ПРИЧА
О ИНСТРУМЕНТУ
Обоа
Рођен сам у топлим крајевима. Део сам велике породице. Сваке године
из мене расту дивни бели цветови опојног мириса. Чуо сам да људи из далеких
земаља долазе по нас. Од малена слушам те приче. Нестрпљиво чекам да одрастем,
да будем онај кога ће једном узети.
Док сам се безбрижно лелујао на ветрићу окупан сунцем,
ишчекивању је дошао крај. Издвојили су ме. Панично сам се освртао. Нисам
стигао ни да се опростим са браћом. Док су ме носили, чуо сам оца како довикује:
“Не брини, ти си црни абонос, редак и племенит. Најчвршћи на планети. Створен
си за велика дела!“
Пролазили су дани. Лежао сам у мраку. Осећао сам тугу
и страх. Преко мене су лежали други млади абоноси. Били смо забринути. Нисмо
знали каква нас судбина очекује. Бојао сам се да нећу успети да испуним очева
очекивања.
Једног дана, појавио се неки човек. Пришао ми је. Гледао
ме је, а очи су му се цаклиле.
“То је овај“, рекао је и показао руком на мене.
Извукли су ме из гомиле абоноса. Одједном се више
нисам плашио. Сунце ме је поново грејало, а ветрић миловао кору. Осетио сам
да се приближава тренутак за велика дела.
Газда је био тих човек, нежних руку. Проводио је сате
пажљиво ми обликујући тело. Није ме болело. Смејао сам се док су ме длета
и шила голицала.
Ставио ми је сребрне украсе. Било их је много.
Малих, великих, округлих, повезаних једно за другог. Осећао сам како се мењам.
После неколико недеља добио сам коначан обилк. Газда ме је поставио пред
огледало. Поносоно ми је рекао: “Добро дошао. Сада се зовеш обоа.“ Више нисам
био грана абоноса квргава и груба. Тело ми је било складно. До тог тренутка
веровао сам да једино природа у мом крају може да буде чудесна.
***
Стајао сам на почасном месту у газдиној радионици. Био сам окружен абоносима
сличним мени.
Једног дана газда ме је пажљиво узео са полице и предао једној девојци. Уздрхтао
сам од додира њених руку. Наместила ми је писак и удувала ваздух. Изненадио
сам се. Из мене су излазили звуци. Смењивали су се топли и праскави. “Хеј,
шта ми то радиш?“ хтео сам да викнем. Али нисам могао од вазуха у себи. Могао
сам само да производим те звуке. Када је престала, на тренутак сам осетио
олакшање, али и жељу да то поновимо. Окренула се газди и рекла: “Ово вам
је најбољи инструмент. Купујем га.“
Најбољи? Био сам поносан.
Тада сам се заљубио. Желео сам да јој стално будем у рукама.
Да јој се прсти играју мојим украсима и да дрхтим од топлог ваздуха. Мислим
да је и она мене заволела. Осећао сам то по начину на који ми је брисала
унутрашњост, мокру од нашег спајања. По начину на који ме је спуштала у кутију.
Живео сам за тренутке када се поклопац отварао и када бих јој угледао лице.
Врло брзо сам схватио шта жели од мене. Да стварам
нежне тонове у средњој лаги или грубе и јаке у најдубљим деоницама. Болело
нас је када сам вриштао у највишем регистру. Бесомучно смо понављали вежбе.
Изгледали смо као омађијани плесни пар. Кретали смо лагано, а онда убрзавали
до границе издржљивости. То су били наши сати. Само наши и ничији више! На
крају би смо се одвајали мокри, као страствени љубавници.
Било је, међутим, и периода када би ме узимала на кратко.
Безвољно би у мене удувала мало живота и потом ме остављала.
А дешавало
се да ми кутију није отварала недељама.
Тада сам био љут. Чекао сам у углу прашњав и напуштен. Нисам могао да верујем
да јој нисам потребан! Био сам усамљен. Живео сам за час када ћу јој показати
ново лице. Жудео сам да се покаје. Зато сам ковао освету.
Када сам јој поново био у рукама нисам јој се давао. Упорно
је покушавала да из мене извуче лепоту, да моје дубине добију мекоћу. Био
сам хладан и стегнут. Знао сам да ће је то болети и да је тако доводим до
очаја. Тада је патила целим телом. Болело ју је све, од главе, преко стомака,
све до руку и прстију. Била је мокра од зноја. Немоћна. Остављала би ме потом
и тупо ме гледала.
После седам дана љутња ми је јењавала. Почео бих постепено
да вибрирам. У почетку то није примећивала. А онда ме је, сваким новим титрајем,
њен ваздух миловао.
Игра,
само наша, се настављала.
Музика Класика бр.307
