У СВАКОМ БРОЈУ
ПОКЛОН ЦД

ИЗАШАО ЈЕ НОВИ БРОЈ РЕВИЈЕ

 

   "МУЗИКА КЛАСИКА" бр. 6
        јануар - март 2012.

НА КОЦЕРТНОМ ПОДИЈУМУ

ЛП Дуо
Музика је свет бескрајних могућности

   

ЛП Дуо основали су пијанисти Соња Лончар и Андрија Павловић 2004. године. Специфично је да су један од само шест дуа на свету који су завршили специјалне докторске студије камерне музике -
клавирског дуа (највиши степен образовања за музичаре у Европи) на Високој школи за музику и позориште Рошток (Немачка). Проглашени су и једним од 8 најбољих  дуа на највећем светском такмичењу у Мајамију. Свирали су преко 200 концерата широм Европе и Америке и освојили
преко 40 награда (неке од њих су: награда Града Београда, награда УМУС-а, „Bruno Frey Stiftung”
(Немачка), лауреати такмичења у Кракову и Риму...). Откривајући у доживљајима музике ЛП Дуа јединство различитости, хомогено преплитање супротности и неслућено нијансирање јасних мисли, осећања и енергија,  искусих најприродније поигравање аполонијског и дионизијског како у убедљивим извођењима тако и у разговору који следи.

Шта је за вас музика?
Андрија: Музика је један огроман свет бескрајних могућности, свет између свих светова, један неограничен простор испуњен свим оним што желимо или не желимо да видимо, јер нам музика омогућава да сами визуализујемо, преиспитујемо, спознајемо себе и друге, чини нас бољима и дефинитивно срећнијима, има лековита дејства. Али исто тако, као и све друго, може бити иритантна, банална, глупа и шта више изузетно опасна по наша сензитивна чула која све памте и стварају одређене неуронске везе у мозгу. Она је опасан мас-медиј којим се подхрањују најситнији људски пориви и страсти. Музика је најчистији и највиши облик духа.

Како то да сте у савремену музику ’запловили’ на самом почетку каријере?
Соња: Одувек сам волела да истражујем различите жанрове који нису само класични. Такво истраживање ме је водило у примењену музику и различите модерне жанрове. Све то се сублимирало у тзв. „савременој  музици“ зато што она осим класичних традиционалних вредности садржи и бројне друге елементе који су ме одувек интересовали. Такође, у извођењу савремених дела осећам невероватну слободу која ми омогућава да се потпуно изразим.
Моје је мишљење да се осим класичне музике треба посебно посветити пажња музици која настаје у времену у коме живимо, тако негујемо дух времена и убрзавамо процес општег културног напретка.

Андрија: Увек ме је интересовало да истражујем. Пијанисткиња Нада Колунџија ми је међу првима отворила један нови свет, на трећој години факултета, кроз предмет ,,познавање савремене музичке литературе”. Мало пре тога сам се упознао са београдским минималистима кроз разговоре са композитором Мишом Савићем, који су за мене у то време свакако били најзначајнији. Говорим о својој 17-ој, 18-ој години, јер сам годину дана раније уписао факултет, паралелно са четвртим разредом „Треће београдске гимназије“. Увек сам био отворен да учим од других, било ми је интересантно какву музику други људи слушају, како размишљају бавећи се другим професијама. Проналажење исте логике у различитим језицима.

СУСРЕТАЊА – 30 ГОДИНА!

 

Првог дана децембра прошле године, у Великој дворани Коларчеве задужбине, одржан је концерт „Сусрет са Мокрањцем“, којим је обележено тридесет година емитовања емисије „Сусретања“ на програму Радио Београда 1.

Овa емисијa први први пут је емитована петог јануара 1981. године. Од тог времена па до данас, сваког радног дана, у различитим терминима, слушаоце је уводила у свет актуелних музичких догађаја.  

На Гала концерту наступили су ансамбли Музичке продукције РТС-а, Биг Банд Мешовити хор, и Народни оркестар Радио-телевизије Србије, са диригентима Иваном Илићем и Станком Јовановићем, који су, у духу самог назива концерта, „Сусрет са Мокрањцем“, интерпретирали обраде Мокрањчевих Руковети, као и других песама из домаће фолклорне традиције у обради за џез оркестар и народни оркестар са хором. Присутне у препуној сали Коларчеве задужбине поздравила је уредница емисије Александра Паладин, а у име Радио Београда обратио се главни уредник Првог програма Радио Београда, Ђорђе Влајић, истакавши да емисија „Сусретања“ представља један од најзначајнијих сегмената програма, који поред свог информативног карактера има и знатно ширу улогу у афирмисању уметничке музике, те је њен значај евидентан и у социолошком и културолошком смислу.

Поводом прославе, објављен је и дупли компакт диск на коме се налазе снимци уметника који су за протеклих тридесет година снимали за потребе „Сусретања“, а штампана је и брошура „Сусретања – 30 година“, која садржи мишљења најеминентнијих људи српског музичког живота о медијском значају ове емисије.



Драгана Ђорђевић, пијанисткиња
МОЈ ПРИВАТНИ ЖИВОТ СЕ ПРОЖИМА СА ОНИМ ШТО РАДИМ

   

У оквиру Нишких музичких свечаности, октобра прошле године, одржан је концерт којим је обележено 200 година од рођења композитора Франца Листа. Те вечери изведене су симфонијске поеме овог композитора у верзији за два клавира, односно четири и осам руку. Овај пројекат осмислила је пијанисткиња Драгана Ђорђевић, ванредни професор на катедри за Камерну музику Факултета уметности у Нишу.

- Моја идеја је била да на дан Листовог рођења, 22. октобра, са својим колегиницама, Аном Аћимовић, Бисером Вељковић и Јеленом Дељанин Алексић одржим концерт који ће на посебан начин обележити тај велики јубилеј. Зато смо се определиле за његове симфонијске поеме за два клавира, за четири и осам руку. Језгро програма чиниле су три симфонијске поеме “Прометеј” (Prometheus), “Мазепа” (Mazzepa) и “Прелиди” (Les Preludes), а на крају смо извеле и Мајлатову (H. Maylath) транскрипцију Листовог клавирског дела “Гранд галоп”.

Колико је било тешко доћи до Листових транскрипција за дела која сте свирали?
У данашње доба интернета то није тешко. Лист је сам написао све своје симфонијске поеме и за два клавира и за клавир четвороручно, а његови следбеници су за поједине од њих урадили и аранжмане за два клавира у осам руку.

Колико сте припремали концерт?
Припреме су трајале неколико месеци, обзиром смо све уметнице које стално наступају. Уз неколико озбиљних проба, на којима смо усагласиле четири темперамента и договориле око основних идеја, дошле смо до резултата који је сјајан, што смо на концерту показале. Све четири смо, кроз своје школовање и касније, кроз каријеру, много радиле на Листу, тако да нам је његова музика блиска.

Да ли сте знали да ће концерт бити баш у Великој сали Факултета уметности у Нишу?
Да, јер је ово једина сала у Нишу која има два одлична клавира.



Петар Јанковић, гитариста
ЗА МЕНЕ ЈЕ ПОРОДИЦА НАЈВЕЋА ИНСПИРАЦИЈА

   

Ове године, при Гитар Арту биће организована школа гитаре по методу који у Србију доноси гитариста Петар Јанковић, који већ три деценије живи и ради у Америци.

Петре, каква је концепција школе?
Заснована је на концепту који сам развио на Индијана универзитету у Америци, где предајем. Школа успешно функционише већ петнаест година. У Србији таквих школа нема, упркос чињеници да имамо сјајну школу класичне гитаре. Бошко Радојковић и ја смо одржали серију састанака са будућим инструкторима који ће предавати при тој школи.

Ко су инструктори?
Инструктори су дипломирани гитаристи са београдске Академије, професионалци изузетно високог нивоа. Тренутно их има шест, али верујем да ће се, временом, тај број проширити.

Кад школа почиње са радом?
Ако све буде по плану, школа ће са радом почети октобра месеца.

Како је школа конципирана?
Школа има назив „Рекреативна школа гитаре“. Намењена је људима који нису ишли и не иду у музичке школе. Намењена је онима који желе да уче да свирају овај инструмент, без обзира на узраст. Свако може да се упише. Нема пријемних испита.

Како се одвија настава?
Настава се одвија у одељењу. Групе су мале, пет до осам полазника.

Где ће бити седиште школе?
Једна од идеја је да школа буде у Сава Центру, где су и канцеларије Гитар Арта.

У којој фази је припрема рада школе?
У првој фази. У току је процес преношења лиценце, односно инструкторима преносим метод предавања, и саму концепцију како школа функционише из административног, бизнис и наставног аспекта. У другој фази ће инструктори доћи у Америку да присуствују настави, да практично виде како се метод одвија. Трећа фаза, планирана за мај месец, јесте да овде, у Београду са инструкторима урадим први, промотивни курс. И последња фаза јесте отварање школе у октобру.



Гудачки квартет „Мокрањац“
УМЕМО ДА СВИРАМО И ЗА ПАРЕ

   

Гудачки квартет „Мокрањац“ чине Владимир Васиљевић, прва виолина, Виктор Бајлер, друга виолина, Томислав Милошевић, виола и Ђорђе Милошевић, виолончело. Окупљени око имена великана српске музике, Стевана Стојановића Мокрањца, ова четири уметника настоје да младе људе у нашој земљи упуте ка вишим уметничким вредностима, да популаризују уметничку музику, и да својим деловањем значајно утичу на српски музички живот.

Томислав: Окупили смо се спонтано! Ми смо другови одавно. Деведесетих година смо оформили први квартет, који је имао друго име, а онда је његов рад престао стицајем различитих околности.
Сада смо поново на окупу. Имамо среће да радимо у истој смени, да често разговарамо о музици, да желимо да јавно наступамо. Двојица свирају виолину, један виолу и један виолончело. У таквом саставу инструмената било је сасвим логично да направимо гудачки квартет.

Зашто сте се одлучили да Квартет носи име Стевана Стојановића Мокрањца?
Владимир: Нас четворица радимо у Музичкој школи „Мокрањац“, и сасвим је било природно да се и наш квартет зове „Мокрањац“. И сам Мокрањац је свирао у првом гудачком квартету који је основан у Србији. Желели смо да наставимо његову традицију.

Да ли су Вас подржале колеге у школи?
Виктор: Да. Подржао нас је и директор Милош Трајковић. Морам поменути да нас је подржао и професор Петар Ивановић, и Општина Стари град. Када сте одржали први наступ?
Владимир: Први наступ одржали смо 2009. године, у сали Коларчеве задужбине, када смо наступили на концерту професора Музичке школе „Мокрањац“. Потом је уследио концерт у сали Београдске филхармоније, децембра 2010.

После концерата професора родила се идеја да наставите заједнички рад.
Томислав: Да. Септембра 2010. године нам се искристалисала идеја да заједно свирамо. Промотивни концерт одржали смо јуна 2011. године у Свечаној сали Скупштине града. Интересантно је да смо исти тај дан имали концерт и у Музичкој галерији на Коларцу. То је за нас било значајно искуство. Не дешава се често да имате прилику да свирате два концерта за редом, у две сале.

Где сте још свирали?
Виктор: Наступали смо у Галерији Српске академије наука и уметности. Добили смо понуде из неких градова у Србији да и тамо свирамо. Публика, али и организатори концерата већ, полако, почињу да нас препознају.

За какву репертоарску политику сте се определили?
Владимир: Наше усмерење, већ на самом почетку, било је да се бавимо делима домаћих аутора. Мислим да је, у последње време, то постала извођачка пракса многих уметника. То је веома добро. Домаћи извођачи и треба да свирају дела домаћих композитора. То је природно. Рекао бих да су и једни и други ту нашли обострану корист.