ИЗАШАО ЈЕ НОВИ БРОЈ РЕВИЈЕ   

                                   

   "МУЗИКА КЛАСИКА" бр. 21                     
    октобар - децембар 2015.                                         

ЕКСКЛУЗИВНО

50. јубиларни „Мокрањчеви дани“
Неготин, 10-16. септембра 2015.


     

Ове јесени фестивал „Мокрањчеви дани“, који се одржава у част великана српске музике Стевана Стојановића Мокрањца, имао је своје јубиларно, педесето издање. У том смислу и програмска концепција овогодишње манифестације била је знатно модификована у циљу предсатвљања различитих музичких садржаја, који су привукли пажњу публике.
    Фестивал је започео предфестивалском вечери на којој је наступио хор „Viva Vox“, који је својим атрактивним сценским наступом одушевио присутне у сали Дома културе „Стеван Мокрањац“, који је и организатор „Мокрањчевих дана“. Као својеврсни „поклон“ овај ансамбл отпевао је „Осму руковет“ и „Херувимску песму“ из Мокрањчеве „Литургије“.
    Због временских прилика Свечано отварање, наредног дана, одржано је у Дому културе, а не у дворишту композоторове родне куће, како је то уобичајено. Присутне је у име града домаћина поздравио Председник Општине Неготин, Јован Милосављевић, окупљенима се обратио Саша Мирковић, државни секретар у Министарству културе и информисања, а традиционалну беседу одржао диригент Владимир Крањчевић (Хрватска), чија је уметничка каријера дуго година била повезана са Хором РТС. Фестивал је отворио диригент Бојан Суђић, издвајајући „Мокрањчеве дане“ као један од најзначајнијих музичких фестивала у земљи. На крају свечаног отварања је у извођењу хорских ансамбала – учесника Натпевавања, као и хорова Храма Свете Тројице из Неготина, Хора Музичке школе „Стеван Мокрањац“ и Хора Неготинске гимназије, изведена Мокрањчева „Шеста руковет“, која се сматра химном Неготина и Неготинске крајине. Дириговала је Вера Царина.
    Натпевавање хорова које је ове године окупило ансамбле из градова у којима је, својевремено, и Стеван Мокрањац гостовао са „Првим београдским певачким друштвом“. За титулу најбољег надметали су се хор „Sound“ из Букурешта (диригент Војку Попеску), „Назим Хикмет“ из Истамбула (диригент Ердем Нусрет Каракаш), „Елегија“ из Москве (диригент Марина Алексејева), „Каламариа“ из Солуна (диригент Костис Папазоглу), „Ангел Манолов“ из Софије (диригент Дарена Попова) и „Панчевачко српско црквено певачко друштво“ из Панчева (диригент Вера Царина). Задата композиција била је „Друга руковет“. Стручни жири, који су чинили диригенти Даринка Матић Маровић, Владимир Крањчевић и Бојан Суђић за најупешнији прогласили хор „Ангел Манолов“ из Софије, који ће на наредним, 51. „Мокрањчевим данима“, као поклон награду, имати прилику да одржи целовечерњи концерт.
    Другог фестивалског дана, у Галерији Дома културе, одржана је промоција књиге чији садржај чини фељтон под називом Стеван Стојановић Мокрањац, аутора др Бранка Радовић, који је објављиван у дневном листу „Политика“. Његова тематика бави се композиторовим животом и радом, и на читаоцима близак начин осветљава најзначајније тренутке његове каријере. На вечерњем концерту наступио је оркестар Београдске филхармоније, после паузе од петнаест година. Програм који је оркестар одабрао за наступ био је у знаку словенског репертоара, али и афирмације домаћих композитора и уметника. Као солиста у Дворжаковом „Концерту за виолончело и оркестар у ха-молу“ представила се млада и веома успешна виолончелисткиња Маја Богдановић, која гради каријеру у иностранству, а Филхармонију је предводио резиденцијални диригент овог ансамбла, Владимир Куленовић, који живи и ради у Америци. Оркестар је извео и две композиције домаћих аутора, „Српско коло“ Александра Вујића, као и прву српску симфонију, „Симфонију у це-молу“ Петра Коњовића, заснована на прелепим мелодијама Мокрањчевих „Руковети“.
    Трећег дана фестивала на Рогљевачким пивницама одржана је научна трибина, у оквиру које је др Надежда Мосусова, музиколог и композитор, говорила на тему „Феномен Стеван Ст. Мокрањац и крај историје музике“. У амбијенту старе пивнице, уз модератора др Соњу Маринковић, пажњу слушалаца привукла је сама тема, која је осветлила различита размишљања о музици и деловању овог композитора. Потом су у програму под називом „Етно прикази“ наступили чланови КУД „Стеван Мокрањац“ из Неготина и Удружења фрулаша Неготинске крајине „Крајинска фрула“, као и Вокално-инструментални састав „Ајдуци“ из Неготина, који води Данијела Марковић. Они су представили разлите традиције свирања, певања и игара народа који живе у Неготинској крајини. Увече је у Дому културе публика имала прилике да види фестивалску премијеру, представу „Мокрањац, човек своје уметности“ редитеља Саше Латиновића. То је била сценска адаптација радио драме Драмског програма Радио Београда, чији је аутор Маја Чоловић Васић, која је у радијском програму остварена у оквиру циклуса „Звездани часови човечанства“. На сцену су је донели глумци Зајечарског позоришта, Предраг Грбић (Мокрањац), Селена Ристић Витомировић (Марија), Сања Недељковић (Девојка) и Милош Танасковић (Младић), Камерни хор „Лавиринт“ из Зајечара, којим диригује Жељка Алексић и Гудачки квартет „Рипиено“, чији су чланови ученици Школе за музичке таленте у Ћуприји. Фестивалској премијери претходио је наступ Дечјег хора „Вивак“ из Неготина, којим диригују Драгана Мариновић Симоновић и Александра Ђукић.
    На јубиларном фестивалу, на Малој сцени биоскопа „Крајина“, промовисана је и монографија „Педесет година Мокрањчевих дана“, чији је аутор др Соња Маринковић, музиколог, а издавач Дом културе „Стеван Мокрањац“ из Неготина. Ова богато илустрована књига, према речима аутора, открива читав низ информацијија које потврђују да је Фестивал био и остао један од најзначајнијих у нашој земљи, да је у оквиру програма, за педесет година, публици представио најзначајније домаће хорске ансамбле и уметнике, као и извођаче из света. На истој сцени, потом је наступио „Београдски квартет харфи“, кога чине Љиљана Несторовска, Милена Станишић, Дијана Сретеновић и Ивана Павловић. На њиховом репертоару нашла су се дела домаћих аутора, Светиславa Божићa „Јесен у Мокрањчевом врту“ и Душана Радића „Ход праскозорјаи“, док је композиција „Три слике за четири харфе“ Милорада Маринковића доживела премијерно извођење своје интегралне верзије. У вечерњем термину, у сали Дома културе, изведена је представа Позоришта на Теразијама, „Грк Зорба“, редитеља Михаила Вукобратовића. Препуно гледалиште и аплаузи после изведених сонгова потврдили су одушевљење за овакве садржаје у оквиру неготинског фестивала.
    Шестог фестивалског дана, у холу Дома културе, одржана је трибина под називом „Сећања и омажи – 50 година трајања“, која је осмишљена да кроз сећања значајних културних посленика подсети на историју фестивала дугу педесет година. Модератор је била мр Александра Паладин. На почетку трибине, кроз видео презентацију публика је имала прилике да чује изјаве Миодрага Миће Стефановића, културолога, Димитрија Букатаревића, професора музике, Ђоке Стојчића, књижевника и публицисте и двојице композитора, Константина Бабића и Дејана Деспића. Потом су своја сећања евоцирали саговорници, др Надежда Мосусова, музиколог и композитор, Даринка Матић Маровић, диригент, Марија Адамов, музиколог, Гордана Крајачић, музиколог и др Димитрије О. Големовић, етномузиколог. Ова трибина потсетила је само на неке од значајних тренутака у историји фестивала. У Цркви Свете Тројице, истог дана, концерт је одржао хор  „Iuventus cantat“ из Сомбора, са диригентом Дајаном Мијић, који је био победник Натпевавања 2014. године. У вечерњем термину у Дому културе наступила је плесна трупа „Una Saga Sebica“ са програмом под називом „Игре и звуци Балкана“. Овај сценски спектакл који користећи средства савремених технологија сублимира покрет, музику и сценографију, заснован је на искуствима сличних трупа у свету које на специфичан начин негују фолклорну играчку традицију.
    Последњег дана фестивала промовисано је издање посвећено Мокрањчевој родној кући. Издавач ове монографије је „Музеј Крајине“. На промоцији су, након уводне речи в.д. директора „Музеја Крајине“, Ивице Трајковића, о монографији су говорили аутори Ненад Макуљевић, Емила Петровић, Вук Даутовић, Ивана Женарју и Весна Стаменковић. Завршница јубиларног фестивала била је у знаку Хора и Симфонијског оркестра РТС, који су уз диригента Бојана Суђића извели „Девету симфонију“ Лудвига ван Бетовена. Као солисти на концерту су наступили Евгенија Јеремић, сопран, Јелена Кончар, мецосопран, Ненад Чича, тенор и Атила Мокуш, баритон.
    Поред вечерњих концерата и промоција штампаних издања у оквиру програма овогодишњег фестивала одржан је и циклус концерата под називом „Класика у 11“. На Градском тргу испред Општине, сваког преподнева, на импровизованој бини, заинтересована публика је имала прилике да чује концерт хорова „Елегија“ из Москве и „Каламариа“ из Солуна, као и четири наступа квартета „Гласници“ кога чине студенти Факултета музичке уметности, Мила Смиљковић,  Мина Опсеница, Градимир Орбановић  и Јована  Радојковић. На репертоару овог ансамбла нашла су се популарна дела класичне музике, аранжмани Мокрањчевих „Руковети“ за гудачки квартет, оперске и филмске теме.
    Овогодишње „Мокрањчеве дане“ обогатиле су и две изложбе које су отворене у галеријама Дома културе. Прва је јавности представила слике академика Недељка Гвозденовића, сликара. Другу изложбу, под називом „Ехо музике“ чиниле су слике настале у оквиру 17. сликарске колоније коју је организовао Дом културе.
    Свеукупно сагледан, педесети фестивал „Мокрањчеви дани“ био је заснован на програмима који су били намењени публици различитих профила. Програмски искораци довели су публику у дворану, што је за сваку похвалу, али је концерата хорске музике било сасвим мало. Где је мера програма фестивала који се одржава у част  Стевана Стојановића Мокрањца питање је које себи постављају сви: од селектора и Програмске комисије, до оних који га финансирају. Чини се да су ове године, ипак, најзадовољнији били они који су купили карте са концерте.



НА КОНЦЕРТНОМ ПОДИЈУМУ

Небојша Максимовић, пијаниста
ПРВИ ДОКТОР КЛАВИРА

     

Небојша Максимовић је један од оних уметника који вишеструко могу да привуку вашу пажњу. Ако слушате његову интерпретацију дела клавирске литературе препознаћете уметника профињене осећајности и смисла за стил. Ако га погледате, пажњу ће вам привући његов имиџ који одудара од устаљених стереотипа. Његов уметнички живот одвија се на релацији два музичка жанра – уметничке музике и рока, у оквиру којих је показао изразиту индивидуалност.  

Први сте добили звање доктора клавира у Србији. Шта за Вас то значи?
То звање доктора клавира је заправо уз мене још од 2009 године. Тада сам на Факултету музичке уметности одбранио први уметнички докторат на тој институцији. Наравно, пошто сам докторат одбранио као први у тој првој генерацији студената на тада тек уведеним докторским уметничким студијама, веома често ме у медијима изван класичне музике препознају као првог доктора клавира. То јесте формално тачно мада ми много више значе истраживања пијанистичког виртуозитета која сам на мом докторском уметничком пројекту тада спроводио како за клавиром тако и у писаној литератури о историји пијанизма. Незаборавно и вишеструко корисно искуство, заиста.

Шта мислите од докторатима који су намењени интерпретаторима?
О докторатима за интерпретаторе и о њиховом смислу није једноставно дати концизан одговор. То је веома комплексна материја и заправо је уско везано за личност сваког студента интерпретатора и за количину талента и способности које поседује. Независно од институције и државе у којој се тај докторат ради, сам студент интерпретатор у докторату може доћи до значајних резултата а може остати и на сличном нивоу знања  на коме је био и раније.

Које делове Ваше професионалне биографије сматрате најзначајнијим?
Сваки део моје професионалне биографије је био значајан у тренутку у коме се догодио и водио је ка следећем нивоу. Било је много таквих тренутака без којих неки наредни кораци не би били могући. Ипак, издвојио бих магистратуре на Факултету музичке уметности у Београду и на академији Санта Ћећилија у Риму, наравно поменути докторат на Факултету музичке уметности у Београду, педагошки рад на Факултету музичке уметности у Београду. За најзначајнији концерт бих се већ тешко одлучио јер их је било на стотине а многи су били јако битни тако да ћу рећи да ми је увек најзначајнији наступ онај наредни који долази.

Ако би Ваша каријера требало да се дефинише кроз имена композитора, који би то аутори били и зашто?
То би без дилеме били композитори из доба романтизма и позног романтизма. Франц Лист пре свих, па затим Шопен, Рахмањинов. Наравно и бројне транскрипције Владимира Хоровица. Мислим да је одговор у енергији коју та музика носи и у интерпретативним могућностима које отвара извођачу који уме да те могућности употреби да би пренео поруку композитора публици. Наравно, често свирам и друге композиторе и дела из других стилских епоха јер су моја интересовања одувек била разноврсна али ово су композитори којима се најчешће враћам.

Како се постиже сензибилност за музику једног ствараоца?
Мислим да сваки интерпретатор има своју сензибилност која му је урођена. Кроз школовање пре или касније човек осети да га нека епоха музике и неки ствараоци привлаче више од осталих епоха и ствараоца и онда се томе више посвети, више то истражује итд. Код мене је било барем тако, а колико знам  то и јесте најчешћи пут сваког интерпретатора.

Како се формира идеја о интерпретацији једног дела и да ли је тај пут различит од аутора до аутора?
Могу да кажем да се код мене идеја о интерпретацији једног дела формира у највећој мери већ кад први пут чујем то дело уживо или на неком носачу звука. Обично већ тада имам генералну идеју како бих га свирао а и понеки детаљи из тог дела ми већ тада буду у мислима. Касније када радим на неком делу, пут је наравно различит од аутора до аутора у смислу коришћења пијанистичких средстава, истраживања о композитору и периоду када је настало дело итд.

Када сте постали свесни да ће музика бити Ваша професија?
Са клавиром сам се први пут срео још са две године, увек ме је занимао и привлачио и знам да сам ноте научио пре слова. И касније сам се бавио клавиром много више него што је то било захтевано у школи и на факултетима, никад ме није требало терати да свирам и истражујем све аспекте клавира. Ни данас није другачије, и поред свих обавеза на факултету и у животу увек налазим времена за клавир. Тако да заиста никад нисам имао идеју да ћу постати нешто друго, увек сам мислио да ћу бити музичар и увек сам само то желео да ми буде професија.

Имате интересантан имиџ за једног пијанисту. Колико Вам је то сметало или није у музичким круговима? Колико друштво пати од стереотипа када је у питању изглед на сцени и облачење за сцену?
Мислим да ми није много сметао тај мој изглед. Наравно да је понекад било зачуђених погледа и освртања. На крају крајева пре мање од два века Франц Лист и његови савременици су слично изгледали а ни данас није редак такав или сличан изглед међу класичним музичарима у свету. Поменимо само младог Погорелића пре пар деценија или Немању Радуловића данас или рецимо Најџела Кенедија.

Бавите се педагошким радом. Како Вас посматрају Ваши студенти?
Међу музичарима је увек интересантна била размена идеја из различитих генерација. Тако је и у овом случају. Наравно, као што је био случај и самном када сам био студент, колико ће студент усвојити идеја, колико ће имати својих идеја и докле ће стићи то зависи од студентових жеља и способности. Како је то лепо говорио Хајнрих Нојхаус (Рихтеров и Гилелсов професор клавира) „Учитељ је ту да отвори врата али ученик сам мора проћи кроз њих „

Постоји ли рецепт за допадање публици?
Мислим да не постоји никакав готов рецепт у музици па ни за допадање публици. Свака врста публике на крају осети када извођач планирано покуша да јој се допадне и додвори. Тако да мислим да је то погрешан и узалудан пут. Не знам како интерпретатор може да убеди публику у интерпретацију у коју сам чврсто не верује. Из тог разлога, не желим да изводим дела која ми нису нарочито блиска или драга јер колики год да сам професионалац, домети такве интерпретације не могу бити исти као уколико ми је неко дело веома блиско и драго.

Ко су Ваши највећи критичари?
Углавном сам ја сам себи највећи и најстрожи критичар. Да не постоје рокови за концерте и снимања, вероватно бих бесконачно покушавао да променим или побољшам своју интерпретацију или неки њен део. Тако да су ми на неки начин сви ти рокови и спасоносни. Ретко се деси да чујем неки свој стари снимак којим сам потпуно задовољан и у коме ниста не бих променио. Али, драго ми је због тога јер то значи да се и даље развијам и сазревам као музичар.



ЗАЈЕДНИЧКИМ СНАГАМА ДО ФИЛХАРМОНИЈЕ


     

Роман Бугар, директор Војвођанског симфонијског оркестра у Новом Саду и председник Зрењанинског камерног оркестра захваљујући средствима Покрајинског секретаријата за културу и јавно информисање, као и локалној самоуправи, након шесдесет година окупља професионалне музичаре из свих градова Србије који су пореклом из Зрењанина и проширењем већ постојећег гудачког оркестра оснива Зрењанинску филхармонију.

Зрењанински Камерни Оркестар основан је 1969. године. Његов стални диригент и уметнички руководилац био је виолиниста, педагог и диригент Дејан Михаиловић. Репертоар овог камерног друштва обухватао је музичка дела свих епоха, а захваљујући квалитету музицирања сарађивали су са многим истакнутим солистима попут Мирослава Чангаловића, Душана Трбојевића, Милице Барић, Слободана Бурсаћа, итд. Ипак, због све теже ситуације у култури и непрепознавања њеног значаја за културни живот Зрењанина од стране градске управе, успешан рад овог оркестра се након две деценије прекида. Но, на иницијативу амбициозних професора музичке школе „Јосиф Маринковић“ октобра 1999. године долази до поновног покретања рада овог камерног оркестра. Тада је овим друштвом дириговао професор виоле у музичкој школи, Габриел Вујадинов, а професорка виолине, Вилма Дутина је обављала дужност председника Извршног одбора удружења. У њиховом раду је акценат био стављен на сарадњу са младим и још неафирмисаним талентима из града Зрењанина и његове регије. У јуну 2004. године руководство ансамбла преузима виолиниста и камерни музичар из Холандије, Пеђа Милосављевић, али за свега годину дана рада и неколико веома успешних концерата, рад оркестра поново замире.
    Прави заокрет у животу камерног друштва доноси 2009. година када се мења руководство удружења. За председника Извршног одбора одабран је професор виолине Роман Бугар, чијим се залагањем стварају услови за поновни рад оркестра. Од тада започиње реализација једног концерта годишње захваљујући материјалним средствима које је камерно друштво добијало од Покрајинског секретаријата за културу и јавно информисање. Број концерата је, додуше, у последње две године достигао два или три на годишњем нивоу, али је то и даље било веома мало. Ипак, камерно друштво полако, али сигурно “улази у уши“ како зрењанинској публици, тако и градској власти и управи града Зрењанина. На основу тога је Роман Бугар, председник Зрењанинског камерног друштва, у току 2014. године окупио професионалне музичаре из свих градова Србије који су пореклом из Зрењанина и 4. јануара 2015. године основао и реализовао први концерт Зрењанинске филхармоније.
    Први оркестар овакве врсте у Зрењанину основан је још далеке 1890. године под називом Бечкеречка филхармонија, а сматра се да је иста била и прва филхармонија у држави. Бројала је тридесетак чланова, од којих су неки били аматери, а неки професорионалци. Основа филхармоније је био дувачки оркестар, али су поред њих временом уврштени и гудачи и захваљујући томе је оркестар био у стању да на неким концертима изведе чак и пригодан оперски репертоар. Концертирали
     Први оркестар овакве врсте у Зрењанину основан је још далеке 1890. године под називом Бечкеречка филхармонија, а сматра се да је иста била и прва филхармонија у држави. Бројала је тридесетак чланова, од којих су неки били аматери, а неки професорионалци. Основа филхармоније је био дувачки оркестар, али су поред њих временом уврштени и гудачи и захваљујући томе је оркестар био у стању да на неким концертима изведе чак и пригодан оперски репертоар. Концертирали су два до три пута месечно. Према подацима до којих је дошао Роман Бугар, последњи концерт Бечкерешке филхармоније одржан је 1956. године а од тада јој се губи траг.

Како је текло њено оснивање?
Зрењанинска филхармонија је поново активирана јануара 2015. године. Основа Зрењанинске филхармоније јесте Зрењанински камерни оркестар који је проширен дувачима и ударачима. Оркестар у проширеном саставу тренутно броји педесет седам чланова који су родом из Зрењанина, а састављен је од професора музичких школа из Зрењанина, студената који су завршили музичку школу у Зрењанину, професора Академије уметности у Новом Саду, професионалних музичара из опере Српског Народног Позоришта, из Београдске филхармоније, из Војвођанског симфонијског оркестра, али и из разних других школа са територије Војводине и Србије. Наравно, постоје и дефицитарни инструменти као што су хорне и фаготи (основна и средња музичка школа „Јосиф Маринковић“ у Зрењанину нема класу хорне и фагота – прим. А. Д.), те смо били принуђени да те музичаре ангажујемо из Новом Сада. Поједине особе можда не одобравају такав чин и често говоре зашто нам уопште треба Зрењанинска филхармонија када немамо све чланове оркестра. Но, имајући у виду да ни Бечка филхармонија нема све чланове родом из Беча, не видим који је проблем да ми у Зрењанину имамо ангажоване наше драге пријатеље из Новог Сада и Београда.

Хуманитарни концерт Зрењанинске филхармоније са Жељком Лучићем одржан је 18. јула ове године. Како је дошло до идеје о организовању концерта?
Први концерт Зрењанинске филхармоније је одржан 4. јануара 2015. године. На том концерту су солисти били Ана Алексић Шајрер и тенор Саша Штулић. Концерт је био одржан у сали Народног позоришта која је била препуна. Стотинак људи је стајало, а још толико чак није ни успело да уђе у просторију позоришта. Управо је због поменуте заинтересованости публике настала и идеја да се на лето организује реприза тог концерта. У међувремену је и светски познати баритон Жељко Лучић чуо да је у Зрењанину основана филхармонија и тада је изразио жељу да са њом пева за време свог годишњег одмора. Жељко Лучић, диригент маестро Андреј Бурсаћ и ја као директор Зрењанинске филхармоније смо се одрекли хонорара и одлучили смо да на Жељкову иницијативу направимо хуманитарни концерт. Тада се ту нашла способна и добра организација „Година Пупина“ која је после ступила у контакт са Жељком и договорили су се с њим да се од целокупног прихода концерта обнови дом Михајла Пупина.
    Што се самог оркестра тиче, наравно да њени чланови нису могли да свирају без хонорара, јер имамо људе са разних страна којима треба да платимо путне трошкове, а у то време су чак и многи Зрењанинци били на годишњим одморима, па је било нереално да се неком да хонорар, а неком не. Тада сам одлучио да сваки члан оркестра добије исти хонорар, а тај подухват је помогао град Зрењанин, јер и они у последње време имају доста слуха за музику. Дакле, набавили смо финансијска средства за концерт и почели да размишљамо који би солисти-певачи могли да наступају поред Жељка на концерту. Наш избор је пао на Весну Марковић, Ану Алексић Шајрер и Драгану Поповић. Љуба Поповић је такође био један од потенцијалних певача-солиста, али се нажалост разболео два дана пред концерт и није могао да наступа. Концерт смо извели у сали Културног центра Зрењанина. Све је протекло дивно. Жељко Лучић је био веома задовољан и обећао је да ћемо поново музицирати, а могуће је чак и да ћемо са њим извести и концерт ван граница Србије.

Који је програм понуђен публици?
На репертоару су биле две увертире, једна из Росинијеве опере „Сврака крадљивица“, а друга из Вердијеве опере „Набуко“. Жељко Лучић је певао арије из Вердијеве опере Риголето, Ана Алексић Шајрер Дворжакову „Русалку“ и „Кнегињу чардаша“ из оперете Имреа Калмана, Весна Марковић арију Мими из Пучинијеве опере „Боеми“ и арију из Штраусове оперете „Слепи миш“, а Драгана Поповић је певала „Хабанеру“ из Бизеове опере „Кармен“ и арију „Una voce poco fa“ из Росинијеве опере „Севиљски берберин“. Дакле, реч је о популарним аријама, док је на бис Жељко Лучић отпевао арију „Pietà, rispetto, amore“ из опере „Магбет“.

Заинтересованост публике? Какав је био амбијент?
Било је шесто продатих карата, што значи да се продала и последња улазница. У сали је на првом делу концерта било претопло, јер су нас запослени из Телевизије Новог Сада замолили да искључимо климу, али је након паузе на другом делу концерта било много пријатније, јер смо могли да укључимо клима уређаје. Но, све у свему, било је толико лепе музике и толико нам је срце свима било пуно поготово што смо поново имали прилике да се окупимо и пружимо нашим Зрењанинцима оно што најбоље знамо, а то је музика коју свирамо, тако да нам је топлота била секундарна у односу на све то лепо.

Који су планови до краја године?
Као што сам рекао имали смо концерт заједно са хором „Преподобни Рафаило Банатски“ у Зрењанину за отварање дана пива који је имао око шестхиљада гледалаца. Концерт је био доста посећен, а био одржан 27. августа. То је истовремено био и велики спектакл, али и историјски догађај, јер никад још један зрењанински хор није наступао са зрењанинском филхармонијом. Јесте да су зрењанински хорови наступали са другим филхармонијама ван и у Зрењанину у затвореним просторима, али са Зрењанинском филхармонијом још ниједан зрењанински хор никада није наступао, поготово не на отвореном тргу испред толико гледалаца. У реализацији концерта нам је помогао град Зрењанин.
    За сада ствари стоје тако да ћемо 4. или 5. јануара поново имати новогодишњи концерт. А надамо се да ћемо као Филхармонија или као Зрењанински камерни оркестар ући на буџет града Зрењанина тако да имамо сталан буџет или сталну финансијску конструкцију да бисмо на почетку године могли да испланирамо шта ћемо радити. У супротном, ако се то не буде догодило, оркестар и даље треба да живи од тога колико новца буде добио по пројектима што је јако неизвесно и веома лако може да доведе до његовог нестанка, јер ако јавност која одобрава те пројекте не препозна квалитет нашег оркестра он буквално нестаје.



ЧЕТВРТИ ФОРУМ СТУДЕНАТА МУЗИКОЛОГИЈЕ

     

Студенти музикологије са новосадске Академије уметности, у сарадњи са колегама са Факултета музичке уметности у Београду, организовали су још један, четврти по реду, Форум студената музикологије. Ово, сада већ традиционално окупљање, одржано је у суботу, 12. септембра, у просторијама Академије уметности. Скуп је осмишљен да би се студентима омогућило презентовање радова и истраживања, као и размена искустава и сазнања.
    Радове су овог пута презентовали претежно студенти виших година студија и то се одразило на садржај програма. У жижи интересовања били су аутори и феномени музике 19 и 20. века, али и оне које се тичу домаће музичке сцене. Теме су, као и увек, биле разноврсне, од традиционалних музиколошких истраживања – анализе стваралаштва композитора Фреуча Бузонија и Алфреда Казеле, до проучавања филмске музике и интригантних написа о музици Жана Коктоа, те опуса Исидоре Жебељан у контексту политичке климе и друштвено прихватљивих и очекиваних позивања на традицију.
    Студенти су својим архивским радом дошли и до нових података на пољу историје националне музике и тиме употпунили досадашња истраживања. Стваралаштво Корнелија Станковића сагледано је из новинских текстова објављених у Србији у 19. веку. Присутне је заинтересовао и рад о „Електричним концертима“, одржаваним 1894. и 1895. године путем телефонске везе између певачких друштава из Београда и Ниша, у сврху промовисања нових технологија преношења звука на даљину.
    Форум је организован на иницијативу професора и студената музикологије са Академије уметности у Новом Саду, на челу са проф. др Иром Проданов Крајишник. Пораст интересовања за овај догађај и повећан број презентованих радова указују на то да ће се Форум студената музикологије и наредних година успешно реализовати и развијати. Захваљујући дискусијама и ставовима професора и студената на наредним Форумима планирају се и едукативне радионице о комуникацијским и презентацијским вештинама научних радника.