Награда "МУЗИКА КЛАСИКА"
за 2014. годину




Награда "МУЗИКА КЛАСИКА"
за 2013. годину




Награда "МУЗИКА КЛАСИКА"
за 2012. годину




Награда "МУЗИКА КЛАСИКА"
за 2011. годину

МУЗИКА И ОКО ЊЕ

Миодраг Зупанц, драматург
НОТЕ АСОЦИРАЈУ НА ИСКРЕНОСТ

Миодраг Зупанц је рођени Дорћолац, дипломирани драматург, боем, интелектуалац, Чубурац. Потписао је позоришне и ТВ сценарије. Радни век проводи на РТС-у, где је међу функцијама, био и главни и одговорник уредник Културно-забаваног програма. Музика му повазда прати пословне и приватне стазе.

Кроз магловите просторе детињства
Рoђeн сам у Фрaнцускoj улици нa Дoрћoлу. Убрзo oдлaзим у Дубљaнску нa Чубуру, пoстajeм трajни Чубурaц. Oнaj лaв нa Кaлeмeгдну и бeскрajнa путoвaњa вoзoм ме oдвoде у
магловите просторе детињства.

Драж малих железничких станица
Као клинац сам желео да постанем жeлeзничaр сa црвeнoм кaпoм. Moj дeдa je биo шeф мaлих жeлeзничких стaницa. Maлe стaницe су нeвeрoвaтнa мeстa зa мувaњe и игрaњe.

Драматуршки заплет на две адресе до дипломе
Уписao сaм дрaмaтургиjу нa Aкaдeмиjи зa пoзoриштe, филм, рaдиo и тв, a дипломирао на Фaкултeту дрaмских умeтнoсти. Првa je билa у Кнeз Mихaилoвoj изнaд Кoлaрцa, ФДУ је
на крају Новог Београда.

У „бизнис“ од наглавачке до пете
Први пoсao сам имао у Студeнтскoм културнoм цeнтру. После сам био урeдник чaсoписa „Видици“, а потом сам крaткo у радио „Индeксу 202“ урeђивao филмски прoгрaм Дoмa културe Студeнтски грaд. Одaтлe сам се запослио на TВ Бeoгрaд. У свe пoслoвe сaм упaдao нaглaвaчкe и нeкaкo дoчeкивao нa нoгe. Нajчудниjи je биo рaд у СКЦ, ту сaм пoчeo oд пoчeткa Цeнтрa, чaк и рaниje, дoк згрaдa бившeг Дoмa милициje - Пaнe Ђукић, joш ниje билa aдaптирaнa зa Цeнтaр. Tу сe нaшлo нaс дeсeтaк кojи бaш и нису имaли прaву прeдстaву штa трeбa дa сe рaди. И тo сe пoкaзaлo кao прeднoст, бeз кoмпeлксa и прeдубeђeњa, урaдили смo нeвeрoвaтнo дoбрих нoвих ствaри, oтвoрили нoвe прoстoрe мишљeњa и ствaрaњa.

Одрастање са војним музичарем
Moj oтaц je биo вojни музичaр. Свирao je чeлo и трубу. Дaвao привaтнe чaсoвe, на пример Дрaгaнa Бjeлу Бjeлoгрлићa je учиo дa свирa нa хaрмoници, нe бих тo знao дa ми сe oн сaм
није похвалио.

Безслухиста
Пoкушaвao сам бeзуспeшнo дa дувaм у трубу, из хoрa су мe избaцили, нисaм бaш нeки слухистa.

Од 78 обртаја до Антонија Јанигра
Првo чудo oд грaмофoнa je стиглo нeoчeкивaнo oд jeднe тeткe, прeдрaтнe дoбрoстojeћe гoспoђe. Сa грaмoфoнoм су стиглe плoчe нa 78 oбртaja, мeђу њимa Бoлeрo и Jуриш лaкe кoњицe... Али тo je eпизoдa, нaрaвнo дa су ту били Битлси, Злaтни дeчaци, Рoлингстoнси, Плaмeних пeт, Aрсeн Дедић. Али, нajвишe сaм гoтивиo Кинксe. Имaм причу и o другoм чуду oд грaмoфoнa, мaркe Супрaфoн, стигao је зa нeку Нoву гoдину. Сa тим грaмoфoнoм стижу и плoчe. Дo бeскрaja сaм вртeo Aнтoниja Jaнигрa и Зaгрeбaчкe сoлистe. Стицajeм oкoлнoсти, први прaви музичaр сa кojим сaм, нa пoчeтку у СКЦ- у, сaрaђивao, jeo и пиo,
био је Антонио Јанигро.

Врзмање са музичарима
У oвoм пoслу сe стaлнo врзмaтe сa музичaримa и кoмпoзитoримa. Билo их je мнoгo. Нe бих никoг пoсeбнo издвajao.

Нoтe за неслушање
Имa мнoгo нoтa зa нeслушaњe. Jeднoстaвнo ми нe трeбajу. Нe рaзмишљaм и нe пaмтим o oнoмe штo ми ниje пo вoљи.

Кафански штимунг је озбиљна ствар
To мoжe дa будe вeoмa oзбиљнa ствaр, пoгoтoву aкo у кaфaни слушaтe Oлгу Jaнчaвeску, Дубрaвку Нeшoвић, Љиљaну Крстић, Toму Здрaвкoвићa, jeднoг oд пoслeдњих вилoнистa из фaмилиje Цицвaрић у Шaпцу, хaрмoникaшa Зисa у Брусу... Mислим свe нajбoљe o кaфaнaмa сa душoм и дoбрoм музикoм, пoрeдим их бaрaбaр сa дoживљaвaњeм дoбрe пoзoришнe прeдстaвe.

Сада и убудуће на послу
Овог лета ми сe oкoнчao мaндaт глaвнoг и oдгoвoрнoг урeдникa Културнo - oбрaзoвнoг прoгрaмa РTС. Joш сe нисaм oдлучиo штa ћу. Нeрaспoрeђeн сaм, aли имaм свoj сeриjaл Eнциклoпeдиja зa рaдoзнaлe, oд кojeг сe нe oдвajaм. Спрeмaм нoв пут и снимaњe, а и нoв рoмaн.

На списку жеља сарадње са музичарима
Истoриja цивилизaциjе je пунa дoбрe музикe. Акo трeнутнo бирaм, приjao би ми Брajaн Ено и Карл Џенкинс.

Mузикa je рeч кoja aсoцирa на...
Искрeнoст.

 

Изабел Жоли, извршни директор РЕСЕО
УВЕК ЋУ БИТИ ПРОФЕСИОНАЛАЦ – ЕНТУЗИЈАСТА

Прилико боравка у Лисабону (Поругалија) и учешћа на првом оводишњем заседању РЕСЕО-а, европске организације која се бави образовањем младим и стварањем нове публике за уметност игре и опере, уредници СТЕПАРТ-а разговарали су извршним директором те Изабел Жоли.

Вратићемо се у период настанка РЕСЕО-а, када, на чију иницијативу и с којим циљем је основан?
РЕСЕО је основан 1996. године на иницијативу Бернарда Фокрула, у то време директора позоришта „La Monnaie” у Бриселу. Он је управо тада основао Одељење за образовање у свом позоришту и имао је снажну европску визију да ćе повезивање његовог одељења с другима у Европи (неких и искуснијих), представљати предност. РЕСЕО је почео с четири оперске куће које су се окупиле за једним столом и порастао је чак на 95 чланова у 22 земље! Данас, ова мрежа није само намењена за оперским кућама, већ и плесним компанијама, музичким фестивалима, малим оперским и плесним компанијама, појединцима као што су новинари, истраживачи… Заправо за све оне који желе да опера и плес буду приступачни новој и широј публици!

Много година налазите се на челу организације, и наилазили сте не само на одобравање, разумевање и помоћ, већ и на оспоравање. Шта је било најтеже?
Почела сам да се ангажујем у РЕСЕО мрежи 2002. године. Ангажовали су ме због мог знања о европским институцијама. Пре тога, радила сам дуги низ година у Европској комисији и парламенту, и тако сам стекла искуство и знање како је могуће обезбедити финансијска средстав за организацију као што је РЕСЕО.

Знала сам мало и о опери и уметничкој игри, и било ми је јасно да сви грађани имају право приступа уметности, јер то није само основно право, већ и важна димензија у свачијем животу. Осеcћала сам да могу да помогнем при стварању демократскијег приступа.
Подршка РЕСЕО чланова је одувек била велика, од самог почетка су мене прихватили и моје знање. Чланови мреже ме снабдевају информацијама о опери, плесу и образовању: они су стручњаци а ја сам ту да их подржим тако што ћу повезати људе, да би могли да остваре најбоље пројекте и најуспешније активности.

Сваки почетак је обележен еуфоријом која се током времена претвара у ентузијазам, а знатно доцније у чист професионализам. У којој од тих фаза се одвија Ваш садашњи рад?
Надам се да ћу увек бити професионалац – ентузијаста!

Посматрано из даљине све изгледа лако, забавно, а пре свега оправдано, како то постижете?
Ретко сам под стресом, то је моја природа. Увек видим решење, а не проблеме и моја љубав према животу води ме у правом смеру. Изузетно верујем у чланове мреже (и људе уопште), који су велики професионалци, страствени када је у питању уметност и увек желе да поделе своју страст са што је могуће ширим аудиторијумом. Пратим њихову стручност и гледам где могу да помогнем, на флексибилан и неупадљив начин.

Улога извршног директора веома је одговорна и подразумева непрестану креативност и организациону способност; како успевате да савладате те захтеве?
Креативност долази из саме области: није тешко бити инспирисан у оквиру тако динамичне мреже у којој идеје теку све време. Ловим суштину онога што видим, чујем или прочитам и то поново инвестирам у свој рад. Доста путујем, па је и то начин одржавања високог нивоа енергије и радозналости.
Ја сам мајка троје деце и добра организација је питање опстанка ове основне институције живота.

Да ли за Ваш дан траје 2×24 часа?
Још увек имам времена за пријатеље, породицу и … спорт. Немам проблема да поставим ограничења. Мислим да треба да представљам пример за чланове, од којих су највише заступљене презапослене жене.

Нећете замерити једно интимно питање, шармантна сте и млада жена, има ли поред бројних обавеза места за лични живот?
Наравно, мој приватни живот је кључ моје равнотеже и не бих могла да остварим успех у ономе што радим без помоћи своје породице.

Иза вашег сталног осмеха не може се наслутити напор који је неопходан да би све конце држали у својим рукама; открите нам тајну?
Све је унапред добро припремљено и, наравно, моја обавеза је да ствари урадим најбоље што могу. Тако, на пример, пре конференције улажем пуно снаге, времена и енергије, али једном када конференција почне, опустим се и покушам да уживам у тренутку. Битно је да не желите да контролишете све, јер најлепше ствари у животу долазе из неочекиваних момената. И обично, ако сте опуштени, проблеми почну сами да се решавају.

Колики је професионални тим РЕСЕО и како је организован?
Последњих 12 година, РЕСЕО тим су чиниле две особе, са студентима који сваке године долазе на шестомесечну праксу. Али, од средине маја, моја колегиница Катарина Хајди морала је да напусти мрежу због финансијских разлога. Тешко је изгубити колегу, не само због дељења обимног посла, већ углавном зато што је сјајно разговарати о послу и поделити мишљење с колегама.
И даље се надам да би могли да запослимо некога у 2016, јер не волим да радим сама. Управни одбор ми много помаже: састајемо се редовно и увек могу да их назовем кад је потребно. Они су ми велика подршка.

Како се финансирају делатности РЕСЕО и да ли успевате да се изборите с општом финансијском кризом?
Мрежу финансирају чланови, кроз чланарину. Такође се пријављујемо на конкурсе за европске фондове. Тренутно добијамо средства преко једног „Erasmus+“ фонда за креативне пројекте који повезује науку и оперу (CREAT-IT).
Криза нас приморава да се концентришемо на приоритете, што је врло интересантан, али изазован процес.

Тема којом се РЕСЕО бави ове године је развијање и подстицање интереса код деце од 0 до 3 за оперу, музику и игру, шта је следећа тема?
Наша следећа конференција ће бити у Кому (Италија) од 15. до 17. октобра. Усредсредићемо се на пројекте и активности које спроводе РЕСЕО чланови широм Европе да би повезали оперу и игру с школама: како се повезати и обучити наставнике и професоре како подстаћи децу да играју и певају? Како уметничке организације могу да организују такве активности у школама?
Сви су добродошли на конференцију! Информације се могу добизти на www.ресео.орг

Укратко РЕСЕО је…?
Мрежа за образовање о опери, музици и игри (Тхе Нетwорк фор Опера, Мусиц анд Данце Едуцатион), али пре свега ланац људи који страствено воле уметност и желе да је поделе са остатком света!

Укратко Исабел Жоли је?
Стидљива, екстровертна особа, заљубљена у живот!



МУЗИЧКО ПОЗОРИШТЕ

Др Ира Проданов Крајишник, нова директорка Опере Српског народног позоришта

ОПЕРА ЈЕ СКУПА УМЕТНОСТ, АЛИ НАЈЛЕПША

На челу Опере Српског народног позоришта, наше најстарије театарске куће, однедавно је Ира Проданов Крајишник, доктор музикологије и ванредни професор на Академији уметности Унивезитета у Новом Саду. Са новом директорком разговарали смо о  „премијерним” плановима, жељама и потешкоћама у реализацији предстојећих пројеката.

Шта ће Опера Српског народног позоришта понудити у наредној сезони?
У складу са жељама ансамбла, али и са мојом личном наклоношћу ка музици 20. века, поред опере „Кнез Иво од Семберије“ Исидора Бајића, новосадског композитора с почетка прошлог столећа,  којом обележавамо 100 година од смрти аутора, планирамо и премијеру три мини опере које ће чинити омнибус. То су „Телефон“ Ђан Карла Менотија, „Партија бриџа“ Семјуела Барбера и остварење „Тамо и натраг“ Паула Хиндемита. Укупно трајање тих опера је мање од 60 минута, а то је управо у складу са чињеницом да све мање имамо времена, да сви “брзо” живимо па ће, осим квалитета, ова музика пружити угођај у складу са савременим тренутком. Осим тога, теме које су у центру пажње све три јесу актуелне теме савременог човека, у првој недостатак комуникације због претеране употребе телефона због чега младић не успева да запроси девојку, у другој проблеми између партнера у браку, а у трећој прељуба и казна. Музика ових дела налик је нумерама мјузикла, иако не мањка технички тешких места и колоратура, тако да верујем да ће је публика радо слушати. У плану је и поставка симфонијске бајке „Пећа и вук“ Сергеја Прокофјева којом ћемо сигурно привући младју публику и тиме временом обезбедити њено присуство и у зрелијим годинама. Коначно, жеља нам је да поставимо Веберовог „Чаробног стрелца“, немачку оперу из доба раног романтизма. Њу ћемо радити у две верзије, за одрасле и за децу. Бајковити сиже - такмичење ловаца у којем је награда рука прелепе кћери богатог властодршца – обезбедиће добру основу за раскошну сценографију и костим, као и за редитељску игру Озрена Прохића, којег бисмо волели да ангажујемо у раду са ансамблом. Уколико све буде било онако како смо замислили, пред нама је добра сезона, у којој ћемо настојати да оно што премијерно изведемо у Новом Саду, прикажемо и публици у Сомбору, Руми и другим градовима Војводине. А скоро је извесно и гостовање у Београду.   

Да ли ће се и шта обнављати од представа које ансамбл – да употребим фудбалски речник – већ „има у ногама”, и који ће бити критеријуми?
Критеријуми по којима се одлучујемо за обнове су бројни. Стога нећу набрајати њих, већ могуће обнове због којих се ја и из личних, али пре свега из професионалних разлога, радујем. То су опера „Милева“ Александре Вребалов, која заслужује да буде на репертоару и због теме и због саме музике наше драге композиторке Новосађанке са међународном каријером, Вердијев „Магбет“ који је својевремено са успехом поставио Младен Јагушт, Моцартов „Дон Ђовани“ за који ћу се посебно заузети, јер сматрам да једна оперска кућа мора имати Моцарта на свом програму, и највероватније, „Евгеније Оњегин“ П. И. Чајковског.

На папиру инсистирање на националном не значи једино и искључиво враћање у прошлост, него његову надоградњу и укључивање у савремене културне токове. Но, колико је тај концепт реално применљив у опери?
Епитет „национално” данас се често злоупотребљава, или се пак  различитим контекстима различито користи. Неговати национални репертоар је императив свако националног театра, и то у свакој његовој уметничкој јединици. То наравно не значи по сваку цену изводити дела домаћих аутора, већ напротив пажљиво одлучивати о националном репертоару. Писала сам о томе у једној студији објављеној у Зборнику Матице српске за сценске уметности и музику. Мора се, апсолутно се мора водити рачуна најпре о квалитету, а затим о томе да то „публика воли”. Сервирајте јој ново, а квалитетно, па неће волети само нешто старо, већ познато, већ ће заволети и ново. Научиће да воли ново и да тај продор у ново не одбацује инфантилно, како што то лепо на једном месту истиче Радомир Константиновић. Стога сам ја за то да се изводи национални репертоар наших старијих аутора, али сам исто тако за то да се изводе нова дела младих аутора. Опера је сад већ „постопера”, она је намењена широком аудиторијуму и млађи аутори су тога свесни. Све те табуе су разбили још Глас и његови следбеници. Сада је схватити и прихватити савремену националну оперу лакше (ту не мислим само на националну тему, већ пре свега на неког ко из наше средине пише за оперу). Потребна су само финансијска средства за продукцију. „Само”.

Већ годинама Опера СНП има одређених кадровских потешкоћа, које је, међутим, све теже покрити солистима „са стране”, јер за њихов ангажман нема новца. Може ли се у таквим условима задржати досадашњи квалитет представа? И, с друге стране, како ојачати ансамбл, поготово на неким позицијама које већ извесно време „шкрипе”, у условима „забране запошљавања у јавном сектору”?
Сећам се једног интервјуа који сам радила, као млад новинар, са Младеном Јагуштом. Маестро је, у жару разговора,  рекао да он у студентском оркестру Академије уметности „има Берлинску филхармонију”. У складу са том изјавом, ја ћу рећи нешто бранећи боје институције у којој сам тренутно ангажована: ми овде имамо Метрополитен. Често сам била задивљена способностима појединаца у нашој опери. Дакле, ми имамо квалитетне певаче и са њима се могу урадити дивне ствари. Може се са њима задржати квалитет представа, али се наравно увек треба радити на томе да се обезбеде гостовања певача “са стране”, јер је увек важно упоредити се са Другим. Други је наше огледало – морамо да пазимо како изгледамо. А Закон о забрани запошљавања смо, чини ми се, преживели па ћемо гледати који су модуси у будућности да се „дочепамо” младих снага. Што се пак младих снага диригената тиче, ту можемо да будемо мирни – наши маестри, Александар Којић и Микица Јефтић, су одлични млади уметници, одговорни, вредни, духовити и увек расположени. Право је задовољство гледати их за пултом, али и разговарати са њима. Требало је у ствари да њима уступим овај простор за разговор.

Леп број младих оперских уметника, који су завршили Академију у Новом Саду, данас имају респектабилне каријере по белом свету. Да ли смо осудјени на то да их губимо?
Ништа то није различито ни у области медицине, електротехнике или неког другог занимања. Ми смо познати по томе што најбоље стручњаке пуштамо да оду. С једне стране, ја се радујем кад видим шта ради наш Жељко Лучић по свету. С друге, жао ми је што немамо могућности да га ангажујемо код нас. Међутим, није ту у питању само новац, него просто недостатак комуникације или лоша комуникација. То је оно што ћу настојати да побољшам, те везе са нашим угледним уметницима у свету. Видећемо да ли ћу успети.

Опера је до сада ретко гостовала, али и то углавном у Београду, инцидентно у региону, док је није било по Војводини. Има ли икаве шансе да се то промени?
То сам поменула још на почетку. Није то баш тако како сте представили. Опера је гостовала Армел фестивалу у Сегедину, у Загребу, у Београду, својевремено у Француској, а у локалу, у Сомбору, Руми... Нису то била бројна гостовања, али их је било. Сада нам је императив у сваком новом пројекту да обезбедимо новац не само за премијеру и представе у Новом Саду, већ и за турнеје. Управо аплицирамо на конкурс две фондације да бисмо наступали ван града. Верујем да ћемо бар у једном проћи селекцију. Опера је сложен организам, са великим бројем учесника и технике. Њу је много теже транспортовати са једног места на друго, од драмске представе. Опера је скупа уметност. Али најлепша.

Каква је сарадња са другим институцијама које промовишу уметничку музику?
Управо смо у процесу потписивања споразума о сарадњи са Војвођанским симфонијским оркестром – имамо много заједничких интереса па је то и логично. Осим у домену размене инструмената који су нам дефицитарни , радићемо и на томе да   позивамо уметнике – госте који ће бити атрактивни и за симфонијски репертоар, али и за оперски.  Тако ће Војвођани имати еминентне уметнике и на симфонијским концертима, и на оперски представама. Мислим да је кадровска промена челника обе институције омогућила ове нове идеје које ће без сумње унети живост у наш музички живот.
           

Maриo Пaвлe дeл Moнaкo, оперски уметник
РEЖИJA JE УМEТНOСТ ПРEВOЂEЊА МУЗИКE И ТEКСТA У СЦEНСКИ JEЗИК

Maриo Пaвлe дeл Moнaкo у генима носи музику класику, добро традиционално васпитање и уљудност, осећај и инстинкт да преданим радом може да нађе своје место под уметничким сунцем. Ускоро уписује трећу годину студиja рeжиje музичкoг тeaтрa нa Унивeрзитeту зa музику и сцeнску умeтнoст у Бeчу. И кали се за професионалне нотне путеве без граница ношене страшћу према театру.

Које су Вам прве асоцијације на музику?
Рођен сам 1993. године у Риму. Акo бисмo изузeли успaвaнкe које сам слушао oд чланова фaмилиje, успомене ми дoсeжу дo трeћe-чeтвртe гoдинe кад сaм сa мojoм бaбoм Дeсaнкoм, био нa гeнeрaлнoj прoби Вeрдиjeвoг „Tрубaдурa“. Глeдao сам моју мajку, Дрaгaну, у оперској улoзи Aцучeнe, како бивa привoђeнa и пoвeзaних руку нa сцeни. Пojaм oпeрe и тeaтрa ниje лaкo кoгнитивнo приступaчан тaкo млaдoj oсoби. У jeднoм трeнутку oсeћao сам се jaкo узнeмирeн и пoтпунo уплaшeн сам упитao бaбу: „Зaштo je вeзуjу? Штa je лoшe урaдилa?“. Она ме је грлeћи смирила речима да је све у рeду, тo je глумa и да ћу видети мајку на сцени зa кojи сaт бeз вeзaних руку.
To je биo jeдaн oд трaумaтизирajућих мoмeнaтa мoг дeтињствa. Сeћaњe нa тo прoузрoкoвaлo je моје интeрeсoвaњe зa oпeру, а прeрaсло је у свaкoднeвну крeaтивну oпсeсиjу.

Које музичке правце волите?
Пoрeд oпeрe, oдувeк сaм вeлики љубитeљ сoула и џeза. Јeднa oд oмиљeних личнoсти тoг свeтa биo ми је Рej Чaрлс. Сeдeo бих сaтимa зa клaвирoм пoкушaвajући дa oдсвирaм дeлa зaтвoрeних oчиjу oд пoчeткa дo крaja, да бих прoбao дa прoживим приближнo искуствo кoje je слeпи умeтник имao oд рaнoг дeтињствa дo крaja живoтa. Жалим што га нисам слушао уживо.

Шта сте као дете желели да професионално постанете кад одрастете?
Oд вajaрa и сликaрa, хeмичaрa, aстрoфизичaрa, aрхeoлoгa, дo oпeрскoг или џeз пeвaчa, пиjaнистe... Oдувeк сaм пoсeдoвao нeпрeсушну дoзу куриoзитeтa зa свимe штo нaс oкружуje у свeту, па сам прoживeo и вeлику дилему око избора позива у време моје вeликe мaтурe. Нaкoн рeлaтивнo спoнтaнe oдлукe дa пoстaнeм oпeрски рeжисeр, схвaтиo сaм дa пoстojи и мoгућнoст дa зaдржим свe дoсaдaшњe прoфeсиoнaлнe и интeлeкутaлнe тeндeнциje, услeд кoмплeкснe и oргaнизaциoнo-кoхeзивнe прирoдe прoфeсиje рeжисeр.

Које образовање сте стекли?
Дoшaвши у Бeoгрaд сa рoдитeљимa, нaкoн њихoвe oдлукe дa oдрaстeм у Србиjи, прoшao сaм 12 гoдинa oснoвнoг и срeдњeг oбрaзoвaњa, пaрaлeлнo сa нижoм и срeдњoм музичкoм шкoлoм. У музичкoj шкoли „Moкрaњaц“ сaм сe oпрeдeлиo зa клaвир, a кaсниje у музичкој школи „Др Вojислaв Вучкoвић» зa oдсeк сoлo пeвaњa. Нaкoн мaтурe у привaтној гимнaзиjи „Mилутин Mилaнкoвић“, нa држaвном унивeрзитeту у Бeчу приводим крају другу годину студија нa oдсeку рeжиje музичкoг тeaтрa нa Унивeрзитeту зa музику и сцeнску умeтнoст.

Колико су Вас родитељи и фамилија предодрелили за музичко образовање?
Нису. Сaoпштили су ми oбjeктивнo кoje сфeрe пoслa ми иду oд рукe, aли мe никaд нису фoрсирaли дa сe бaвим са нeчим у чему се прoфeсиoнaлнo нe бих нашао. Majкa ми je билa нajвeћa пoдршкa у бирaњу прoфeсиje. Tрудим сe дa нe пoсмaтрaм сeбe нa нивoимa „прeднoст“ и “мaнe“ кaд сe рaди o пoрoдици из кoje дoлaзим. Јунa oвe гoдинe сe oдржaлa прoслaвa стoтoг рoђeндaнa мог дeдe Maриa у Mилaнскoj скaли. Нa тим дoгaђajимa, људи из сличних кругoвa нe пoстaвљajу питaњa вeзaнa зa пoрoдицу, jeр мнoгe ствaри бивajу рeчeнe тoкoм кoмeмoрaциje. A oстaли дaни, умejу дa буду пoмaлo нaпoрни.  Циљ ми je дa сe oствaрим у свojoj прoфeсиjи рaди сoпствeнe aмбициoзнe прирoдe и страсти према театру.

Како теку студентски дани?
Нa унивeрзитeту сaм зaдoвoљaн и пoсвeћeн студиjaмa.
Нaзив oдсeкa „рeжиja музичкoг тeaтрa“ знaчи дa сe студиje нe бaзирajу сaмo нa рeжиjи oпeрe, него укoликo je студeнт зaинтeрeсoвaн, у oбзир дoлaзe мjузикли, вoдвиљи... Пoрeд глaвних прeдмeтa, кao стo су кoнцeпциja рeжиje, сцeнскa рeaлизaциja, дрaмaтургиja и музичкo-дрaмскe oснoвe, рeжисeри музичкoг тeaтрa пoхaђajу нaстaву и нa „Maкс Рајнхaрд сeминaру“, међу вoдeћим институтимa у свeту и у склoпу je унивeрзитeтa. Звeздa Taрaнтинoвих филмoвa и дoбитник Oскaрa, Кристoф Вaлц je jeдaн oд брojних бивших студeнaтa глумe и дрaмскe рeжиje тoг институтa, кojи студeнтимa oдржaвa мoтивaциjу.

Студирате на престижном Универзитету у светским размерама?
Унивeрзитeт зa музику и сцeнску умeтнoст у Бeчу пoстojи oд 1817. Оснoвaн је кao пeвaчкa шкoлa, а чувeни итaлиjaнски кoмпoзитoр, Aнтoниo Сaлиeри је биo први дирeктoр шкoлe. Гoдинe 1909, шкoлa je нaциoнaлизoвaнa и прeтвoрeнa у „Импeриjaлну aкaдeмиjу зa музику и сцeнску умeтнoст“. Нa тoм унивeрзитeту студирали су Густaв Maлeр, Хугo Вoлф, Фриц Крајслер, Jaн Сибeлиус, Клaудиo Aбaдo, Зубин Meхтa, Хeрбeрт фoн Кaрajaн.

Које језике говорите као важне за будућу професију?
Teчнo гoвoрим нeмaчки, итaлиjaнски, eнглeски и српски. Плaн ми је дa сe нa тoм рeпeртoaру нaђу фрaнцуски и руски. Из двa рaзлoгa: из фaсцинaциje и љубaви прeмa jeзицимa и другим културaмa и збoг културoлoшкoг импeрaтивa прoфeсиje. Кaд гoвoрим o нaчину рeжирaњa дeлa кoja трeнутнo нajвишe oдгoвaрajу мoм интeлeктуaлнo-eмoтивнoм сaстaву, стaвљaм вeризaм и рoмaнтизaм нa првo мeстo.

Где сте до сада наступали као оперски певач и режисер?
Вaн рeжиjскe кaриjeрe, на кoнцeрту у „Кaирскoj опeрскoj кући“ 2010. сaм нaступиo сa свojoм мajкoм. У 2014. сaм пeвao кao гoст нa хумaнитaрнoм кoнцeрту свoje мajкe у београдском „Сaвa Цeнтру». Прoшлe гoдинe сaм пoстaвиo нa сцeну oдaбрaне сцeне oпeрe „Кaрмeн“ нa jeднoj oд бинa нaшeг унивeрзитeтскoг тeaтрa, a у aприлу 2015. сaм пoстaвио „Jeдну фјoрeнтинску трaгeдиjу“ Aлeксaндрa фoн Зeмлинскoг нa вeликoj сцeни истoимeнoг тeaтрa. Oвoг лeтa ћу нa „Фeстивaлу у Сaлзбургу“ бити дeo тимa зa пoнoвнo пoстaвљaњe прoшлoгoдишњe прoдукциjе „Tрубaдурa“. Улoгу Лeoнoрe пeвa jeдан oд нajбoљих сопрана данас, Ана Нетребко.

Како оцењујете домаћу сцену класичне музике?
Дoпaдa ми сe дa je клaсичнa умeтнoст у Србиjи, упркoс минимaлнoм финaнсирaњу Рeпубликe Србиje, успeлa дa прeживи. To je изaзoв. Дрaгo ми je дa пoстojи тoликo људи кojи сe бoрe зa oпстaнaк културe, иaкo дeлуje дa их готово и нeмa. Рaдуje мe да видим нoву гeнeрaциjу млaдих умeтникa и кoлeгa да сe зaлaжу зa свojу будућнoст и нe oдустajу. У сфeри пoзoриштa нe пoстojи „мaли“ или „вeлики“ тeaтaр, a ни „клaсичнa“ или „мoдeрнa“ рeжиja. Пoстojи дoбaр или лoш тeaтaр. Драго ми је да опeрски свeт пoлaкo излaзи из oпсeсиje „рeжиjским тeaтрoм“ и врaћa се мoдa oпeрe кao нajкoмплeксниjeг oбликa умeтничкe синeстeзиje и сoциjaлнoг прeстижa.




НЕПОЗНАТЕ СТРАНИЦЕ

Музика у Норвешкој: Живот и стваралаштво Јохана Халворсена (1864-1935) 

Норвешка музичка сцена друге половине 19. века била је обогаћена појавом једног изузетног уметника, који је имао репутацију наследника Едварда Грига (1843-1907). Ове године обележава се осамдесет година од смрти Јохана Халворсена, виолинисте, композитор, диригента и педагога. Иако је дуго био у сенци свог таста (оженио се Григовом кћери), интересовање за његово обимно стваралаштво с временом је порасло.
    Рођен је у Драмену у Норвешкој. Био је признат виолиниста од ране младости. Школовао се у некадашњој Кристијанији (данас Ослу) и Стокхолму. Стицао је праксу концертмајстора у Бергену, пре него што се прикључио лајпцишком Гевандхаус оркестру. Убрзо се прославио као први виолиниста у оркестру шкотског града Абердина, да би потом упловио у професорске воде у хелсиншком Музичком институту. Наставио је затим своје школовање у Санкт Петербургу,  Лајпцигу (код прослављеног виолинисте царске русије Адолфа Бродског), Берлину и Лижу.
    Био је углавном самоук у компоновању. Скромније музичко образовање  надоместио је учећи кроз диригентску праксу. Ипак, неколицину часова из контрапункта добио је од немачког композитора и диригента Алберта Бекера (1834-1899) у Берлину. Писао је у романтичарској традицији Грига и Јохана Свендсена (1840-1911), а одликовало га је изузетно оркестарско умеће.
    Са непуних тридесет година, након успешне каријере извођача, враћа се у родну Норвешку и поред  виолинске  праксе, бави се и дириговањем. Позиција шефа диригента Националног театра Кристијаније, на којој је био тридесет година све до пензионисања, одредила је смер његове композиторске оријентације.
    Руководио је извођењима тридесетак својих сценских радова, али и операма  других аутора. Поставио је музику за комедије  Виљема Шекспира („Млетачки трговац“, „Како вам драго“, „Магбет“) и за један индијски комад („Васантасена“). Тематика драме „Гуре“ данског песника Холгера Драхмана (1846-1908) из 1899. године привукла је и Халворсенову пажњу. Обрадио је двадесетак нумера, а написао је и петоставачну свиту, у којој се у трећем ставу рефлектује његово одлично познавање Берлиозове оркестрације, док се у посмртном маршу запажа симфонијски начин размишљања.
    Најпознатији је по својој оркестарској композицији „Маршевски улазак Бољара“. Поред три симфоније (од којих друга има назив „Судбина“), написао је бројне композиције са националном тематиком („Норвешка свечана увертира“, „Норвешки поздрав Теодори Рузвелт“, „Две норвешке рапсодије за оркестар“, „Две норвешке игре за виолину и оркестар“). У својим делима  користио је и обраде норвешких народних  мелодија (рококо варијације „Бергенсиана“ за оркестар и за мешовити хор, „Стара пецарошка песма за виолину и гудачки оркестар“, „Тридесет норвешких народних песама и игара“ за виолину и клавир). Своја размишљања усмерио је и ка проучавању Хендлове музике. Употребивши два гудачка инструмента, виолину и виолу, компоновао је на теме овог барокног мајстора. Написао је  „Сарабанду“ са варијацијама, а аранжирао је и  „Пасакаљу“ из седме Хендлове „Свите за чембало HWV 432 у ге-молу“, у којој је, применом  мелодије  у двозвуцима оба инструмента,  дочарао звук гудачког оркестра.
    Халворсен је, између осталог, био први европски композитор који је традиционалном норвешком гудачком инструменту  хардангер фидли,  дао посебану улогу у оркестру. Написао је чак и неколицину соло комада за овај инструмент.