У СВАКОМ БРОЈУ
ПОКЛОН ЦД





Награда "МУЗИКА КЛАСИКА"
за 2014. годину




Награда "МУЗИКА КЛАСИКА"
за 2013. годину




Награда "МУЗИКА КЛАСИКА"
за 2012. годину




Награда "МУЗИКА КЛАСИКА"
за 2011. годину

ИЗАШАО ЈЕ НОВИ БРОЈ РЕВИЈЕ

                                   

   "МУЗИКА КЛАСИКА" бр. 18                     
         јануар - март 2015.                                         

 

ЕКСКЛУЗИВНО

ПЛАСИДО ДОМИНГО, оперски уметник
СВЕ ОПЕРСКЕ УЛОГЕ СУ МИ ИЗАЗОВ И ИСТРАЖИВАЊЕ

     

Плaсидo Доминго има више од пет деценија каријере на светској уметничкој сцени савременог доба. По сензибилитету и значају за културну баштину носи ореол ренесансног уметника. Зову га „Краљем опере“ са око 140 оперских улога незабележених у биографији других певача, преко 3.800 извођења и распоном од четири октаве баритонског и тенорског гласа.
У раскошној радној биографији поседује и диригентски и педагошки стаж, милионску публику и вртоглаве тираже носача звука, дугачак списак награда, титула и планова. Мото му je „Aкo сe oдмaрaм, зaрђaћу“.
Доајен опере указао је част нашем часопису да представи своје виђење и путеве у музици класици. После више од две деценије београдска публика је уживала у његовим оперским бравурама 8. децембра у „Комбанк арени“.

Пласидo Дoмингo рoдиo сe у Maдриду 1941. гoдинe. Гoдинe 1949. њeгoвa породица прeсeлилa сe у Meксикo. Са 20 година нaступиo је премијерно у улoзи Aлфрeдa у Вeрдиjeвoj „Tрaвијaти“, a 1966. зaмениo je бoлeснoг кoлeгу, oпeрскoг пeвaчa у њуjoршкoj грaдскoj oпeри и тада је oтвoриo врaтa свeтскe oпeрскe пoзoрницe. Прoслaвиo сe врхунским интeрпрeтaциjaмa Вeрдиjeвих oпeрa. Кaсниje je пeвao Пучиниja, Лeoнкaвaлa, Бизea и Maснea.

Један од најпознатијих наступа био му је 1990. године са Лућаном Паваротијем и Хозе Карерасом поводом отварања Светског фудбалског првенства у Италији.

Као диригент и директор Опере Лос Анђелеса, у опусу има више од 500 извођења са диригентском палицом.

Која је била Ваша прва главна оперска улога?
Прва главна рола била ми је Алфредо у „Травијати“. Памтим да сам био врло нервозан пред наступ, али тада сам имао свега 20 година! Било је то 1961. године у Монтереју у Мексику. Већина уметника с којима сада сарађујем, тада сe није родила. Али, признајем: важно је бити нервозан пре наступа, без обзира да ли сте почетник или ветеран. Без нервозе и позитивне треме, нема озбиљности. Али, не сме се бити превише нервозан.

Нашли сте се у преко 140 оперских рола. Имате ли омиљену?
Увек је примарна улога којом се тренутно бавим. А свака рола је изазов, истраживање и искушење.

Последњих година певате и баритонске улоге. Које утиске носите о том певачком изазову?
Често се певачима дешава да им се глас усклади са узрастом. С годинама високе ноте се теже достижу, а доња скала је доступнија. Бескрајно сам срећан што још могу да певам. Пре деценију и две, нисам могао ни да замислим да ћу до данас наставити оперску каријеру. Али, с обзиром на то да ми сусрети с публиком пружају велико задовољство, наставићу да будем на сцени док ме квалитетно служи глас.

Ваши родитељи били су чувени извођачи зарзуеле, шпанског лирско-драмско-певачког уметничког израза. Да ли сте Ви некад певали зарзуелу?
Као дечак и младић сам је певао, а и сада понекад. Снимио сам и неколико зарзуела песама. Пасионирани сам поклоник те дивне богате музичке форме.

Колико Доминго у улози диригента утиче на Доминга оперског певача?
Прво ћу Вам одговорити на други део питања. Као одлично утрениран музичар, настојим да имам комплетан увид у све чиме се бавим као певач или диригент. Бити у прилици да сагледаш и из диригентског угла свако дело у којем учествујеш, много ми помаже и као певачу. Јер диригент треба да све конце дела држи у својој палици и разуме тешкоће с којима се срећу певачи при извођењу дела.

Наступате са чувеним светским оперским звездама. Које певачице су Вам посебно драге колегинице?
Изутетно је дугачак списак мени драгих оперских дива: Бригит Нилсон, Рената Тебалди, Џоан Садерленд, Монсерат Кабаје...

Шта су планови у вези младих певачких талената у „Опералији“, такмичењу које сте Ви осмислили?
Са својим тимом сам осмислио „Опералију“ 1993. године, јер верујем у значај помагања младим певачима у развијању њихове каријере и напредовању њиховог уметничког бића. Сматрам кључним задатком реномираних уметника у свим областима, да помажу млађим генерацијама. То је прави начин да се уметностима обезбеди трајање и будућност.


 

ЖЕЉКО ЛУЧИЋ, оперски уметник 
ОПЕРА ЈЕ ДАНАС ПОСТАЛА БИЗНИС 

     

Нашег, али светски познатог и афирмисаног баритона Жељка Лучића нисам срео у Србији као што би многи, вероватно, претпоставили, већ су нам се путеви укрстили у Њујорку, где Жељко већ неколико сезона наступа у главним продукцијама и водећим улогама у операма Риголето, Макбет, Аида и многим другим. Иако је букиран по неколико сезона унапред и због наступа у водећим светским оперским кућама мења градове и континенте, сваких неколико недеља, ипак је између свакодневних проба и представа пронашао мало слободног времена да попричамо о његовој каријери, путу који га је довео до светске славе, плановима, носталгији...Наш разговор смо водили где другде него у малом италијанском кафеу који се налази у непосредној близини Метрополитан Опере.

Шта бисте навели као врхунац у каријери, које су вам омиљене улоге, да ли имате неких планова по питању репертоара?
Круна сваке баритонске каријере је свакако Риголето. Ја сам певао Риголета у Скали и у Метрополитену и то бих издвојио као врхунац моје каријере.
Планове немам, ја сам своје жеље и снове испунио. Могу сутра да „окачим копачке о клин“ и да не зажалим ни за чим, јер сам све урадио. Нових улога нема. Углавном певам Вердија, и улоге које волим су Риголето, Набуко, Макбет, Симон Боканегра, Фалстаф… Сваких пар година певам у Франкфурту и најдраже ми је када спојим лепо са корисним, јер радим, а код куће сам и са породицом.
Што се тиче будућности, будућност је моја прошлост, јер то што сам до сада урадио то ме чека и у будућности. Остварио сам своје амбиције и снове.

Откуд љубав према опери и певању и како сте се определили да се тиме бавите?
То није била само моја одлука, други људи су ту имали велики утицај. Бавио сам се певањем још као дете, и то у хору „Јосиф Маринковић“ у Зрењанину. Моја жеља је била да се бавим хорским певањем, али сам захваљујући диригенту хора (Слободан Бурсаћ) почео да се бавим мојим данашњим послом. Са идејом и жељом да постанем хорски певач сам по препоруци проф. Бурсаћа отишао у Београд, у школу „Јосип Славенски“, код професорке Доротее Спасић, која ме је одмах на неки начин преусмерила и водила ка томе да постанем солиста. После извесног времена проф. Спасић, иначе блиска пријатељица Бисерке Цвејић, је замолила проф. Цвејић да ме чује, и након тог сусрета сам свој даљи пут ка оперском певању и солистичкој каријери наставио радећи са Бисерком, на академији у Новом Саду, где је она тада била професор. Убрзо сам у Новом Саду добио и могућност да наступам као солиста, и ту сам остао две године. Након тога сам од 1995. до 1998. био у београдској опери. Од 1998-2008. члан франкфуртске опере, после чега сам даљу каријеру наставио као „слободан уметник“. А данас смо ево овде, у Њујорку, на 76. улици и Бродвеју, где ћаскамо уз кафу и лагану италијанску храну док чекамо следећи наступ у Метрополитан Опери.

Како је уопште дошло до одласка у Франкфурт и почетка каријере ван граница наше земље?
То је било још 1997. године, и то је била највише Бисеркина иницијатива. Сматрала је да треба да покушам да наступам и направим каријеру и у иностранству. Организовали смо аудиције, отишао сам за Франкфурт, отпевао аудицију и речено ми је одмах да од следеће сезоне њихова оперска кућа има потребу за једним „италијанским баритоном“, односно баритоном са италијанским фахом… „српским баритоном за италијански фах“ (смех) и било ми је понуђено да од те сезоне постанем њихов члан.
Након тога је дошао велики рад, рад који наравно још увек траје и то је један процес који никада не престаје. Иако радим углавном сам, ту су с времена на време консултације и саветовање са Бисерком када дође негде да ме чује, али то су у принципу неке ситне ствари, које наравно могу да постану крупне ако их не исправљаш и не негујеш на време.
У Метрополитану и Скали исто постоје људи с којима повремено радим „coaching“ и свугде се нађе понеки познавалац који хоће да ти помогне. Међу њима има још увек корепетитора који су радили са том старом генерацијом и многим оперским великанима и који су присутни у опери већ деценијама и одлично познају свој посао.

Опера је данас доста другачија него пре неколико деценија, и дошло је до многих промена ако погледамо на „златно доба опере“. Шта се то променило у опери и у којој мери, за нас као извођаче (певаче), а не за публику? И да ли мислите да су те промене добре или не?
Мислим да све се променило. Опера је постала бизнис. Више није само уметност. Ми смо исфорсирани да у року од неколико дана мењамо континенте, данас рецимо имамо представу у Мету, кроз два дана концерт у Бразилу или Јапану, након пар дана нову продукцију у некој од оперских кућа у Европи и слично. Данас, да би опстао у неком врху и на „високим гранама“, певач мора много да ради, а то није добро. Није добро за каријеру, за глас… Очевици смо стања и знамо да су многи добри певачи и велики гласови пропали. Имали су велике каријере на почетку, али колико су брзо полетели толико брзо су се и спустили, нажалост. Све то само захваљујући том „новом“ систему данас, који те форсира и тера да немас времена за одмор, не можеш да припремиш улогу како треба, форсира те да певаш репертоар који није твој, и чим имаш мало бољи или јачи глас аутоматски улазиш у драмски фах који није за сваки глас и ту се догађају ствари које не би требале да се догађају, и које се нису догађале у то „златно доба“ и неких 50-их и 60-их.
Од тада је много времена прошло, али ми и дан данас причамо о људима о којима се прича нон стоп, Рената Тебалди, Франко Корели, Бастианини, Сиепи, Карузо… Ми знамо за тај мали број афирмисаних и познатих певача тог доба, али квалитетних певача је тада било још много. Такође, било је певача који су за „степеницу или две“ били испод ове групе најбољих, али би у данашње време сигурно били оцењени као најбољи певачи. Критеријуми су опали, квалитет је исто дискутабилан. Ја сам врло критички расположен, и чак ни себе не хвалим. Свој  сам највећи критичар и никада нисам у потпуности задовољан, сматрам да увек може боље. Али генерално моја критика је критика система, организације и онога што се дешава у опери (свету опере). 



НА КОНЦЕРТНОМ ПОДИЈУМУ

ДУШАН БОГДАНОВИЋ, гитариста и композитор 
БУДИТЕ ОТВОРЕНИ

     

Како би сте по питању стила дефинисали Ваше композиције „Тишина“ и „Молитве“? Колико у њима препознајемо звук Ваших досадашњих остварења?

„Молитве” и „Тишина” су везане за моја интересовања за медитативну и стару музику  што ће рећи ренесансу и средњовековну у оквиру модалног контрапункта и мање-више слободно импровизоване форме. „Молитве” нису ни у ком смислу стандардно религиозна музика и као што ова композиција нема никакву званичну религиозну референцу, тако нема ни стилску. Она је је, да тако казем, „измишљена молитва”, нека врста подсетника или путоказа за остварење једног отвореног духовног простора.

Као и у већини моје музике, неки од мојих „композиционих алат” су и овде присутни: ритмички слободно мелизматицно певање (без обзира да ли је музике вокална или не), мотивска трансформација и ритмички полиметријски профил. „Тишина” је моја најновија композиција па мислим да има нешто ново у својој бити. Премда је висе еклектична од „Молитве”, „Тишина” је врло компактна и гради један, мени врло природан, интиман музички свет . Ставови на којој је ова музика изграђена су блиски духу Јапанске хаику поезије.

„Тишину” ће као солиста свирати Вера Огризовић, а „Молитве” свирате Ви са Војиславом Ивановићем. Да ли на различите начине „слушате” Ваша дела као извођач и као слушалац?

Свакако. Као слушалац врло сам нервозан око тога КАКО ће извођач одсвирати моју музику, а као извођач сам врло нервозан око тога како ћу ЈА извести своју музику. Шалу на страну, као свирач, потпуно сам ангажован самом активношћу извођења, тако да немам неку објективност слушања, а као слушалац, имам довољно дистанце да бих објективније чуо о чему се ради, али немам могућности да учиним било шта поводом самог извођења. Остаје да се надам најбољем.

Да ли је привилегија унапред знати ко ће бити солиста на премијерном извођењу неког дела? Односно, да ли Вам се дешавало да дело пишете имајући на уму конкретног уметника?

Интересантно питање. С једне стране, практично гледајуци, врло је битно и пожељно радити са извођачем, јер тако композитор има добар увид у природу технике, стилског укуса и уопштеног профила једног солисте. Непрактично гледајући, кад човек нема солисту у виду, може да буде потпуно „безбрижан“ око тога да ли ће музика одговарати или не самом извођачу. Мислим да су сликари у далеко бољој позицији да граде своја дела аутентично и безкомпромисно јер дуалност композитор-извођач не постоји. С друге стране, музичари су у сталном контакту једни са другима и то креира једну људски врло богату и сложену атмосферу.

Да ли сте и раније сарађивали са Војиславом Ивановићем и Вером Огризовић? Ако јесте напишите када је то било, ако нисте напишите колико познајете њихов рад.

И Веру и Воју познајем од пре више деценија и доста добро познајем њихов рад. Са Вером сам пријатељ од школских дана, кад сам студирао у Женеви, а она у Паризу. После смо се опет нашли неких 90-тих година и надаље смо сарђивали с времена на време. Свирали смо пар пута у две гитаре и ја сам био у посети ФМУ више пута, а Вера је једном дошла да предаје на мојој класи у Женеви. „Тишина“ је први већи комад који сам посветио Вери и мислим да јој музика перфектно одговара, што ће наравно она моћи да казе боље него ја.

Моје познанство са Војом је нешто скоријег датума, а свирали смо заједно на једном од пионирских Гитарарт фестивала. Иначе, наше чувено сарађивање је било на једној приватној журци коју је био организовао преминули гитариста Влада Николић. Воја и ја смо заједно импровизовали бар сат и по на тему Родриговог „Concierta de Aranjuez“.

У којој мери је по Вашем мишљењу значајно да један велики фестивал какав је Гитар Арт фестивал промовише музику домаћих аутора?

Мислим да је изузетно знацајно да Гитар Арт промовише музику српских аутора. Све културне средине промовишу своје уметнике и тиме показују вредновање стваралаштва у свом кругу. Чак и у Америци, која је вероватно једна од најкомерцијалнијих средина у свету, постоје приватне стипендије и фондације чији је циљ да помогну уметницима да остваре своје оригиналне пројекте, а да не причамо о Европским фондацијама у земљама као што су рецимо Немачка или Швајцарска.
Код нас има пуно изванредних талената, а мало интенције уопштено гледано, да се ти уметници прикажу и помогну. Док сам још живео у Београду сећам се изреке да „Југославија има најлепше иностранство“. Мени се чини да је то одвајкада био менталитет код нас и може бити да је то један од разлога засто се српски уметници не поштују, а чезнутљиви погледи се бацају на иностранство. То је велика штета.



ВОЈИСЛАВ ИВАНОВИЋ, гитариста и композитор 
ДОЂИТЕ ДА ПОДЕЛИМО РАДОСТ

     

Како би сте по питању стила дефинисали Ваше композиције „Четири песме на поезију Е.А.Поа“ и „Concerto di Mare Nostrum“? Колико у њима препознајемо звук Ваших досадашњих остварења?

„Четири песме на поезију Е.А. Поа“ за глас, гитару, гудаче и удараљке су настале 1992. године као поруџбина грчког радија, а концерт за две гитаре и оркестар „Concerto di Mare Nostrum” (стари, латински назив за медитеранско море) је најсвежије остварење. Већ самим тим би се ове композиције могле стилски разликовати. Али то је само делимично тачно. У време настанка песама био сам још увек прилично „у фазону” неке врсте на мој начин схваћеног минимализма, тачније онога што смо звали репетитивна музика, али за мене је то био само рам у који могу сместити моје мелодије, једноставне и емоционалне, што сам чинио онда и што чиним и данас. У ту извесну амбијенталност и атмосферичност уплео се и звук келтске и ренесансне музике коју сам свирао и волео. Поове песме су мој музички израз одушевљења овом јединственом поезијом која дочарава нестварне, а тако познате пределе и ликове о којима сам и сам одувек маштао. „Анабел Ли“ на пример....

Данас, рам се променио, али садржај је, верујем, суштински исти. У концерту за две гитаре као и у песмама, а мислим и у свим мојим композицијама, има увек исто мене колико год стил привидно био различит. Концерт је у три става и својеврстан је музички омаж Медитерану који неизмерно волим и то трима најдражим медитеранским земљама и тројици њихових композитора: Италија - Марио Кастелнуово Тедеско, Грчка - Манос Хаџидакис и Шпанија - Хоакин Родриго! Његова три става прате класични формални образац, а стил би неки назвали нови романтизам или нова једноставност. Не знам, не волим стилска одређивања, ја само желим да комуницирам са публиком и извођачима и испричам моју музичку причу, у овом случају о бојама, звуцима и мирисима Медитерана. Један мој „духовни гуру” Б.М.Михиз је дивно рекао да је стил „успешан искорак у линијама форме”. Један други још милији Борислав Пекић је рекао: „Моја књижевност је мој врт, уђите слободно и разгледајте, само вас молим да не газите леје”.

Да ли на различите начине „слушате“ Ваша дела као извођач и као слушалац?

Само донекле. Моју музику за гитару доживљавам вероватно личније и на неки начин присније било да је сам свирам или кад је свирају други, него моја дела за нпр. клавир или харфу, да не спомињем оркестарска дела. И једно и друго су дивна и помало различита искуства и различити извођачки медији ме инспирису на различит, увек узбудљив начин. Волео бих кад бих могао сам да диригујем моју музику за оркестар, али за то ми недостаје диктаторска црта карактера (а и оркестар). Волим да свирам и своју и туђу музику, а много волим и да импровизујем што имам прилику да чиним највише са својим “Levante Guitar Duom”. Од класичних извођача данас је тешко или немогуће очекивати да импровизују што је штета и што ће се временом можда мењати. Врло често ме јако пријатно изненаде и узбуде туђа извођења моје музике у којима понекад чујем и ствари на које сам нисам ни помислио. То је дивно и у томе је лепота репродуктивне уметности.

Да ли је привилегија унапред знати ко ће бити солиста на премијерном извођењу неког дела? Односно, да ли Вам се дешавало да дело пишете имајући на уму конкретног уметника?

Може да буде привилегија, али ја пре мислим да је неопходан услов. Композитори су одувек писали имајући на уму одређеног извођача (ако сами нису били извођачи) и то је, мислим, нормално и пожељно стање ствари. Писање“за фиоку” или не дај Боже за „будуће нараштаје” је новијег датума и део је академске укрућености и често немогућности нове музике да допре до срца публике. Ја сам „за фиоку” давно престао да пишем (не само зато што сам помало лењ), јер ме инспирише извођач, прилика и могућност да своју музику поделим са публиком, а још је најбоље ако постоји и поруџбина, јер од нечега ваља и живети, а најлепше је живети од свог посла. Срећан сам да могу да изводим своју музику са својим Дуом, а имао сам срећу да сарађујем са изузетним извођачима (споменућу само гитаристе) као сто су Иштван Ремер, Дарко Петрињак, Зоран Дукић, Денис Азабагић и многим другим коју моју музику радо свирају од самог почетка, а публика је радо слуша. Шта би лепше! Концерт за две гитаре је започет на острву у сред Медитерана, а писан је за мене и моју супругу Александру, а Поове песме је инспирисала поред осталог и уметност сјајне грчке певачице Савине Јанату која их је прва и снимила. Касније су је изводили и Соња Миленковић, Фиона Бојд и Александра Дуда Ивановић, а у овогодишњем извођењу то ће бити контратенор Предраг Ђоковић са „мојом” Александром Ивановић на гитари. Иначе, првобитна замисао да ове године пева Савина отпао је из техничких разлога, а онда је синула изванредна идеја да извођач буде мушкарац иако су песме писане за мецосопран. Диван Пеђин глас који иначе изводи стару музику се одједном показао као изврстан избор за ове песме поготово за „Анабел Ли“ која је уосталом, мушка песма.

Да ли сте и раније сарађивали са Душаном Богдановићем?

Дулета Богдановића познајем већ дуго и искрено и дубоко волим и ценим његову музику. Он је наша велика композиторска и гитаристичка “фаца”, а музички се знамо и из наших импровизаторских сусрета који се, кажу, и данас препричавају као изузетни догађаји мада се нису дешавали на сцени. Ово ће бити наш први сусрет овакве врсте и много му се радујем.

У којој мери је по Вашем мишљењу значајно да један велики фестивал какав је Гитар Арт фестивал промовише музику домаћих аутора?

Изузетно је значајно и ГАФ то чини већ годинама и то не само суво „програмски” и формално, него организујући ауторске вечери домаћих аутора намењених уживању публике и извођача, што би и требало да је сврха сваке музике, па и савремене. Бошко Радојковић је урадио и ради фантастичан посао на промоцији уметности на гитари и не само класичној, али и привлачењу најшире публике вредним и занимљивим музичким догађајима.



МОКРАЊЧЕВ ЈУБИЛЕЈ У „РУКАМА” АКАДЕМИЈЕ УМЕТНОСТИ

     

Прослава годишњица увек нас на неки начин тера на преиспитивање сопствених домета, достигнућа времена у којем живимо, али и на неизбежну компарацију са разлогом славља. Поред тога, сами начини обележавања важних датума које везујемо за догађаје или заслужне личности, разликују се од прилике до прилике, од институције до институције и од појединца до појединца. Тако је сто година од смрти Стевана Стојановића Мокрањца (1856 – 1914) прослављено бројним свечаностима у којима су уметници и ансамбли настојали да представљањем кључних композиторових опуса на најадекватнији начин обележе сећање на, без сумње, најпознатијег српског композитора. Ипак, да славља могу бити у другачија, а по тој „другачијости” маштовита и оригинална доказује необичан приступ професора и студената Академије уметности у Новом Саду Мокрањчевом јубилеју. Наиме, на овој уметничкој високошколској институцији ова прослава била је усмерена на питања: шта смо ми данас у односу на Мокрањца? шта ми можемо створити свесни опуса који нам је Мокрањац оставио? и како га ми можемо данас мислити? Без намере да буду претенциозни, професори и студенти Академије уметност ангажовали су се да одговори на ова питања буду креативни и нови, и са свешћу да нас јубилеји пре свега подстичу да се мењамо и напредујемо.
          Шта је то било тако ново и необично у прослави сто година од Мокрањчеве смрти Академије уметности? Идеја се заправо родила још у току лета 2014, када је проф. др Ира Проданов Крајишник, музиколог, предложила да студенти Департмана ликовних уметности један део својих студијских радова посвете Мокрањцу, његовом лику и делу. Шеф катедре за цртање, проф. Драган Хајровић, спремно је пристао да ради са својим студентима, те да део свог програма прилагоди неуобичајеној молби колегинице са Де-
партмана музичке уметности. „Умрежавање” департмана музичке и ликовне уметности резултирало је изложбом радова на „задату” тему која је отворена 17. децембра у Мултимедијалном центру обновљеног здања Академије уметности у Новом Саду. На самом отварању проф. Живко Поповић, продекан за науку, истакао је значај сарадње различитих департмана Академије, која увек резултира несвакидашњом синергијом различитих уметничких области. Јер, не само да су студенти својим ликовним радовима подсетили на значај великог композитора, него су непосредно после изложбе уследила кратка предавања стриктно ограничена на период од четвртине сата, која су се смењивала са опусима студената композиције у којима су се млади академци на свој оригинални начин осврнули на Мокрањчев музички рукопис. У својеврсним мини предавањима, говорници су указали на до сад мање познате или мање коментарисане аспекте Мокрањчеве музике. Најпре је проф. Ира Проданов Крајишник упознала аудиторијум са својом темом – женом у Мокрањчевим руковетима. Наглашавајући да јој није намера да Мокрањца прогласи за феминисту, односно за неког ко је интенционално користио песме о женама да би истакао значај родне сензитивности, већ да покаже да је, по појединим ауторовим записима, јасно да је Мокрањац био свестан родне неравноправности свога доба. За ову тезу музиколошкиња је одабрала неколико песама из руковети у којима је Мокрањац трагичне судбине жена адекватно, веома пажљиво и свесно, музички “обојио”. Да би своје тврдње поткрепила, Ира Проданов Крајишник узела је за пример „Осу се небо звездама“, прву нумеру из „Друге руковети“, у којој је Мокрањац, изостављањем готово две трећине стихова оригиналне песме, избегао да представи култ жене вештице у нашем народу. Наиме, ова нумера базирана је на народној песми „Изједен овчар“, у којој „овцама нема чобана” зато што му је „мајка срце вадила, стрина јој лучем светлила”. Осим што није био заинтересован да дочара паганске обичаје жена, композитор – како је истакла професорка – изгледа није хтео ни да „открије” зашто у „Десетој руковети“ “Динка двори мете, танки прсти крши”. Да му је било стало, могуће да ова песма не би била у полетном, скерцозном, плесном ритму, јер је реч о поповој кћери којој не дају да иде “в училишче да си пише и да си рачуна”. Ипак, песмама које су на овом мини предавању издвојене као што су „Јесам ли ти, Јелане“, „Роса плете русе косе“ или „Кара мајка Алију“ приказано је како је Мокрањац вештим интервенцијама на мелодији, динамици и агогици, музиком „исцртавао” мале повести о женама и тиме допринео могућности изучавања родног аспекта његових руковети.



7. Међународно такмичење дувача „Антон Еберст“
Нови Сад, 27. новембар - 01. децембар 2014.
дисциплина: КЛАРИНЕТ
АКТИВНА И ЖИВА КУЛТУРНА СРЕДИНА У СРБИЈИ

     

Међународно такмичење дувача “Антон Еберст” одржава се сваке године у последњој недељи новембра и обухвата две дисциплине: кларинет или флауту. Отворено је за све младе музичаре, без обзира на њихов пол и националност. Сврха овог такмичења је размена различитих искустава младих музичара и њихових педагога, њихова промоција и охрабривање у даљем раду и усавршавању.

Организатор Такмичења, 105 година времешна Музичка школа “Исидор Бајић”, упорно негује вредности да остану и опстану. У знак поштовања према оснивачу новосадске дувачке школе - кларинетисти, педагогу, музичком писцу и племенитом бићу професора Антона Еберста, упорно и свесрдно негује и такмичење које носи његово име. На челу организационог тима Школе и Такмичења, креативан дух једне енергичне даме – Радмиле Ракин Мартиновић, извршног директора Такмичења. Ученик ученика професора Еберста, али и учитељ и ментор многим кларинетистима млађе генерације, дугогодишњи врстан извођач, од првог дана у улози уметничког директора еминентног дувачког надметања је Никола Срдић, редовни професор Академије уме-тности у Новом Саду.
          Креативни организациони тим увек треба да има и добру подршку. И у седмом издању Међународног такмичења дувача “Антон Еберст” генерални покровитељ је Градско веће Новог Сада, уз покровитељски подршку Секретаријата за културу АП Војводине. Најуспешније та-кмичаре великодушно награђују генерални спонзори – два француска произвођача и дистрибутера дрвених дувачких инструмената и пратеће опреме: Buffet&Crampon и Vandoren, као и америчка компанија Mole Instruments.
          Ипак, најважнију подршку заправо увек имамо у храбрим и одважним такмичарима, те уваженим и цењеним члановима седмочланог међународног жирија, који ове године чине соло кларинетиста оркестра опере и балета Словенског народног гледалишча у Љубљани и доцент на Музичкој академији Универзитета у Љубљани ТАДЕЈ КЕНИГ, истакнути хрватски кларинетиста и предавач, соло кларинетиста Загребачке Филхармоније ДАВОР РЕБА, француски активни концертни солистички и камерни извођач и лиценцирани музиколог ИВ СЕВЕР и његов париски колега РИШАР ВИЕЈ, оснивач класе кларинета Париског конзерваторијума и главни професор (од 2008), БЕНЦЕ ШЕПЕШИ дванеастоструко награђиван на интернационалним такмичењима и концертно присутан у више од 22 државе света, представник у Европској асоцијацији и председник у оквиру Мађарског огранка Светске асоцијације кларинетиста, те два представника српске и новосадске дувачке школе: ЂУРО ПЕТЕ, соло кларинетиста и веома успешан професор МШ „Исидор Бајић“, награђен годишњом наградом Заједнице музичких и балетских школа Србије (2010) за педагошка постигнућа и магистрант НИКОЛЕ СРДИЋА, својевремено стипендисте Владе Француске, деценијама истакнутог извођача солистичког, камерног и концертантног репертоара посебно савременог стваралаштва за кларинет, и академског професора у Новом Саду и Бања Луци.
          У полуформалном разговору са члановима жирија, у неформалној атмосфери хотелског ресторана, вече уочи почетка кларинетских „окршаја“ у четири различите категорије, намећу се бројне теме у вези са значајем такмичења и награда некада и данас, о ставу жирија према младим уметницима који ознојених дланова и зајапурених образа излазе пред стручну јавност да се покажу у најбољем светлу, покушају да буду бољи од других и задовоље високе стручне такмичарске стандарде, о концепту и уметничким критеријумима новосадског дувачког такмичења, те будућности оних који јесу и перспективама оних који нису освојили награде. „Већ на претходном Еберст такмичењу за кларинетисте смо уочили изузетно висок ниво такмичара у нижим категоријама и разговарали о томе да би управо категорију за најстарије учеснике требало учинити мултидисциплинарнијом. Размишљања на ту тему су настављена и у интензивној и-мејл преписци и брзо смо дошли до предлога Николе Срдића и сагласности осталих чланова жирија да Ц категорију проширимо на три етапе, у којој би завр-шна етапа представљала камерно музицирање са гудачким квартетом. Тиме би показали уметничку свестраност такмичара и њихову извођачку зрелост, скренувши пажњу са чисто солистичке литературе на друге музичке сфере“, истиче Давор Реба, члан жирија и 2012, наглашавајући да је у последњих десетак година то постала уобичајена пракса на многим значајним међународним такмичењима. „Приметили смо заправо врло уједначен квалитет и тежину програма међу учесницима млађих категорија (бејби, А и Б) и проценили да би стога било потребно елементе Ц категорије учинити захтевнијим и музички снажнијим“, додаје Тадеј Кениг. „Изузетно је важно да је организатор прихватио сугестије жирија, тежећи унапређењу такмичења. То није чест случај у пракси, а показује вашу намеру и тежњу да такмичење развијате и подижете на виши ниво“, примећује Бенце Шепеши. „Нисам знао за податак да је пре две године било преко 70 учесника! На другим еминентним европским такмичењима је уобичајено и стардандно да такмичење има до 40 апликаната и то се већ сматра успехом и популарношћу извесног надметања. Чињеница да ваше такмичење има много учесника из Србије и окружења, мени говори да је ова културна средина још увек веома жива и активна. У Мађарској све мање студената изражава жељу и потребу да настави професионалну каријеру музичара, што је посебно изражено међу фаготистима.“