и двадесет минута после певања насловне улоге у Вердијевој опери „Отело“.
У оквиру младеновачког такмичења организовано је ове године и

Прво такмичење „Српска традиционална песма“


 
на коме су се чули најлепши примери обредних, обичајних, радних песама са рефренима, са упевима, запевима и припевима, које су учесници певали у стилу тзв. псалмодичког сола, без инструменталне пратње, при чему је веома тешко оджати чисту интонацију – али и то им је полазило за руком, чак и уз оглашавање аутомобилских сирена јер је недељом дан свадби а венчања се обављају у непосредној близини. Лепота ових искрених мелодија, невеликог обима морала је дотаћи дамаре сваког слушаоца:
    „Ветар дува са Мораве
    чујеш ли ме мој драгане
    чујеш ли ме како певам
    ко да друге бриге немам;
    највећа је моја брига
    што до тебе друга игра“.
Већина наших народних песама је у молском штимунгу, са нотом сете и носталгије.
Када су једном приликом упитали Шуберта зашто пише само тужне песме, одговорио је:
    „Ја само такве и знам, да ли ви знате неку радосну?“
    „Тамна ноћи, тамна ли си,
    девојчице – лепа ли си...“
Певали су о Шар планини, Дунаву, големим ливадама, шајкашима, Васкрсу, белом стаду и цвећу, „кићеним небом звездама, а пољем овцама“, брали су „венце за младенце“...
Највише учесника било је из Смедерева, из Музичке школке „Коста Манојловић“ из класа Јелене Симић и Јелене Станојевић, али је било такмичара и из Суботице, Краљева, Пожаревца (самоуких, из „Градског ансамбла народних игара и песама“). Учествовала су само двојица младића (и десетак девојака) и сви су веома квалитетни. Ипак, лауреат је постао 18-годишњи Никола Љубић из Смедерева са 100 освојевих поена које је добио певајући војвођанску песму „Дуни ветре са банатске стране“, косовско-метохијску – „Каранфиле, цвеће моје“ и шумадијску – „Сунце жеже, запара је љута“. У стопу га је пратио самоуки Ненад Џунић (са 97,33 поена) из Пожаревца. Оно што је најлепше – они су слушали и бодрили једни друге; после сопствених извођења остајали су у сали да тапшу колегама; на крају, чекајући резултате сви су заједно запевали у складном вишегласју.
Дивна атмосфера, без суревњивости, са подршком, владала је међу овим младим чуварима народног музичког блага. Не зна се шта је било лепше: аудитивни или визуелни доживљај! Такмичари су дошли у ношњама и опанцима, са исплетеним кикама, у извезеним блузама и чарапама. На кавалу их је музикално пратио Филип Милосављевић. Додељене су две треће, три друге и осам првих награда. Нико није одустао од пријављених кандидата. И чланице жирија – Мирјана Закић, Милица Грачанац, Јелена Глигирић Милановић – биле су сасвим професионалне; нико од њих није довео своје ђаке или студенте, сматрајући да то не би било коректно.

Српска соло песма

Мишљења сам да су у српској романтичарској музици најлепша дела поверена гласу: руковети су наши хорски ђердани, а соло песме прави драгуљи! Све оно што је стицајем околности било прескочено у српском стваралаштву јер смо толике векове робовали под Турцима а они и сами нису знали ни за сонате ни за симфоније опет се у том XIX веку, када је тек успостављена српска држава, заорило из грла наших стваралаца – нежно, устрептало, надахнуто. Писали су о сновима, надама, чезнућима, понесени лепотом српских песника – Змаја, Илића, Радичевића, Шантића. На преласку векова, када се Европа опраштала од романтизма корачајући ка импоресионизму и експресионизму, наши композитори су и даље певали о „Киши“, питали се „Где си душо?“, чезнули „Да су мени очи твоје“, остали задивљени – „Јоргован грана процвала“...
Има више такмичења соло певача у нашој средини и Богу хвала – и треба да их буде! Али ово је сасвим специфично јер поставља управо нашу соло песму у први план. Ми уопште наша дела држимо некако у запећку ма на ком одсеку да се школујемо, свирамо их и певамо некако узгред, као једну од пет шест композиција које имамо на програмима годишњих и дипломских испита. А ко ће их интерпретирати ако не ми сами? Када сам пре тридесетак година била у Лајпцигу распитивала сам се у њиховом Удружењу композитора да ли су чули за наше Стеване – Мокрањца и Христића – који су се школовали у њиховом граду – одговорили су ми да о њима не знају ништа! Тенор Славко Николић, који је идејни творац овог такмичења и његов уметнички директор, не само да инсистира управо на нашој соло песми, одредјујући програме у појединим категоријама и бирајући састав жирија, него и даје личним примером сјајни подстрек извођачима јер на свим својим концертима  и на 12 компакт дискова редовно интерпретира дела наших аутора остварујући идеју великих мислиоца да „лични пример није главна ствар него једина“!
Више од шездесет потенцијалних (или већ оформљених) младих певача у току два такмичарска дана дошло је у Младеновац; међутим, тих 64 певача имало је и своје корепетиторе, професоре певања (са понекима, млађим, дошли су и родитељи) и сви су добили уз лепу, топлу и светлу салу са полуконцертним клавиром и реч добродошлице и охрабрења од свих који раде у Основној музичкој школи „Стеван Христић“ у Младеновцу на челу са директорком Надом Торбицом Ђокић који брину не само где ће се учесници упевати, него и да се поткрепе и освеже после такмичења. Међу такмичарима није било „залуталих“ – сви имају природно лепе гласове, неки још увек нису довољно „отворени“ – али имају шта да кажу, саосећају са текстом и труде се да га максимално пластично и доживљено представе.

Лауреати

Максималних сто поена освојили су само они којима су сви чланови дали по сто поена: у првој категорији то је био 16-годишњи Андрија Секулић, топли, осећајни баритон из београдске Музичке шлколе „Мокрањац“, у другој категорији такође београдски баритон из школе „Јосип Славенски“ – 18-годишњи Милутин Јоцић, који је остварио богата динамичка нијансирања чак и на једном тону у чувеној Хендловој арији „Ombra mai fu“ из опере „Ксеркс“ и јасну дикцију у делима Роберта Шумана и Стевана Христића. Музикалну клавирску сарадњу пружила му је Јасмина Вукашиновић, преливајући своју деоницу импресионистичким бојама у Христићевој соло песми „Вече на шкољу“. Марија Кузмина, 19-годишња такмичарка из београдског „Мокрањца“, победила је у трећој категорији интерпретирајући две соло песме Милојевића и Коњовића и чувене „Пролећне воде“ Рахмањинова – раскошно и необуздано како то може да учини само неко пре двадесете у чијим жилама притом тече руска крв.
Лауреат комплетног такмичења и учесник у петој категорији постао је 22-годишњи баритон са Факултета музичке уметности у Београду Филип Вучић, који је цео програм донео искристалисано и изосећано, са дивним pianom на крају најлепше романсе Чајковског – „Сред шумног бала“. Он је добио и специјалну награду за најбоље изведену српску соло песму – и с обзиром да је обе Станислава Биничког интерпретирао изванредно – не знам да ли му је ову награду обезбедила „Да су мени очи твоје“ или „Јоргован грана процвала“, али је заправо заслужују обе. Пратио га је сјајно Владимир Глигорић пружајући му у сваком моменту крајње музикалну подршку и ослонац.

Чланови жирија

Састав жирија у прве три категорије чиниле су професорке из средњих музичких школа из Београда и из Ниша: Валентина Ташкова била је председник, незаборавна Анина из Вердијеве „Травијате“ и Фјордилиђи из „Cosi fan tutte“ (Тако чине све) у Мадлениануму; Татјана Бајалица – једна је од ретких „колоратурки“ која може да се „избори“ са силним ефовима у Краљици Ноћи из Моцартове „Чаробне фруле“; Драгана Митић је професорка у Лесковцу и анимира учеснике из овог града да дођу у Младеновац.
У IV, V i VI категорији жиријем је председавала Виолета Панчетовић, наша незаборавна Станка из прве српске опере „На уранку“ Станислава Биничког. Њена колегиница са београдског ФМУ – Анета Илић има комплетан опус соло песама Исидоре Жебељан уз, разуме се, огроман концертни програм. Професорка из Ниша Александра Ристић управо је пред солистичким концертом у Скупштини града Београда.
Секретар комплетног такмичења био је Владимир Булатовић, члан уметничког ансамбла у Мадлениануму („Јадници“, „Љубавни напитак“, „Ребека“..) и Позоришту на Теразијама („Фантом у опери“) и аутор објављених кратких прича.

Младеновац и пруски владари

Међу пруским владарима важила су правила – „занат је златан“ и „све, све, али занат“! И цареви и краљеви и племићи и властела – морали су знати још и понеки занат!
Тако је и у Младеновцу – сви раде све! Сви кувају кафе – а најбоља је „директорска“ Наде Торбице Ђокић (која се постарала и око израде плаката за такмичење)! Јасмина Вуксановић је рачуновођа али и сервирка која направи са храном праве уметничке аранжмане; професорка флауте Зора Грбовић, која је освојила 27 награда са својим ђацима је и фотограф који слика све учеснике, такмичаре, али и пијанисте и чланове жирија; Владимир Булатовић, професор соло певања је и прави краснописац, који испише све дипломе и захвалнице, пијаниста Ненад Пауновић, који музикално прати младеновачке соло певаче је и рокер и џезер, а Славко Николић, магистар соло певања и графички инжењер је и душа читавог такмичења и пре него што такмичење започне он готово пола године здушно ради на анимирању професора из свих градова у Србији да средином новембра доведу своје ђаке и студенте у Младеновац.
На крају - сви размештају столове и столице у сали, и професори и тзв. помоћно особље прискачући у помоћ једни другима показујући да је сагласје и овде и те како потребно као и у претходним сатима такмичења.

Фестивал “РУСКА РЕВОЛУЦИЈА 1917. године: музичко сећање на покољења”

Међународни историјско-музички фестивал дечијег и омладинског стваралаштва “РУСКА РЕВОЛУЦИЈА 1917. године: музичко сећање на покољења” одржан је 10. новембра 2017. године у Москви, у Концертној сали академског ансамбла песме и плеса руске армије А.В. Александрова уз подршку Фонда “ИСТОРИЈА ОТАЏБИНЕ”. На фестивалу су учествовали певачи и дечији музички ансамбли из Москве, Краснодара, Републике Ингушетије, а почасни гости стигли су из иностранства –  Пољске, Италије, Србије, Словачке и Молдавије.
Представник Србије – Матеја Бокан, наступио је са две песме “Там вдали за рекои“ и “Каховка“ уз пратњу на клавиру мр Драгане Михајловић Бокан. Матеја Бокан је ученик музичке школе „Мокрањац“ из Београда, на одсеку соло певања у класи професорке Тање Андријић. Специјалан позив за учешће на овом фестивалу као једини представник Србије, добио је од директора ансамбла младих „Млади Александровци“, Сергеја Путилина. Занимљиво је да је истог дана када је Матеја наступао у Москви, у Београду гостовао чувени хор „Александров“, на концерту, али и у приликом постављања спомен плоче у част трагично настрадалих чланова овог ансамбла 2016. године. При хору „Александров“ делује и ансамбл младих „Млади Александровци“, који негује младе певаче.
    У програму гала концерта “РУСКА РЕВОЛУЦИЈА 1917. године: музичко сећање на покољења”, посетиоци су били у прилици да чују добро познате, али и мање познате песме револуционарне епохе, слушаних у како у Русији тако и у другим државама. Посетиоци су били у прилици да се упознају са различитим епохама историјских сећања о револуцији 1917. године кроз културу песама, и увидети како се трансформисала јавна перцепција најкомплекснијег периода руске историје.



    Симболика овог догађаја била је у томе што је фестивал одржан у Концертној сали академског ансамбла песме и плеса руске армије А.В. Александрова, а већину песама посвећених револуционарној епохи, сакупио је и снимио управо управник ансамбла Александар Васиљевич Александров.
    Ова манифестација била је затвореног типа, а посетиоци догађаја, искључиво са специјалним позивницама, били су високи представници власти, војске, представници омладинских покрета, ученици московских образовних установа, лица са ограниченим могућностима, ветерани и омладина и сви они који нису равнодушни према историји и будућности Русије.

О револуцији:
Велика руска револуција 1917. године, како се испоставило, имала је колосални утицај на ток целог историјског процеса. Њене слике и догађаји били су отиснути у култури песама не само русије већ и ван њених граница. Песничко стваралаштво обележило је епоху, поставило у исти ред руске и стране песме, текстове и музику инспирисане црвеним и белим покретом. После сто година, музичка стваралаштва су постала јединствени историјски извори, који су сачували историјске успомене генерацијама о догађајима револуције из 1917. године у Русији, а такође и о утицају тих догађаја на разне периоде руске историје.  



КОНЦЕРТИ

Првих петнаест година Камерног оркестра „Аморосо“ из Лесковца

Свечани концерт у Сали Народног позоришта у Лесковцу  поводом јубилеја 15 година од оснивања камерног оркестра „Аморосо“ из Лесковца. Овај, пажње вредан  јубилеј,  увеличао је наш прослављени виолиниста Стефан Миленковић, који је наступио као солиста у Вивалдијевим „Годишњим добима“.

Поводом значајног јубилеја, петнаест година од оснивања, камерни оркестар „Аморосо“ из Лесковца, приредио је свечани, слављенички концерт у сали Народног позоришта у  Лесковцу. У препуној сали која није могла да прими све заинтересоване слушаоце,  као гост је наступио наш прослављени виолиниста Стефан Миленковић,  који је овом јубилеју дао посебну тежину. Одмах, на почетку, можемо да кажемо да је ово био један од најзначајнијих концерата уметничке музике који је  до сада одржан у Лесковцу.


Стефан Миленковић

Четири годишња доба, италијанског композитора Антонија Вивалдија (1687-1741), једно је од глобалних музичких феномена уметничке музике. Дело је написано око 1723. а објављено 1725.године у чувеној збурци од 12 концерата за виолину, под називом „Il cimento dell’armonia e dell’inventione“,  као оп. 8. Иако је овај циклус од четири концерата, одмах после објављивања постигао велики успех, после Вивалдијеве смрти полако пада у заборав. Тек у 20. веку, 1921. године, ови концерти су поново откривени и постају, свакако, најизвођенији у целој музичкој литератури. Глобална популарност овог циклуса концерата  огледа се и у небројим прерадама за све могуће инструменете и ансамле као и све музичке жанрове.
 

Једина слика (1725) и карикатура (1723) за које  се верује да приказују  Антонија Вивалдија

У своје време, Вивалди је  био слављен као глава венецијанске гудачке  школе, виолински виртуоз и педагог код кога су учили најбољи млади виолинисти из Европе. Његов огроман и несагледив композиторски опус, међутим, остао  је у сенци виолинске педагогије и извођаштва. Верује се да је сам композитор био аутор четири сонета, који стоје у заглављу партитуре, испред сваког концерта као мото,  и  илуструју свако  годишње доба.  Мање је познато да је Вивалди за овај циклус концерата  био инспирисан сликама једног   венецијанског мајстора.
    Интерпретација Стефана Миленковића Вивалдијевих „Годишњих доба“, била је на највишем уметничком нивоу. Његова виолиниска уметност је задивљујућа и јединствена. Два пута смо чули трећи став „Лета“ и оба пута је то било јединствено и непоновљиво! Његова феноменална техника је увек  у служби музике и њеног доживљаја. На дивном инструменту из породице Гвадањини израђеном 1783,  доживели смо Вивалдијеву музику онако  како је она заиста звучала када је била написана. Филигранске арабеске лаганих ставова, биле су напросто очаравајуће. Његова музичка фраза слободно дише заједно са оркестром: - он пажљиво ослушкује и ненаметљиво води све оркестарске групе. Стилски аутентично, у духу савремених извођења Вивалдија, и  без претераног романтизовања која су тако честа данас код извођења овох Вивалдијевох ремек-дела.
Који концерт да издвојимо иземеђу ова четири драгуља барокне музике? – сваки је оригинилан и јединствен  на свој начин!  Иако овај циклус припада жанру програмске музике, дакле музике која прати унапред задати програм, концерти имају своју индивидуалност која је независна од задатог предлошка. У томе лежи генијалност ова четири јединствена дела који успешно опстају и као чиста концертантна музика.  Стефан Миленковић је посвећено пратио унутрашњу логику сваког концерта и без спољашњих ефеката и претеривања у темпима и динамици,   интерпретирао свако дело. На нас  је најдубљи утисак оставила Зима, са балансираним темпима и без форсирања у звучној маси. Фини ђердани лаганог става чинили су савршен контраст узбурканим и немирним пасажима брзих ставова.
           Са „Годишњим добима“ завршен је званични део концерта, иза кога су следила два додатка са оркестром: „Цигански напеви“ Пабла де Сарасатеа и музика из филма „Шиндлерова листа“.
            „Циганке мелодије“ оп. 20, Пабла де Сарасатеа (1844-1908), шпанског виолинисте и композитора, једно су од радо извођених виолинских  дела романтичног  виртуозног репертоара. Дело је компоновано 1878. године,  и до данас није изгубило од своје свежине и циганског темперамента. Композиција одише и мађарским фолклором, зато што се  у мотивском смислу ослања на Листову 13. „Мађарску рапсодију“. То је виртуозна композиција фантазијског карактера која се састоји из два крупнија одсека: лаганог, који има четири одсека импровизационог карактера,  и брзог, који подсећа на мађарску игру чардаш. Извођење Стефана Миленковића је било у складу са романтичном традицијом извођења овог популарног комада: темпераментно, виртуозно и беспрекорно у сваком погледу. Оркестар је са великом пажњом и концентрацијом пратио солисту.
          Као шлаг на слављеничкој торти, уметник је извео дивнутему  из Спилбеговог филма „Шиндлерова листа“, за који је музику написао Џон Вилијамс. Ова дубока и трагична музика,  иако припада жанру филмске музике, одлично се уклопила у концепцију програма. Публика је одушевљено прихватила и овај додатак, а она је солиста морао да настави свој мини концерт са бисевима.
         Следило је премијерно извођење „Речитатива и Скерза“  оп. 6, за соло виолину, великог бечког виолинисте и композитора Фрица Крајслера (1875-1962). Ово је  дело модернијег звука и великих техничких захтева које је уметник решио  заиста маестрално -   у једном даху, концентрисано и са великим удубљивањем у карактер дела.
       У извођењу последњег, 24. „Каприса за соло виолину“, Никола Паганинија, показао је  Стефан Миленковић са каквом виолинском техником располаже! То је био прави ватромет виолинских вратоломија које беспрекорном  лакоћом могу  да изведу само највећи уметници овог инструмента. Ова два соло додатка које је уметник подарио публици, били су врхунац ове вечери и нешто што ћемо дуго памптити. Ми се дубоко захваљујемо дивном човеку и  уметнику који је са оволико пажње увеличао славље камерног оркестра „Аморосо“.
         Стефан Миленковић је велики уметник светског формата, дубоко и искрено посвећен свом инструменту и музици коју свира. Он је српски уметник са највећом уметничком репутацијом и уметничким кредибилитетом. Свака његова интерпретација је индивидуална и непоновљива, у шта смо се уверили и на овом концерту. Публика је то умела да препозна и френетичним аплаузима је поздравила уметника. Врло расположен, Стефан Миленковић је наградио публику са  чак пет додатка: то је био још један мали концерт у оквиру званичног  дела концерта!
             Јубиларни  концерт  камерног оркестра  Аморосо којим је обележио  15 година рада, показао је да је овај ансабл нашао свој индивидуални стил и препознатљив звук  који се одликује лепим односом између гудачких група и уједначеном  и добром интонацијом целог ансамбла. Мислимо да је овај концерт представља прекретницу и пут у освајању веће професионалности и нових  уметничких домета.



На крају,  морамо да наведемо и оне без којих све ово не би било могуће. Уметнички руководилац и концерт-мајстор оркестра, виолинисткиња проф. Маја Душек-Цакић, уложила је неисцрпну  енергију и ретку упорност у неговању музичког подмладка и сталном расту ансамбла. Већина младих свирача су  професори Музичке школе „Станислав Бинички“ из Лесковца, која је увек стајала и из које је изнедрен овај камерни оркестар.  Поред њих,  ту су и пријатељи из нишког симфонијског оркестра који су са „Аморосом“ од самих почетака,  и који су пружили немерљив допринос развоју ансамбла. Тако да је можда најбоље  рећи да је Аморосо лесковачко-нишки камерни оркестар.



Такође,  треба поменути,  и то на првом месту, и Град Лесковац, на челу са градоначелником др Гораном Цветановићем, кога посебно овде апострофирамо због велике и искрене подршке коју он лично пружа свим уметничким манифестацијама у граду. Велику и сталну  подршку камерни оркестра „Аморосо“ има од компаније „Здравље – Актавис“ која својим донацијама помаже оркестар у реализацију уметничких пројеката. Овде треба споменуту и све културне институције града Лесковца које су увек пружаале  сталну и безрезервну  подршку камерном оркестру „Аморосо“, који је понос и дика Града Лесковца. Нека ових првих петаест година камерног оркестра „Аморосо“ буду прва степеница за нове успехе и светлу будућност на радост свих љубитеља класичне музике.

80 година Факултета музичке уметности

80 година! Читав људски век! Изгледа много када се размишља о свим нашим љубавима, страховима и стрепњама који прате осам деценија од детињства преко младости и зрелости до дубоке старости! А опет – то је само трен по астролошким вредновањима и заправо ниједан астрономски мерач времена не може ни да га евидентира. Уосталом и читава наша планета са свим ратовима, мржњама и убијањима, само је трун прашине једва видљив на Млечном путу!
              Тако је и са нашом Академијом!
         Када је рођена имала је само 39 студената и девет професора, сада има преко хиљаду студената (1.034), које подучавају 202 професора и сарадника! Преко шест хиљада младих људи на њој је дипломирало, на стотине магистрирало и докторирало. Све је више одсека, концерата, семинарских радова, дисертација. А зграда је остала иста! Као и они највернији, најзаљубљенији и најродољубивији и она није мењала локацију и остала је у истој кући која гледа на парк Мањеж и ослања се на Југословенско драмско позориште. Мењао се назив улице, али се адреса мењала није. Мењали су се и предавачи – све саме легенде у време мог студирања, који су давали концерте и писали књиге, говорили готово све светске језике и терали и нас да их учимо, завршавали уз стране музичке академије и конзерваторијуме и друге факултете и учили нас свему личним примером, вредноћом, посвећеношћу служби коју су обављали, страшћу коју су имали за музику.
    Тих 80 година стало је у монографију Др Иване Перковић, у својеврсну књигу сећања која ће се дописивати за две деценије када ће Факултет музичке уметности прославити стоти рођендан! Сада је она уронила у забелешке, писма, записнике, концертне програме исписане кроз осамдесет година, мирећи прошло време са садашњим, задржавајући и документарни и наративни тон, дарујући књигу и научну и критичку која се може читати на много начина, поделити на више делова. Др Перковић је успоставила три: први период је назвала „периодом ентузијазма“, у другом је учествовало 14 њених колега јер се тада повезивало са разним институцијама; године 1973 постала је Факултет музичке уметности; у трећем делу је листа наставника и свих који су стекли дипломе.
            На промоцији су говорили поред Др Перковић и Др Дубравка Јовичић и Мр Зоран Ерић, а у музичком делу програма виолинисткиња Андријана Дурмишевић, сопран Невена Јосић и пијаниста Никола Зарингер представили су кратке композиције некадашњих ректора, Косте Манојловића, Михајла Вукдраговића и Миленка Живковића.
Гала концерт
 
Истог дана у Великој сали Коларчеве задужбине представило се неколико наших солиста који су пренели (и још увек преносе) славу наше високе музичке установе широм света на челу са диригентима Бојаном Суђићем и Владимиром Николовим који је представио Биг Бенд ФМУ, најмлађе оркестарско дете нашег Факултета.
           Пијанисткиња Тамара Стефановић, која је дипломирала са 17 година и која се специјализирала за савремене звуке, о којој је Нујорк Тајмс писао као „запањујуће бриљантној“ пијанисткињи интерпретирала је три етиде Ђерђа Лигетија, у напетом минималистичком ткању. Сјајни кларинетиста Стојан Кркулески готово у једном даху представио је Веберов Кончертино, а легендарни Јован Колунџија, са 4.000 концерата за собом интерпретирао је Интродукцију и Рондо Камија Сен Санса. У другом делу чули смо виолинисту Романа Симовића и његово виђење Равеловог „Циганина“, увек високо професионалну и одговорну Јасмину Трумбеташ у речитативу и арији из Вердијевог „Магбета“ и Стефана Миленковића у виртуозно-бљештавој „Кармен фантазији“ Пабла Сарасатеа.
                  Са Оркестром ФМУ Бојан Суђић је интерпретирао и „Аскезу“ Александра Обрадовића, „Картун“ Зорана Ерића, „Велику чочечку игру“ из опере „Коштана“ Петра Коњовића и неколико ставова из балета „Охридска легенда“ Стевана Христића.
             Као и увек – „за добрим коњем прашина се диже“ – говорило се у паузи, а и после концерта, зашто су изабрани баш ови солисти који (са изузетком Јасмине и Јована) долазе „из белог света“, зашто је било троје виолиниста (од којих један није ни студирао на београдском Факултету), зашто су избегнути сви они који данас раде на ФМУ и и сами приређују концерте и имају бројне награде са светских такмичења и фестивала?
           Али ко год да је одлучивао о програму и извођачима – начинио је добар иозбор. Било је право задовољство слушати их и на њих треба да смо поносни што су наши (ма где да су) и што су нам приредили ово сјајно и у правом смислу речи уметничко вече, управо какво наша горда 80-годишња слављеница и заслужује!

Петнаест година хора “Звездице”

Сарадњу са хором «Звездице» започела сам пре готово једне деценије, жељна да поделим богата искуства која сам стекла дугогодишњом сарадњом са Милицом Манојловић, оснивачем  и диригентом-педагогом  хора «Колибри».
          Сваки хор, посебно дечји, огледало је свога диригента-педагога.  Ако је у  позоришној уметности најсложеније бити глумац-певач (неопходан у сваком комаду који подразумева певање), у музичкој умeтности најсложенији али и најосетљивији задатак је бити диригент-педагог. Глумац-певач у себи трага за природним положајем гласа за говор и певање, све то уз покрет и плес, а  диригент-педагог у деци освешћава сва та својства уз додатан напор да пронађе у себи снаге да сваке године испраћа најискуснје певаче и уводи нове које тек треба образовати.
               Публика чује складне дечје гласове, прати њихове спонтане покрете, озарена лица уз музичко естетско задовољство. Мало ко се пита како се то постиже. Све што деца постижу плод  је потпуног посвећења диригента-педагога. Његов задатак је да ухвати дечју пажњу усмери  је ка значењу поетског садржаја и начина да се он изведе певањем. Цео тај поступак је дуг, сложен и захтеван, деци треба да се допадне као занимљива игра истраживања и налажења, испуњена осећањем задовољства. Заснива се на  осећању саборности, заједништва и блискости у  испољавању различитих расположења а све то од  говорне до певане интерпретације. 
              Све су ово атрибути хора «Звездице» и њиховог диригента - педагога Јелене Цветковић Црвеница. Зато резултат не изостаје све ове године. Штавише, жанровски и стилски разноврсни,  програми се само нижу. Учешће на српским и иностраним сценама такође. Алпаузи и похвале, мноштво награда, носачи звука, красе биографију овог ансамбла. И што се више тога постиже, повећава одговорност диригента-педагога. То је она вага где оба таса добијају на тежини. Срећом ту је веллико искуство и високи критеријум који обезбеђују будућност хора који ће истим квалитетима, а верујемо корак даље, славити наредне јубилеје. А на нама, који  овај хор подржавамо било материјално било стручно, лежи иста та одговорност, а то је  да постојано пратимо и помажемо «Звездице» колико год је то у нашој моћи.
                     Првих петнаест година уметничког рада хора „Звездице“ забележњно је и у пригодној монографији, која је издата поводом јубилеја.

Клавирска дела Василија Мокрањца

У одличном домаћем филму о лечењу алкохоличара са Миленом Дравић и Љубом Тадићем, каже се и ово:
              „Шта је то у људском бићу што га вуче према пићу?“
         После концерта сјајног пијанисте др Владимира Глигорића остају многа питања не само у вези са набујалом драматиком клавирске палете Василија Мокрањца него и са односом интерпретатора, младог, успешног и оствареног – шта га је „зграбило“ у музици овог нашег највећег трагичара који је оставио за собом најлепше клавирске странице. Није му била потребна РЕЧ да изрази своје немире и слутње; и њега је, као и Момчила Настасијевића, запахнула и преплавила она огромна, надљудска бол – коју је песник изразио стихом – „Ни реч, ни стих, ни звук – тугу моју не каза“ – а код композитора реч је занемела пред музиком која је оркестром или само једним инструментом – клавиром проговорила као крик и вапај  „рањене душе са шест мачева“ – како је својевремено записао Лорка. Кроз читаве четири деценије (од 1944. када је тек прешавши двадесету годину написао „Менует“ у коме се већ наслућују сетни валери који су карактеристични не само за његове ноте него и за њега самог, па до последњег медитативног „Прелудијума“ из 1984. у коме, као уосталом и у другим његовим делима нема „обичне“ нарације, празне дескриптивности, сувишних нота – све је речито и ужасно болно.
                  Слушали смо и контемплативне „Фрагменте“, у којима провејава дух истарске народне мелодике, пробијајући се кроз преплете руку у штимунг токате и „Шест игара“, које су често без јасног играчког полета или у ефемерном лиризму (III), или се „завртевши“ као чигра коју је немогуће зауставити (II игра). Чак и међу Етидама – II је небески етерична, а III и IV у громадно расутим октавама, у разорним ковитлацима који се отимају као крик.
             И најзад – Свита „Одјеци“ коју је с правом Властимир Перичић назвао својеврсном клавирском поемом где се епизоде рађају извирући једна из друге, чудесне и када проговоре готово импресионистичким рафинманом и када стигну до вехементне звучности где клавир постиже готово оркестарску сонорност. И управо овде, у делу које је Василије Мокрањац посветио свом пријатељу и колеги – пијанисти Душану Трбојевићу, који их је предивно интерпретирао, више пута са видним личним узбуђењем (као и Зорица Димитријевић-Стошић и Рита Кинка) Владимир Глигорић је у пуном напону звучног интензитета где, како је рекао Васко Попа – „соба стане да вришти“ - застао и допустио да звук замре разлажући сво богатство расутих аликвота све док се чују његови „Одјеци“ – како је Душан Трбојевић и предложио композиотору уздржане реторичности а огромне тонске речитости да нову свиту назове.

„Дон Ђовани“

 
Легендарни племић и заводник из Севиље Дон Хуан овековечен је јиш у средњовековној књижевности: шпански калуђер Габријел Телеа (са псеудонимом Тирсо де Молина) подстакао је касније Молијера и Голдонија, па иницирао чак и Пушкина, Алфреда де Мисеа, Хофмана, Меримеа, Шоа и Бајрона да о њему размишљају и пишу. Он је неверник пун страсти али и пролазних осећања који се свиђа женама. Ками га је сматрао апсурдним човеком који иде од једне жене до друге управо зато што жели ДРУГУ. Он је леп, храбар, окретан, прави пример мушкости и снаге, одише младошћу и животним еланом. Зна само за пожуду и у сталној је опасности.
Дубоко је са њим саосећао. дивио му се и волео га и музички геније светлости и радости – Волфганг Амадеус (и сам чак и од Бога вољен) – Моцарт и са жаром тридесетогодишњака и талентом рођеног драматичара пренео га у сопствену оперску причу са рељефно оцртаним ликовима и бриљантном оркестрацијом која верно прати не само све догађаје на сцени него сјајно осликава и карактере протагониста и сасвим је невероватно колико је не само музичке генијалности него и животне мудрости стало у овог млаића и колико моћи да профилише поједине призоре. Све врви од емоција! Са поднасловом „dramma giocoso“ (шаљива драма) нагласио је снажне емоције главних јунака, њихова потресна, чак и трагична осећања. С друге стране, ту је и онај неодољиви, само Моцарту својствени хуморни шарм којим је превазилазио и све недаће сопственог живота. Опет, с неке треће стране, ту је фасцинирајућа палета и играчких боја његове музичке кичице када у Дон Ђованијевој палати паралелно води и менует и лендлер и контрадансу, али без икаквих и најмањих примеса гломазности, све је код Моцарта склад и лепота!
После сјајног успеха „Фигарове женидбе“ у Прагу, Бондини је поручио од Моцарта да напише нову оперу, уз хонорар од сто дуката! Премијера „Дон Ђованија“ је била 29. октобра 1787. Преаг ју је дочекао одушевљено! И данас су Пражани јако поносни на то, јер у конзервативном Бечу  овај „развратник“ није дочекан са добродошлицом; издају се брошуре са називима „Праг је волео Моцарта, али и Моцарт је волео Праг“. У прашким оперским кућама редовно је нека од његових опера на програму; чак и у два луткарска позоришта на великим афишима рекламира се „Дон Ђовани“ следећим речима:
„Ако у Прагу нисте видели и чули Моцартовог ‘Дон Ђованија’, као да нисте ни били у Прагу!“
После Прага и Беча, „Дон Ђовани“ је кренуо у освајачки поход широм Европе: у Мајнцу је певан на немачком, у Петербургу на руском, у Паризу на француском, у Лондону на енглеском! У Загребу су га чули 19. јануара 1875, у Београду такође у јануару, али тек 1938! Стигао је чак и до Америке и један одломак из другог чина постао је химна Кубе!
Ноћ уочи прашке премијере Моцарт је у дивној вили својих пријатеља, у Бертрамки исписивао тактове генијалне Увертире (исте године написаће и феноменалну „Малу ноћну музику“)! Она почиње интродукцијом умереног темпа и мотив тог Andantea поново се појављује у другом чину при појави Комендатора. После тога се развија широки сонатни Allegro, у коме није користио материјал из опере, али општи штимунг на моменте асоцира на будући Реквијем, којим се наговештава трагични крај насловног јунака.
На премијери у Прагу Дон Ђованија је дириговао сам композитор. Поздрављали су га одушевљено после сваке нумере. Говорило се да се тада никада никада ништа слично није десило у Прагу. Али, после бечке премијере маја 1788. цар је изјавио да „Дон Ђовани“ ипак „није јело за зубе мојих Бечлија“. Моцарт је јетко одговорио: „Дајмо им онда времена да га сажваћу!“
Не знамо да ли је дошло то време у коме ће наша публика „сажвакати“ и прихватити ово ремекдело. Последња поставка из 2006. имала је само шест представа! Надам се да ће ова имати дуже трајање!
Први пут у 20-годишњој историји Мадленианума успостављена је сарадња са Опером Народног позоришта тако да су се појавиле заправо две премијере и у Београду и у Земуну.
Диригент, пијаниста и правник из Италије са дивним именом Марко Боеми сарађивао је у дводеценијској пракси са највећим именима музичке сцене, између осталких и са Паваротијем, Катјом Ричарели, Еленом Обрасцовом. Од првих тактова Увертире он је показао моћ не само ове сјајне партитуре, него и нашег оркестра, јер – познато је – најтеже је свирати, певати па разуме се и дириговати салцбуршког генија! Одличну сарадњу успоставио је са својим земљаком, редитељем и инжењером Албертом Триолом (чије је презиме такође пријемчиво музичарима), специјалистом за оперске поставке, посебно Моцартових дела, за чију се „La clemenza di Tito“ (Tитово милосрђе) за тринаест извођења тражила карта више. Ing Триола дао је у својој поставци сувише симбола које треба протумачити и објаснити њихове поруке, а просечни савремени оперски посетилац најчешће нема времена ни за себе самог, а поготово не за тумачење сложених идеја у позоришту од кога најчешће очекује само забаву (зато нам готово редовно на почетку представа и концерата и упућују уз оно обавезно да се искључе мобилни телефони и снимања и „још обавезније“ – „уживајте“ – што би требало да искључи и сваку подробнију анализу и размишљање; отуда и немамо више класичне драме на репертоарима наших позоришта, јер како би се „уживало“ уз „Антигону“ и „Злочин и казну“)! Донекле је „осавременио“ ликове у складу са данашњим занимањима: Дона Ана је гардероберка (она је интровертна и заправо ми о тим девојкама које нам чувају одећу не сазнано ништа). Дискретна Снежана Савичић Секулић – дивног гласа и очуване приватности – сасвим је задовољила и претерано захтевне музичарске и редитељске замисли. У Мадлениануму је Дона Ану такође одлично тумачила Александра Петровић. Костимографкиња Катарина Грчић Николић јој је у сарадњи са редитељским замислима подарила половично решење: истовремено костим гардероберке и племкиње из XVIII века што опет савременог гледаоца и слушаоца тера на размишљање и искључује опуштање ради кога се после целодневних стресова на послу, у породици, у саобраћају, најчешће и долази у позориште. „Шта је писац хтео да каже?“ И да ли треба да се ремети склад дела које је право ремекдело? Одлична недавна поставка Монтевердијевог „Орфеја“ управо у Мадлениануму која је ишла за аутентичним решењима не само партитуре са копијама барокних инструмената, него и одговарајућим костимима – најбољи је доказ да доказаним вредностима не треба ништа радикално додавати; оне су се већ довољњно потврдиле у вишевековном трајању! Поготово не би требало „мешати бабе и жабе“ или ићи за савременом поставком какав је „Дон Пасквале“ који је тако добро прихваћен не ради савремених одора него пре свега ради маестралне сценичности насловног јунака – Драгољуба Бајића, или поставити на сцени ликове у аутентичним костимима а не мешати ни костиме ни карактере савремених занимања са древним ликовима. Отуда је непотребно и онолико статиста које изигравају гардероберке и чистачице са кофама и метлама у „Дон Ђованију“.
Сцена је углавном огољена и једнодимензионална. Италијански сценограф (опет са лепим именом) Тициано Санти развија у првом чину својеврсну игру огледала, али не даје довољно могућности да се дочара сцена сеоског весеља, сцена на гробљу, сцена у Дон Ђованијевој палати. Опера је скупа уметност (то сви знамо) и све чешће чак и у највећим оперским кућама иде се за најскромнијим сценографским решењима! И овде се ту приштедело и оставило гледаочевој машти на вољу да дочара ове различите амбијенте. Али то захтева додатни напор, а да ли је он после свих дневних и животних напора уопште спреман за то? Санти му у томе није много помогао, он заправо од њега тражи да сам дочара и измашта ове амбијенте. На огољеној сцени крећу се разни ликови свежијих гласова женски од мушких. Обе Дона Елвире (Иванка Раковић Крстоношић и Александра Стаменковић Гарсија) као и Дона Ане веома су добре (подразумева се да главне протагонисткиње певају чисто и да имају одличну певачку технику, посебно када певају у Моцартовим операма, јер су оне и најзахтевније, он је вокалне деонице писао као да су инструменталне и да не постоје гласовне баријере, тако да ко уме да пева Моцарта – уме да пева све, и најзахтевније партитуре касних романтичара)! Глумачки је Церлина Невене Матић више одговарала идеји наивне сељанчице из XVIII века (коју је режија преобратила и у савремену чистачицу, а чему то?) од женствене и дамске Софије Пижурице (ту је потпуно очаравајућа била некад Гордана Јевтовић, којој тадашња режија није наметнула двојну личност).
Савремена техника учинила је уз додатни ехо и озвучење глас Комендатореа Алексадра Маневског продорним и упећатљивим. Дон Отавио Стевана Каранца пријатније је обојен од гласа Марка Живковића; Мазето Марка Пантелића природнији је од Гаврила Рабреновића. Насловног јунака Владимира Андрића (делимично је „прекривао“ оркестар), а и његове сценске кретње биле су прилично круте, са недовољно заводничког шарма. Све то имао је у енормној мери Лепорело Драгољуба Бајића, предивног, носивог, крепког, сонорног, свежег гласа и спонатаних сценских кретњи, за кога је с правом рекла музиколошкиња Горица Пилиповић да би ову поставку пре требало назвати „Лепорело“ него „Дон Ђовани“! Он се на сцени понаша „као риба у води“, природно, а са ње осваја и гласом и шармом и врхунском глумом. (Сећам се да је још као ђак у Музичкој школи „Станковић“ у поставци опере Петра Крстића „Снежана и седам патуљака“ тумачећи једног од патуљака био толико очаравајући да је потпуно бацио у засенак и саму Пепељугу и Принца). Разуме се да Вук Матић није могао да му конкурише нити би то ико чини ми се у овом тренутку могао (чак ни Мирослав Чангаловић, који је на почетку своје блиставе певачке каријере педесетих година прошлог века тумачио овај лик).
У „Дон Ђованију“ су се на светским сценама видели и чули – Тито Гоби, Дитрих Фишер Дискау, Николај Ђауров, Руђеро Рајмонди, Фјодор Шаљапин, Биргит Нилсен, Викторија де Лос Анђелес, Џоан Сатерленд, Леонтин Прајс, Монсерат Кабаје, Едита Груберова, Кири Те Канава, Марија Малибран, Ангелина Пати, Ана Мофо, Оливера Миљаковић. И на нашој сцени наступали су најбољи: Станоје Јанковић, Милорад Јовановић, Злата Ђунђенац, Анита Мезетова...
Нови „Дон Ђовани“ успоставио је сарадњу Народног позоришта  и Опере и театра Мадленианум; ја се искрено надам да ће нова поставка успоставити и присну сарадњу са публиком не само Београда и Земуна него и читаве наше Србије!

Монтевердијев „Орфеј“

 


Једна од најлепших античких легенди везана је за Орфеја, сина музе поезије и беседништва Калиопе и бога Аполона, бога светлости и заштитника песника, који је Орфеју по рођењу положио лиру у његову колевку.  Она је је имала девет жица, у част девет муза и моћ да очара све слушаоце. Већ као дете, на звук његове лире заиграло би дрвеће у густим дивљим шумама. Многи га сматрају и проналазачем гитаре. Легенда каже дa су чак и природне појаве биле у екстази у време док су га слушале;  рибе су искакале из мора, реке су заустављале своје токове, стење је подрхтавало, дрвеће му је прилазило да га заштити од сунца, а све животиње сакупљале су се крај његових ногу. Мелодија Орфејеве лире превела је дивље храстове из Пијерије у Тракију, господарила је ветровима и топила снег на високим планинама.
Орфеј је највећи део живота провео у Тракији, као краљ Бистонаца, Одриза или Македонаца. Сматрали су га проналазачем азбуке, земљорадње и других корисних ствари, а неки кажу да је извесно време боравио у Египту и да је одатле пренео Дионисове мистерије и науку о животу душа после смрти.  
     Такође се сматра и да му је отац био смртник, трачански краљ Еагар.
Орфеј се помиње у драмској поезији Еурипида и Аристофана. Платон се често позивао на Орфеја, његове следбенике и његова дела. Зове га сином Еагровим, наводио је да је музичар и изумитељ многих

корисних ствари Аристотел је сматрао да Орфеј уопште није постојао и да су сва дела приписана њему у ствари измишљотине. Овидије у „Метаморфозама“ спомиње несрећни крај Орфеја и Еуридике, а њихову трагичну судбину описао је и Вергилије. 
Личност Орфеја придобила је и многе касније уметнике. Бранко Миљковић у збирци „Узалуд је будим“ је за смисаону подлогу узео мит о Орфеју и Еуридици. У питању су песме: Орфеј у подземљу, Триптихон за Еуридику и Сонет о непорочној љубави.
Изрекао неколико карактеристичних мисли о Орфеју говорећи да се у његовој личности остварује јединство варварског, неспокојног и осећајног. По начину на који је певао, Орфеј је био божанство, а по темама о којима је певао - он је био смртник и рањена звер. Јер певао је своју бол и своју патњу , несавршеност света. Али ипак је заувек остао песник који жали за својом драгом и који у другима лечи болест од које сам болује и умире.
Једна од најпознатијих руских песникиња Марина Цветајева је такође написала песму о Еуридици и Орфеју. Она је толико волела митове да је својој ћерки дала име Аријадна (што је назив друге Монтевердијеве опере). У немачкој књижевности Рајнер Марија Рилке је написао песму „Орфеј. Еуридика“. Мит је, поред осталих митова, предивно обрадио Овидије у Метаморфозама, а код нас Љубивоје Ршумовић у књизи за децу „Ујдурме и зврчке из античке Грчке“.
Што се музичко-сценског света тиче „Орфеј“ се јавио још 1600. годдине код члана Фирентинске камерате Јакопа Перија и од тог времена није престајао да интригира музичке посленике. После Монтевердија, описивали су га музичком кичицом и Глук, Лист, чак и Стравински. Премијера Монтевердијеве опере одиграла се 24. фебруара 1607. године у Војводској палати породице Гонзага у Мантови. Оркестар је био изузетно велики за то доба - састављен од два чембала, више група гудачких, жичаних и дувачких инструмената, међу којима тромбони заузимају посебну улогу као звучне персонификације загробног света. Међу певачима били су и познати кастрати, али и певачи племенитог порекла који су се музиком бавили у слободно време. Опера је убрзо почела да се изводи и изван Мантове, а документи говоре о извођењима у Торину 1610. године, Салцбургу 1614. и у Ђенови 1646. године. Партитура је штампана у Венецији 1609. године, и тако је ова музика сачувана до данашњих дана. Млади војвода Винченцо Гонзага желео је да и на свом двору има раскошну и спектакуларну музичко-сценску форму, какву су имали Медичи и Фиренци. Реализација овог пројекта је била поверена Академији Несталних – Academia degli Invaghiti, једној од најзанчајнијих културних институција Мантове тога доба, којој је припадао и либретиста, гроф Алесандро Стриђо. За аутора музике изабран је Клаудио Монтеверди, тадашњи дворски капелмајстор, коме је тада било четрдесет година.Назвао ју је  „музичком причом“ (favola in musica) и управо у то време он је оплакивао смрт своје младе и лепе жене певачице Клаудије Катанео.
Овогодишња премијера „Орфеја“ у Мадлениануму уједно је и прва поставка ове опере у Србији. На њу се чекало 410 година, али смо је дочекали са одушевљењем јер је припремљена перфекционистички у свим детаљима. У сарадњи са „Новом београдском опером“ , која нам је већ даривала Монтевердијеву оперу „Крунисање Попеје“ и Хендлову „Орландо“, која се специјализирала управо за барокну оперу остварена је предивна представа која дочарава време раног XVII века мајсторски урађена у свим детаљима. Оркестар је на позорници (како је свирапо и на двору у Мантови), музичаљри свирају на копијама барокних инструмената , на барокним виолинама, виолама и виола да гамбама, на виолонеу, китаронеу ренесансној харфи, оргуљама и регалу, блок флаутама, барокним трубама, корнетима, ренесансним тромбонима. Свима њима диригује и стојећи их прати на италијанском чембалу уметник правог свестраног ренесансног духа и надахнућа Предраг Госта, музички посвећеник који је магистрирао управо на Монтевердију у Сједињеним америчким државама. Ритмичку подршку све време пружао је перкусиониста Александар Андрејевић. У уметничком вођству маестру Гости је свесрдно помагала драматург и певачица специфичног контраалтовског регистра Маријана Мијановић, која је светску славу стекла управо у Монтевердијевим операма. Немачки редитељ Данијел Пфугер  задржао је аутентичност ранобарокног амбијента, али му је дао динамику и полет посебно у почетним секвенцама опере у раскалашним сценама свадбеног весеља. Мада је сценографија крајње радикалних потеза – сведена на степениште помоћу кога Орфеј силази у ад, а декора заправо и нема, јер мала сцена Мадленианума, на којој су били смештени и инструменталисти и бројни одлично увежбани хористи лепих и свежих гласова није могла да омогучи шире и раскошније потезе. Али и ту је Сценографкиња и костимографкиња Тијана Траиловић учинила једна феноменалан потез по коме ће сигурно управо она бити упамћена: то је готов9о заслепљујућа појава Аполона – бога Светлости у завршним секвенцама опере који своје зраке баца не само на све извођаче него и на све посетиоце ‘правом божанском светлошћу.
Насловног јунака сјајно доживљено и гласом изванредне лепоте дочарао је београдски баритон Никола Дискић који је основна музичка знања стицао у Музичкој школи „Станковић, а који већ седам година пева главне роле у Манхајму. Он сматра да је корен и Моцарта и Росинија и Пучинија па и Стравинског управо у Монтевердију. Отуда је његов Орфеј који гоптово све време не силази са сцене и има изузетно захтевну улогу сав од душе саткан, изосећан, заљубљен, моћан и крх )али гласовно сам крајње моћан и у свим сегментима до крајњих граница изражајан), болан до очаја. Легенда иде даље и говори ствари које не осликавају Орфеја у идеализираном светлу какво заслужују антички богови. Монтеверди је застао у правом тренуткуз и оставио нам и поставио нам Орфеса који неутешно пати за изгубљеном Еуридиком. И „Орфеј“ у Мадлениануму, са учешћем уметника из Немачке, Хрватске и разуме се, и из Србије оставио нам је утисак да и ми ѕаједно са њим патимо не само за Еуридиком него и за другим барокним операма и извођењима каква се само пожелети могу а какве се дешавају на великој сцени Мадленианума!