Награда "МУЗИКА КЛАСИКА"
за 2014. годину




Награда "МУЗИКА КЛАСИКА"
за 2013. годину




Награда "МУЗИКА КЛАСИКА"
за 2012. годину




Награда "МУЗИКА КЛАСИКА"
за 2011. годину

ФЕСТИВАЛИ 

46. БЕМУС

Натпевавање хорова
Хор „Глинка“

Уметнички директор овогодишњег 46. Бемуса, Светислав Божић, инсистирао је на високом уметничком нивоу нашег, некада највећег музичког фестивала, сводећи га на само шест концерата од којих су два (и по) била хорска (наш композитор и пише најлепшу српску духовну музику после легендарног Стевана Мокрањца), на два је наступио виолончелиста Александар Рудин а (такође на два) диригент Бојан Суђић. Београдске музичке свечаности отворио је градоначелник Синиша Мали, а онда је педесетак чланова најбољег и најстаријег хора на свету – Хора „Глинка“ на челу са диригентом најсуптилнијег кова – Владиславом Чернушенком запевало у најпрефињенијем пијанисиму који се замислити може, усрдно и молитвено „Тебе појем“ потом „Њест свјат“ такође Мокрањца, са огромним, а ипак нимало неисфорсираним градационим луком, са речитим чак и паузама, са укусно дозираним коронама. Затим, његову најдужу, „Пету руковет“, сликовито дочаравајући сваку од песама. Наши хорови могли би на њиховим интерпретацијама Мокрањца много да науче: о култури хорског слога, о феноменалним динамилчким валерима који побијају све тврдње о неакустичности Сава центра, о озареној верској радости, о сјајним солистима, о савршеној стопљености гласова, о речитости спорих темпа, о прецизној дикцији, о привидној једноставности, коју је у свему и најтеже досећи.
Певајући руске ауторе, Свиридова, Гаврилина, Косолапова и избор предивних руских народних песама лењинградски Државни академски хор „Глинка“, са традицијом дугом преко пола миленијума (основан је давне 1479) са ласкавим епитетом „понос руске уметности“ и овом приликом показао је да му у хорском „художеству“ доиста нема равног!
Сутрадан је (мимо Фестивала) то потврдио једночасовним програмом духовне музике у Саборној цркви. На крају концерта протојереј Петар Лукић захвалио се гостима  честитајући им 535. рођендан и рекао: „Америка је само 23 године старија од вашег хора; Прво београдско певачко друштво има само 161 годину и има комплекс у односу на вас“. Владиславу Чернушенку честитао је 40-годишњицу дириговања овим хором, са жељом да кад буде славио 50-годишњицу диригује опет у нашој Саборној цркви.

Тајчевић и Мокрањац

На другом концерту овогодишњег Бемуса обележена је 30-годишњица смрти двојице српских композитора. Интерпретатори су били млади уметници, који их нису познавали, али су одлично продрли у суштину њихових музичких порука.
Марко Тајчевић, чије је стваралаштво богато „натопљено“ народним мелосом, представљен је троставачним „Комитским песмама“ (са распоредом темпа као у француској увертири) чији драмски ток кулминира у завршној „До три ми пушки пукнаја“ (коју је користио и Стеван Мокрањац у својој најлепшој „Десетој руковети“) у извођењу Мушког хора ФМУ са диригенткињом Драганом Јовановић. Изванредно изражајна пијанисткиња Маја Рајковић интерпретирала је три (од пет) Тајчевићевих прелудијума у којима не провејава спона са фоклорном традицијом, а последњи од њих, мада у моторичном смењивању 3/8 и 2/8 тактова веома подсећа на финални став Шопенове Сонате у бе-молу, за који је Шуман с правом рекао да „то више и није музика“! Међутим, за његових „Седам балканских игара“ нико не би могао тако нешто да примети. Све у њима врви од лепоте фолклорних мотива који местимичко подсећају на звуке фруле, на оријентални призвук, на баладни фон, на херојску тематику. Маја Рајковић их је преточила у виртуозни клавирски слог, поцртавши њихову прегнантну полетну моторику и распевану мелодику.
Још речитија била је у минијатурној (мада четвороставачној) Другој Сонатини у Це-дуру Василија Мокрањца, у њеној битоналној акордици и кондензованој драматици, мада је, по речима Душана Трбојевића, који ју је први пут извео 18. марта 1965. композитор изјавио да је њоме желео да опише „безбрижну пролећну шетњу“.
У интерпретацији Мадлен Стокић и Арпада Печварија чули смо четвороставачну Сонату за виолину и клавир у ге-молу, чија је гудачка деоница лирски обојена, а клавирска акордика од првих тактова „зграби“ слушаоца отимајући се као крик. Те две деонице развијају се паралелно и комплементарно, истрајавајући у својим опредељењима – клавир у маестетичном патосу, а виолина у нежној кантилени, којом је и завршила трећи став у астралним висинама, на којима је Огњен Поповић започео „Прелудијум“ за кларинет соло, ту прелепу инструменталну исповедну монодију којом се велики и наш непревазиђени музички поета туге Василије Мокрањац опростио од живота и стварања.




IX Међународни фестивал класичне музике „Врњци“ 2014.

Врњачка бања је краљица међу бањама са својим дивним вилама које су никле на околним брежуљцима које подсећају на Швајцарску и легендом која је слична оној која се везује и за Русанду у околини Меленаца. Наиме, и овде се спомиње болесни коњ, са разликом што је ову воду пио, а у Русанди се окупао у блатном језеру. Уочивши то, 1868, констатовано је да „она лечи чудотворно од многих болести“.
Из каталога „На водопоју“ Јелене Боровић Димић сазнајем како је 1900. године професор Велике школе у Београду и врњачки лекар др Ђока П. Јовановић описао својеврсну бањску сатницу:
„Живот у Врњачкој Бањи почиње врло рано. Ујутру се устаје обично у 5 сати да се пије вода. Вода се пије на извору који је поред купатила. После прве чаше шета се пола сата, а затим се пије друга чаша, па затим, ако се попије и трећа, шета се читав сат поред музике и око 7-8 сати доручкује се...
Разне забаве, свирке, игре, песме, мале лутрије, пуцање итд. Све то благотворно утиче на душу и на целу исхрану тела.
Стим предлажемо да се у Врњачкој Бањи набави добар оркестар, да наши признатији глумци и глумице за време сезоне приреде концерте, а да се по који пут и по који вештак са стране доведе“.
После више од стотину година „градски оци“ су се сетили мудрих речи бањског лекара и у „пуној сезони“ организовали Међународни фестивал класичне музике „Врњци“ у прелепом, мада помало оронулом „Замку културе“, једном од најстаријих и најрепрезентативнијих објеката у Врњачкој бањи, који је припадао краљевом намеснику за време малолетства краља Александра Обреновића, Јовану Белимарковићу. Његови наследници користили су га до 1968, а онда је откупљен за музеј, галерију и концертну дворану.
У пуном слављу лета, између 20. и 30. јула сваке године овде се окупљају уметници различитих профила из различитих земаља са благим тежиштем на гитари јер је уметнички директор Фестивала наш широм света прослављени гитариста са две одбрањене докторске дисертације у области националне филологије и националне балканске музичке историје, који је остварио преко 3.000 наступа широм света, објавио преко 500 стручних радова, снимио преко 60 дискографских издања, примио преко 50 медаља, плакета, диплома у земљи и иностранству.
Његова сарадница у Врњачкој бањи је археолог Јелена Боровић Димић која такође има тај научнички дар за трагањем тако да је објавила на десетине не само уско стручних књига него и историјских о личностима које су боравиле у бањи и биле њом инспирисане, о њеним здањима, о легендама које се за њу везују. Окупила је екипу изванредних сарадника, од математичара до магистара ликовне академије и сваки је ту нашао неки свој простор да Фестивал и све оно што се уопште у области културе у Врњачкој бањи и у Замку културе догађа изгледа добро осмишљено, научнички прецизно постављено, сликарски маштовито, уметнички занимљиво. Разуме се душа Фестилава је Урош Дојчиновић чији се ренесански дух и његовим трајањем потврђује јер он није само особа која приреди концерт или доведе друге уметнике да то ураде, он их буквално и довезе, преводи њихова предавања, успоставља шармантна, духовита и дивна дружења која имају за циљ УМЕТНОСТ којој је он најоданији посленик.
Тако „Врњци“ постижу нешто слично оном што се успоставља и на „Мокрањчевим данима“ мада они нису имали срећу да се у њима роди неки велики композитор као што је случај са Фестивалом у Неготину: и „Врњци“ имају душу, имају атмосферу, имају чаролију „Замка културе“ у коме се отварају изложбе и држе предавања, пре подне одржавају пробе и посетиоци тих изложби радо застану не само пред експонатима, него и „начуље уши“. То је својеврсна и најбоља позивница да увече дођу и на концерт. И сала је готово увек пуна, публика је дисциплинована, пажљива, заинтересована. Госпођа Боровић Димић успоставила је један лепи и некако господствени однос поштовања према публици, она их домаћински дочека не са кафом и слатким, него са слатким речима поздрава јер су се попели до брда на коме је замак (замкови и јесу готово увек на брдима), нису отишли у кафане и ресторане (којих је и овде у изобиљу), или на Летњу позорницу (где се одвијају занимљиви програми позоришних представа и монодрама) него су желели да буду управо на Фестивалу, знајући да су концерти и остали пратећи програми добро одабрани и да ће у њима изазвати уметничку реакцију.
Тако је било и на Деветом, овогодишњем Фестивалу, од отварања које уприличио Урош Дојчиновић, уз помоћ српског Гудачког квартета „Мозаик“ обележавајући четрдесетогодишњицу дружења са гитаром. Концерт је текао под називом „Deside el Alma“ (Из душе) и укључио је дела Албеница, Гранадоса, Фаље и Тареге.
Потом је Украјински Дуо „Ardor fuerte“ свирао фолклорну, поп и савремену музику на класичној гитари (Александар Митрошин, који се представио и као композитор) и Људмила Касатова (која је свирала на хавајском традиционалном инструменту – укулеле). Они су треперили нама блиском словенском емоционалношћу
Једина пијанисткиња на Фестивалу, Јасмина Јанковић, везала за српску музику коју истражује са пасионираним научничким жаром и представља на концертима. Представила је две свите „Игара и песама са Балкана“ и „Из Србије“ Јосипа Славенског и полифоне Варијације на почетну тему из Друге Мокрањчеве руковети – „Осу се небо звездама“ Петра Крстића и Два кола Стевана Мокрањца преточена у клавирски слог.
Норвешки композитор и гитариста Гисле Крогсет, приказао је уз три „Шпанске игре“ Гранадоса и три популарне нумере и неколико сопствених дела инспирисаних природом, Био је то сусрет са једном потпуно другачијом културом, размишљањима и сензибилитетом.
Енглески публициста и гитариста Пол Фоулес одржао је предавање о „Краљу Хенрију VIII и Зеленим рукавима“, која је веома популарна и код нас, а коју у његовој земљи познаје свако дете.
Гитаристички дуо Ана и Драган Данесковић дошао је из  Неготина са занимљивим програмом који се једним делом задржао у Шпанији (Албениз: Кадиз), али смо чули и незаборавни „Yesterday“ Џона Ленона (о Пола Маркантија).
„Звуци српских струна између Истока и Запада“ – био је наслов концерта Уроша Дојчиновоића, који је музиком исприповедао читаву историју развоја гитаре на нашим теренима.
Фестивал је отворен уз мyзицирањe Гудачког квартета „Мозаик“, а затворен је, такође уз Мандолински квартет „Годишња доба“ из Бугарске. И опет је то било својеврсно музичко путовање, са необилазном Шпанијом, али са немачким, италијанским, француским и националним делима.
 



„Српска соло песма - Младеновац 2014.“

Четврто такмичење ученика и студената соло певања са специфичном тематиком српске соло песме, успешно је одржано у малом граду Младеновцу, у Основној музичкој школи „Стеван Христић“. Идеја за оснивање такмичења потекла је од тенора Мр Славка Николића, који је и уметнички директор овог својеврсног такмичарског фестивала, чији садржај сваке године на различите начине проширује и обогаћује.
Тако је, одмах после прве године (у којој су се такмичили само ученици основних и средњих музичких школа), већ следеће године такмичење проширио увођењем такмичарских категорија и за студенте, а ове године, у Удружењу композитора Србије организовао Округли сто на коме је предложено ауторима да такмичењу пошаљу своје соло песме (или да их тим поводом напишу), са жељом да се обогати литература, нарочито она  намењена најмлађима, у првој фази школовања, невеликог обима, без великих скокова, у тоналитетима са до две повисилице или снизилице, без захтевних ритмичких или хармонских решења и са клавирском деоницом која би била скромнија и подражавајућа. На тај начин обогатило би се домаће стваралаштво, а и композитори би добили оно што је најважније – да њихова дела живе, да се певају, а не да труну по фиокама. Јер, сећам се, да се у разговару са мном (неколико месеци пре него што је преминуо) и академик Душан Радић жалио да га убија управо то што му се дела не изводе. А сетих се и генијалног Николе Тесле, који је говорио – „од хиљаду идеја – једна је добра, од хиљаду добрих – једна је остварива“.
Славкове добре идеје успешно спроводи у дело Нада Торбица Ђокић, директорка младеновачке музичке школе, која је уредила школу женски и домаћински – са цвећем и огледалима, удобним столицама у сали и великим прозорима кроз које улази сунчева светлост, готово желећи да се у овом пријатном кутку дуже задржи. Нада брине да се учесници такмичења осећају пријатно – колико то трема и пут до Младеновца могу да дозволе – те обезбеђује храну и сокове, а и видео-касете са читавом категоријом у којој се дати кандидат такмичи чиме најбоље може и сам да уочи своје право место на ранг-листи, ко је испред а ко иза њега, које је грешке у том тренутку начинио и да се труди да их исправи. Ово двоје паметних и добро организованих људи прати и мала екипа сарадника од наставника (професорка флауте, Зора Грбовић, присуствовала је свим етапама такмичења у својству пажљивог слушаоца али и помоћног фотографа), „теткица“ (које су сваком члану жирија, професорима соло певања и корепетиторима удовољавале са кафама – без шећера и са шећером, без млека и са млаком, „турским“ и са „нес“ кафама), благајнице (која је водила рачуна да финансијски све то покрије).
Све је функционисало беспрекорно!
И што је најважније, ниједан од тих педесетак учесника из Београда, Земуна, Ниша, Крагујевца, Шапца, Лазаревца, Лесковца и, разуме се, из града домаћина, није „залутао“, сви су имали потенцијално добро импостиране гласове, а неколико њих доиста је „одскочило“ високим квалитетром. Жири у саставу (за ученике) – Славко Николић, Миомира Станишић Шпирић и Валентина Ташкова и (за студенте) – Александра Ристић, Виолета Панчетовић Радаковић, Марина Трајковић Биџовски, уз Владимира Булатовића, секретара, доносио је праведне одлуке, „ни по бабу ни по стричевима – већ по правди Бога истинога“.
Чули смо и одличне пијанисте који су веома подстицајно деловали на младе уметнике; међу њима, својеврсни „лауреат међу корепетиторима“ био је Драгош Холцлајтнер из београдске музичке школе „Мокрањац“ који је пратио изнијансирано, изражајно и речито седморо ученика, али одлични су били и Душан Тороман, који је мецосопранисткињу Зорицу Белоицу, са Филолошко-уметничког факултета у Крагујевцу, заједно са професорком Марином Трајковић Биџовски довео до сто поена и титуле лауреата, сјајно је уводећи у ритам гопака Модеста Мусоргског, али и страсне строфе Коњовића, духовите Константина Бабића и бриозне Росинија. Сјајан је био и Миливоје Вељић, са београдског Факултета музичке уметности, чија је клавирска деоница у соло песми Рахмањинова  одзвонила дубоким, словенским болом, а уз арију Ћо Ћо Сан доживели смо атмосферу Далеког Истока и без оркестарске палете, само звуком клавира. Већ увелико афирмисани солиста Владимир Глигорић, чија су оба родитеља певачи, изванредно доживљено и готово не гледајући у партитуре пратио је младе интерпретаторе. Веома изражајан био је и млади младеновачки пијаниста Ненад Пауновић. Одлична је била и пијанисткиња Јасмина Вукашиновић из музичке школе „Јосип Славенски“ која је 19-годишњег тенора Михајла Јоцића, заједно са професорком Миомиром Станишић Шпирић, водила до титуле лауреата и освајања сто поена, кроз темпераментне шпанске ритмове у обимној клавирској интродукцији Ди Кијара и љубавне трептаје Гаспаринија.




Са Балтичког мора у Бон

Филхармонија младих Балтичког мора

На Бетовеновом фестивалу у Бону, који је трајао од 6. септембра до 3. октобра 2014. пет концерата припало је младим извођачима, а међу њима најупечатљивији је био онај насловљен „Балтичко путовање са Филхармонијом младих Балтичког мора“ под управом њиховог оснивача и музичког директора Кристијана Јарвија, кога је Њујорк тајмс назвао „поново рођеним Леонардом Бернштајном“ мада ја мислим да поређења нису добра и да су неки људи једноставо непоновљиви, а у такве је спадао и Бернштајн, кога сам слушала управо на Бетовеновом фестивалу, годину дана пре но што је преминуо. Маестро Јарви (рођени брат чувеног диригента Паво Јарвија и син такође диригента Неме Јарвија) окупио је младе музичаре пре седам година са подручја Данске, Шведске, Норвешке, Финске, Русије, Естоније, Летоније, Литваније, Пољске и Немачке узраста од 18 до 30 година. Преко 170 инструменталиста прошло је кроз овај оркестар; на септембарској турнеји дали су девет концерата у Немачкој, Пољској, Русији и Италији и прешли готово пет хиљада километара, са петоро младих солиста. У Бону је са њима наступио 19-годишњи пољско-канадски пијанист Јан Лисијецки, кога је пре две године УНИЦЕф номиновао за „канадског амбасадора и кога је Њујорк тајмс назвао „уметником који сваку ноту чини грофовском“, свирајући чисто, свеже, лирски и интелигентно. Управо те карактеристике показао је и у Григовом једином клавирском концерту у а-молу, насталом под утицајима Шумановог у истом тоналитету, али са прекрасном мелодиком Adagia и бујицом норвешких фолклорних мотива у финалу а и у на бис изведеном Шопеновом Ноктурну у цис-молу.
Филхармонија младих Балтичког мора има за циљ да представи дела везана за балтички регион; отуда, они нису имали на програму ниједну Бетовенову композицију, али су интерпретирали „Ноћ на голом брду“ (недалеко од Кијева) Модеста Мусоргског, којом су обележили 175-годишњицу композиторовог рођења, додуше не на довољно сабласан, маштовит и мистичан начин, у којој је својеврсни „Dense macabre“ пре личио на плес из балске дворане. Чули смо и ретко извођену „Карелиа свиту“ опус 11, студентски рад Јана Сибелијуса којом је тонски описао финску провинцију, успостављајући баладно расположење преточено у солистичку деоницу енглеског рога и помпезни маршевски ритам у завршном ставу. Интерпретирали су и минималистичку композицију литванског композитора Гедиминаса Гелгопаса „Никад игнорисани космички океан“, коју диригент сматра невероватно оригиналном; соло-виолина је у респонзоиријалном дијалогу са дубоким гудачима, над исоном пискавих првих виолина. Композитор је написао и текст који музичари слободно интерпретирају, са великим завршним „Ах“ олакшања. Такође смо чули и минималистички почетни став из Четврте „Рок-симфоније“ Летонца Имантса Калнинша, која упорним понављањем теме подсећа на Равелов „Болеро“, а која је, по речима аутора својеврсни протест јер човек ништа не може да учини онако како би желео.
Публика је и дело и младе извођаче углавном женског састава поздравила стојећим овацијама.

Koнцерт Валтрауд Мајер на Бетовеновом фестивалу у Бону

Била је најбоља Изолда на свету, сва саткана од бескрајне чежње и блеска љубави. Била је и незаборавна Кундри, заводница и покајница, танано улазећи у најфиније поре овог и психолошки и музички најсложенијег оперског лика. Али – била је... била је то пре двадесетак година, када ме је очарала на Вагнеровом фестривалу у Бајројту. Заборављајући на проток времена и на суровост старења са највећим нестрпљењем сам очекивала њен концерт на Бетовеновом фестивалу у Бону, пропуштајући чак и концерт мог омиљеног гитаристе, Уроша Дојчиновића, у Београду. Али, у мојим градовима на „Б“ (Београд, Бајројт, Бон, Буковичка бања) време неумитно тече и није као у Вагнеровом „Парсифалу“ – „постало простор“...
На сцени бонске Опере појавила се беспрекорно елегантна, у дугој црној сомотској хаљини која је истицала још увек савршену линију, са лицем без иједне боре – Валтрауд Мајер. Али када је запевала, то више није био глас који носи, који одјекује и плени, него сасвим скроман и једнодимензионалан. У дубоком регистру све време као да сам слушала речитативо секо, у високом сам страховала да ће исклизнути, као да је почетница која дебитузје на јавном часу музилчке школе, а не примадона светског гласа.
Слушали смо два Малерова циклуса: „Пет песама на стихове Фридриха Рикерта“ и „Песме о умрлој деци“ такође по његовом тексту, који је тугу за своје двоје изгубљене деце опевао у збирци од 428 песама. Малер је одабравши пет песама започео да ствара пре своје женидбе и рођења деце 1901, а завршио као отац двоје здраве деце. Три године касније умрла је његова старија кћи Марија Ана од шарлаха и дифтерије. Прва од песама нашла је свој одраз и у његовој најпознатијој Петој симфонији, омиљеној по Адађету (Adagettu), на којој је радио готово читаву деценију. Ове песме слушала сам такође на Бетовеновом фестивалу 1910. године, у интерпретацији баритона Матијаса Гернеа и Националног оркестра Француске са маестром Данијелом Гатијем. Овога пута, примадона је наступила са пијанистом Јозефом Брајнлом, професором за интерпретацију лида на Универзитету уметности у Грацу, вероватно бојећи се да би је обимни Малеров позноромантичарски оркестар надјачао. Она је дочарала штимунг ноћне пасторале и серафимске светлости, али не и онај типично малеровски пулс „светске туге“ (Weltschmertz) и тонус песничко-филозофске апологије.
Још је блеђа била у „Песмама Матилде Везендонк“ Рихарда Вагнера, тог мага неугасиве моћи оперске сцене који је две од ових песама назвао „студијама за 'Тристана и Изолду'“. У чудесним преплетима жудње и спутане страсти није се ни за тренутак осетила она Питагорина „космичка хармонија сфера“ коју су у стању у мени да успоставе велики интерпретатори.
Излазећи из Опере сетила сам се прекрасног есеја доктора музикологије Драгутина Гостушког – „Уметност рећи збогом“ који је мудро записао да треба одабрати прави тренутак за повлачење како би се у душама обожавалаца задржао блистав траг. Нажалост, врло мали број то успева да оствари, као Грета Гарбо, например, и зато је и остала у сећањима као божанствена.
Оперским примадонама то ретко полази за руком!

КРИТИКЕ

 
Oтварање сезоне 2014/2015. у Народном позоришту

Пишући о првој и другој представи премијерне поставке Бизеове опере „Кармен“ пре две и по године (24. и 25. марта 2012) у режији Небојше Брадића, сценографији Герослава Зарића, костимографији Катарине Грчић Николић, а под вођством госта-диригента Србољуба Динића, тадашњег уметничког директора Опере у у Берну, посебно смо истакли завидан интерпретативни ниво предавања, како због примерено увежбаног оркестра и хора (Ђорђе Станковић), веома покретљивог у богатим масовним сценама, али и маштовите кореографије Емилије Јовановић (такође гошће), с лајтмотивски осмишљеним балетским тачкама у функцији подвлачења снажне фатумске потке дела. Уз све контроверзне приче око избора насловне протагонисткиње које су се плеле око ангажмана Јадранке Јовановић, остало је да је наша позната мецосопранисткиња, у овој последњој београдској поставци (сигурно најпопуларније, али и једне од најзначајнијих опера) наступила тек 1. октобра 2014, на отварању нове сезоне у Народном позоришту. Ако смо и сами стрепели због могућих осцилација у доношењу певачке партије главне јунакиње, онда нас је тумачење Јадранке Јовановић, почев од првог изласка на сцену, пријатно изненадило. Без карактеристичног великог вибрата, њен „умирени“ глас звучао је пријемчивије и чистије, а приказана глума била сведенија, мање темпераментна и провокативна. Гледали смо једну отменију, скоро децентну, можда слутњом фаталног судбинског завршетка већ узнемирену и спутану Кармен, лепу циганку смиренијег карактера и страсти. Са занимањем смо (после веома успешно, и у вокалном и глумачком аспекту остварене роле Марија Каварадосија у Пучинијевој „Тоски“, претходно и Едгарда у Доницетијевој „Лучији ди Ламермур“), премијерно као Дон Хосеа, пратили нашег још увек младог тенора Дејана Максимовића, фино трансформисаног из лирског у нешто драмскији, звучно попуњенији, сочнији и волуминознији тембр. Његов уверљиво остварен трагичан преображај од наивног момка са села, односно поштеног војника, до разочараног човека дубоке и неконтролисане повређености која га води до убиства и трагичног краја, публика је с разумевањем топло поздравила. 
Од тумача осталих улога први пут смо се срели и са понешто уздржаним, сценски доста статичним, Ескамиљом Александра Стаматовића, баритоном лепе боје и носивости, али и неуједначене интерпретације која се одвијала у смени тачно и лошије изведених фраза. Најбољи је био у опроштајном дуету с Кармен. Слично се може рећи и за остале учеснике продукције о чијим смо креацијама раније писали. За нас нови био је и Александар Пантелић који је своју деоницу наредника Моралеса отпевао потпуно произвољно.
Оркестром је руководила помало опрезно, без „вишка“ енергије и с недовољно заноса (у развијању лајтмотивске љубавне теме у гудачима, на пример), Ана Зорана Брајовић. Очигледно недовољно „пробуђени“ и с недостатним бројем проба, после летњег распуста, музичари су после тромог почетка живнули у другом чину, па је „отегнуто“ свирање добило на брију и изражајности. Ипак, замерили бисмо доста непрецизности (нећемо набрајати омашке које су вероватно многи чули) и несинхроности са збивањима на сцени. Обнављање представе и уигравање комлетног ансамбла, нарочито када је у питању почетак сезоне, очигледно, захтева више времена и ангажмана.  

Вече камерне музике Ивана Јевтића у Новом Саду,
31. октобра 2014.

Дела академика Ивана Јевтића, једног од наших најбољих актуелних композитора, не припадају оној категорији савремене музике која тешко налази пут ка слушаоцима. Напротив! Његова остварења управо присно комуницирају с ангажованом, и већ од првих тактова привученом публиком, коју освајају снажном енергијом, занимљивим ритмовима и моћном звучношћу. Писана су веома музикално, па и када су намењена камерним саставима често звуче и оркестарски и концертантно, јер су пуна тензије, колорита, солистичких епизода и различитих метричких и ритмичких комбинација. Пијанистичке партије у Јевтићевим разнородним инструменталним формацијама хармонски су густе и раскошне,
технички виртуозне, пуне мелодијског замаха и полета, али често и врло проосећане и сензибилне, а делови и целине облика грађени логично и с великим распоном динамичког сенчења.
Задатка преданог извођења неколико композиција из Јевтићевог обимног камерног опуса у Свечаној сали Платонеума (Огранка САНУ у Новом Саду), насталог већином у Паризу, али и Бечу и Београду, одрешито и врло одлучно прихватила се одлична, добро припремљена, деветочлана екипа амбициозних и надахнутих младих уметника од којих су неки већ и раније интерпретирали ову пријемчиву музику. Ауторову богату стваралачку имагинацију приказали су кроз дела обухваћена распоном од 1978. до 2014. године, сва повезана привлачним зовом новог, али још више класичног звука, као и наслеђем западноевропског, словенског и националног, па и фолклорног исходишта који се у Јевтићевој стваралачкој машти проналазе и преплићу, стапајући се у свим условима, медијима и периодима настанка.
Вече је започело у српској музици првим, „Концертом за алт саксофон и гудаче“ (у верзији с клавиром), премијерно представљеним 10. октобра у Београду, на Првом фестивалу саксофона у Србији, када је тумач солистичке партије такође био изванредни Милан Савић (некадашњи студент Академије уметности у Новом Саду у класи Гордана Тудора). Његово, технички бриљантно, опуштено и духовито предавање, изненађујућих ефеката, савршено арткулисаног тона и дугих распеваних кантилена (у другом ставу), било би још упечатљивије да је сарадња новосадске пијанисткиње Иване Карајков била сигурнија и компатибилнија. Управо такво, било је музицирање  Невене Јанков и Милене Малеш које су потпуно срасле с делом „Радујсја“ за клавир четвороручно (Париз, 2004), показавши и како изгледа „лако“ и сигурно извођење када се дуже комуницира и „дише“ с одређеном музиком, у овом случају, њима посвећеном. Два циклуса захтевних, ариозно скоковитих песама: „La tartane“ (на француске стихове Беатрис Бонафу) за сопран и клавир насталих у Паризу 1981 (Ивана Карајков) и „Ведрина ветра“ (из истоимене збирке Милене Пилетић, сада с Биљаном Вудраговић за клавиром (такође компонованим у Паризу 2002) којима је придодата и нежна партија флауте (суптилни Милош Микетић), упознала су нас с лепо обојеним, експресивно снажним гласом драмске сопранисткиње Слађане Павловић (такође и с дипломом флауте, стеченом на новосадској Академији уметности), певачки зрелом уметницом савладане технике и убојитих висина (београдској публици познатој по улози Сенте у новој поставци Вагнеровог „Холанђанина луталице“). Финале концерта припало је Трију „Attaccа“ (пијанисткиња Биљана Вудраговић, виолинисткиња Јована Бијелић и виолончелисткиња Даница Кремзер), веома усаглашених и такође сраслих с „Музиком за трио“ (Беч, 1978), донетом младалачки енергично и узнесено, страствено и с пуно набоја (у „громовитој“ клавирској акордици), али и и лиричности и осећајности у гудачком парту, те привлачним умећем колорирања у више нивоа.
Вече камерне музике Ивана Јевтића пружило је и леп сусрет с врсним музичарима, чије би чешће ангажовање био важан задатак наших организатора који би морали наћи простор за њихову даљу афирмацију, више их представљајући у планираним програмима. 

СОЛО БАЛЕТ У МАДЛЕНИАНУМУ

Анатомија воље
На малој сцени овог театра, 14. новембра 2014. године, Милош Софреновић извео је своју представу под интригантним насловом „Анатомија воље“, делом које је већ видела публика у неколико суседних земаља, којим је аутор обележио 15 година бављења уметношћу.
У скоро једночасовном извођењу он је уз помоћ зналачки одабране музике (Бетовен, Керубини, Моцарт, Глук, Шуман) настојао да својим „соло телом“ дочара дилему, борбу двојства личности ствараоца (композитора) и репродуктивца (диригента) оваплоћену у моћном диригентском опусу Курта Фуртвенглера.
Покушај храбар и вредан признања, али је у главном на томе и остало.
Уместо стереотипног решења коме је прибегао визуелно, разбацивањем неисписаних листова папира, чиме је поцртана тегобност бића које није свим срцем у улози коју је сопственом одлуком себи наметнуло, очекивала се, сугерисана насловом, снажна психолошка студија унутрашње борбе у којој се жељено бори за превагу над условношћу.
Приказати интиман сукоб који је раздирао личност моћног диригента, сукоб између личне жеље, етике и обавезе према уметности претежак је задатак који је себи поставио Милош Софреновић.
Анатомија (од грчког анатомие што значи рашчлањавање, проучавање) преамбициозан је назив за овај кроки, остварен покретом често недореченим и понављаним у неколико варијанти.
Да би се анализирало, односно рашчлањивало, проучавало и на основу освојеног сазнања донели закључци тако суптилног својства као што је воља, неопходан је озбиљан, дуготрајан стручни рад; а да би се то преточило у уверљиво кореографско плесно дело чак и много више од тога.
Таленат, само таленат и тело обучено да следи замисао кореографа, иако један од најјачих и најјаснијих субјеката кореографске мисли, нису довољни да би се оправдао метафизички назив „Анатомија воље“.
Чини се да је Милош Софреновић био разапет између неограничене идеје кореографа и ограничене могућности телесног изражавања. Несугласје та два императива спутала су спонтаност израза и наметнула решења већ виђеног.
Па ипак, треба поздравити тежњу Милоша Софреновића да нађе нове одговоре на стара питања и честитати му на упорности петнаестогодишњег настојања у истраживању неиспитаних могућности уметности.
Треба подржати тежњу за експериментом, јер се само у одгонетању изазова у стваралаштву, као и у животу, може ићи даље.
Такође, треба поздравити смео потез Опере и театра Мадленианум да уступи простор за приказивање нових позоришних тенденција и тако допринесе стварању услова за настанак нових дела.

3 ЛИСТА ИЗ СКИЦЕН БЛОКА

Београдска плесна сезона почела је гламурозно: две премијере и стари – увек нови омиљени балет Ко то тамо пева.
На Великој сцени Народног позоришта одиграна је поновљена премијера (праизведбе у Будви, репризе у Бјелом Пољу) плесне представе „Проклета авлија“ по новели Иве Андрића у копродукцији Будва град театра, Националне фондације за игру и Народног позоришта.
Намера кореографа и редитеља да оживе кошмарну атмосферу и поруку ове новеле, покретом и уз мало врло симболичних речи остала је углавном у границама покушаја.
Међутим сјајна игра ансамбла и дуетног пара Милице Jевић и Николе Томашевића који су се својски трудили да премаше постављени задатак у чему су, свако понаособ, својом способношћу и успели и допунили неинвентивну, празну кореографску и редитељску реторику, која је поновљеним једноличним покретима више изазивала досаду него тескобу.
Плакатски површински слој визуелног изражавања који није могао да дочара страхоте заточења, не само тела већ и духа укидајући право на наду и срозавајући људско биће на ниво робота, бојила је правом бојом моћна, потмула, исконски снажна, скоро опипљива музика Зорана Ерића.
Да би се оправдала намера тумачења и приказивања тако деликатне теме као што је дубоко урањање у психу џелата и жртве и њиховог међусобног односа, процес бунта и сламања воље, напада и одбране, незаустављивог урушавња личности, није довољно само хтети, јер кад у неком делу не дође до завршетка започетог, недомашеност је његова суштина.
Проклета авлија ауторског дуа, кореографа и режисера свакако је значајан, занимљив експеримент, али му је недостајало дубоко понирање у унутрашње скривене људске нагоне.
Питање за крај: и ако треба поздравити међународну сарадњу, зашто кореографија није поверена неком нашем кореографу, јер међу младима има доста оних који би тај задатак успешно остварили.
Кореографија Дана Рутенберг (Израел), режија и сценографија Небојша Брадић, асистент кореографа Марија Јанковић Шеховић.

На сцени Битеф театра своју београдску премијеру (после премијера у Будви, Ријеци и Загребу) имала је представа „Дон Жуан“ кореографкиње Маше Колар.