У СВАКОМ БРОЈУ
ПОКЛОН ЦД

ИНСТРУМЕНТИ

Како сам почео да свирам виолу

 

Било је јесење октобарско јутро, 1984. године. Журио сам, видно узбуђен, ка музичкој школи „Мокрањац“. Разлог је био што ћу први пут свирати у Оркестру ученика средње школе или „великом оркестру“, како смо га ми ученици звали. Чуо сам да су чланови оркестра одлични свирачи и да се веома озбиљно ради.

Та 1984. година била је веома важна година за мене. Положио сам пријемни испит  у МШ „Мокрањац“ и наставио своје средњошколско музичко образовање из виолине у класи чувеног професора Љубивоја Николића, што је за мене било нешто посебно.

Проба је почела. Диригент је ушао, стао за пулт, и рекао да ћемо пробу почети Хендловим „Концертом за виолу“. Виола ? Први пут сам чуо то име? Питао сам се какав је то инструмент? Када је дошао солиста   приметио сам да је виола по облику врло слична виолини, али да је по димензијама већa од ње. Док смо свирали Хендлов „Концерт“  био сам потпуно изненађен, али и одушевљен звуком и бојом виоле. „Како раније нисам знао да постоји овакав инструмент“, питао сам се. Тада ми је још једна мисао прошла кроз главу: „Волео бих да свирам виолу“. Наредних дана у ушима ми је стално одзвањала тема  уводног дела Хендлове музике и звуци виоле. Кад год бих узимао да вежбам виолину, често сам свирао мелодију уводне теме.

Враћајући се из школе друговима сам, у току разговора, поменуо да је виола заиста посебан инструмент, и да бих волео да је свирам. Тада је уследио и њихов  одговор: „Томо, шта ти је, о чему то причаш? На виолу иду само пропали виолинисти, ти добро свираш, шта ти то треба? Овај коментар ми није баш пријао. Размишљао сам како сам озбиљно спремао пријемни испит, успешно га положио, и уписао се код професора Љубивоја Николића, у чију класу није било лако ући. Помислио сам : „Шта ти је човече, зар толики труд да пропадне и да сада  прелазиш на други инструмент?! Фантазираш!“. Закључио сам да су то само моје маштарије и наставио да вредно вежбам виолину, као и до тада.

Успешно сам положио испит на крају школске године, добио одличну оцену из виолине, професор је био задовољан, и све је, на изглед, било како треба. Међутим, иако нисам то желео себи да признам, нисам себе у будућности видео са виолином . Није ми одговарао њен сопрански регистар, боја, једноставно, то нисам био ја.

Нова школска година је почела, и опет сам марљиво вежбао виолину, ишао на часове код професора Николића, слушао драгоцене савете које ми је давао на часовима, и усвајао их у свом свирању. Најзад је дошао жељно очекивани зимски распуст, и тада се десило нешто што је било пресудно у доношењу одлуке да пређем на виолу. На телевизији је емитован концерт двојице чувених виолиниста Исака Перлмана и Пинкаса Цукермана, који је одржан на Ројал Колеџу у Лондону. У другом делу концерта Цукерман је свирао виолу. Био сам потпуно одушевљен! У глави су ми се ројиле мисли и питања: „Цукерман свира виолу? Зар је он пропали  виолиниста? Напротив један од највећих виолиниста данас, па ипак свира виолу“.Више није било дилеме. Одлука је пала - прелазим на виолу.

Први час у другом полугодишту код професора Љубивоја Николића се завршио. Спаковао сам виолину и замолио га за пар минута разговора. Уследило је моје  питање: „Професоре, желео бих да свирам виолу, шта Ви мислите о томе?“ Тишина је трајала пар тренутака, а затим је уследио одговор : „Томо, мислим да је то права одлука. Одлично свираш виолину, али по структури личности ти си виолиста“. Био сам пресрећан! Значило ми је мишљење врсног педагога, какав је био мој професор. Имао сам подршку и од моје мајке, која је била професорка клавира и соло-певања. Она је, такође, сматрала да сам донео праву одлуку.

Пред сам летњи распуст од школе сам добио на коришћење виолу док не набавим свој инструмент. Кад сам виолу у руке, повукао гудалом пар тонова, а затим почео да свирам, то је био звук који ми је пријао, специфична боја , мензура која ми је у потпуности одговарала. Једном речју - нашао сам себе.

Следио је нови концерт поводом дана школе у великој сали Коларчеве задужбине. Опет свирам у оркестру, али овога пута виолу. У паузи концерта одлазим у просторију за усвиравање и баш тада ми прилазе два непозната младића, који су ми се касније представили да су студенти виоле на ФМУ са питањем : „Да ли си ти тај нови, који је прешао на виолу“? Ја одговарам : „Јесам“. „Да чули смо“ – одговарају,  „Прича се. . .“

И прича је заиста почела. Прича која траје већ двадесет шест
година ...
           
Томислав Милошевић