У СВАКОМ БРОЈУ
ПОКЛОН ЦД

РАЗГОВОРИ

МУЗИКА И ОКО ЊЕ      

Др Димитрије О. Големовић, етномузиколог и композитор
Што време више иде, све мање знам

 

Етномузиколога професора др Димитрија О. Големовића музичка јавност познаје као истраживача који своју науку базира на тези да је човек музичко биће, те кроз ову призму сагледава различите теме, које отвара етномузикологија као наука. Истовремено, активан је и као композитор. Јануара месеца, у Свечаној сали скупштине града Београда, биће одржан његов ауторски концерт, на коме ће бити изведена духовна дела из његовог опуса.

Зашто организујете ауторски концерт?
Моја је жеља да се формално појавим овде у јавности. Ја то радим уз помоћ штапа и канапа, јер немам ни једну институцију која би ме подржала, осим Факултета музичке уметности, на коме радим, који ми је бесплатно дао Свечану салу Скупштине града Београда. У реализацији ми помажу и моји пријатељи. Предао сам пројекат и Министарству културе, и СОКОЈ-у, али ни једна институција мој ауторски концерт није препознала као догађај за који би требало финансирати. Концерт организујем да бих показао да сам жив, да сам присутан, а онда идем даље.

Где Вас то „даље“ води у стваралачком смислу?
Води ме ка писању велике кореографске кантате, са песмама и играма са Балкана. Желим да направим нашу „Кармину бурану“. Мислим да сам, као етномузиколог, најпозванији да то и направим. Знамо да је Карл Орф писао по цитатима средњевековних песама, текстовима на латинском, старонемачком, итд.

Да ли сте започели одабир музичког материјала?
Јесам. То је велики посао. Планирам да је завршим до краја следеће године.

Шта Вам је још у плану?
Планирам да напишем једну књигу о певању. О томе сам доста писао. Могу да кажем да је певање моја опсесија. Зваће се „О песми и певању“, а говориће о потреби човека за певањем, са питањима „како се родило певање“, „како се родио стих“.




Др Дубравка Јовичић, пијанисткиња, декан Факултета музичке уметности
Звучни свет буди ми емоције и испуњава мисли

   

Хемијом креативног и практичног створила је своје угледно име. Спојем огромне енергије и алхемичарском умешношћу, успева јој да помера музичке границе. Јер уметничка безграничност је изазов и домет проф. др Дубравке Јовичић, декана београдског Факултета музичке уметности.

Дани детињства
У сећању ми је наш балкон на првом спрату зграде у београдској Крунској улици, у то време Пролетерских бригада број 77, преко пута Мађарске амбасаде. И ја са рашчупаним Меном и полурастргнутим Пајом, луткама које сам „учила“ да „читају“ и „хранила“ их, онако како су мене покушавали да нахране. Сећам се и омраженог кајмака у шољи преврућег млека! Кад сам мало порасла, непосредно пред полазак у први разред основне школе, питали су ме као и сву децу, шта бих желела да будем кад порастем. Одговор је био: учитељица. Многе моје досадашње животне активности, могу се подвести, баш под професију брижне учитељице!

Музички корени у ваздуху
У обе моје породичне лозе, музика се волела, и у њој се, пре свега уживало! Отац Јован Јовичић, је светски познати гитариста, прадеда Никола Јовичић, био је у слободно време вољени и поштовани сеоски гајдаш. Мајка Оливера Јовичић, изузетно је волела музику, иако се нико у њеној породици није бавио свирањем, али су и мама и тетка често певале. Мама је још као гимназијалка често посећивала оперске представе у Народном позоришту у Београду, између осталог, захваљујући својим комшијама, браћи Мирковић, познатим флаутистима, који су као студенти свирали у оркестру Опере и били у прилици да мојој мами обезбеде по неку карту за представе. Одрасла сам окружена музиком; она је била део ваздуха који сам удисала – било је потпуно природно исказивати се кроз њу! И поред тог природног дара, моји родитељи су дубоко веровали у моћ и потребу свеобухватног образовања. Музика је за њих била нешто што се воли, али од чега се не живи, а живот је тако дугачак и захтева сигурност професије.

Гитара је била татино друго ЈА
Мој отац, Јован Јовичић, за мене је пре свега мој тата. Све што је био и јесте, у мом животу имало је потпуно другу димензију. Била сам сведок, а често и учесник у дискусијама у којима је он имао своје место, а видела сам и његова двоумљења, радости и разочарења, која уосталом, испуњавају животе сваког од нас. Пуно пута је говорио, да је физика била наука која му је најлакше „ишла“ током школовања, па ју је одабрао за свој животни позив. У време кад се он школовао, гитара као инструмент није била део образовног система у нашој средини. Гитара је татино друго ЈА. Гитару и физику у његовом животу није повезивала акустика, као област физике која се бави феноменима звука. Спајале су их стваралачке искре открића, својствене креативним људима, а препознајемо их у истинским уметничким или научним делима. О томе како је мој отац гитаром овладавао просторима од свог родног Врдника, па до обала Шпаније и Индијског океана, прича је коју би вредело да он исприча. Започета је много пре мог рођења, траје и дан-данас. Ја сам се најпре као дете, а потом и као личност која је сазревала уз ту причу, на крају и нашла у њој. Та сага је инспиративна, поучна, јединствена и непоновљива – може се посматрати као жива материја која мења облике, густину, али остаје аутохтона, зрачи позитивном енергијом којом позива на резонанцију (да употребим појам из физике), на личну креацију, али не и на копирање. То је и прича слична Алхемичару и многим источњачким мудростима, прича о истинској и искреној посвећености и, пре свега, љубави. Тата је цео радни век провео на Београдском универзитету као асистент најпре на Медицинском факултету, а потом на Фармацеутском, и био је професор у свим наставним звањима Електротехничког факултета. Био је проректор Београдског универзитета у два мандата, активан у многим друштвеним дешавањима. Увек  искрено верује у исправност онога што ради, другачије не би умео.



Миљенко Пуљић, директор Загребачке филхармоније
„ПИКА-ТОЧКА-ТАЧКА“

   

Миљенко Пуљић, директор Загребачке филахрмоније, предводи ову истакнути институцију од 2006. године. Разговарали смо дан после концерта Иве Погорелића, новембра прошле године, концерта који је до последњег места напунио салу „Лисински“.
    - Већ трећу годину Иво Погорелић је стални гост у циклусима Загребачке филхармоније, што доноси освежење у наш циклус. Његови концерти увек су медијски изузетно пропраћени, а сала „Лисински“ препуна.

Колико има циклуса ове године у оквиру сезоне Загребачке филхармоније, и да ли се број циклуса повећава у односу на претходне године?
Ову сезону конципирали смо у пет циклуса, од којих је један заједнички са Београдском и Словенском филхармонијом. До сада смо имали само три циклуса – „Црвени“, „Бели“ и „Плави“ – и називали смо их „Октаве“. Ове године смо им додали још два циклуса – „Звездани“ и онај за који сматрамо да је веома важан, циклус који смо са колегама из Љубљане и Београда развијали поседњих три године, „Пика-Точка-Тачка“. То је циклус регионалне сарадње, који је, по мени, најбитнији циклус са којим смо кренули сви заједно. Он доноси свежину, али и потпуно нове односе у овој регији. Он, такође, даје одговоре на многа питања, а да бисмо дали одговоре морамо ставити точку или тачку или пику на крају реченице, и кренути у нова истраживања, у нова сазнања, у нова пријатељства. Овај циклус ће значајно обогатити културну сцену и Загреба, и Београда, и Љубљане.

Колико су други оркестри у земљама у окружењу заинтересовано да буду део овог циклуса?
Веома много! Говорим о оркестрима из средње и из западне Европе, али им ми то не дозвољавамо!

Колико је интересовање загребачке публике за циклус „Пика-Точка-Тачка“?
Интересовање је изузетно велико. Загребачка публика је последњи пут Београдску филхармонију слушала осамдесетих година прошлог века. Сигуран сам да и у Београду влада исто интересовање за концерт Загребачке филхармоније. У нашој штампи се појављују информације о Београдској филхармонији као сјајном оркестру, и то је оно што концетну публику привлачи да дође на концерт. Важно је да култура отвара нова врата, и да ће оставити изузетно важан траг не само у филхармонијама и народима, већ у целој регији уопште.

Колика је заинтересованост загребачке публике за концерте класичне музике, и колико је важно име солисте који ће наступити са оркестром?
Истраживања су показала да је и у свету присутна криза класичне музике. То је, истовремено, аларм за рад са млађом популацијом. Што се Загреба тиче, у овом граду живи 700 до 800 хиљада становника, а годишње имамо око 1100 концерата класичне музике у организацији града, што је огроман број. Мислим да и Загреб и Београд и Љубљана имају сличан проблем. У сва три града изгубио се појам ‘институције’. У свакој средини јасно мора да се разлучи ко су произвођачи, а ко су трговци.  То је и један од разлога због кога су се окупиле три Филхармоније из региона. Сва три директора бране произвођача. Много треба радити у склопу нових медија и прилажења публици. Више не можемо да чекамо да публика сама дође на благајну. Ми идемо према публици, свако од нас то чини на свој начин. Ми смо ове године, са 4300 претплатника, подигли нашу годишњу претплату за 25%. То је податак са којим смо веома задовољни, и он нам је добар показатељ куда треба ићи даље. Знамо да су, на пример, у свету, концерти Берлинске филхармоније пуни, али то не значи да остале оркестре треба затворити. Треба размишљати како доћи до публике, и како јој презентирати класичну музику, да јој буде јасна. То и јесте један од циљева сарадње са Филхармонијама из Београда и Љубљане. Београдска филхармонија има веома интересантан начин да приђе публици, који сматрам да није применљив у Загребу, који је Београдску филхармонију вратило у жижу интересовања целокупне јавности у Србији. То се прочуло и ван граница Србије, тако да ми уживамо у корацима колега из Београда, који су се у старту чинили помало неозбиљни, а у ствари су веома озбиљни. Њихови поступци све нас терају на промишљање где смо ми, и које је наше место у друштву. Окупљањем три Филхармоније желели смо слушаоцима да покажемо ко су институције. Без њих култура једног народа не може да се развија. Око њих треба да се води музички живот. Публика ће знати да одговори на то, а покретање циклус „Пика-точка-тачка“ је одговор на питање „како довести публику?“



Иван Илић, тромбониста
Џез је музика сталног напретка  

   

Иван Илић је музичар са богатим џезерским опусом. Сада је и диригент џез оркестра „Биг Бенд“ Радио телевизије Србије. Уметничким нервом и богатом радном биографијом, стоји уз доајене џеза на светским меридијанима, а данас живи и ради на родном тлу.

Прве музичке лекције
Од малена сам исказао склоност и таленат према музици. У шестој години, почео сам да свирам клавир у Музичкој школи „Станислав Бинички” у Новом Београду. После годину дана сам „напустио” клавир. Иако сам волео да свирам, тада сам се радије играо са друговима. Наступила је пауза у мом музичком образовању, иако сам знао да седнем за клавир и компонујем неке песмице. У шестом разреду основне школе, копирајући брата Игора, такође музичара, помало сам почео и ја да свирам тромбон. Похађао сам часове код професора Јурија Улаге у Музичкој школи „Мокрањац”, где сам завршио средњу школу, на два одсека за тромбон и теоретски одсек. Већ током средње школе сам добио позив да свирам у бенду „Tour Blanche“, а тада је и почело моје музичко ангажовање и ван класичне музике. После сам кроз курсеве џез музике у Грожњaну, у организацији Музичке омладине, то наставио и продубио. Тамо сам чуо за „Berklee College of Music“ у Бостону и пожелео да тамо наставим школовање.

Нужан редослед - прво класика па џез?
Не постоји посебан таленат за један или други музички жанр. Кад некоме прија одређени музички правац, он препознаје његов језик и терминологију и тај начин „уметничког приповедања“ му је близак и разуме га. Исто као што неко уме да наслика портрет, али му прија да црта апстрактне структуре. Ствар је избора и афинитета. То се можда и зове „таленат за нешто“, али музика је универзални језик без обзира на то да ли је класична, џез, рок, народна... 

Нотни путеви
После средње школе сам отишао на „Berklee College of Music“ у Бостону. Имао сам идеју да студирам џез тромбон, али се одабир одсека није захтевао до петог семестра. Компоновање и писање музике одувек ми је било блиско, похађао сам много часова аранжирања, оркестрације, напредне хармоније. Дошао сам до закључка, да више желим да се посветим изучавању писања музике. У наставку студија пријавио сам се за главни предмет „Комерцијално аранжирање“. Знао сам да ћу увек моћи да свирам тромбон, клавир или неки други инструмент који ме буде интересовао.  На „Берклију“ сам завршио четворогодишњи програм за пет семестара, или календарске две године и са 20 година имао диплому једне од најпрестижнијих школа за музику на свету. Много ми је значило што сам од школе добио стипендију од 50 одсто школарине, а остатак је великим одрицањем обезбедила моја породица. Кад сам се вратио у Србију и наставио сарадњу са „Биг Бендом“ РТС-а, коју сам започео још за време средње школе, радовала ме је могућност да своја аранжерска знања и искуства ставим у функцију тог оркестра. Добио сам прилику и да диригујем „Биг Бендом“, а касније сам то и академски заокружио на ФМУ у Београду, где сам завршио специјализацију из дириговања код професора Станка Шепића.



InMusWB - први „музички” „Tempus“

   

Познато је да се културна политика Европске уније и фондацијe које су под њеним окриљем планира тако да се једнака пажња посвећује колико развоју науке, толико и уметности. Ипак, постоје европски фондови који због специфичности намене до сада још нису били усмерени на подстицај развоја уметничких професија, пре свега музичке. Такав је случај са пројектима „Tempusa“, једног од од најстаријих и најуспешнијих програма Европске уније који помаже реформу и модернизацију високог образовања у партнерским земљама, у којима су до сада прихваћене углавном оне апликације које су се тицале подстицања едукативних програма из области природних наука, медицине, технике… Зато одобрење пројекта под називом InMusWB (Introducing Interdisciplinarity in Music Studies in the Western Balkans), чији је носилац Факултет музичке уметности у Београду,  представља куриозитет међу пројектима „Tempusa“, као први и једини до сада у чијем је плану унапређење наставног процеса у области „најлепше од свих уметности”. Овај успех треба захвалити проф. др Дубравки Јовичић, декану ове наше високошколске установе, која је својим ауторитетом подржала конкурисање за овај престижни фонд, али и проф. др Ивани Перковић, која је „кривац” за одлично осмишљен план активности и креативно формиран партнерски тим од чак 18 институција из земље, али и иностранства, што је и један од императива пројеката фондације „Tempus“. Међу партнерима су се тако нашле не само високошколске институције као што је Академија уметности у Новом Саду или Музичка академија у Сарајеву, између осталих, већ и научни институти - Фонографски институт у Бечу, Педагошки институт у Бањој Луци, да поменемо само неке, и коначно струковна удружења као што су Ацоцијација европских музичких академија и конзерваторијума (AEC) чије је седиште у Хагу, Јавни сервис РТС, Музичка омладина Београда и др.

У оквиру трогодишњих активности InMusWB-а планирано је увођење нових програма као што су студије џез и поп музике, студије музике и медија, потом унапређење мастер програма музикологије и етномузикологије, набавка опреме, стварање алумни базе података, штампање бројних публикација везаних за наведене активности, и коначно, јачање центара за доживотно усавршавање (life long learning) као општег европског тренда у области високошколског образовања.

Оно што је веома важно јесте да су сви учесници овог вредног пројекта обавезни  да раде максимално транспарентно, те да све активности редовно бележе на сајту InMusWB.rs како би информације о њима биле непрекидно доступне широј јавности. Завршетак пројекта очекује се септембра 2013. године.  



СУСРЕТ СА ИСТОРИЈОМ

Иван Јевтић, академик, композитор
ДА САМ БИО РОК ЗВЕЗДА СВЕ БИ БИЛО ДРУГАЧИЈЕ

 

Један од концерата по коме ће композитор Иван Јевтић памтити 2011. годину јесте и концерт у сали „Гаво“ у Паризу. Репрезентативна дела из различитих стваралачких фаза овог аутора интерпретирали су виолончелисткињe Ксенија Јанковић и Маја Богдановић, Београдски гудачки орекстар „Душан Сковран“, са диригентом Весном Шоуц, па затим Ерик Обје - прва труба Француске, Филип Пиерлом, флаута и Патрик Месина, кларинет - обојица солисти Националног оркестра Француске, Снежана Савичић, сопран и Паскал Гале, клавир.

Пуну подршку за овај концерт пружила Вам је Мадлена Цептер.
Госпођа Маделна Цептер ми је поклонила салу „Гаво“. На томе сам јој бескрајно захвалан!

Која су била Ваша задужења у вези са концертом?
Ја сам био задужен за организацију, за тражење солиста и оркестра. Задовољан сам јер је сала била пуна, а нарочиту захвалност дугујем госпођи  Бенедикти Демеленер, мом менаџеру,  која се и лично ангажовала да што више људи буде на концерту. Све обавезе које је преузела на себе су биле изванредно урађене, јер ја нисам имао времена да се бавим анимирањем јавности и медија. Концерт на коме се цело вече изводи савремена музика је чак и у Паризу ‘опасна ствар’.

Празна сала на концертима савремене музике је честа слика чак и у свету?
На жалост – да. Веома ретко се у свету изводи ауторско вече неког композитора. То се, једноставно, не ради. Пословно, то је веома рискантно, и организатори се ретко опредељују за такву концепцију концерта. Да сам рок звезда – не би било проблема! Овако, страх је био оправдан.

Као стваралац присутни сте не само код нас, већ и на европским и светским концертним подијумима.
Човек мора да ради на свом делу и на себи. То је најважније. Ако човек озбиљно приступа ономе што ради, то мора и да се одрази. Можда не моментално, али током времена, композитор остварује свој пут, своју стазу развоја. Моја дела која су настала пре двадесет година и данас су и аутентична и савременог звука. Њихова актуелност је потпуно иста као што је била у времену када су компонована.

Да ли имате менаџера или агенцију која Вас афирмише?
Никада нисам имао конкретну особу која би ми правила промоцију. Моја музика и моје ноте мени праве најбољу промоцију. Уствари, у неку руку, моји су менаџери моји издавачи: три познате издавачке куће у Паризу и једна у Швајцарској.Они дистрибуирају моју музику по целом свету. У том смислу,  похвално је када композитор доживи да му музичари шаљу поруке из разних делова света,  да свирају и изводе његову музику!  Наравно, важно  је да композитор уопште преживи и дочека време да његова дела заживе... Да оствари оно што је желео....



МУЗИЧКО ПОЗОРИШТЕ   

Теодора Сујић
„Capsella bursa pastoris”

 

Прва балетска премијера код нас, у сезони 2011/2012, представа „Празник љубави“, одржана је на сцени Опере и театра „Мадленианум“, крајем септембра прошле године. Настала према књизи Теодоре Сујић „Capsella bursa pastoris”, и према  кореографији Александра Илића, заинтересовала је публику балетског театра, која ју је одушевљено прихватила. Теодора Сујић, за ревију „Музика Класика“ прича како је књига постала балет.

Како је дошло до сардње између Вас и Александра Илића?
Сарадња је почела на бајковит начин. Александар је открио моју књигу пре четири године, када је она изашла. Требало му је четири године да пронађе пут до мене. Јавио ми се, рекао да је прочитао моју књигу, и да би желео да му потпишем његов примерак. Такође, поменуо је да би желео да направи балет по мојој књизи и да би волео да се око тога договоримо. Сложила сам се, али сам сусрет дуго одлагала. Искрено, мислила сам да је у питању шала мојих другарица, балерина. На крају, с обзиром да је Александар био упоран, закључила сам да је најбоље да окончам шалу, и договорим се за састанак. Чекао ме је по договору испред улаза у моју зграду, и кад сам га угледала  помислила сам да видим Малог принца Антоана де Сент Егзиперија. Погледали смо се, насмејали смо се, и контакт је био успостављен. Потписала сам књигу за њега, за његову љубав другу књигу, и онда је почео да прича како жели да направи балет на основу романа, да не зна како ће га осмислити, али да је осетио унутарњу емоцију књиге, и да жели да ту емоцију трансформише у покрет, пренесе на сцену. Рекао ми је и да идеја за балет у њему сазрева четири године, и да се нада да ће успети да реализује све што је замислио. Била је то јесен 2010. године, и ми се нисмо видели ни чули све до следећег пролећа.

Тада се јавио са лепим вестима.  
Да. Рекао ми је да је пројекат за балет спреман, да је од Секретаријата за културу града Београда добио средства, да је балет понудио „Мадлениануму“, и да је њихов Управни одбор прихватио да представу уврсти у репертоар.

Да ли Вас је питао да ли имате неку замисао како би балет могао да изгледа?
Јесте, али сам му ја рекла да замисли немам. Питао ме је да ли желим да се нешто изузетно нагласи, и ја сам му одговорила да не желим. Питао ме је да ли имам неку сугестију око музике која би могла да буде подлога балету? Опет сам рекла да немам. Био је изненађен и питао ме је: „Теодора, како ћемо, онда, да сарађујемо?“  Рекла сам му да нећемо да сарађујемо, односно да се наша сарадња већ одвија, јер он има моју књигу и моје емоције, а да ће балет правити онако како је књигу осетио, користећи сопствене емоције. Рекла сам му да се нећу уплитати, да нећу долазити на пробе, да нећу стављати примедбе, и да верујем у њега. Тако се балет догодио...
Први пут сте га видели кад и публика – на премијери.
Да! Била сам веома узбуђена, и веома срећна. Осетила сам да емоција моје књиге зрачи на мене са сцене, и да зрачи на гледалиште. Публика је то вече веома лепо примила.

Зашто избегавате реч ‘балет’?
Зато што наша публика под том речју подразумева тзв. ‘бели балет’, са пачкама, на прстима у шпиц патикама. У представи „Празник љубави“ тога нема. Кореографија је изузетно захтевна, невероватно инвентивна, оригинална, јако тешка.



НАШИ У СВЕТУ   

Зоран Тодоровић, тенор
Увек са осмехом на лицу

   

Праћен овацијама у Париској опери (Бастиља) за изванредно извођење Дон Алвара у Вердијевој опери ,,Моћи судбине’’, један од најтраженијих европских тенора данашњице,  Зоран Тодоровић са осмехом прославља двадесетогодишњицу каријере, и увек спремно одговара на љубопитиљивост колега. Мењајући фах, ређа све саме светске успехе, али ипак задржава природност и човечност која разликује велике уметнике од пролазних звезди те је децембра прошле године, поводом концерта у Београду, са топлином одговарао на ‘разбацана’ питања поштовалаца и обожавалаца.

Иако је за београдску публику Ваш наступ са Жељком Лучићем, Сузаном Шуваковић Савић и маестром Дејаном Савићем, дуго био најзанимљивија тема, пожелели смо да нам, пре свега, кажете, шта је за Вас музика?
Велика страст и инструмент за емоционалну комуникацију што више људи!

Како доживљавате савремену музику?
Ја сам велики обожавалац хармоничне, дубоко емоционалне и признајем романтичне музике. Или оне која то у мени буди. Ако је данас могуће наћи таква дела, онда немам ништа против модерне музике. Све остало не припада мом ужем избору.

Да ли волите неке друге уметности и које?
Сликарство је увек била моја друга велика љубав.

Шта вас инспирише? Дело, музика или..?  
Све надахнуто, узбудљиво, оригинално може да буде инспирација. У сваком случају то су биле животне ситуације и доживљаји пре него конкретна дела.

Како приступате новом делу?
Покушам да нађем нешто дубоко драматуршко, неки разлог који ће ми помоћи да пронађем себе у улози коју студирам. Све друго онда постаје логично и музика коју учим постаје део мене. Тако успевам да у врло кратком временском периоду запамтим комплетне опере, односно улоге у целини.

Имате ли неку стратегију за вежбање?
На почетку моје каријере вежбање је било интензивније и чешће. Данас се, ипак, свело на физиолошко одржавање еластичности певачког механизма. Зато ја и пробе волим да певам пуним гласом, јер увек сматрам да се маратон може издржати само ако се сваког дана претрчи бар неколико километара. После двадесетогодишње каријере сигнали  тела су до те мере изоштрени да осетим колико ми вежбе треба да знам да сам у доброј кондицији.



ЊИХ ЋЕМО ТЕК СЛУШАТИ 

Сања Бизјак, пијанисткиња
СВИРАМ МУЗИКУ КОЈА СЕ МЕНИ СВИЂА

 

Награду за „Најперспективнијег младог уметника“ за 2011. годину, коју додељује агенција Арт Линк, добила је пијанисткиња Сања Бизјак, и тиме се уписала у ред сјајних младих домаћих уметника који су ову награду већ добили, као што су пијанисткиња Мирјана Рајић, виолиниста Станко Мадић, виолончелиста Немања Станковић, пијанистиња Сара Вујадиновић, виолинисткиња Наталија Исаковић и гитариста Војин Коцић.

Шта за Вас значи награда за „Најперспективнијег младог уметника“, обзиром да сви уметници који су је до данас добили, сада већ имају значајну европску уметничку каријеру?                                                                                         
Пре свега то само показује колико је ова награда значајна и колико су наши млади уметници квалитетни и способни да буду признати и ван наше земље. После десет година живота у иностранству, ово признање ми је драже него неко друго, јер долази од комисије која је састављена од наших реномираних музичких личности и омогућује ми да се, да тако кажем, вратим коренима и свирам у Коларчевој задужбини, сали у којој сам одрасла.

Ваше име је препознатљиво на српској уметничкој сцени. Колико је било тешко изградити се као уметник који је присутан и у домаћој јавности и у иностранству?
Мислим да бити уметник значи изабрати пут који никада неће бити изграђен до краја, испуњен неизвесношћу, али самим тим и узбудљив и вредан сваке муке. Данас није лако бити присутан у било којој музичкој средини, разлике су само у њеном обиму или садржају у зависности од културне традиције једне земље. Оно што сматрам неопходним за даљи развој каријере је да будем активна колико за својим инструментом толико и ван њега, а понекад је тешко раздвојити илузију да је довољно само добро свирати, или барем тако мислити, од реалности, и тако на један начин одрасти у професионалном смислу. Околина је свакодневно преплављена новим музичким именима, догађајима и информацијама и зато гледам да пажљиво градим своје планове и тражим оно у чему осећам да могу нешто са уверењем да кажем публици. Осим тога важно је имати око себе људе који могу у свему томе да нам помогну и да буду уз нас, као психолошка подршка. Српска музичка сцена се последњих година веома променила. Много је тога новог и свежег, и част ми је да и ја представљам један њен део, а надам се да ће тако бити и убудуће.

Шта, до данас, сматрате својим највећим професионалним успехом?      
Највећу част сам имала свирајући на летњим фестивалима La Rok d’Anteron на југу Француске и BBC Proms-у у Лондону. Осим изузетне организације, на првом фестивалу концерти се одржавају на отвореном, испод крова у облику шкољке, која даје изузетну акустику, понекад додуше уз монотон звук цврчака! Оно што фестивалу даје додатан шарм су две алеје окружене високим платанима који дају потребан хлад, и око алеја четвртасте монтажне кутије у којима вежбају пијанисти, јер около нема ничега, осим малог села и природе. Летос сам у једној од тих „кутија“ срела Луганског док се усвиравао…! На BBC Proms-у атмосфера је много мање интимна, доживљај је само изаћи на сцену огромног Ројал Алберт Хола и свирати са оркестром, окружен људима са свих страна, као у арени. Оно што је, такође, веома пријатно, а што се одмах примети на оваквим фестивалима, је пажња са којом публика слуша концерте.

Постоји ли разлика између свирања пред домаћом и иностраном публиком?
Имам утисак да се осећа већа доза одговорности пред домаћом публиком која те зна од малих ногу. Постоји једна снажна веза која не постоји другде, и то је оно што је посебно кад се свира „код куће”.

Дуго година живите у Паризу. Колико и париску публику већ доживљавате као домаћу?
Мислим да само једна публика може бити „домаћа”, ако свирате пред непознатим људима, а то је често случај у једном тако великом граду као што је Париз, онда може да се осети њихова количина концентрације и рецепције музике са сцене, али не постоји та врста блиске везе која се успоставља са публиком за коју имате утисак да је знате одувек.

Да ли је тешко бити слободни уметник у Европи?
Данас се на прсте могу избројати уметници који живе искључиво од солистичких концерата, и таква врста каријере је изузетно посебна и рекла бих још тежа ако је у питању пијаниста. Међутим, постоји много начина да се музика подели са другима, и зато је камерна музика један од најлепших видова комуникације, и трудим се да што више сарађујем са другим музичарима и тако комбинујем што већи број видова бављења музиком – солистички, са оркестром, у разним камерним ансамблима и са певачима. Такав приступ ми пружа и неопходну слободу и прилику да се развијам уз помоћ веома различитих и богатих искустава.



ИНТИМНО

Надежда Колунџија, пијанисткиња

 

КЛАСИЧНА МУЗИКА – шта се са њом ново догађа... то ме интересује СТАЛНО

ОСТАЛА МУЗИКА - индијске раге, Кит Џерет

КЛАВИР - Волим да је увек ту негде, близу...

БИТИ СОЛИСТА -  па јесте то ипак господарење звуком

КАМЕРНА МУЗИКА - мозаик

ИНТЕРПРЕТАЦИЈА -  трагање, трагање...

ПУБЛИКА - ми јој се клањамо са разлогом

ИНСПИРАЦИЈА - врхунска уметност у било чему

УСАМЉЕНОСТ -  Знам је јако добро. После сваког концерта ми каже: Ту сам!

КОНЦЕРТНА ГАРДЕРОБА -  Заиста бих волела да јој се посветим једног дана

ДА НИСТЕ ПИЈАНИСТА ШТА БИСТЕ
БИЛИ - НИКО

ШТА СТЕ ИЗГУБИЛИ ТИМЕ ШТО СТЕ
МУЗИЧАР - време за неке друге ствари

ШТА СТЕ ДОБИЛИ ТИМЕ ШТО СТЕ МУЗИЧАР - пуно поклона. Захваљујем јој се

ЉУБАВ - разнежим се при помисли

КОЈА СУ ВАША ИНТЕРЕСОВАЊА ВАН МУЗИКЕ - на пример,  данас сам одјурила да видим филм о Пини Бауш

ПУТОВАЊА - волим, волим!

ДА ЛИ ЈЕ МУЗИКА СТИЛ ЖИВОТА ИЛИ НЕ - стил живота ЈЕСТЕ под њеним утицајем

ВАШ МУЗИЧКИ МОТО -  да га не измишљам ако га немам?

ПОРУКА ЗА МЛАДЕ - Не одрастите!