Награда "МУЗИКА КЛАСИКА"
за 2014. годину




Награда "МУЗИКА КЛАСИКА"
за 2013. годину




Награда "МУЗИКА КЛАСИКА"
за 2012. годину




Награда "МУЗИКА КЛАСИКА"
за 2011. годину

КОНЦЕРТИ 

На почетку нове концертне сезоне

На почетку нове концертне сезоне Симфонијски оркестар РТС и диригент Бојан Суђић премијерно су у Коларчевој задужбини представили „Шест београдских концертних слика“ Зорана Христића, београдског композитора који је са једанаест година написао прво дело, а за најбољи дипломски рад у класи Станојла Рајичића 1963. године, за „Наслове“ за хор и оркестар по кекстовима Бранка Миљковића и Танасија Младеновића добио је престижну награду свог презимењака, Стевана Христића. У програму концерта цитирано је и његово мишљење: „Ја никада нисам прихватао да је музику важно написати само за себе и мислим да вас вара уметник који каже да му није стало до комуникације и утицаја. Уметност значи утицај“.
    По свим законима логике било би сасвим примерено да је „Трибину композитора“ која је отпочела сутрадан на сцени „Раша Плаовић“ отворило ово дело реномираног српског уметника, аутора стотинак инструменталних дела и шездесетак музика за филмове, позоришне представе и телевизијске комаде. Светска премијера његових неоромантичних „Слика“ у којима се на моменте наслучују и Вагнеровско-Малеровски хармонски токови („Ушће“), нежни валцерски ритам у пицикату гудача (Бал“), бојне трубе, бол, јауци и стрепња („Рат“), широка унисона легата гудача („Ламент“) и респонзоријално певање виолончела са соло флаутом, виолинама, клавијатурама у завршној Gloriji („Слава“). Уз одличне солисте (Јована Колунџију, Љубишу Јовановића, Слободана Марковића и Николу Мијајловића био би посебан догађај за „Трибину композитора“, али организатори Трибине то нису желели да препознају.
    Те вечери чули смо и предивни Бахов Пети Бранденбуршки концерт у Де-дуру који су извођачи посветили успомени на професора виолине Драгана Јовановића (оца флаутисте Љубише Јовановића, који је остварио сјајна, готово кокетна сола налик „Бадинерију“ у финалу), са Јованом Колунџијом и Бојаном Димковић која је у пуној мери пренела лепоту слободне импровизације у соло каденци за чембало на крају првог става.
    Београдска филхармонија је нову сезону започела у старом маниру са страним диригентом (одличним и честим и драгим гостом из Румуније Кристијаном Мандеалом) и страним солистима.
    Уметнички ансамбл Војске Србије „Станислав Бинички“ одужио се свом великану чије име носи откривањем бронзаног медаљона са његовим ликом на улазу у Свечану салу. Потом је представљена радио драма Предрага Стаменковића о овом нашем музичком великану, са повременим уживо апликацијама (насловни лик дочарао је глумац Бранислав Платиша), а изведен је и пригодан програм са соло песмама Биничког („Кардучја“ и „Кад би знала дилбер Стано“) које су интерпретирали Александра Гарсија и Драгољуб Бајић уз клавирску сарадњу Невене Живковић) и, разуме се, уз најлепши марш вероватно и у светској историји музике – „Марш на Дрину“ уз чије је звуке и Оркестар Уметничког ансамбла умарширао на сцену. Придружили су им се и чланови „Кола“ у извођењу „Краљевог кола“ уз тројицу диригената и бројне солисте.
    И да се вратим на речи Зорана Христића којима напомиње да је композитору стало до мишљења других о његовим делима. А међу тим другим – најпозванији су музички критичари. Врло нас је мало, на прсте би се могли набројати. Многи су већ одавно одустали од писања, јер нико више њихове прилоге не хонорише, а и карте им се нерадо дају. Као да ником није стало до њиховог мишљења. А чини ми се да још увек јесте. И ђаци су ме у школи, док сам предавала, а и данас на концертима, често питају за мишљење.
На јубиларним „Мокрањчевим данима“ поводом подсећања на протеклих пола века трајања ове манифестације, моделатор програма, Мр Александра Паладин замолила ме је да упоредим наше и иностране фестивале јер зна да годинама посрећујем и једне и друге. Нисам јој одговорила јер мислим да је то као сабирати бабе и жабе.
    У иностранству је музички критичар врло цењено занимање; они који пишу о концертима УВЕК добијају најбоља места јер и треба да имају најбољи увид у оно што се на сцени догађа. После вам пошаљу фотографије и захвале што сте дошли на концерт. Да не говорим о позивима на коктеле, честиткама за Нову годину и за Божић, чак и за рођендан. Првих пар година тражили су ми акредитацију; сада више не. Чак су и моје текстове тражили да се преведу (у преводилачком бироу мог бившег мужа)!
    Овде – нови циклус концерата на „Коларцу“ и нови „пи-ар“ (све се говори у скраћеницама, најчешће енглеским) тражи акредитације и то за сваки концерт понаособ  чак и од оних који се (као ја) читавих 45 година баве музичком критиком! „Лепе ли новине“! Не препознају у рођеној земљи у родном граду ваш рад! „Неки нови клинци“ који се нису ни „испилили“ кад сте ви имали своје критичарско место некад давно у Коларчевој задужбини) уводе „новине“ непрепознавања мада вас већ (није ни чудо!) и вратари на улазу препознају!



Двојица доктора музике
Небојша Максимовић и Милан Милошевић

Двојица доктора музике имала су концерте 29. јуна, на крају концертне сезоне 2014/15. године!
    Наш први доктор клавира, 36-годишњи Небојша Максимовић свирао је у 18 сати у Академији наука, простору у коме све више наступају млади уметници, најталентованији студенти појединих класа. Некад су овде концертирали наши најеминентнији уметници, Душан Трбојевић, Оливера Ђурђевић, Зорица Димитријевић Стошић – јер Академија наука и уметности и јесте институција највишег домета, али код нас све бива некако „наопачке“ и концерти у њој (најчешће) су „полигон“ младима за одсвиравање програма пред неко значајније такмичење.
    Али, Небојша Максимовић одавно све то има за собом! Овај невероватни млади човек почео је да свира са две године (!), са четири је већ примљен у музичку школу, а са 15 – као „ђак генерације“ на Факултет музичке уметности и сада је ту запослен као доцент!
    Публика би (вероватно) желела да га чује у Коларчевој задужбини, његов вехементни темперамент на „Стенвеју“ у простору где су музицирали Рубинштајн, Рихтер, Погорелић. Критика би му написала (када би јој то што се простора тиче) читаве хвалоспеве; али ови концерти се готово никада и не коментаришу, те их и критичари заобилазе. А Небојша Максимовић је овога пута показао да може да свира и нежног, чембалског Скарлатија, и танушног Моцарта (предивна, позната соната у А-дуру КВ 331 са варијацијама и „Турским маршом“ у финалу), па и поетског Фредерика Шопена, коме по лирском тонском сликању нема равног, али и оно што вероватно не би могао да одсвира овако сјајно ниједан наш пијаниста – Листов „Dense macabre“ (Мртвачки плес) испољавајући јаку индивидуалност, необузданост и страст, развијајући од првих тактова, кроз потпуну самосталност руку, снажну мушку акордику и моћне градације у потпуно сабласној атмосфери.
    Као у време најбољих тренутака НОМУС-а, када је био превасходно фестивал камерног звука, у Коларчевој задужбини су музицирали четворица одличних уметника са сјајним програмом какав се готово никад не може чути у Београду (поготово не у овако изванредном саставу). Пијаниста Александар Сердар, кларинетиста Милан Милошевић, његов фах-колега Огњен Поповић, који му се придружио у Дуу за два кларинета Ане Соколовић, делу које је овом приликом имало светску премијеру композиторке која је у Америци од свих наших аутора стекла највеће поштовање и хрватски фаготиста Жарко Перишић. Са изузетком Шуманових „Фамнтастичних комада“ опус 73 из 1849, који се покаткад и могу чути у нашим салама и Бетовеновог клавирског трија опус 11 (који сам у више наврата слушала на Бетовеновом фестивалу у Бону) и Менделсонов Концертни комад опус 114 број 2 и Јохан Кристијан Бах, а поготово Ана Соколовић били су откровење чак и за мене која вишедеценијски „не избија“ из „Коларца“.
И збиља се питам: за кога су ти млади људи прешли хиљаде километара, сатима вежбали сами и усаглашавајући се да би наступили пред полупразном салом, са пар одушевљених фах колега? Дошао је професор Герић, легендарни учитељ већине наших славних кларинетиста, који је поучавао у „Станковићу“ и Милана Милошевића, али није дошао његов рођени отац, чувени Боки, ни његове полусестре, виолинисткиње. Није на мени да прозивам, али да моје дете (или брат) свирао на „Коларцу“ и да је дошао “из белог света“ не знам шта би могло да ме спречи да га чујем?!
    А мени је досадило да убеђујем уреднике да они заслужују простор у дневним новинама, иако се презивају на „-ић“, те ово и пишем стидећи се што смо такви какви смо.



Београдски концерт маестра Зубина Мехте

На Бетовеновом фестивалу у Бону маестро Зубин Мехта интерпретирао је последњу Малерову Девету симфонију са Израелском филхармонијом, а у нашем граду са Београдском филхармонијом оживео је тестаментно Моцартово оркестарско ремекдело, 41. „Јупитер“ симфонију (из 1788) која је назив добила по најглавнијем и најмоћнијем богу старих Римљана, богу муње и грома, заштитнику поља и права (Јупитер је такође и највећа планета у нашем сунчаном систему), а у Моцартовом опусу она је најобимнија, поверена проширеном оркестру, свечаног и ведрог расположења са енергичним, ритмички изразитим мотивима и често и сама оставља утисак које су чиниле античке трагедије у грчком позоришту.
    Управо такво уметничко дејство остварио је и маестро Мехта, постижући јединство узвишене лепоте и ведрине, унутрашњег спокојства и победоносног мајсторства завршне фуге која осликава не само врхунско контрапунктско умеће, него и победу људског духа над тонском материјом.
    Моцарт је у „Јупитер“ симфонији синтетизовао све што је пре ње створио, а Малер је у својој Првој симфонији, са називом „Титан“ по горостасима из грчког мита (и хемијски елемент са тим називом има особине јачине, те се употребљава у индустрији челика) која нема директне везе са истоименим романом Жан Пола, имао за циљ да опише јуначки карактер човека. На оркестарским искуствима претходника, Малер је подарио дело бљештаве оркестрације, у коме као да се поигравао инструменталним бојама, а маестро Мехта их је раскошно презентовао Београђанима, не штедећи емоције, поигравајући се ритмовима лендлера узнемирено-моћног другог става, сјајно транспонујући дечју песмицу „Frère Jacques“ у посмртни марш у наредном ставу и фрагменте из Листове „Данте“ симфоније и Вагнеров мотив Светог Грала из „Парсифала“ у апотеозни финале.
    Потпуно владајући овом грандиозном позно-романтичарском партитуром коју је и сам композитор назвао „Симфонијском поемом у два дела“, маестро Мехта је и публику у Коларчевој задужбини увукао у фасцинантну симболику овог ремекдела од светле обасјаности почетног става до завршног – „плача дубоко рањеног срца“, како је дао сам Малер извесне језичке одреднице за премијеру у Будимпешти 1889. године.



ФЕСТИВАЛИ 

„Врњци 2015“

Јубиларни фестивал „Врњци 2015“ (као и претходни) одржан је у једном од најлепших здања у „краљици бања“ у „Замку културе“, дворцу намесника краља Александра Обреновића, саграђеном у последњој декади „романтичног“ XIX века на брегу изнад извора минералне воде.

Квартет „Романтика“

Част да отвори Фестивал припала је Гудачком квартету „Романтика“ (у саставу: Живојин Велимировић, Мина Ћурћин, Александра Јовановић и Даница Кремзер) који су на диван начин почели програм обележавајаћи 210-годишњицу смрти Луиђија Бокеринија, запамћеном по највећем броју  гудачких квинтета и по најлепшем икад написаном „Менуету“ (из Гудачког квинтета опус 11 број 5) којима су чланови „Романтике“ започели свој програм, после поздравних говора Јелене Боровић-Димић, главне организаторке свих културних догађања у овом дивном простору, Др Александре Вранеш, деканице Филолошког факултета и Др Живорада Ајдачића, председника Културно-просветне заједнице Србије.
    Квартету се у другој нумери, у IV (oд десетак) Квинтету „in D“ (познатом као „Фанданго квинтет) придружио наш најславнији гитариста Урош Дојчиновић, двоструки доктор наука и уметнички директор Фестивала и који га је отворио, у коме је посебно подвучена деоница виолончела, јер је и сам Бокерини био велики уметник на овом инструменту, показујући мајсторско техничко владање силазним глисандима и користећи кастањете поцртао ритмичке особености шпанског фанданга у завршном ставу.
    Остали део њиховог програма био је у знаку српских композитора: чули смо „Пасторале““ Зорана Јовановића, написане у романтичном фону (мада је његово стваралаштво зашло у прве године XXI века) и у умереном темпу, задржавајући увек дозу носталгије и доминацију прве виолине као код Хајдна и Моцарта (тек је Бетовен осамосталио све деонице), варирајући мотиве „Биљане“ (коју је користио и Мокрањац у својој најлепшој Десетој руковети) и популарне народне шаљивке – „Нишка бања топла вода“. На крају (музичког дела програма чули смо и кратку и ефектну троставачну Свиту за гудаче Душана Костића, са посебно дескриптивним „кривудањем“ виоле у дескрипцији „Месечине“ у средњем, лаганом ставу.
    Потом је отворена изложба графика и акварела виолинисте Живојина Велимировића који је у себи сјединио оба ова уметничка сензибилитета те је притом рекао да „сликари сликају на папиру, а музичари на тишини“. 

Аксел Бок

    Веома симпатични тршћански гитариста и композитор Аксел Бок, који делује и као диригент и музички писац приказао је најлепше странице савремене италијанске гитаристичке музике. Чули смо, најпре, „Три жене“ римског гитаристе Мариа Гангија, који је више од двадесет година провео као члан Оркестра РАИ, чије дело на суптилан начин слика три његове музе – Одри, Џенифер и Дејзи које (као у Офенбаховим „Хофмановим причама“) откривају три различита карактера, музички осликана.
    Потом смо слушали пет композиција Боковог ујака Гвида Перкачија који је преко „Цвећа Табака“ идилично и питорескно описао италијанско село у романтици „Јадранског ноктурна“, а његов рођак учинио да осетимо пуну звучну сликовитост овог протестантског свештеника, сликара и композитора.
    Вече гитаристичке музике без шпанског представника било би непотпуно, те је Аксел Бок уврстио у свој програм и осам ставова из Свите „Шпанских двораца“ мадридског аутора Федерико Морено Торобе, који је поред педесетак музичко-сценских остао запамћен и по бројном опусу гитаристичких дела, а бавио се и музичком критиком.
    На крају програма слушали смо две виртуозне композиције бразилског аутора Лауринда Алмеида („Волим Те“ и „Старо време регтајма“) , који је у својим делима спојио лепоту класичног израза са елементима џеза. У пет стваралачких деценија снимио је стотинак плоча, а у низу награда освојио је и Grammy, управо као први уметник који је спојио латино-америчке ритмове са елементима црначког блуза.

Омаж Јовану Јовичићу

    У трећој вечери Дессетог фестивала класичне музике „Врњци 2015“ приређен је музички омаж Јовану Јовичићу, нашем доајену гитаристичке уметности и доктору акустике који је, као и Милица Стојадиновић Српкиња – „Врдничка вила“ – угледао свет на бајковитим падинама Фрушке Горе и, добивши прву гитару још далеке 1941. заволео овај инструмент до краја живота. Преко њега заволели су га и толики други – од ћерке – јединице Дубравке – која је ипак гитару заменила клавиром, преко Борислава Хложана који му је подарио дивну и обимну монографију, до његовог „духовног сина“ – Уроша Дојчиновића, уметничког директора и душе овог Фестивала, који је, загрливши свој нежни инструмент, приредио преко три хиљаде концерата широм земног шара и, како реће, скоро да је на сваком од њих свирао неку од Јовичићевих композиција или неку од оних које је он волео да свира. Урошеве интерпретације никада нису биле имитације и управо то је код њега од првог сусрета ценио и Др Јовичић; још као гимназијалац Урош је показао снажну индивидуалност, дајући лични перчат свему што је дотакао.
    Специјални гост на овој вечери пуној љубави и поштовања за легенду наше гитаре била је Дубравка Јовичић, његова љубљена Дуца, која је идући и сама стопама свога оца била „Вуковац“ и „ђак генерације“ у Првој београдској гимназији, потом доктор музикологије (докторирала је на делима Ромена Ролана), пијанисткиња и доскорашња деканица Факултета музичке уметности, на чије је успехе Др Јовичић увек био поноснији него на своје сопствене. Вече посвећено Јовану Јовичићу није могло започети на бољи начин; из кутка прелепог „Замка културе“, дворца краљевог намесника Јована Белимарковића (који, ипак, већ показује знаке стодвадесетогодишње старости), саграђеном по узору на северно-италијанске пољске дворце тог времена – зачули су се звуци клавира. Дубравка је предивно, са носталгијом сећања на свог оца и на Алхамбру одсвирала једну од најлепших композиција Франциска Тареге – „Успомена на Алхамбру“, која и јесте најлепши део Гранаде, са својим китњастим дворцима у којима као да је оживљена чипка у камену. Потом се присетила и славног Сеговије кога је посетила заједно са оцем, у чијем је дому такође био клавир на коме је свирао његов син; од тог тренутка и у Дубравки се нешто преломило и она је оставила гитару и октренула се клавиру.
    Концерт насловљен са „Магична гитара“ оставио нам је питање: чија је гитара заправо магичнија? Јовичићева је извлачила „најсуптилније динамичке преливе постижући обиље неслућених ефеката у погледу звучних боја“ (како је запаѕила Стана Ђурић Клајн у „Политици“ после његовог концерта у Коларчевој задужбини 12. децембра 1962), а Урошева је те вечери, такође, при температури од преко четрдесет степени успоставила харизматичну моћ већ од почетних тактова сопствене композиције – „Епитафа“ (In memoriam Јовану Јовичићу),, када су престали да шушкају лепезе и програми и сви као приковани остали на својим седиштима (прилично неудобним, дрвеним – као у Бајројту), опчињени дејством једног јединог инструмента и музичара који је у стању да из њега извуче максимум изражајности. И мада се Урош извинио јер је свирао на инструменту старом само недељу дана (из градитељске радионице Драгана Нешића, чије је умеће такође промовисано ове вечери), још увек неразрађеном  и неусвираном, како је приметила Дубравка Јовичић из публике – „А у руке Мандушића Вука – биће свака пушка убојита“ – Урошева „гитаристичка пушка“ морала је емотивно ранити сваког од нас, провлачећи једну свеприсутну болну ноту као својеврсни лајтмотив и овог сећања на Јовичића и на дела која је он волео и свирао и снимао. Урош се није бојао компарације, знајући да је његова интерпретација подједнако упечатљива, а публика је доиста уживала у свакој ноти, у најпопуларнијим и најлепшим страницама гитаристичке музичке литературе уопште, Фернанда Сора, Еитора Вила Лобоса, Федерика Морено Торобе, Франциска Тареге.
    У другом делу концерта чули смо неколико најпознатијих Јовичићевих композиција, међу којима централно место заузимају оне које су инспирисане музичким фолклором, пре свега српским, које је он довео до високе уметничке стилизације, задржавајући им лепоту изворности, природност, јасност и непосредност. У Урошевом избору била је „Мађарска романса“, „Руска свита“, „Војвођанска свита“ (кроз коју је провејавала „Милкина кућа на крају“) и „Свита из Великог рата“ – коју је написао за филм „Марш на Дрину“, где је главни композитор био Василије Мокрањац који га је замолио да и он дода овај гитаристички део са обрадама „Тамо далеко“ и „Марш на Дрину“.
    У спарној вечери под Гочем зној је текао низ Урошево лице, а на лицима неких од посетилаца потекле су и сузе.

Трио Артиум

Концерт Трија „Артиум“ на Десетом међународном фестивалу класичне музике „Врњци 2015“ у Замку културе у Врњачкој бањи донео је сусрет са младим музичарима који су дипломирали на Факултету уметности у Нишу и основали један нетипични камерни састав (глас, кларинет и клавир) за који и нема много оригиналне литературе, са изузетком „Шест немачких песама“ опус 103 Лудвига Шпора, које су и биле централни део овог целовечерњег програма. Њихово деловање упућује их и на својеврсно научно истраживање музичке литературе која би се могла транспоновати за њихов састав, па и на обраде, а како смо из програма видели, упућује и савремене композиторе да им посвете своја дела (што је случај са младим Бојаном Станковићем, чланом одличне вокалне групе „Константин“, такође из Ниша).
    Мада их је живот повео на разне стране, певачицу Маријану Радосављевић у Београд, кларинетисту Милана Ракића у Неготин, а пијанисткињу Аниту Здравковић у Књажевац, они су се вероватно још у студентским данима „препознали“ и започели сарадњу у најлепшем виду музицирања, у камерном саставу који укључује узајамну комуникативност, компатибилност и комплементарност; притом, они с поштовањем слушају једни друге, што и јесте неопходан чин у добро успостављен0ом узајамном музицирању.
    Програм Трија „Артиум“ учинио је баланс између онога што они воле и онога што претпостављају да воли летња бањска публика. Започели су са прелепом „Аве Маријом“ Франца Шуберта (која је већ доживела небројено обрада за најразличитије саставе) у свој ширини и моћи свежег и младог гласа (који уме да пева и сасвим нежни пиано, што, углавном, певачима тешко полази за руком), уз „кривудања кларинета“ и стабилни ослонац у деоници клавира. Завршили су га са „Циганском песмом“ преузетом из једне од Мађарских игара“ Јоханеса Брамса и чежњивом „Summertime“ Џорџа Гершвина коју су интерпретирали на бис. Између тога – стао је један претешки „Ехо“ италијанског композтитора Ернеста Кехлера, две обраде Бојана Станковића – „Запевала сојка птица“ и сасвим ново виђење ефектне Мокрањчеве Осме руковети („Џанум на сред село шарена чешма...“). Чули смо и „Шаљивку“ Александра Вујића „Хоћеш ли ме“ са много украсних и скоковитих тонова, а централно место припало је обимном циклусу „Шест немачких песама“ Лудвига Шпора, чувеног виолинисте – који је деонице у својим инструменталним делима водио на начин кантилене, а вокалне линије на начин инструменталног парта – у дивном, дугом, романтичном вођењу фраза, умиљато и шармантно, љупко и са мирисима јоргована, ћарлијањем ветра, пурпурним таласима, тајновитостима боли и љубави. Млада певачица постарала се да публика добије и преводе ових песама, што такође говори о озбиљности њиховог деловања и жељи да и посетиоци у пуној мери (као и они сами) осете лепоту ових романтичарских стихова.

Сопрани на 10. Међународном фестивалу класичне музике и гошћа из Јапана

    У три од једанаест уметничких вечери у „краљици бања“ чула су се три сопрана из различитих делова света.
    На мене је најупечатљивији утисак оставио најмлађи Камерни трио „Артиум“ из Ниша који је показао све добре знаке младалачког музицирања, ентузијазам и полет, свежину и добру увежбаност и међусобну комуникативност  и озбиљност. Чак су и превели све песме које су имали на програму. У њиховом саставу су сопранисткиња Маријана Радосављевић, кларинетиста Милан Ракић и пијанисткиња Анита Здравковић. И програм им је био занимљив, сачињен од познатих страница, правих бисера музичке литературе Шуберта и Брамса, до ретко извођених, романтичарских у свакој ноти „Шест немачких песама“ опус 103 Лудвига Шпора, написаних управо за овај састав и духовитих минијатура Александра Вујића и Бојана Станковића.
    Из Мађарске су нам дошли Силвија Нађ и гитариста Жолт Варга, који је, заправо, „наше горе лист“ – рођен је у Кикинди, школован у Београду (код Наде Кондић) и на Академији у Будимпешти. До 1992. живео је у Србији (у Пироту је одслужио и војску), а онда прешао у Мађарску.
    То и јесте посебна драж овог Фестивала, што он сасвим оправдава ознаку „међународни“: италијански гитариста Аксел Бок представио је дела својих земљака – Мариа Гандија и свог рођака Гвида Перкачија (уз Шпанца Торобу и Бразилијанца Лауринда Алмеида); мађарски дуо омогучио нам је да чујемо „Четири мађарске љубавне песме“ анонимног аутора из XVIII века уз музику италијанског, немачког и шпанског подневља (између осталих и Лоркине „Четири шпанске песме у класичном стилу“) и „Македонску рапсодију“ Јована Јовичића.
    Читавих пет векова музике била су на програму украјинског дуа „Музика рутеница“ Жане Гончаренко и лаутисте Константина Чечења, од раног XIII до XVII века, од предренесансних и ренесансних наговештаја и одсјаја у Италији, Француској, Енглеској и, разтуме се, у Украјини. Чули смо и „Игре из Пољске“ и дело анонимног уметника који је застао на келтској легенди о Тристану – која се појављује и код словенских народа („Триштан и Ижота“) и код Британаца и, разуме се, и (по мом) у најлепшој и најљубавнијој опери на свету Рихарда Вагнера. Један префињен, рафиниран програм у умереном темпу (углавном), у једноставним облицима строфичности, без динамичких егзалтација. Слушајући их добила сам утисак да су доиста следили мудре савете патријарха Павла: „Да нам речи буду благе, а докази јаки“.
    Украјински дуо уронио је најдаље у прошлост, а дуо виолинисткиње Мегуми Тешима и пијанисткиње Љиљане Арсеновић – отишао је најдаље у географском смислу – чак до Јапана! Мада је рођена у „земљи излазећег сунца“ и школована у чувеној школи „Тохо Гакуен“ (на једном давном БЕМУС-у њихов огромни оркестар свирао је стојећи и без диригента али савршено прецизно и синхроно и тада сам се први пут суочила са таквим музицирањем на чему инсистирају и енглески камерни оркестри, а познато је да они, мада немају велике композиторе имају доиста велике интерпретаторе управо у области оркестарског музицирања). Судбина је Мегуми Тешиму довела до Немачке и ту је на студијама упознала виолончелисту Имре  Калмана, који јој је постао најпре камерни сарадник, па супруг и колега на Академији уметности у Новом Саду. На Фестивал у Врњачкој Бањи дошла је директно из Јапана, после 24 сата вожње, а из Бање иде у Сенту где јој живи супруг и деца. Са земунском пијанисткињом Љиљаном Арсеновић она је успоставила добру сарадњу, свирајући већ неколико година заједно. Захваљујући њима, чули смо и јапанска дела Рјутара Хироте на почетку и нашег Милоја Милојевића и његову соло песму „Јапан“ у обради за виолину и клавир. Заправо, највећи део њиховог програма и припао је обрадама клавирских композиција Менделсона, Дебисија, Чајковског, чак и Фредерика Шопена (Ноктурно опус 9 број 2 Ес-дур), а ту, доиста мислим да није требало препустити клавирску деоницу виолини јер је он мислио, патио и певао клавиром. Када су му предложили – „Зашто Господине Шопен не напишете неку оперу када Ваш клавир тако дивно пева?“ – одговорио је: „Молим Вас, допустите ми да и даље певам тим инструментом!“ Тим пре што је он био перфекциониста, што је, како је забележила Жорж Санд у „Једној зими на Мајорци“ данима и ноћима размишљао над једном једином фразом, ломио пера, ридао, преиспитивао се, сумњао и на крају је искристалисао савршено. Ту ништа не треба мењати!
    Програм Мегуми Тешиме и Љиљане Арсеновић био је у обиљу разноврсностзи и прилично скоковит:: слушали смо и Верачинија и Мирка Шоуца, и Адинсела (Тема из Варшавског концерта) и Маснеа и Крајслера. Мегуми је притом шетала међу публиком (као њен мађарски колега Роби Лакатош) чиме је показала колико свира програм са лакоћом, успостављајући и присан контакт са посетиоцима.

Музичко-филмско вече

Снимак „Лаго“ Лос Анђелос гитаристичког квартета у саставу Ендру Јорк, Џон Диерман, Вилијам Кенингајзер и Скот Тинет, који је награђен Grammy наградом забележио је уживо свој концерт у Шелдон холу у Сент Луису (у Мисурију), 20. марта 2005. године. Ово изванредно DVD издање омогучило је и посетиоцима Десетог фестивала „Врњци 2015“ да упознају четворицу врхунских мајстора гитаре који својим инструментима могу да изведу све, од афро ритмова, до италијанске тарантеле, да се „поиграју“ техником блуза чак и Пахелбеловим „Каноном“ (у „Плавом еху“, тј. блузу), да са носталгијом „музички прочитају“ „Писмо од куће“... Још фасцинантније биле су њихове обраде Бахових композиција (један од Прелида из Добротемперованог клавира, Мала фуга у ге-молу, Allegro из Трећег Бранденбуршког концерта), одломака из балета „Шчелкунчик“ Петра Чајковског (Руска игра, Кинеска игра, Валцер цвећа), Друге мађарске рапсодије Франца Листа...

PS: Упозори ме љубазни господин Игор Комленић, задужен за технику емитовања да снимак траје 98 минута и да ће то бити тешко да се одседи на дрвеним столицама. Али и Вагнер је инсистирао на дрвеним седиштима у светилишту своје музике у Бајројту, сматрајући да прави љубитељи његове музике (за које је и замислио свој театар неће ни приметити неудобност седишта иако су представе вишечасовне) – а они други не треба ту ни да буду. Али, данас је Фестшпилхауз постао стециште и снобова из целог света – који уз најлуксузније тоалете који се могу игде видети понесу и свилене јастучиће. Доиста дивна и пажљива публика у Замку културе излази после концерта озарена задржавајући се на лепој тераси виле Белимарковић да своје одушевљење поделе са истомишљеницима...

Ненад Стефановић

Последње вечери Фестивала требало је да одржи концерт Андонов жичани секстет из Бугарске, но они су два дана пре тога отказали учешће. Требало је у та два дана наћи одговарајућу замену за финално вече, 30. Јула када је већина људи (па и уметника) на одмору, а и они који нису није им баш до јавног свирања на 40 степени уз хонорар који је више него скроман.
    Међутим, организаторима ове уметничке манифестације на високом нивоу се посрећило са заменом која је, чини ми се, далеко изнад прердвиђеног секстета. Подсетило ме је то на „ускакање“ 18-годишњег Артура Тосканинија који је са свог места виолончелисте стао на диригентски пулт у оперском оркестру у Рио де Женерију, јер је планирани диригент отказао, а требало је спасти представу. Сличнои се догодило и Ђерђу Шолтију који је уместо глокеншпила преузео диригентску палицу у Салцбургу (касније је увек, када би дириговао „Чаробну фрулу“ у тренутку када се појављује Папагено силазио са пулта и свирао његову деоницу (и сама сам се у то уверила 1991. На Салцбуршком фестивалу и незаборавном извођењу „Чаробне фруле“ када се обележавала стогодишњица Моцартове смрти.
    Разуме се, Врњачка Бања није ни Рио ни Салцбург, нити захвална али (углавном) музички необразована публика уме да разликује оне праве уметнике од сурогата. Али за мене, која више од пола века (а 45 година критички) прати музички живот где год да се нађе – концерт младог гитаристе Ненада Стефановића – био је право откровење. Он је комплетан уметник, и композитор и интерпретатор  и прави професионалац (свирао је у оделу и са краватом на тропској врућини, без клима уређаја). Има још једну дивну особину коју му је усадио његов професор Милош Јањић на Факултету уметности у Нишу, кога познајем од његових студентских дана као стипендисту Фонда Мадлене Цептер. У згради у улици 7. Јула одржавани су концерти тих одабраних перспективних  студената, са високим просеком. Музички саветник Милош Павловић, који је био задужен за музички сектор Фонда (госпођа Мадлена стипендирала је и најбоље студенте са других факултета) говорио ми је да је Милош Јањић најпоузданији од свих, да када се сви поразбољевају, имају испите, оду на летовања и зимовања – он увек може да ускочи са својим програмом. Било ми је много мило што је и то пренео на свог (вероватно најталентованијег) некадашњег студента, јер ми који се педагогијом бависмо нисмо само децу учили свирању, певању, историји музике, него им личним примеромдавали повода да прихватају наше и животне и уметничке ставове.
    Програм концерта Ненада Стефановића био је крајње озбиљан и сјајно изведен: „Шпанска свита“ Гаспара Санца, лаутиста и музичара на шпанском двору у коју су уткане најлепше предбарокне („гаљарда“) и барокне игре (управо најлепша шпанска „сарабанда“), пасакаља – са карактеристичним лутањем теме (што је сјајан увод у стварање фуге), у овом случају у виртуозну Фолиу.
    Централно место припало је величанственој (готово двадесетминутној) Баховој Чакони из његове Свите за виолину соло у де-молу, јединој чакони коју је написао у времену када му је умрла прва жена. Сама пратња чаконе узета је из духовне кантате „Христ је лежао у самртним мукама“ , а тема је мисаона и дубоко медитативна, свакако најлепши пример барокног варирања уопште.
    Чули смо потом и један фанданго Хоакина Турине (заправо прву композицију за гитару коју је написао неко ко није био гитариста), Трећи прелид Еитота Виле Лобоса и најзад сопствену Ненадову композицију „Посета измишљеној земљи“, написаној у сарадњи са Урошем Дојчиновићем још док је био у средњој школи, у којој провејавају дух и дамари нашег мелоса у полиметричкој пулсацији – темпераментно, захуктало и ефектно.
    Сјајан завршетак јубиларног Фестивала „Врњци 2015“ коме су поред ветерана Уроша Дојчиновића и његовог дивног омажа Јовану Јовичићу и изванредног програма украјинског дуа „Музика рутеница“  памтити управо и по овим млаим уметницима школованим у Нишу на Факултету уметности, Трију „Атриум“ и Ненаду (доиста је тако квалитетан уметник „ускочио“ НЕНАДано у Фестивал)!

Бетовенов фестивал у Бону, септембар 2015.

„Veränderungen“ (промене)

Овогодишњи Бетовенов фестивал у Бону одвијао се под геслом „Veränderungen“ (промене) и готово на сваком концерту могли смо наслутити колико су организатори бонске манифестације испоштовали ово гесло.
    У једнонедељном боравку вашег извештача  са Фестивала који је трајао од 4. септембра до 4. октобра 2015. један од најеминентнијих у том смислу био је концерт приређен у аули бонског Универзитета (који је један од најстаријих у овом делу света, oснован је у последњим деценијама XVIII века), чија је „звезда водиља“ био почетни став Прве Бетовенове симфоније у Це-дуру опус 21. Чули смо га најпре у Листовој клавирској обради, у извођењу 22-годишње пијанисткиње Маријам Батсашвили, апсолвенткиње Високе школе за музику „Франц Лист“ у Вајмару. Сâм Лист је обожавао Бетовена од најранијег детињства. Његова слика налазила се у Листовој дечјој соби и када би га питали шта жели да буде кад одрасте – одговарао би да жели да „буде као онај“ показујући прстићем на слику. Са дванаест година (1823) наступајући као „чудо од детета“ упознао га је на концерту у Бечу. Мада је постао сјајан оркестарски композитор, творац (једноставачне) симфонијске поеме и (троставачне) програмске симфоније, Лист је остао превасходно пијанистички виртуоз, „клавирски Паганини“ – како су га прозвали савременици. Све је чуо кроз клавир, а многа дела која је волео транскрибовао је за црно-беле дирке, између осталих и бесмртну Бетовенову Пету (судбинску) симфонију. За разлику од њега, Бетовен, који је такође био пијанистичко „чудо од детета“, који је касније написао чак 32 изванредне клавирске сонате и пет клавирских конццерата ипак је највише стваралачке домете досегнуо у оркестарској музици и његових девет симфонија имају на репертоару сви светски оркестри.
    Прва Бетовенова симфонија настала је на прелазу из XVIII у XIX век, одајући још увек утицаје Хајдна и Моцарта (посебно у почетној теми првог става), која и избором тоналитета а и тонским материјалом асоцира на „Јупитер“ симфонију „салцбуршког генија“. Ипак, већ се наговештава нови дух и снага бетовенског израза, мада су се овде потпуно испуниле пророчанске речи грофа Валдштајна да је Бетовен примио Моцартов дух из Хајднових руку.
    Листова клавирска обрада је и поред свог техничког умећа великог „Паганинија за клавиром“ минорна у односу на оригиналну оркестарску поставку коју су представили чланови Бетовеновог оркестра из Бона под управом Кристофа Прика откривајући све оне танане нити сјајних идеја и моћне оркестрације , срочене кроз необичан почетак септакордом у лаганом уводу, преко ритмички оштро профилисане главне теме, која после модулације води у Моцартовски сањалачку споредну тему коју експонирају обоа и флаута. Ма како волели клавир, ту чаролију звучних боја овај инструмент ипак не може да одрази.  Сажети развојни део изречен је већ на изразито Бетовенски начин, са игром мотива и разноврсношћу нових комбинација и обрада.
    После (веома дугог) говора Нике Вагнер, уметничке директорке Фестивала и Вагнерове праунуке, чули смо дело инспирисано овим стацвом Штефана Шлајермахера из 2010. године, тада педесетогодишњег композитора, који се највише задржао на тзв. „глави треме“ уводног мотива, разрађујући је по принципима минималистичке технике, потенцирајући драматични ток Бетовенове партитуре, запостављајући њене лирске компоненте, чији спој заправо и чини онај идеал јединства супротности, карактеристичан за његово стваралачко умеће.

Дајшин Кашимото и Константин Лифшиц на Бетовеновом фестивалу

Изванредно камерно вече са дивно одабраним програмом приредили су у Бетовеновој кући јапански виолинист Дајшин Кашимото, први концертмајстор Берлинске филхармоније и руски пијанист Константин Лифшиц, пасионирани камерни музичар који је свирао са највећим гудачима данашњице (Кремером, Венгеровим, Мајским, Ростроповичем, Гутмановом)... Са Кашимотом је снимио свих десет Бетовенових соната, а посебно је обожавалац Баха, што је и представио у Бетовеновом родном граду.
    Неколико уметника определило се ове године да обележи седамдесетогодишњицу смрти Антона Веберна, те је и Константин Лифшиц интерпретирао његове троставачне Клавирске варијације опус 27 из 1936, у којима је спојио импровизаторски дух са скерцозним карактером Бадинерија из Бахове ха-мол Свите, не одступајући ни од начела свог дванаесттонског система. При свему томе, сетих се Моцартових речи: „Музика не сме никад, ни у најјезгровитијем стању да вређа ухо, она мора изазивати задовољство, мора у свако доба остати музика“...
    Кашимото и Лифшиц представили су и две сонате: Шесту Бахову петоставачну у Ге-дуру, са раскошном клавирском фантазијом средишњег (и најлепшег) става и Другу Брамсову у А-дуру опус 100, која је строгом Ханслику деловала „као савршена целина неког складног троугла“. Назвали су је и „Meistersinger Sonate“ (Соната Мајстора певача), јер јој је почетак сличан Валтеровој наградној песми из Вагнерове опере, а добила је име и „Thuner Sonate“, јер је настала на језеру Тун, за време летњег одмора у Швајцарској.
    Ипак, највише уметничке домете извођачи су досегли интерпретацијом Бахове Чаконе (петог става из Друге Бахове Партите за виолину соло у де-молу), коју је најпре одсвирао јапански уметник избрушеним и савршено чистим сваким тоном четворотактне теме у троделном метру кроз 64 невероватно маштовитих, чудесних варијација које су назвали „тријумфом духа над материјом“. Великим пијанистима као да је било жао што ово ремекдело свирају само виолинисти, те су Менделсон и Шуман дописали клавирску подршку, Феричио Бузони је начинио транскрипцију за клавир, а Брамс је дао верзију само за леву руку и управо ову технички бравурозну и силовиту верзију представио је сјајни пијанист Константин Лифшиц.
    Били су у праву они који су се  поигравали значењем Баховог имена (Bach је на немачком – поток). Говорили су: „Das ist nicht Bach, das ist Meer“ (то није поток, то је море); за мене - „Das ist nicht Bach, das ist Ozean“ (то није поток, то је oкеан)!

„Dansekompani“ на Бетовеновом фестивалу у Бону

Сву моћ и сугестивност савременог пласа приказали су чланови „Dansekompani“ из Гетеборшке опере. Гостовали су са два једночина балета. У првом „Noetic“, по Платоновом латинском тексту на чијој је филозофији Хорацио обликовао своје песме – музика пољског композитора Симона Броске сјајно је комуницирала са белгијско-мароканским кореографом Сиди Ларби Черкаоуием, уметником изразите, веома драматичне индивидуалности са религиозним и етничким идентитетом. Јединство су остварили и са диригентом и виолинистом Хенриком Шефером, музичким директором  оркестра Гетеборшке опере, асистентом славног Клаудија Абада у неколико пројеката Берлинске филхармоније, са шведском певачицом и харфисткињом Мирјам Андерсен, експертом за националну музику и грегоријнско певање и са јапанским перкусионистом, флаутистом (на бамбусовој свирали) и кјокјуистом (врста националне виолине, веома подсећа на древну кинеску ер-ху) Чого Јошиијем. Игра сјајних плесача приказала је дихотомни свет контраста: разума и душе, добра и зла, задовољства и бола, водећи нас кроз плес са обручима ка једноставности Хорацијеве истине: „Carpe Diem“.
    Други балет  „Меtamorphosis“ (Метаморфозе), у кореографији токијског уметника Сабуро Тешигаваре сјајно се уклопио у гесло овогодишњег Бетовеновог фестивала - „Veränderungen“ (промене). Мада је струдирао класични балет, светску славу овај уметник стекао је кореографијама савременог плеса. О свом балету је рекао да афирмише констатну трансформацију животне снаге, да то није форма, него „квалитетрна транзиција кроз покрет, то је трансформација егзистенције“. Не постоји јединствена и целовита снага тела, све је склоно променама. Ми стално губимо и проналазимо поново нашу равнотежу „као арабеске у уметности, ја мислим; као арапска шара или јапанска калиографија“, рекао је Тешигавара.
    Ту своју кореографску причу дочарао је уз помоћ музике a cappella Мориса Дирифлеа из 1960. године, базиране на грегоријанским мелодијама, мотету  „O sacrumn convivium“ Оливијеа Месијана из 1937. и Мориса Равела „Soupir“ (Уздах) из 1913, по стиховима Малармеа, дочаравајући идеју водиљу баланса „динамичког еквилибријума“, тј. равнотеже.

Сол Габета и Бертранд Шамају на Бетовеновом фестивалу у Бону

Предивно вече Бетовенове и Шопенове музике за виолончело и клавир приредили су виолончелисткиња из Аргентине Сол Габета и француски пијаниста Бертранд Шамају. Геније из Бона је тврдио да „права уметност остаје за вечност“ и да је „музика веће откровење  од сваке мудрости и филозофије“  а ипак се у неверици питао – „шта сам ја ако се упоредим са свемиром?“
    Да могу да му одговорим рекла бих му да је он међу најсјајнијим звездама у васиони и да је у вечности оставио блистав траг сваком исписаном нотом говорећи најлепшим могућим и јединим универзалним језиком – језиком музике, коју је Клајст  с правом сматрао „кореном свих осталих уметности“!
    Слушали смо седам Бетовенових Варијација по теми дуета Памине и Папагена из „Чаробне фруле“ - „Bei Männern, welche Liebe fühlen“ (Код мушкараца који љубав осете), у којима се свесно трудио да сачува једноставност и чистоту Моцартовог дурског и спорог Менуета, дозвољавајући виртуозни замах једино у финалној, шире конципираној варијацији. Потом смо чули његову трећу (и најпопуларнију) Сонату у А-дуру опус 69, насталу у време стварања најпопуларније Пете симфоније (1807), а после клавирских ремекдела Валдштајн сонате и Апасионате. Уметници су сјајно уронили у изванредно исклесану, узвишену тему почетног става, пијаниста је својим инструментом дочарао драматични, готово симфонијски ток овог камерног ремекдела, а виолончелисткиња је шармантно потцртала немирне синкопе у Скерцу.
    Немачки пијаниста Вилхелм Ленц, који је извршио поделу Бетовеновог стваралаштва на три развојне фазе – дефинисао је Шопена као „Рафаела клавира“. Хајне је рекао – „Шопен је велики, генијални композитор, којег заправо треба помињати само у друштву Моцарта или Бетовена или Росинија“.
    Сол Габета и Бертранд Шамају довели су га (по Хајнеовој замисли) у друштво са Моцартом и Бетовеном, а његову музику као да је дефинисао Карлај тврдећи да је заправо „музика језик анђела“ или Кандински, који је мислио да је „душа клавир са много жица“.
    Шопен је клавиром могао да изрази све емоције; ретко се удаљавао од њега, а када је то у пар наврата чинио удруживао га је са виолончелом, какав је случај са једном од најлепших соната за овај инструмент у ге-молу опус 65, која је настала годину дана после треће клавирске. Она је била и на програму последњег концерта који је Шопен одржао 1848. године, када је са Огистом Франшомом (коме је соната и била посвећена) свирао три последња става. Оболелом композитору почетни став био је пренапоран.
    Шопенови пијанистички манири осетили су се од почетка, у дугој клавирској интродукцији која као да најављује какву баладу, а елегична тема виолончела у лаганом ставу веома посећа на музику ноктурна.
    Поптуно мимо свих очекивања, Шопен је написао и Велики концертантни дуо по Мајерберовим темама из опере „Роберт ђаво“, јер и када су га питали зашто не пише опере кад већ има толико дивних мелодија у глави одговорио је да му је довољан клавир да их у њега стави. Поготово што је „Роберт ђаво“ – „велика опера“ која је средином XIX века била у Паризу „у моди“ али њена масовност, па и гломазност – сасвим одудара од крхког Шопеновог сензибилитета. Захваљујући овим одличним младим уметницима чули смо и ове необичне тактове.
    Аргентинска виолончелисткиња (која ликом веома подсећа на нашу Мају Богдановић) свирала је на дивном инструменту (Гвадањини из 1759. године), пијаниста је свирао на широм отвореном Стенвеју постижући нежна пијана и упечатљиве градације и остварујући један од концерата за памћење на Бетовеновом фестивалу.

Зубин Мехта на Бетовеновом фестивалу у Бону

У аутобиографији „Партитура мог живота“ Зубин Мехта је записао: „За мене је музика све; она је и смисао и начин живота и снага... могао сам да радим оно што сам највише волео; да стварам музику, живим са музиком и људима доносим радоист“.
    У Беч је дошао са 18 година да студира клавир, композицију и контрабас. Четири године касније – победио је на Међународном такмичењу диригената у Ливерпулу. Те исте 1958. године први пут је дошао у Београд; било је то његово прво инострано гостовање.
    За који дан, 20. септембра, осми пут ће гостовати у нашем граду. Када је био последњи пут рекао је новинарма:
„Бескрајно се радујем што поново долазим у Београд, што ћу музицирати са колегама из Београдске филхармоније и што ћу моћи да помогнем фондацији овог предивног оркестра“.
Зубин Мехта, жива легенда класичне музике, гостовао је на Бетовеновом фестивалу други пут; први пут, било је то пре 44 године, 18. септембра 1971. када је први пут у тадашњи главни град Немачке дошла Израелска филхармонија, са солистом Данијелом Баренбојмом, који је пореклом руски Јеврејин и који је интерпретирао Трећи Бетовенов клавирски концерт у це-молу. На програму те вечери биле су и Малерова Прва симфонија и „Трагична увертира“ Јоханеса Брамса.
    Овогодишњи Бетовенов фестивал отворила је 4. септембра (он, иначе, траје до 4. октобра 2015) Државна капела Берлина са диригентом Данијелом Баренбојмом, а сутрадан је његов колега Зубин Мехта дириговао Израелском филхармонијом и последњом Малеровом Деветом симфонијом, насталом годину дана пре композиторове смрти, коју он није дочекао да чује јер је изведена годину дана пошто је преминуо, у Бечу, са диригентом Бруном Валтером. Тонални центар и код Бетовенове Девете и код Малерове је ДЕ (код генија из Бона де-мол, код Малерове, коју је Херберт фон Карајан сматрао да „долази из другог света, да долази из вечности“ – је Де-дур). И мада је Шенберг сматрао да је она отишла корак назад у односу на његову филозофију, она је управо широм отворила врата музичком експресионизму утичући на Бартока и његов „Аllegro barbaro“ и Стравинског и његово ремекдело „Sacre du printemps“ (Посвећење пролећа). Истовремено, она се и сама служила цитатима, инкорпорирајући у почетном ставу тему из Бетовенове чувене Сонате „Les Adieux“ (Збогом), а у финалном теме из сопственог циклуса „Песме о умрлој деци“. И управо у тим оквирним, лаганим ставовима (што је доста неуобичајено, са изузетком бесмртног „Adagio lamentoso“ из Шесте симфоније Чајковског) – маестро Зубин Мехта је дао максимум изражајности, обликујући ставове дубоког спокојства, наслућеног као код Вагнера у последњим тактовима „Парсифала“, са много раздирућих, безпреболних Амфортасових емоција које ипак налазе мир у завршним исповедним, тестаментним нотним уздасима.
    Маестро Мехта, са повређеном ногом изашао је на позорницу са штапом и дириговао се седећи али то нимало није умањило врхунски уметнички догађај овог изванредног и дела и врхунски креативног извођаштва, посебно у дугом „Аdagissimu“, како је финални став дефинисао Малеров биограф Ханс-Хајнрих Егебрехт. Кроз његових 185 тактова огромних градација и енормних патњи – Малер и Мехта завршили су Девету симфонију у небеском pianissimu треперења високих гудача и харфе.

Росинијев фестивал у Пезару

Il Viaggio a  Reims
17. август 2015.

Ово је било моје четврто ходочашће у Пезаро. Надам се да ћу после, можда,  још десет посета, успети да чујем и видим сав опус Росинија, његових  37 опера.  Не ради се, да признамо, о једном од највећих великана класичне музике, али зато је сваки сусрет са његовим операма буфо, семи-сериа и сериа, прослава композиторовог савршеног владања оркестарском палетом и вокалном полифонијом, посебно у великим ансамблима.
    Ове године је последња сезона Алберта Зеде, кao музичког директора Фестивала у Пезару, врсног диригента који је заслужан за многа дефинитивна издања Росиниjeвих партитура. У својој 87. години живота,  одлучио је да се повуче. Фестивал у Пезару је, тако, добио новог уметничког директора, маестра Ернеста Палација који је у своје време  имао пристојну светску каријеру као тенор „di grazia“, a такође и врсни менаџер, који је уз остале открио и супер тенора Хуан Дијега Флореза. Палацио је већ поклонио Јужној Америци кратки, али успешни годишњи фестивал опере у његовој родној Лими, о којем се писало на страницама ове ревије: на фестивалу увек пева Форез па тако  привуче публику из целог света.
    Вратимо се, на кратко, маестру Зеди чије је једно од највећих достигнућа оснивање Академијa Росиниjанe која редовно прима веома младе таленте. Њима  се пружа шанса, пре свега, да заједно певају у ансамблу опере „Il Viaggio a Reims“, а такође добијају и мање улоге у другим операма. Многи од њих, да поменемо само Олгу Перетјатко о којој ће се писати касније, су брзо направили, после искуства са маестро Зедом, велику светску каријеру.
    Сви солисти овогодишњег „Il Viaggio a Reims“ су били вредни пажње, али, ето, усуђујем се да прорекнем блиставу каријеру младом јужноафричком тенору  Сунибој Дладији, који је певао каваљера Белфјора. Није само задивио  префињеним  лирским тенором, већ и изврсном сценском појавом и заиста одличном глумом. Верујте, о њему ће се ускоро чути широм света. Не само ради своје црне пути, већ управо ради сличног репертоара и тембра,  подестио ме је на америчког тенора Лоренса Браунлијаса почеткa његове каријере, уз Флореза свакако најбољег експонента белканта.
    „Il Viaggio“, у поновљеној представи режисера Елизабете Курир и одличних костима Пепе Ојангурен, и даље забавља: ни једне године нећу пропустити ову представу која је редовно на репертоару, јер је то сјајна прилика даупознам нове младе, будуће звезде. Представу је водио још један члан Академије Росинијане, венецуелански диригент Мануел Лопез Гомез, продукт чувене „Ел Система“ школе које је публици поклонила једног од најбољих и најцењенијих диригената на свету, Густава Дудамела.

„Messa di Gloria, кантата а Il Pianto d´Armonia sulla morte d´Orfeoи“, лирска сцена са хором „La Morte di Didone“,
18. август 2015.

Велики део Росинијевог опуса, пре његовог одласка у Париз, везан је за Напуљ, а посебно за театар Сан Карло. Његова „Messa di Gloria“ је изведена први пут  далеког 24. марта 1820. у цркви Сан Фернандо. Немачки композитор Милтиц, тврди да му је Росини признао да је дело компоновао за два дана, што би било феноменално чак и за овог, у то време, тако плодног композитора. Занимљиво је да је миса, коју је Росини желео да после Напуља изведе на другим бинама, остала загубљена у архивама цркве Сан Фернандо пуних сто година, а и данас се ретко изводи. 
    Миса се састоји од хорске деонице „Kyrie Gloria“, подељена на „Gloria“ за хор и солисте,  „Laudamus“ за сопран, „Gratias“ за тенора, „Domine Deus“ за сопран и алт, „Qui tolis“ за тенор и хор, „Quoniam“ за бас и коначно фугу „Cum Sancto Spiritu“ за хор. Брзина компоновања је натерала Росинија на разне махинације: „Domine Deus“ трио је трансформација дуета Зенобије и Арсаћеа из опере „Aureliano in Palimira“. Неки музиколози тврде да је Росинију  мајстор контрапункта, Раимонди помогао у фуги „Cum Sancto Spiritu”, а „Laudamus“ подесећа на мотиве из опере „Bianca e Falliero“. Такође је, још смелије и без много стида, позајмио „Marcia religiosa“ из Мајрове опере  „Аталиjа“, која је те године требало да буде изведена у Напуљу и унео ту тему у  увод за хор анђела у деоници „Gloria“. Касније је ту мелодију пресадио  у једну од својих познатијих увертира за оперу „Опсада Коринта“ (Le Siege de Corinthe).
    Какве год критике музиколози могу да упуте на ову партитуру коју је композиторов савременик  Милтиц назвао “Рагу Росинија”, можемо се  можда  сложити да се ипак ради, како то каже  Росинијев савременик  Серђио Рањи,  о “племенитој миси”.  Успеху представе су посебно допринули најбољи могући солисти који се данас могу сакупити, у складу са сјајем протагониста премијере у 19. веку када су певали најславнији тенор бел канто периода, Рубини и кастрато Моисе Тарквинио. У Пезару су квинтет солиста водили Хуан Дијего Флорез, чији је сваки наступ  догађај за себе, јер је вероватно данас најбољи интерпретатор Росинија, и исто тако познати аустралијски сопран који своју каријеру прави углавном у Италији, Џесика Прат. О њеним наступима у Пезару и Лими се више пута писало у овом листу. Квинтет солиста су употпунили руски мецоспран Викторија Јароваја, тенор Демпси Ривера и бас Мирко Палаци.

Кантате

„Il Pianto d´Armonia sulla norte d´Orfeo“

Фратар Станислао Матеи, Росинијев учитељ контрапункта је сваке године највреднијем ученику дао прилику да се истакне компоновањем кантате. 1808. године, та је част припала Росинију који је тада имао само 16 година. Нацрт композиције требало је послати професорима како би дали критике и тражили исправке. Росини, који ће касније у Паризу тврдити да сколастичка правила постоје да би била окови за лоше композиторе, ипак је питао свог ментора за разлоге неких правила. Одговор  Матеија је био “Зато што је уобичајено да се тако компонује”!
    Кантата се састоји од увертире, која је можда најлепши  део овог дела у коме је композитор показао већ у том дечачком добу смисао за драму.  После увертире следе хор „Quali i campi Rodopei“, арија „Nelle spietate Furie“, и после другог речитатива „Ma che tu desti gia“, арија са хором „Almo piacer de´Numi».
    Хуан Диего Флорез се показао, као и увек, као мајстор Росинијевог вокалног идиома, а имао је неколико прилика  да прикаже своје чувене високе ноте у другој октави.

„La Morte di Didone“

Друга Росинијева  кантата, компонована у његовој 18. години, има занимљиву историју јер је посвећена Естер Момбели. Њена маћеха, прва супруга Доменика Момбелија, оснивача музичке династије, била је прва грофица у Моцартовиј „Фигаровој женидби“. Његова ћерка Естер ће после постати протагониста у дванаест Росинијих опера, и на крају бити прва Мадам Кортезе у „Il Viaggio a Reims“.
    Овог пута, Росини није био принуђен да се покорава сколастичким догмама и био је једноставно инспирисан младом примадоном. Велика срећа за нашу Дидону у Пезару, јер је Џесика Прат показала своје бројне квалитете укључујући и савремено сигуран и снажан високи регистар. Росини је  сматрао да Дидона, као краљица, ето, мора да буде на неки начин примадона, и да мора имати савршен глас и технику. Прат, која испаљује салве нота фортисимо у трећој октави,  управо је таква примадона.
    Подестимо се да је мотив Дидонине смрти једна од најпознатијих тема за  скоро 100 опера (најпознатије су вероватно Перселова, па после ње  Берлиозова), док су се чак и инструментални композитори латили овог мотива, као Тартини за виолину и Муцио  Клементи за клавир.
    Ова кантата такође почиње увертиром , а онда следе речитативи и две арије: 
„Se dal ciel pieta non trovo“ и још бриљантнија „Per tutto l´orrore“ која као да предочава драму коју ћемо после више година чути у завршној сцени још једне  Росиније одбачене љубавнице -  Армиде.
    Џесика Прат сваким наступом доказају да је „prima donna assoluta“, пре свега у операма Росинија и Доницетија. Интересантно је да је Хуан Дијего Флорез ипак искористио свој статус супер стара и наговорио дирекцију фестивала да после Мисе прво буде извездена друга кантата, па тек онда прва, да би он, како то звездама приличи, завршио вече. Свеједно, за такав глас вреди путовати, као што сам ја, 24 сата, да бих стигао до Пезара. Још  један незаборавни догађај  са фестивала!

„La Gazzetta“
20. август 2015.

Ова представа Росинијеве опере, компоноване 1816. године за Театро деи Фиорентини, најстарији театар у Напуљу, приказала је све оно најлепше што фестивал у Пезару може да понуди када окупи врхунску, не само  музичку већ  и сценску  екипу.
    Визуелно, ово је био прави тријумф, утолико важнији јер је либрето до те мере блесав да се не вреди потрудити и препричати га. Није важно! На сцени, на којој се радња, како то доликује опери буфо, одвија муњевито, измењују се таблои високе комедије. Наравно, као и увек код самокритичног Росинија, жене су паметније, виспреније, него мушкарци, тачно знају шта желе (као и Розина, Изабела и Фиорила). Очеви су досадни и иако сматрају да држе конце судбине у својим рукама, на крају опраштају враголије ћеркама и дозволе им да се удају за своје изабране момке. Иниспирацију је Росинију дао Голдони својом драмом „Matrimonio per concorso“, а либрето је написао Ђузепе Паломба. Посао му је био тежак, јер је Росинији окитио своју партитуру материјалом из ранијих опера тако да су нови текстови морали да се прилагоде већ постојећој музици.
    Сценографија Мануеле Гаспарони, костими Марије Филипи, осветљење Фабија Росијаи пре свега режија Марка Карнитија, били су прави хероји представе,  једине нове продукције на фестивалу ове године. Наравно, треба истаћи и диригента Енрике Мацолу  који је водио оркестар и хор Комунале ди Болоња као и солисте које ћемо касније похвалити. Карнитијев изванредан „coup de theatre“ био је додати лик, углавном мимски, Дон Помпонијевог слуге  Томасина (Ернесто Ламe). Служи као тумач одлука и размишљања Дон Помпонија, али пре свега да прима ударце када је господар фрустриран. Ернесто Лама и Никола Алаимо су током целе представе неодољиво подсећали на Станлија и Олија и при свакој појави силно забављали публику.
    Верујем да  ће многи пожелети  да се подсете и виде ову незаборвну предству,  па ме радује да мoгу да Вам јавим да је фестивал снимио представу и направио   ДВД  којиће моћи да се добије  од следеће године: нећете се преварити ако га купите.
    Уобичајена критика за самоплагиријазам не изостаје ни овога пута: Росини је дарежљиво позајмио свој инструментални и вокални материјал из „Il Turco in Italia“, „La pietra del Paragone“, „Torvaldo e Dorliska“, „L´equivoco Stravagante“ и чак из “La Cambiale del Matrimonio“. Материјали никада нису били копирани ин тото: увек су неки елементи мењани или додати.
    А певачи? Толико талента! Ево још једног примера како је Академија Росинијана прави расадник будућих примадона: само две године пошто је 2014.  дебитовала као Корина у „Il viaggio a Reims“, млади и прелепи јерменски сопран Хасмик Торосјан, била је Лизета у Газети. Ликa и стасa  модела са писте, грациозна, савршена глумица способна да се са неупоредивом лакоћом пење у својим деоницама у стратосферске висине (није ни чудо јер је и Краљица ноћи у „Чаробној фрули“ на њеном репертоару). Уз то већ  одлично влада росинијевским вокалним идиомом. Иако на самом почетку каријере, већ  је певала у Француској, Немачкој, Аустрији, Финској, Британији, Сједињеним Државама. Швајцарској Италији, Русији па чак и у Бразилу, Аргенитни, Уругвају, Кореји и Новом Зеланду. Лизетина каватина „Presto dico, avanti, avanti“ и арија „Eroi li pui galanti“ били су апекс њеног вокалног умећа.
    Херој вечери, ван сумње је био Никола Алаимо као Дон Помпонио Сторнионе, коме се, како видите,  ипоимeнy, Росини подсмева. Почев од своје фалстафске дијафрагме и стомака, до покер лица које после мајсторки прави гримасе већ  према догађајима у опери, Алаимо је увек доминирао сценом. Највећии квалитети су ипак и пре свега одличан глас и техника, како у парландо деоницама тако и у аријама, на пример, у каватини „Co sta grazia, e sta portata“. Занимљиво је приметити да либрето омогућује Помпонију да говори само на наполитанском дијалекту, који је до 19. века био посебан језик. Росини је писао мајци док је радио на партитури да се боји рада на овом карактеру, јер не разуме довољно добро наполитански.
    Споменимо и остале солисте: Максим Миронов (као Алберто) који се истакао већ у првој арији „Ho girato il mondo entero“, и после у „O Lusinghiero Amor“ (елегантно фразирање објашњава зашто се већ појављује на тако захтевним сценама као што су фестивали у Глајнборну и Екс ан Провансу),  Вито Прианте као Филипо, пре свега у арији „Quando la fama altera“, Рафаела Лупинаки као Доралиће (Ah se spiegar potessi) и Хозе Мариа Ло Монако као Мадам Ла Роз   која је такође показала велики глумачки таленат и побрала велики аплауз за арију „Sempre in Amore“.
    Не смемо заборавити ни оркестар под палицом Енрика Мацоле који се већ    истакао у увертири ,која ће се, да се подсетимо, касније прославити  још  више када jе Росини адаптира у свом  ремек делу „Пепељуга”.
    За оне које желе да  чују материјале из ове опере, постоји видео снимак целе опере из 2014 године на YouTube.
    Поред тога издати су и следећи ЦД-ови: снимак из 1960. године, са Итало Тајом, оркестром „Алесандро Скарлати“ и хором „Сан Карло театра“ у Напуљу,  где је диригент био Франко Kараћиоло; из 1977. године са оркестром и хором „dellaRadio Svizzera Italiana“, са диригентом Бруном Ригачијем; из 1995. са „Посен симфонијским оркестром“ и диригентом Bилхелмом Кеителом; из 2001. године снимак са фестивала у Пезару са диригентом Маурициом Барбаћинијем и Стефанијом Бонфадели као Лизетом; други снимак из 2005. године са истим диригентом, али хором и оркестром „Gran Teatro di Liceu“ у Барцелони. Коначно, из 2007. године у продукцији Наксос компаније са диригентом Кристофером Франклином, и чешким Камерним Солистима из Брна, где је најпознатији солиста био Мајкл Спајрс, сада чести посетилац Пезара.

„La Gazza Ladra“
(„Сврака Крадљивица“),
19. август 2015.

Ово је једна од најзанимљивијих Росинијвих опера: пре свега, прави је маратон, скоро као „Виљeм Тел, траје нешто мање од четири сата, и комбинује елементе опере буфо и опере сериа. Тако је и крштена као опера семи-сериа. Написана је за Скалу 1818. године,  а либретиста је био Ђовани Ђерардини, по новели „La pie voleuse“ Жан Мари Теомора Бамуена и Луис – Шарла Кењиеа. Росини је оперу прерадио више пута, последњи пут за Париз 1866. Занимљиво је да је прва представа ове опере у Сједињеним Државама изведена баш на француском језику у театру Њу Орлеанс, где је још увек владала француска култура доминација.
    Ушла је врло брзо у опус најпопуларнијих опера Росинија, јер је већ увертира једна о најпознатијих које је Росини  икада написао.
    У ансамблу за истани је било слабог места: за нас са Балкана је занимљиво да чујемо да је хрватски бас Марко Мимица постигао огроман успех као зли градоначелник Готардо. Истакао се у каватини „Il mio piano e preparato“, а после у дуету са Нинетом, терцету са Нинетом и Фернандом и у ансамблима.
    Мимици је помогла и његова одлична глума и атрактивна сценска појава. Не чудимо се да је поред позорница у Загребу већ  побрао успехе  као члан „Deutsche Oper” Берлину. Још један је доказ огромне вредности колевке младих талената које гаји Академиа Росиниана, јер је прошле године дебитовао као Лорд Сидни у „Il Viaggio a Reims“. О њему ћете сигурно још много чути.
    Најпознатији члан ансамбла је била Лизета Грузијског сопрана Нино Мачаидзе.  Њен велики талент је добро познат  и данас се  може чути и видети на свим познатим оперским сценама света и то са најбољим партнерима: на yоu тубе-у можете чути комплетан снимак њене Елвире у Пуританцима са Хуан Дијего Флорезом. Недавно се истакла и као Гуноова Јулија док јој је Ромео био  Роландо Вилазон  на фестивалу у Салцбургу. Побрала је и велике успехе  у  Ковент Гардену, Метрополитену, „Bayerische“ и „Berliner Staadsoper“, барцелонском Лицеу, Париској  опери и опери у Лос Анђелесу. Њена егзотична лепота је велики додатни квалитет (баш као да је за њу Рахмањинов написао своју славну песму „Ne pevaj mi lepotice pesme Gruzije“). Вокално, њена каватина „Di piacer mi balza il cor“, дует са Фернандом „Ieri, sul tramontar del sole“ и „Come frenare il pianto!“ и са Пипом, „Deh pensa che domani“ и „A mio nome, deh, consegna“  приказали су раскошан глас лепог тембра. На жалост, како је то приметио и један енглески критичар, њена глума је скоро непостојећа: она је дива, то нам је свима јасно, и ма у којој опери пева “диву” . Тaкo нe дозољава опери да буде оно што је у самој дефиницији: драма са музиком.
    Најбољу вокално драмску интерпретацију дао нам је бас Алекс Еспосито као Нинетиног  отaц Феранда Вилабелa. Било је занимљиво да је он добио најдуже овације од свих певача, посебно после своје арије „Eterni Dei, che sento“. Он је већ 10 година стално на даскама Пезара. Похављен је као фараон у „Мојсију“ на страницама овог листа 2011. године. Већ пева у Миланској Скали  као Дон Ђовани и Сарастро, а такође у Минхену, Тетру „La Fenice“, и у Ковент Гардену. Његова блистава каријера ће се свакако наставити. 
    Тенор Рене Барбера је био Нинетин вереник, Ђането, тенор „di grazia“ пријатног тембра, који се истакао у арији „Vieni fra queste braccia“, али на жалост глумац у старо-руском такозваном “семафор” стилу на кога смо већ   заборавили.
    Као и увек треба похвалити Лену Белкину као верног пријатеља Пипа која је , писало се у овом листу, постигла велики успех као Арсаће на прошлогодишњој представи „Aureliano in Palmira“.
    Ово је била реприза оперске поставке  режисера Дамиано Микелетија. Добио је идеју да ангажује индијску уметницу, акробату, Сандија Нагараџу као свраку крадљивицу која прати радњу, појављује се и учествује у свим сценама. Интересантно ван сумње, али, ако то није чиста опера буфо, а није,  каошто је саветовала Марија Калас: максимум ефекта у опери се постиже са минималним покретима. Микелети је такође дозволио  можда најружнију сценографију која се икада видела у Пезару, са бројним тубама које су недољиво подсећале или на цигарете или на  тампакс, како је то приметио и   енглески критичар  Мајкл  Миленски.  У сваком  случају, сценографија никада  није имала никакве везе са  оним што нуди партитура овог важног дела Росинија из његовор зрелог периода, са великим аријама, дуетима, и ансамблима.
    За читаоце који желе да чују (и виде) ову оперу, имају на располагању ЦД који је снимљен 1987. под палицом Николе Бартолетија са румунским сопраном Иленаом Котрубаш; снимак са представе у Театру „La Fenice“ из 1998. са диригентом Ђанкарло Андретом; видео снимак (ДВД) са представе из Пезара из 2007. године, и из 2009. године представа под палицом славног маестра  Зеде, снимак уживо са Росинијевог фестивала у Бад Вилдбаду.

„L´Inganno Felice“
(„Срећна превара“),
21. август 2015.

Фестивал у Пезару обично после  само неколико година стару поставку опере замени новом. Један од ретких изузетака је „L´Inganno Felice“ коју је Грахам Вик, тада на почетку своје међународне каријере, поставио још 1994. године. Свака његова поставка (често контроверзна, ради политичких метафора, као што је био „Мојсије у Египту“ 2011. о коме се писало у овом листу), је сценски  важан догађај. То већ знају и публике Скале, Ковент Гардена, Париске опере и Метрополитена. Дирекција фестивала још увек, после 20 година, сматра да су Вик, његови сценографи, костимографи и мајстори светла, направили  позоришни догађај који се до данас памти и још данас осваја публику а и критичаре.
    „L´Inganno Felice“ је једно од најранијих дела Росинија, по либрету Ђузепе Марија Фопе, написно још 1812. године за Театро Ђустиниани у Венецији. То делоје његов први велики успех. Опера је карактерисана као фарса, али је  типична опера семи-сериа. На тој  премијерној представи, каже један критичар чак пре више од 200 година: “Опера није могла да буде успешнија. Вешти Сињор Росини се истакао: не можемо да довољно нахвалимо толико лепота које се крију у овој музици”.  После дванаест узастопних представа, публика је доведена до таквог усхићења даје слала славује, грлице и дивље морке у правцу примадоне која је креирала улогу Изабеле, Терезе Ђорђи Белок. Толико је била успешна да је између 1812 и 1868. године, постављена на сцену 230 пута. Америчка одисеја је водила из Рио де Жанеира 1824, дo Буенос Аиреса, Монтевидеа , Сантјага да би 1832. cтигла и у Њујорк.
    Сам либрето је добро позната тема у литератури: војвода (Бертрандо) и војвотиња (Изабела) живе срећно док њен одбијени удварач  не направи
сплетку и оптужи је за неверство. Она, изгнана, доплови на чамцу до острва, једва у животу. Ту је под именом “Нисе” прихвати добар рудар Таработо представљајући је као своју нећаку. На крају мало вероватне приче, сплеткар је кажњен а војвода и војвоткиња су поново уједињени и живеће од тада срећно заувек!
    Како је онда тако брзо, већ  крајем 19. века, опера  пала у заборав? То је била судбина скоро читавог Росинијевог опуса, сем трија његових ремек дела: „Севиљског берберина“, „Пепељуге“ и „Италијанке у Алжиру“. Треба се подсетити да су чак и „Италијанка“ и „Пепељуга“ поново враћене на репертоар тек почетком 20. века када се појавла славна Кончита Супервиа, мецосопран са феноменалном техником, која је могла да са успехом пева ове улоге. Росини је једноставно изашао из моде и да нема фестивала у Бад Bилбаду, али пре свега у Пезару, ко зна колико би се вредних дела заувек  изгубило из репертоара.
    „L´Inganno Felice“ има вредне музичке деонице које се, обично, како то доликује опера фарси, ређају по стриктним правилима: хор, арије, дуети, терцети и на крају велики ансамбл, сви повезани речитативима. Сопран   Марингиела Сићилиа, још једна принова из Академије Росинијане, је певала компетентно  као грофица Изабела, а да није оставила трајан утисак чак ни у „Al piu dolce e caro oggetto“. Иако је  грчки тенор Василис Кавајас био одлични гроф, ловорике су понели баритони: Давиде Лућиано, још један таленат из Академије Росинијане, као Батоне (пре свега у арији „Una voce m´ha colpito“ i Ђулио Мастрототаро  у свом дебију у Пезару као Ормондо (са својом аријом  „Tu mi conosci assai“). Најбољи утисак је оставио бас Карло Лепоре као Таработо (посебно се публици допао његов дует са Батонеом „Va taluno mormorando“. Овај изврсни певач је, већ пуних 20 година, стални гост фестивала у Пезару.
    Опера је снимљена на више ЦДова и можете је  чути у две верзије: издавачка кућа Ерато је издала снимак из 1996. године под палицом славног диригента  Марка Минковског, док је Наксос 2005. године издао верзију са Бад Вилбад фестивала са Зедом као диригентом.
    С обзиром на велику улогу коју оркестар увек игра код Росинија, мора се споменути и млади руски диригент Данис Власенко. Он је опет диригентски продукт Академије Росинијане. Вешто је водио Синфонијски Оркестар Г. Росини из Пезара. У Русији је радио као ученик Светланова, Рождендественког, Темирканова, Федосијева и Спивакова. Ипак, тек му је Академија Росинијана дала прилику да почне каријеру по свету и тиме још једном потврдио  вредност  ове алма матер Маестра Зеде у Пезару.

Рецитал Олге Претјатко,
19. август 2015.

Сећамо се добро да смо у старој руској оперској школи имали сопране назалног звука, прикладан руским операма, али никако не у бел канту и италијанском и француском репертоару. Данac тo ниje тaкo, и низ руских сопрана и мецосопрана прави блиставе каријере по целом свету. Почело је са Аном Нетребко коју је 2007. године „Time“ лист прогласио за једну од 100 најутицајних жена на свету, а сада руским талентима нема краја. Једна од нових нада је управо Олга Перетјатко. Појавила се као члан Академије Росинијане као контеса де Фолвил у „Il Viaggio a Reims“ да би после низа улога у Пезару постигла посебан успех 2012. године као протагониста у „Matilde di Shabran“, a партнер јој је био Хуан Дијего Флорез. О њеном успеху се писало у овом листу.
    Данас се може чути у Бечкој опери, Метрополитену, на Салцбуршком фестивалу, Париској опери, Минхену, фестивалу у Екс ан Провансу, обема операма у Берлину и у многим другим. Зна да почетак своје славе дугује Пезару, па је после свог првог ЦД посвећеног баш Росинију, ове године дала рецитал у Пезару. Морамо напоменути да и Перетјатко као и Нетребко краси изузетна физичка лепота, као што можете видети са фотографије рецитала.
    Сопран је посветио први део програма руском репертору који се изузетно ретко може чути у на концертном подијуму у Пезару. Чули смо, још једном, њену завидну колоратурну технику и њен добро познати високи регистар у химни Краљице из „Златног Петла“ Корсакова. Још више се истакла када је певала на бис, вероватно најпознатију руску песму, Алабејевог „Славуја“. И на почетку 20. века, италијанске диве које су правиле велику каријеру на добро плаћеним руским империјалним театрима, као на пример Олимпија Боронат,  зналесу дa без ове арије не прође ни један рецитал. Перетјатко cе такође доказала, како се и могло очекивати, у песмама Римског Корсакова, Глинкиној арији из „Руслана и Људмиле“, а пре свега у познатим песмама Рахмањинова „Вокализа“ и „Не пој красавица“.
    Публика је, ипак, пре свега  хтела и добила је Росинија: импровизацију Корине из „Il Viaggio  Reims“ и прави ватромет „Bel raggio lusinghier“ из „Семирамиде“ са одличним трилерима и хроматским скалама и додатним вокалним орнаментацијама самог сопрана. Једина примедба која се можда може дати  је да глас  Перетјатко нема тембар који је одмах препознатив као   што је то сопран Ане Нетребко. Свеједно, метеорски успех овог сопрана је већосигуран.
    Још  једна опаска: пијаниста Перетјатко је  ништа мање него бриљантни Ђулио Запа: није то био обични   пратилац сопрана, а посебно се истакао  у кратким соло деоницама песама Рахмањинова. Сигурно нисам једини који је пожелео   да га чује као солисту.

Рецитал Никола Алаима
21. август 2015.

Млади италијански баритон из Палерма са дубоким регистром баса, Никола Алаимо, у послењх је пет година оставио дубок печат у Пезару, још од како је дебитовао као Дандини у „Пепељуги“. Од тада је његов успон био стрмоглав: „Моисије и Фараон“ у Риму, Метрополитен Опера где се враћа као Фалстаф и у „Љубавном напитку“, „Пепељуга“ у Салцбургу, „Дон Пасквале“ и „Конте Ори“ у Скали, „Моћ судбине“ у Паризу, „Љубавни напитак“ у Берлину, и „Белисарио“ у Лондону. Реситал је следио после управно феноменалног успеха као Дон Помпонио у „La Gazzetta“, опет у Пезару о коме се пише у овом броју.
    Занимљиво је да је Алаимо, као и Титто Гоби пре њега, био исто тако добар у опери буфо која га је први пут прославила   као и драмског баритона.
    После загревања у неколико италијанских песама, почео је оперским аријама: прва је била “Sois immobile, et vers la terre“ (са солидном дикцијом на  француcком језику) из „Виљема Тела“ у коме се истакао и 2013. у Пезару. Hacтaвиo je ca две арије и кабалете из белканто репертоара „O dove fuggo mai…. Ah per sempre io ti perdei …. Bel Sogno beato“ из Белинијивих „Пуританаца“, и арија Северa из “Poliuto“ Доницетија која се ретко сусреће на рециталима: „Decio, signor del mondo … Di tua beltade imagine …. No, l´acciar no fu spietato“. Подсетимо се да је  славни Бастианини постигао велики успех у овој улази када је Скала  поставила Poliutoза Марију Калас и Франка Корелија.
    Следио је Верди: пре свега кредо Јага „Credo in un Dio crudel“ из „Отела“, са прикладно промењеним тембром да пружи слику овог демонског карактера  да би онда прешао у траги-комични монолог Фалстафа „L´onore? Ladri“. У истом стилу певао је опет ретко извођену арију Санчо Пансе „Riez, allez, riez du pauvre ideologue“, да би се на крају, на захтев публике, вратио буфо фаху и   отпевао на бис чувену каватину Фигара из „Севиљског берберина“.
    Треба нампоменути да млади Алаимо има, (како да се то  учтиво каже?), колосално тело. Зато ће можда увек имати највеће успехе у комичним операма. Био је похваљен у овом листу за представу “Matilde di Shabran“ у Пезару 2012. Међутим, као што смо већ рекли, вокално и драмски, овај сицилијански баритон је на подједнако високом нивоу и у херојским баритонским улогама.
    Одличан је био и пратилац Алаима, енглески пијаниста Ричард Баркер.

STABAT MATER,
22. август 2015.

Ово дело свете музике, сувише је кратко да испуни концерт, па су фестивалски оци одлучили да га допуне, и то у првом делу,   балетом из Виљема Тела уз учешће хора који ће се поново појавити у духовној музици. Балет се обично уклони из партитуре не само зато што је опера  толико дуга, већ и  зато што се не ради о великој музици. Ипак, публика је најтоплије поздравила извођење, превасходно ради свог омиљеног, домаћег, грађанина Пезара, диригента Микеле Мариотија. Мора се признати да је само у неколико годин, од када је дипломирао 2005. овај диригент направио завидну каријеру у Скали, Метрополитену, Ковент Гардену, Париској Опери, и низу кућа у Италији, и као водитељ таквих врсних орскестара као што су Гевандхаус, и Баварски и минхенски симфонијски оркестри.
    У „Виљему Телу“, Мариоти је успео, не зна се како, да музика на звучи као помало банални  балетски дивертисман какве су сви композитори, укључујући и Вердија па и Вагнера, морали да додају за  сва своја дела извођена у Паризу.  Прави изазов за Мариотија је ипак био „Stabat Mater“.
    Неки музиколози називају ову духовну композицију “ремек делом стилистичког плуралитета”. Када је Адолф Адам, славни композитор и критичар листа „La France Musicale“ чуо првих шест деоница на приватном извођењу, прорекао је да ће дело бити контроверзно зато што Росини пише религиозну музику сасвим другачије него што су то чинили Моцарт или Керубини. Основи грех који су савременици Росинија приписали композитору  је што је смело увео театар у црквену музику. Једним делом таква примедба има доста доста хипокризије, јер када је Ватикан забранио извођење опере као музичког фаха, композитори су једноставно “пресвукли” опере у ораторије и ставили као протагонисте разне становнике неба божијега.
    Оно где Росини ипак пркоси традиционлном духу свете музике је у можда најпознатијем солу тенора „Cuius animam gementem“, у стилу марша, који се после само неколико тактова претвара у ведру оперску арију. Чињеница је ипак да су оваквом приступу погодовали разни фактори: све већа секуларизација музике у 19. веку, пракса да у црквама оргуље често свирају транскрипције популарних арија из опера (као и читавих деоница, недавно у Риму „La Vergine degli Angeli“ из „Моћи судбине“), и да се света музика често изводила у концертним салама (Бетовен је тако обично пратио  своју девету са деоницимa из „Мисе Солемнис“). У сваком случају ово дело има барем  исто толико озбиљних фрагмената у стилу традиционалне свете музике, укључујући и употребу фуге као музичке форме.
    Уосталом дело почиње хорском деоницом „Stabat Mater dolorosa“ и то у ге- молу, тоналитету типичним за тугу у италијанској опери. Управо тако „Stabat Mater“ и окончава у завршном хору „In sempiterna secula – Amen”.
    За фестивал у Пезару никада није проблем наћи врхунске солисте, па је то био случај и овог пута. Тенор је био Рене Барбера, о коме се пише у овом броју као солисти у „Свраки крдаљивици“. Савршеном лакоћом је у последњим тактовима дошао до друге октаве. Шпански сопран, Јоланда Ајанет, оставила је одличан утисак већ у дуету са мецосопраном „Quis es homo“, а посебно у свом великом солу „Inflammatus“. Ова певачица већ прави одличну каријеру у Немачкој, Француској, Шпанији и Италији, а помоћи ће свакако и њен изглед холивудске латино звезде. Руски мецосопран Ана Горјачова била је одлична како у дуетима и квартетима, тако и у својој дугој соло деоници „Fac ut portem Christi mortem“. Њен витки стас није могао да наговести смеле фортисимо ноте саврсене чистоће. Дебитовала је у Пезару, у малој улози Едоарда у „Matilde di Shabran“ да би већ следеће године постала Изабела у „Италијанки у Алжиру“, а репертоар укључује како барокну оперу и белканто, тако и Вагнера и Чајковског.
    О басу Никола Уливиеру се већ писало у овом листу са представа „Adelaide di Borgogna“. Његова каријера већ убраја наступе у Скали, Метрополитену и Салцбургу. Био је одличан солиста у „Propecatis suae gentis“.
    Овогодишњи фестивал у Пезару, затворио је “Stabat mater“, па се можда и зато осетио посебан, свечани дух представе коју је публика топло поздравила.



Фестивал ране музике
(Утрехт, 28. август - 6. септембар 2015)

Фестивал ране музике у Утрехту одржава се сваке године почев од 1982. Од полетног ентузијазма осамдесетих када су барокна и ренесансна музика коначно равноправно стали на сцену уз дела романтичног и постмодерног музичког наслеђа, већ тридесетитри године главна мисија фестивала је трагање за аутентичним музичким изразом, спојем реторике и естетике звука. Осамдесете су биле златне године истраживања и открића, својеврсни музички експеримент који нас је заинтригирао а потом и очарао изнова откривеним музичким богатством које је вековима било заборављено. Научили смо да се дивимо Баховој генијалности, али да ли смо успели да до танчина разоткријемо један давно ишчезли свет где је музицирање било нормални део свакодневице када сте се без дистанцираног дивљења могли препустити уживању и када нисте трагали за значењем јер је оно било свуда око вас?
    Сваког лета Утрехт захвати својеврсна музичка грозница. Сви причају о фестивалу, карте су распродате месецима унапред, људи са свих страна планете окупљају се у ових десет дана када град постаје светска престоница ране музике. Први, највећи и још увек најзначајнији фестивал посвећен реинтерпретацији музике касног средњег века до Бетовена, на аутентичним инструментима, још увек одолева  увреженим крутим извођачким нормама традиционално опередељених музичара. Сваке године под окриљем једне јединствене теме фестивала, откривамо не само дела композитора чија имена звуче мање импресивно поред музичких громада из скорије историје, али чија је делатност директно довела до живог музичког наслеђа данашњице. Стога  ни не чуди што ентузијазам публике не јењава већ више од три деценије. Читавим градом одзвањају мелодије од јутраљих часова до поноћи. Концерти се одржавају у седам цркви, једном позоришту, музејима, салонима и у пет сјајних дворана најновијег концертног центра ТиволиФреденбург у срцу стартог градског језгра.
    Са преко стотинупедесет концерата, посебним радионицама, академским симпозијумом, мастер класом, Фестивал ране музике ове године окренуо се ка Енглеској као инспирацији. Шта је то што карактерише енглеско музичко наслеђе? Да ли заправо можемо говорити о одређеном стилу или школи? Постоји ли уопште тај елузивни ’типичан’ енглески звук? Да ли се у нотном тексту крију смернице ка сржи енглеског духа?
    Програм је био организован у седам тематских целина: касносредњевековни, вокална полифонија из времена династије Тјудора, вирџиналисти, консорти, Персл и савременици, Хендлови савременици и дела из богате породичне музичке архиве војводе од Баклаука и Квинсберија.
    Ове године резиденцијални састав био је вокални ансамбл Вокс Луминис који се представио публици са чак пет различитих програма пропраћених свакодневним појављивањем на поподневној јавној дебати где би посетиоцима пружили освежење у виду музичког импромптуа. Сваке велери, без изузетка, нови програм, нови садржај, нови изазов. Овакве храбре и иновативне одлуке карактеришу директора фестивала Хавијера Вандама који је преузевши уметничко кормило организације пре пет година, успева да изнова помера границе у јавној перцепцији како извођачка пракса може да се преплете са захтевима данашње публике. Квалитетан и разноврстан програм пружају сада већ традиционално и одабрани млади ансамбли којима је омогућена прилика да се представе у посебној серији бесплатних концерта. На тај начин задобијене симпатије и наклоност публике, гарантују поновно појављивање што у главном програму фестивала у Утрехту, што у програмским шемамам сестринских фестивала диљем планете.
    Млади алт Јасмина Матијевић, наступила је као члан ансамбла Calliope Consort који окупља певаче из четири државе. Ево како је она оценила искуство учешћ на фестивалу:
    Фестивал ране музике у Утрехту велики је изазов за сваког музичара који делује на пољу ране музике. Током нашег првог концерта у просторијама музеја Катарајне манастира, искусили смо изузетно посвећену публику која нас је својим пријемом подстакла да и у изузетно сувом и неакустичном амбијенту, постигнемо атмосферу  инспирисане меланхолије која је најављена насловом и концепцијом програма мадригала Џона Дауленда и Џона Варда „Pessimist Gnosis or Inspried  Melancholy“.  Други концерт отворио нам је врата цркве св. Петра где је акустика и атмосфера самог аудиторијума допринела рефлектовању „друге стране огледала” програма: мистичност песимистичке гнозе. Овог пута је и публика била још многобројнија. Изузетно нам значи то што су слушаоци препознали нашу посвећеност, заједничку енергију која нас спаја и духовну суштину која је сваком понаособ у срцу. Фестивал у Утрехту остаће нам у најбољем сећању као уједно и први на коме смо наступили од оснивања групе. То је огромно искуство и подстицај који ће нас мотивисати да надаље истражујемо свој аутентичан звук, стил и сенски израз. Наши момци из ансамбла тренутно вредно раде на томе да наш промотивни материјал проследе још неким фестивалима  као и потенцијалним музичким агентурама.
    Ниједан фестивал са фокусом на енглеску музичку традицију не може да прође без појављивања ансамбла Tallis Scholars који су нам поново представили рециклирани програм Тавернерове „Мисе западног ветра“ и Бирдове „Tribue Domine“. Вокално исполирано до савршенства, музички предвидиво, емоционално дистанцирано и надасве досадно, што нажалост данас већ постаје тужна извођачка пракса ансамбала прошлошћу познатом по надахнутим интерпретацијама и смелим изборима.
    Још један од повратника и миљеника холандске публике био је и француски састав L’Arpeggiata под уметничким вођством Кристине Плухарса који се представио Персловом „Дидоном и Енејом“. Исувише сигуран збор, није могао да не остави утисак да је одлука ипак пала да се подиђе укусу масе на уштрб музичког интегритета. Чињеница да се за њихове концерте у Холандији увек тражи карта више, говори у прилог теорији коју и аутор ових редова заступа, да је уз добар пропагандни маркетинг могуће досегнути популарност уз пратећу финансијску добит чак и у индустрији класичне музике.
    Нешто маштовитији интерпретацију Персла доживели смо на здруженом концерту вокалног ансабла Vox Luminisи и инструменталног ансамбла La Fenice. Под вођством Жана Тиберија имали смо прилику да чујемо „Краља Артура“. Пeвачи су се својски трудили да оживе врцаву Драјдонову лирику, али ипак је било видно како је Тиберијев сувишан напор да одржи кохезивну нит управо супротан ефекту који је желео да постигне. Хорске нумере биле су врхунац вечери када је диспаритет музичких визија Меунијеа и Тиберија уступио место надахнутом и духовитом заједничком забавом на подијуму, што је и читава поента „Краља Артура“.
    Ансамбл La Risonanza под вођством чембалисте Фабија Боницонија, представио се опером Семела Џона Еклеса.  Премијерно изведена у Лондону 1707, чини музичку карику између Перслових сценских дела и каснијих гломазних Хендлових озбиљних опера. Боницони који се протекле деценије прославио серијом угледних и награђиваних снимака многобројних Хендлових вокалних дела, неизоставно у својим интерпретацијама доноси мелизматични италијански звук на кога нико у публици не може остати равнодушан. Иако холандска публика генерално има помало уштогљени став који се граничи са блатантним музичким снобизмом, врхунским италијанским солистима заиста се могло опростити што нису до у танчина симулирали беспрекорне вокале замишљеног изговора књижвног Енглеског језика раног XVIII века. Остаје ми још да откријем да ли је ико до сада пронашао опипљиве доказе опстанку било ког специфичног изговора минулих епоха у условима вокално-сценског извођења.
    Концерти Vox Luminis-a били су заиста врхунац фестивалског програма. Данас се ретко може срести још увек релативно млад ансамбл који упркос великој популарности, и даље успева да задржи стваралачку енергију и приземан дух. На свечаном отварању фестивала представили су нам Перслову „Музику за погреб краљице Мери II“ и елегију „O dive custos“. Изведба је била тријумфални успех, један од оних ретких тренутака када престајете да бивате свесни времена и простора, већ се добровољно препустите једном свепрожимајућем узвишеном звуку.
    Лионел Меуније, уметнички вођа ансамбла Вокс Луминиса, описује овај моменат као веома интензиван.
    “Концерт је био емотивно веома интензиван. Неколико чланова ансамбла је чак и заплакало на сцени. У једном тренутку смо се погледали и разумели да делимо исти невероватно магични моменат. Када смо запевали, осећали смо се чудесно повезани, како међу собом, тако и са публиком. Статус резиденцијалног ансамбла дефинитино представља значајан миљоказ у нашој каријери. Овде на фестивалу желели смо да направимо наративну нит која би спојила све програме, од муичке за крштења, венчања и крунисања, до погребне музике. Желели смо да путем музике дочарамо причу. Наравно, унутра сваког програма крије се једна мања целина, на пример „Светлости и сенке“ у цркви св. Петра где светлост предтсавља рођење Христа, а сенке смрт.”
    Меуније је за разлику од доста муизичара који постигавши одређени реноме, избегавају да комуницирају директно са медијима, био веома расположен да разговора за „Музику Класику“.
    “Гајим посебну приврженост ка Србији. Имао сам прилику да дођем у посету у пар наврата, и заиста сам одушевљен земљом и људима. Упознати људе за мене је веома посебно и волео бих веома да се у скорије време пружи прилика да наступамо у Београду и новом Саду. Имма доста жеља и планова. Знате ли да у Белгији постоји још један Београд? Мислим да би било сјајно на пример организовати размену ансамбала између наша два Београда. Моја визија је да путујем светом и размењујем идеје са људима који поседују исту страст ка музици. Сматрам да је дужност нас, мађе генерације, да проширимо видике и ступимо у контакт са људима са других поднебља. Великани као што су Франс Бруген, Филип Херевеге и Сигисвалд Кајкен, учинили су много пре пар деценија истражујући и пропагирајући рану музику. Толико тога можемо научити од других култура, зато је и мој ансамбл састављен од међународних чланова. Волео бих да посетимо и Аустралију, Јужну Америку и Кину. Наша је дужност да наставимо даље ка неосвојеним територијама, дотакнемо људе који још увек нису заволели нашу музику, да радимо са студентима који оснивају своје мале ансамбле, остајући увек радознали и отворени. ”
    Након овогодишњег издања Фестивала ране музике у Утрехту, да ли можемо тврдити да смо проникли до сржи типично енглеског звука?  Једини сигуран одговор је да музика руши све временске и националне границе, и да се путовање наставља све док последњи слушалац не угаси светло напуштајући дворану у некој удаљеној земљи званој будућност.