Награда "МУЗИКА КЛАСИКА"
за 2014. годину




Награда "МУЗИКА КЛАСИКА"
за 2013. годину




Награда "МУЗИКА КЛАСИКА"
за 2012. годину




Награда "МУЗИКА КЛАСИКА"
за 2011. годину

КОНЦЕРТИ 

ВОКАЛНЕ НОТЕ

Тања Обреновић и  Светлана Тирменштајн; Гордана Гавриловић и Татјана Дробни; Евгенија Јеремић и Ана Станковић; Концерт у част Стевану Мокрањцу; “Од мог срца до твог срца“; „Пучинију у част“; „Турандот“; „Мајстори певачи”; Градски дечји хор „Звездице“ из Лесковца; Екуменски мошки збор и Ars vocalis; Пласидо Доминго

Нико не може боље да осети лепоту руске музике од самих Руса! На концерту „Руске соло песме“ Тање Обреновић речиту и подстицајну клавирску подршку пружила јој је Рускиња Светлана Тирменштајн. Кроз најлепше примере руске вокалне лирике Чајковског и Рахмањинова оне су дубоко доживљено приповедале о љубави, о пролећу, о болној чежњи, о тек процвалом јорговану и „девојчурку прекрасном као цвет“ – са повишеним емотивним тонусом али без гласовног форсирања.
Ипак најнежније и најљупкије соло песме у читавој историји музике исписао је Франц Шуберт; управо тако интерпретирале су их сопран Гордана Гавриловић и пијанисткиња Татјана Дробни избором најсуптилнијих међу најлепшима, застајући осећајно, шармантно и душевно, на „Пастрмци“, на пролећним звуцима, „Гретхен за вретеном“ и, разуме се, на љубави... Од шест стотина лида оне су одабрале десетак, а на крају им се придружио и кларинетиста Војислав Дукић у својеврсној оду пролећу. Клавирска сарадња сликовито је дочарала жубор воде, ритам преслице, убрзане дамаре заљубљених.
Кроз вокалну лирику Медитерана провела нас је на променадном концерту у Коларчевој задужбини Београђанка Симонида Милетић која већ десетак година живи у Италији. Изузетно доживљено пратио ју је редовни професор певања на Конзерваторијуму у Фиренци Ђани Фабрини који је дипломирао на одсеку за клавир, чембало, соло певање и камерно певање на Конзерваторијуму на коме је данас педагог. Поред вокалних циклуса највећег мајстора буфе, Ђоакина Росинија и Обрадоса, интерпретиорали су и Габријела Фореа („Мандолина“) и Клода Дебисија („Звездана ноћ“); Симонида је на такмичењу у Горицији као финалиста освојила награду за најуспешнију интерпретацију француске соло песме.
Српски тенор са најпрецизнијом дикцијом и најмоћнијим гласом Славко Николић, уметнички директор такмичарског Фестивала „Српска соло песма“, који је четврти пут одржан у Младеновцу, приредио је у Центру за културу овог града концерт у част Стевану Мокрањцу, са делима српских аутора. Његов дугогодишњи клавирски сарадник, уметник ренесансне даровитости – песник, писац, сликар, певач и пијаниста Миодраг Чолаковић, пружио му је на малом пијанину врхунски доживљену пратњу, дишући заједно с њим са стиховима ових разнородних песама, од неодољиво хуморних, каква је „Расле тикве на буњишту“ Милована Филиповића, до херојских Властимира Станисављевића Шаркаменсца – „Хајдук Вељков, Неготине“, о највећем јунаку Неготинске крајине, преко сетних романтичарских страница Станислава Биничког и Петра Коњовића. Својеврсну „копчу“ између ових ефектних и речитих нумера дао је Миодраг Чолаковић интерпретирајући транскрипцију најпознатијег марша, „Марша на Дрину“ (комплетног дела, а не само Трија који је свима препознатљив) и два „Дунавка“ кола Стевана Мокрањца, у чију част је овај омаж и био приређен.
Високи професионализам одликује ове интерпретаторе; са истим жаром они музицирају и у Младеновцу, Београду, али и усред Париза, дајући све од себе да ауторе српских соло песама представе на најбољи могући начин.
Са проширеном и већ годинама уходаном екипом Славко Николић приредио је концерт и у Руском дому са незаборавним наполитанским, шпанским, руским, грчким и српским песмама и дуетима. Придружили су му се, поред Миодрага Чолаковића, и Петар Голубовић, који је музицирао на мандолини, бузукију, балалајци и гитари и виолинист Никола Ђуричанин и две младе одличне мецосопранисткиње Милица Поповић и Зорица Белоица, која је недавно била лауреат Такмичења „Српска соло песма“ у Младеновцу. Не штедећи ни глас ни емоције, они су са музиколошкињом Александром Паладин пропутовали читавом Европом, подсећајући нас на најлепше нумере из репертоара Паваротија, Бочелија, Доминга, Алање, Ланце, на најпопуларније странице Бизеа, Теодоракиса, Монтија. Уметници су храбро прихватили могућност поређења и заслужено изазвали овације публике.
На концерту Симфонијског оркестра Факултета музичке уметности са диригенткињом Весном Шоуц представиле су се поред одличних харфисткиње Хане Параушић и трубача Владана Луковића и две изузетне сопранисткиње - Евгенија Јеремић, лауреат Међународног такмичењња Музичке омладине, која је интерпретирала арију из „Пајаца“ и Ана Станковић, која је на недавном Такмичењу „Српска соло песма“ у Младеновцу освојила максималних сто поена, која је представила арију насловне јунакиње, Мадам Батерфлај.
Кроз десетак најлепших арија и дуета из пера врхунског мајстора белканта повела нас је на сцени Београдске опере Сузана Шуваковић Савић, интерпретирајући сасвим различите ликове и карактере од Мадам Батерфлај, преко Мими и Манон Леско  до примадоне Флорије Тоске. Познато је да је једноставније у једној вечери бити само једна од њих; ова многостраност захтева већи ангажман и већу моћ трансформације с којима се Сузана Шуваковић Савић храбро ухватила у коштац у чему су јој веома помогли гости из Италије, диригенткиња Ђана Фрата и тенор Ђорђо Кашари и наша одлична мецосопранисткиња Наташа Јовић Тривић.
Већ годинама најлепши глас београдске Опере, Наташа Јовић Тривић прославила је две деценије рада у овој кући улогом Ацучене у Вердијевом „Трубадуру“. Она је сада у пуној уметничкој зрелости, мада је и пре две деценије када је ушла у Оперу одмах крочила на „велика врата“, не преко малих улога, него одмах преко главних.  Оправдала је указано поверење (мада је онда тек прешла двадесету годину) а „оперски оци“ препознали су врхунску обдареност кроз милозвучност њеног топлог, у свим лагама моћног и речитог дубоког сопрана.
Национална румунска опера из Темишвара са италијанским диригентом Давидом Крешченцијем и сценографом и костимографом Мариом де Карлом извела је последњу Пучинијеву оперу о суровој кинеској принцези Турандот, коју је одлично представила наша диригенткиња  и драмска сопранисткиња Драгана Радаковић. Партнер јој је био, у роли Калафа, са незаборавном аријом „Nessum dorma“ (Нико нек не спава) Богдан Роман, али су изузетно упечатљиви били и сви остали протагонисти, тумачи Пинга, Понга и Панга и несрећне робиње Лиу која је отпевала својеврсну „лабудову песму“ и самог Пучинија, који је над последњим нотама које је исписао додао речи: „Лиу, спавај Лиу!“ Атмосферу древне источњачке бајке сјајно нам је пренео хор, оркестар и балет темишварске Опере са солистима и диригентом.
Заслугом Синеплекса поново је београдска публика могла да присуствује још једном преносу из Метрополитена! Овога пута био је то Вагнеров „поврастак у реалност“ (и у свет дијатонике), додуше у стварност XVI века града Нирнберга, који је средином тог века био највећи немачки центар, прави мегалополис, са тридесет хиљада становника  и најугледнијим удружењем мајстора певача на челу са Хансом Саксом, кога је Вагнер и овековечио у својој опери. Сјајно га је представио Јохан Ројтер, али и сви остали протагонисти ове величанствене оперске приче заслужују најласкавије комплименте, не само феноменални певачи, који су притом и сугестивни глумци са одличном дикцијом – Анет Даш. Јохан Бота, Јоханес Мартин Кренцле. Они су изванредно дочарали динамику уличне сацене у другом чину и величанствену хорску нумеру са бројним статистима и укљученим и дечјим хором у завршној сцени где се представљају еснафска удружења обућара, кројача, пекара... Режија Ота Шенка водила је рачуна о свим детаљима, чак је у циљу аутенти-
чности и имена чланова жирија исписала готицом, а сцена на почетку трећег чина као да је сишла са платна старих холандских сликара. Разуме се, највећа заслуга ипак, припада изу-зетном диригенту Џејмсу Ливајну, који је више година дириговао и у Бајројту, том светилишту Вагнерове музике и који је речито представио све сегменте ове моћне оперске приче, од бљештаве, чудесно грађене Увертире, која подсећа на симфонијску фантазију, у којој чак и туба свира читава 32 такта, само са два такта паузе, до завршних тактова у којима се полифоно уједињују тема мајстора певача и Валтерова наградна песма на ритмичким основама марша!
Градски дечји хор „Звездице“ из Лесковца  основала је пре дванаест година Др Јелена Цветковић, чији је и данас уметнички руководилац, приредио је концерт у Студентском културном центру на завршетку турнеје која је обухватила Нови Сад, Сомбор, Јагодину, Крагујевац и Крушевац. Они су својеврсни настављачи нашег незаборавног Дечјег хора „Колибри“ који је феноменално годинама водила Милица Манојловић. На београдском концерту предсатвили су музичко-сценску игру „Дан“ композиторке Вере Миланковић, која је у четрдесетак минута бајковитог трајања клавиром (Николе Илића), видео пројекцијама и њиховим нежним гласићима водила посетиоце кроз један дан у животу детета.
И сама пијанист, Вера Миланковић се у својим делима често обраћа управо дечјим гласовима и клавиру, исписујући привидно једноставне, певљиве и поетичне странице које не теже за ефектима и бучној инструментацији а које лако у успешно налазе пут и до извођача и до публике. И овом приликом учинила је управо тако!
Екуменски мошки хор из Београда са диригенткињом Братиславом Прекићем и Хор „Ars vocalis“ којим руководи Др Катарина Станковић обележили су у Галерији Академије наука и уметности велике годишњице; сто година од смрти Даворина Јенка, сто година од смрти Стевана Мокрањца, 130 година од рођења Др Милоја Милојевића и 30 година од смрти Марка Тајчевића. Мушки хор је поновио Јенкове композиције које је у истом простору извео недељу дана раније поводом научног скупа њему у част, а Хор Ars vocalis је имао веома захтеван и разноврстан програм који је укључио страсну Мокрањчеву Четврту руковет („Мирјану“) и „Приморске напјеве“ и хорску хумореску „Муха и комарац“ Милоја Милојевића.
И најзад, величанствени маг оперске и концертне сцене, Пласидо Доминго дошао је поново у Београд. Слушала сам га када је примадона Радмила Бакочевић прославила тридесетогодишњицу рада Пучинијевом „Тоском“ у Сава Центру, коју је поздравио почетном арије Марија Каварадосија, показавши колико је моћан и даље у тенорском фаху, али и низом арија и дуета из баритонског фаха, јер му је вероватно као и Александру-Шиљи Маринковићу „досадило“ да интрерпретира младе и страсне љубавнике после педесете па је прешао у карактерне баритонске улоге у којима је подједнако упечатљив.
Ја сам имала срећу да га три пута слушам у Бајројту, светилишту Вагнерове музике, у његовом тестаментном делу, „Парсифалу“, где је тумачио насловног јунака. Кроз три године за редом он је дубивши овај лик и сам сазревао прилагођавајући и свој ход спорим кретањима витеза Грала. Прве године није могао да обузда своју страсну, у основи медитеранску нарав, и германски мит био је од њега миљама далеко. Али треће године – био је савршен: потпуно је осетио симболику времена и простора и оно танано „ткање од тамњана“ ове величанствене сценске пасије – како ју је назвао Пјер Булез, којом је сам Вагнер тонски исказао и сопствену не само Амфортасову жудњу за смрћу. Био је тих деведесетих година вероватно и самом Домингу својеврсни изазов да посегне у сасвим ново звучно поље, као што је сада изазов да тумачи баритонске роле, што је доказ да је његова природа још увек млада и жељна новог, да је његов дух истраживачки и жедан неиспитаног. Отуда и иде трагом ретко извођених опера, не оних чије се арије и хорови певуше, него потпуно непознатих (тако смо недавном заслугом преноса из Ковент Гардена имали прилике да га видимо и чујемо као старијег Фоскарија у Вердијевој опери „Два Фоскарија“).
У Комбанкарени наступио је са диригентима Израелом Гурским и Бојаном Суђићем и певачицама Микаелом Сесте и Вирџинијом Тола и Оркестром и Хором РТС интерпретирајући баритонске арије из тзв. гвозденог репертоара, али и ведре странице из оперета и мјузикла, показујући да на сцени може све, да је речит било шта да ради (познато је и да диригује), да је позорница његово краљевство а он маг са које влада и сарадницима на њој и публиком, која је као опчињена пратила сваки гест великог маестра.




„Два Фоскарија“

Захваљујући Сава центру могли смо први пут у Београду да видимо и чујемо пренос из Ковент Гардена Вердијеве мало познате опере „Два Фоскарија“, настале пре 170 година. Композитор је тек прешао тридесету и већ је био удовац. Његова млада туберкулозна жена пренела је своју болест и на ћерку и сина и они су умрли пре ње. Велики композитор читавог живота осећао је неку врсту гриже савести што своју децу није могао да спасе од смрти. Отуда је тако топло у операма описивао очеве, од управо овог дужда Франческа Фоскарија, преко Жоржа Жермона (у „Травијати“) до ремекдела танане психологизације насловног јунака у „Риголету“.
Као и у Шекспировом „Отелу“ и овде се Верди зауставио на великом литерарном предлошку овог пута лорда Бајрона, и опет у Венецији и поново међу дуждевима, али за разлику од страсног и љубоморног „Отела“ ова опера је о немогућности да се докаже невиност, о окрутној псеудо-правди, о страдању невиних и нежним очинским емоцијама. То никако не значи да јој недостаје снажна драматика, тако неопходна добром оперском либрету. Како је у паузи у интервјуу и рекао Пласидо Доминго, који тумачи оца и који је прешао из тенорског у баритонски фах – досадило му је да игра љубавне роле, типа Ромеа, а баритонске нуде много занимљивије карактере. Са својим полувековнмим сценским искуством јако добро се снашао и у баритонској улози, мада је његов глас и даље задржао типичну тенорску мекоту и топлину, што се посебно осетило у великом дуету са Лукрецијом на крају првог чина, једном од најллепших дуета сопрана и баритона уопште не само у Вердијевом опусу него и у читавој  музичкој историји и у предсмртној арији са мушким хором на крају опере. Такође је рекао, да пошто је и сам и отац и деда – веома саосећа са овом улогом, што се и видело на великом платну Сава центра (највећем на Балкану) када су његово лице оросиле истинске сузе родитељског бола. Партнери су му били такође изврсни: Франческо Мели тумачио је његовог невино осуђеног сина Јакопа, чија каватина о Венецији из првог чина, праћена кларинетом (која се тематски најављује већ у Увертири) веома подсећа на најнежније тактове из „Травијате“, а Мариа Агреста одлчично је ушла у лик Јакопове супруге Лукреције и њена велика арија која се састоји из молитве и кабалете, такође из почетног чина открива колико је тананог смисла и саосећања имао Верди управо за женске ликове, на којима ће изградити свој музички театар не само он него и његови следбеници, на челу са Пучинијем. Диригент Антонио Папано, који је већ дванаест година директор Краљевске опере у Лондону, рођен је у овом граду, али су му родитељи Италијани. Био је асистент славног Данијела Барембоима у Бајројту. Залаже се подједнако и за класични и за савремени репертоар, откривајући притом и мало позната и ретко извођена дела, што је учинио и овом приликом. А познато је да Енглези немају велика стваралачка имена међу композиторима, али да су изврсни музичари – интерпретатори, што су доказали и овом приликом, не само преко главних личности него у комплетном доживљају и преношењу драме, у предивно вођеним моћним мушким хоровима и истанчаном инструменталном делу партитуре.
Малобројна публика у Сава центру, али многобројна широм света захвална је на поставци и пренношењу овог раног али изврсног дела великог мајстора музичке сцене Ђузепа Вердија. 




175 година Прве београдске гимназије и концерт
„Сећања на професорку Оливеру Ђурић“

    

Прва београдска гимназија изнедрила је шездесетак акдемика од којих је било десет председника Академије наука. Овде је годину дана предавао музику Корнелије Странковић, а ђаци су били (између бројних великана) Милан Миловук, математичар и музички теоретичар и касније директор Реалке и најведћи српски композитор Стеван Мокрањац. Хор Прве београдске гимназије носи име Душана Максимовића-Думакса који је у овој школи учио ђаке љубави за музику, учлањујући их у  Музичку омладину и у хорове.  Овде су се школовали и гитариста Урош Дојчиновић и пијанисткиња Дубравка Јовичић и композиторке Јелена Миленковић и Светлана Максимовић. У овој школи стасавала сам и ја.
У свечаној сали школе три даме су подсетиле на професорку Оливеру Ђурић! Лепом речју и отменим ставом музиколог Александра Паладин подсетила је на њене биографске ноте. Концерт је текао у духу увек насмејане и за песму, дружење и музику орне професорке Оливере која је својој уметности била одана и предана од првих дана када је слушала виолину свог оца, учитеља, до последњих трептаја живота који се угасио 2013. године. Пијанисткиња Невена Живковић интерпретирала је најлепше варијације у српској музици – „Што се боре мисли моје“ Корнелија Станковића крајње лирски, онако како су две танане поетске душе кнез Михаило (који је написао текст) и наш први школовани музичар, озариле изнутра. Сопран Андријана Кувељић подарила је публици која је познавала и волела Оливеру Ђурић прегршт дивних изворних народних песама, без икаквог гласовног форсирања, онако, како би спонтано, за своју душу, волела да запева професорка у чију је част ово вече и било приређено.




Програм Српске духовне музике извео хор Капела Романа (Cappella Romana) из Портланда, САД

    

У  светлу последње и веома успешне размене домаћих музичких извођачких снага у Средињеним америчким државама – октобарско гостовање Београдске филхармоније, те наступа чувеног Кронос квартета у Београду и Новом Саду са музиком наше композиторке Александре Вребалов, на позив уметничког директора др Александра Лингаса и хора Капела Романа, на концертима у Портланду и Сијетлу музиколог и диригент др Богдан Ђаковић извео је крајем октобра целовечерњи акапела програм под називом Српска духовна музика.
Треба истаћи чињеницу да овај деби једног српског диригента представља изузетно важну карику у ланцу репертоарске политике професионалног вокалног ансамбла Капела Романа, који је посвећен извођачкој праски произашлој из научних музиколошких радионица светских стручњака из области музичких традиција хришћанског Истока и Запада, са нагласком на рану и савремену музику. Ансамбл основан 1991. године чије само име преноси средњовековни грчки концепт романске „oikoumene“ насељеног света који је подразумевао Рим и Западну Европу са Византијом и Константинопољем („Новим Римом“), укључујући и словенске земље. Сваки програм овог састава рефлектује музичко, културолошко и духовно наслеђе ове екуменске визије. Хор Капела Романа наступа на елитним америчким и европским културним институцијама и црквама (Метрополитен музеј Њујорк, Пол Гети центар Лос Анђелосу, Катедрала св. Павла Лондон, Оријентални институт Риму, Универзитети Оксфорд, Принстон, Јеил, Станфорд) и често гостује на најпрестижнијим фестивалима за стару вокалну музику (Регенсбург, Утрехт, Патмос, Солун). У последњих неколико сезона ансамблом су поред Александра Лингаса, као једног од водећих стручњака за византијску музику, дириговали и светски најпознатији извођачи различитих вокалних традиција, од покојног Ликургоса Ангелопулоса, Марсела Переза, Владимира Моросана, Јаниса Арванитиса, Ивана Мудија до Ахилеаса Калдаикакиса. Ансамбл је објавио преко двадесет компакт-дискова изузетно профилисаног садржаја, насталих као последица претходних обимних музиколошких и композиторских истраживања: од оживљене музике из старих рукописа попут римске Гротаферате, синајских манастира, преко јединственог споја истовремене западне и источне праксе 15. века (дела Гијома ди Феја и византијских композитора из времена пада Константинопоља), преко хармонизација византијског наслеђа у делима савремених грчко-америчких аутора, до савремене финске православне музике, дела Арва Перта, Роберта Кира, Ричарда Тоенсинга, Сер Џона Тавенера или Алфреда Шниткеа.
Осмишљавајући програм под називом Српска духовна музика др Богдан Ђаковић је извео деветнасет нумера које покривају период од 18. века и транскрипција хиландарских музичких рукописа, преко традиције српског црквеног народног појања, његових записивача (Корнелије Станковић) и аутора 20. века који су обрађивали ове мелодије (Јосиф Маринковић, Миленко Живковић, Петар Коњовић), као и оних слободне инвенције (Коста Манојловић, Марко Тајчевић), све до новијих остварења Властимира Перичића, Миодрага Говедарице и Рајка Максимовића. Неколико изабраних композиција Стевана Ст. Мокрањца (Херувимска песма, делови Опела, Тебе Бога Хвалим) представљало је драматурску окосницу програма, још једном доказујући да овај аутор са правом носи титулу највећег српског, вероватно и не само хорског композитора. Објективна вредност изведеног програма, као и изузетно емотивна сарадња певача хора Капела Романа са диригентом др Богданом Ђаковићем, те више него добар пријем публике, сасвим извесно су означили могућност даље афирмације богате традиције нашег духовног музичког етоса која у извођењима овог ансамбла осваја статус изузетне културне мисије.




„Бечка крв“ на сцени Мадленианума

У 25. години постојања, Опера и театар „Мадленианум“, поклонила је овом невеселом времену и тешкој стварности на свим пољима, као свој најновији програмски искорак једну, може се рећи, дражесну оперетску представу, што ће се, верујемо, судећи по пријему премијерног представљања, показати као допадљив, хумором освежен, репертоарски потез. Изванредно диригентско вођство и добро савладани музички задаци, рад су енергичног, полетног и расположеног Станка Јовановића, познаваоца различитих жанрова, кога увек доживљавамо као разностраног и темпераментног „музиканта“ у најбољем значењу тог појма, способног да од сваког учесника извуче максимум. Оперета „Бечка крв“ Јохана Штрауса Млађег у инсценацији новосадског редитеља Воје Солдатовића и његовог угледног ауторског тима, нуди два сата пенушаве, претежно валцерске музике (у коју су уткане и неке најпопуларније полке и галопи), као и низ познатх мелодија и брзих музичких тема, карактерних улога, замршених заплета и интрига, гегова, наивних ситуација забуне и слично. Нашем уваженом уметнику, сувереном у постављању музичко-сценских дела, одмах препоручујемо да у циљу кондензације радње и у корист представе, сажме бројне говорене делове. Тако ће младе певаче које је својим огромним искуством и музикалношћу довео до стадијума ванредног владања сценским покретом и многим другим замкама оперетске глуме (проналазећи у њима способности које их наизглед лако воде од емисије тона до адекватног формирања одређеног карактера, што је био и најбоље савладан део тумачења), још више разиграти и ослободити. Брзим променама на бини, богатим и сликовитим костимима (Маје Студен Петровић) и фризурама произашлим из моде 19. века, шесторо главних јунака сигурно је, и без премијерног „грча“ живело своје роле, а неки су, попут лепршаве и суверено сценичне и љупке Новосађанке Сенке Недељковић, осим доброг певања приказали и завидан играчки  дар, у врло спретно и уиграно оствареној колективној и индивидуалној кореографији. То је мајстора плеса, Мирка Кнежевића, инспирисало да на ликовно укусно и маштовито обликованиј сцени (рад Далибора Тобџића) упосли и младе, веома спретне и прпошне чланице хора, што је допринело раздраганости извођења, али и преношењу њихове радости на пубику.
          У доста изједначеној екипи солиста, квалитетом вокалне интерпретације издвојила се искусна и култивисана мецосопранисткиња Тања Обреновић, сада већ доајен овог позоришта, управо потпуно складна с ликом Грофице у чији карактер је успешно зашла. По зрелости у обликовању фразе и владању гласом, а нарочито по интересантном глумачком резултату, парирао јој је баритон Ненад Ненић. Такође с већим музичко-сценским искуством у креирању главних оперских партија, стварању роле плесачице Каљари пришла је и Олга Малевић Ђорђевић, а новосадски тенор Горан Стргар је, у својој више говорној, сценски „каламбурској“ улози Јозефа, још једном показао свој таленат за комику, младалачким заносом, шармом и радошћу предавања брзо и лако се уклапајући у општу атмосферу. Ипак, у певачком смислу, највеће изненађење ове поделе, био је тек 27-годишњи Вања Бисерчић као гроф Цедлау, тенор великог вокалног потенцијала и фине боје, чистих и снажних висина и разговетне дикције те лепе појаве, чији је вредан удео обогатио пријатно расположење с којим смо гледали ову, у суштини младалачку и веселу продукцију. Не мала освежења у замршена збивања, унели су у својим текстуалним спонама наши познати глумци Иван Бекјарев и Милан Милосављевић. Немерљива улога и труд диригента Станка Јовановића који је виртуозно, стилски беспрекорно, и у добро погођеним темпима, агилно водио врло увежбан оркестар, префињено га динамички нијансирајући и вешто повезујући с певачким деоницама, учинили су да популарну штраусовску музику доживимо у њеној правој, оперетској жанровској одредници. Доприносећи тако у пуној мери тежњи „Мадленианума“ да обогати репертоар, овај свестрани и музикални уметник претворио је ову премијеру и у специфичан друштвени догађај који ће се, смењујуци се с другим протагонистима, понављати током сезоне.




Ансамбл “SINC” на подијуму Синагоге

Млади ансамбл SINC који својим именом (синкретик јанг контемпорарис) даје на знање да се ради о савременом споју више уметости, с најавом да за своју прву појаву на подијуму Синагоге синкретише музику с визуелним и плесним медијем, остао је, код премијерног представљања 11. децембра, на чистој музици. Потписница ових редова, ако се изузму поједина изневерена очекивања, изостанак видео инсталације и кореографског перформанса две балерине, то и не сматра великим недостатком, јер сензибилност, деликатност и, надасве бајковитост извођења, остаће запамћени као главне одреднице ове, управо флуидном атмосфером, озрачене вечери. Ако савршено озбиљну, интелигентну, ванредно професионалну, доследно и безрезервно модерној музици посвећену, младу пијанисткињу Наташу Пенезић прихватимо као главног идејног креатора „синковог“ инаугурационог пројекта, онда је јасно и њено опредељење за праизвођење композиција за чембало и клавир Јасмине Митрушић Ђерић, односно Мише Цвијовић. Прву, „Ноћне лептире“, као наставак вишегодишњег рада с угледном новосадском ауторком, Пенезићева оживљава са чембалисткињом Софијом Перовић кроз суптилне дијалоге два ретко комбинована инструмента, вођене најпре између тек назначене клавирске акордике и једва чујног, светлуцавог чембалског звука, прерасле у скоковита и пасажна, моторично имитациона кретања у обе деонице. Маштовитост и чароликост „Мантри“ Мише Цвијовић (која свира клавирску партију), концизних, а потом расцветавајућих мотива, опетованих на два чембалска и клавирском мануалу, налик токатним „ударима“, резултат су и скоро импресионистичких боја и префињених динамичких нијанси, али и ритмова „контртана“, па чак и џезерског музичког окружења.
Један од најуспешнијих и највреднијих, међу изванредним кларинетистима најмлађе генерације, овенчан, заједно с Наташом Пенезић, бројним наградама на међународним такмичењима, Васа Вучковић, такође заговорник савременог стваралаштва и њен главни сарадник у проналажењу и неговању најновије музичке литературе, изабрао је за централну тачку вечери нешто „старији“, неокласичнни Квинтет за кларинет и гудачки квартет Француза Жана Франсеа (из 1977), који се одмереним пропорцијама, бриљантношћу технички дорађеног тонског рукописа, истовремено и класичном уздржаношћу и француским смислом за хумор, одлично уклопио у целину програма. Интерпретација коју је у правим пастелним бојама и минуциозно нијансираној динамици, готово у непрекинутом даху градио с виолинистима Иљом Гулијчуком и Миланом Бјелобаба, виолисткињом Александром Кијановић и вилончелистом Кристофом Јаном,била је подједнако нежна и прозрачна, љупка, елегантна и духовита, наглашено музикална, разиграна, „испевана“ и осмишљена у сваком детаљу, одговарајући високом реномеу који је Вучковић стекао у професионалним круговима. Управо вилинска (у финалном ставу), али у извесном смислу и „мантричка“ атмосфера којом су кларинетиста и гудачки квартет “Innuendo“ сјајно обојили и Франсеово дело, лајтмотивски се пренела и на завршне „Дијалоге“ за клавир и осамнаесточлани камерни оркестар (2003) Елиота Картера, дело које наставља, али и најбоље осликава идеју новоосноване формације о комуникацији међу људима, размени мисли и идеја на свим нивоима и аспектима постојања. Узбудљиви разговор између музичара које је усмеравао диригент Александар Којић, започиње енглески рог, којем клавир, под прстима Наташе Пенезић енергично одговара, укључујући у поступно распричану и „уситњену“ конверзацију све инструменте оркестра (хорне, обоу, фагот, виолончело, виолине) односно група. „Сукоби“ су час врцави и озбиљни, па и осећајни (с кларинетом), убрзани у понављању индивидуалних мотивских флоскула и акордских „окидања“ и судара клавира и ансамбла, „чаврљајући“, али и контемплативни, на крају, коначно и смирени. Овако увећан ансамбл SINC, састављен од музичара који се познају, често заједно свирају и радо међусобно „ослушкују“ и разумеју, демонстрирао је завидан осећај за сарадњу и међусобни склад, импонујући и знањем и афинитетом за нови звук. Постигнута равнотежа деоница и понегде јаче наглашени солистички иступи, с правом препоручује његове осниваче и чланове за неке нове асоцијације и пројекте, такође у циљу модернизовања концертног репертоара, и будућих успешних доприноса нашем актуелном, и упркос честим жалопојкама, нарочито оних који га углавном не прате, или нису заинтересовани, прилично богатом музичком животу.




МУЗИЧКА ПРИЧА 

НАРЦИСОВ БРАТ, СВИРАЧ
(БАЈКА ЗА ОДРАСЛЕ)

Било је негде једно дубоко плаво језеро, на планини, између три села, а нико није знао где је то. Воду је примало од суза невиних девојака које су своје животе завршавале у њему и од Господовог зноја. А Господ се трудио да прекине традицију приношења жртве незаситом Сотони. Вода се, пак, језера изливала у виду водопада који се са те божје висине, као завеса стропоштавао у људски свет. Незасити Сотона није никада одлазио у селâ да бира девојке које су мештани третирали као жртве да би им село „остало живо“, него су девојке биране сотонином на даљину отпосланом промишљу, која се усељавала у памет изабране, па би ова ортчала као без душе, иако пут и не знàде, чак и жмурећи, на обалу и сачекала да је Сотона потопи у дубине из којих није било повратка.
Један младић у селу све самих плавих кућâ (друга два су била са свим жутим или белим кућама) био је толико леп да су му се дивили сви из сва три села, у којима се незасити Сотона углавном снабдевао свим својим жртвама. Сви су доносили огледала пред младића како би га уверили да је заиста наочит и зачаравајуће леп. Рачунали су на то да ће га неко огледало одушевити истином, па ће он сам отићи у то село да се још једном огледа. Јер, неколико се девојака, пре но што ће поћи на језеро, са неким чудним предзнањем у глави о његовом положају, било загледало у младића, па је народ поверовао да ће их, можда он, својом лепотом задржати и спречити у науму. Но помоћи није било, младић није био задовољан огледалима која су му сељани доносили, све рачунајући да у њима не може да угледа своју праву лепоту.
И тако је било све док момак  није и сам закључио да му ваља поћи на језеро и у његовој се води огледати. Због тога му наденуше име „Нарцисов брат“. Његова мајка имала је само једну, последњу утеху – да неће пронаћи језеро, које нико пре њега није. Она га није ни звала новим именом, јер се родио у породици традиционалних свирача народне музике и добио народно име, па су га, ипак, сви звали тек само по презимену му – „Свирдиргајлић“.
На путу ка језеру, идући кроз село, свирао је у дудук, као да је пошао у свадбу, а не у Сотонино језеро, где влада смрт, а можда и леп лик огледаног у површини језерске воде, али сигурно и смрт невиних, јер зли Сотона се само тиме хранио. При излазу из села, из вежене чарапе, из њене сокне, извукао је фрулицу, па из џепа окарину и замакао у први честар. На фрулици је свирао неке тужне песме као да одлази, а на окарини имитирао неке од птица певачица. Они који су га чули, говорили су да су слушали славуја који хода док пева. У честару кроз који је пролазио бистри плитки поток, више није имао грађене инструменте. Бачена окарина је запала на малу уставу од грања и ситнежи једног вирчића, и положила се тако да је вода улазила кроз „писак“ који је стрчао на земљаном израштају, као рупа на кларинету за малић, а излазила, бистрија, прошавши кратко глинено тело инструмента, то јест, кроз неколико рупа за прсте обе руке.
Док је вода само жуборила кроз тело од печене земље, замало није и просвирала, барем се свирачу тако чинило, па је од весеља поскочио и убрао лист са дрвета јове и засвирао у њ, маестрално као прави уметник. На милозвучне преливе први су одговорили облаци, повлачећи се уназад, у правцу младићевога замишљенога пута према језеру, потом лишће које је опадало и шума постајала све прозирнија и дубље видљива, па најзад и све птице које су се из грања и са логала подигле у јата, понад дрвећа. И јата су полéтала натамо, ка води, одакле су облаци стизали – са врхова масива.
Песма у лист је звучала храбро, чак горопадно, а нога корачала одлучно и неодступно. Кад је успон почео да бива оштар, и песма је посустајала. Готово би све замрло да се Свирдиргајлић није досетио да од кора врбе, а он је то знао и са брезом, направи карабе. Наиме, замирање песме на листу је било и природно јер су горњи делови масива били стеновити, па се пут ка језеру у свести младића губио као у измаглици, а није било ни дрвећа са којих би убирао нови лист, који се почесто мења. (Карабе се праве тако што се кора дрвета изреже ножем на једнаком одстојању реза од реза, али спирално око дрвета. Кад се кора развије у виду траке, онда се навија горња половина траке новог навоја на доњу половину траке претходног навоја, и (заједнички) додир обе траке буши и спаја трном, тврдим и оштрим, те се караба тако шири од мањег прстена ка већем да почиње да личи на трубу. Кад  су прстенови-цеви цилиндрично намотани и стоје као резонантно тело трубе, онда се од танког врбиног прута „лупљењем“, а најбоље у пролеће, уради „писак“, као за обоу, стави у средиште врха трубе и дува.) Увеличани звук, као што је сада био случај са карабом, сакупља шумске виле и „јаловке“-лепе девојке које је немогуће стиснути јер немају масу, већ су само од дима који има облик жене.
Како су карабе биле од дебљег дрвета, ширег корпуса, то је звук био нижи, али довољно јак, па су пред Нарцисовог брата излазиле старије виле и јаловке. Свеједно је то добро било, јер што су старије и мудрије, мање се предају милини музике, па их се могло питати где је пут за језеро. Тако се свирач нашао на Осредњем врху планине са којега се једино могло угледати у незаклоњеној падини нешто јужније, ка сунцу плава модрина, која је била одредиште радозналом путнику, да сазна све о својој лепоти. Од самог врха па до обале, кад се планина губила као у понору, готово вертикално, није се могло, од потребе држања за камен и дрво, ниушта свирати. Али је зато, у исти час, грмело и севало, под облацима који су били непробојни за сунце. Ти звукови и брујање сурваног камења које су покретали и муње и тело младића који се журио, били су својеврсна музика тимпана и бубњева, као да се силазило у средиште земље, или као да се силазило у неки афрички предео. А није било ни једно ни друго. Већ, само је планина бранила човеку да стигне на Проклето сотонино језеро.
Котлина на којој се језеро баирило, као дете у нежној руци човека била је шира на југоисточној страни одакле се вода у виду бело опраног и  распростртог платна ширила и претварала у водопад. Тај шум као нова музичка каденца сменио је, уз видни декрешчендо, громове и урлање сивог камења, јер сунце беше радосно грануло као да је чекало свирачев силазак са висова. Први пут Свирдиргајлић удари у звиждукање, које је у односу на стилове свих досадашњих музика личило на дозивање. Али кога?
На појасу зелене траве, који је био венчана бурма плавичастој води, појављује се нови звук. Било је то шапутање у фалсету, које су интонирале путникове ноге, само је било нејасно коме је шапат-песма била намењена. Нарцисов брат је вероватно знао. Рекло би се да је то припадало лику који ће се у тој води појавити. Песма траве и храбрих ногу личила је на молитву, јер је решеник превалио толики пут, ризикујући и живот, само да би знао истину о себи, па се бојао да се водено огледало не наљути, те је шапутао. Да песма-молитва дуже траје благо је променио свој долазак до воде: уместо право на обалу, ухватио је мало искоса ка водопаду. Ту је језеро било и најплиће.
Coda травине молитве била су два три задња шŷма воде од ногу младића, када је загазио неколико корака кроз трску, која је ширила неки пријатан мирис. Дошавши до места где је трска била проређена тако да је могао да клекне и лице приближи мирном огледалу, он је застао, сишао на колена, сагнуо и погледао се: није могао да верује, и по својим мерилима, био је заиста веома леп. Загледан у ту лепоту, није могао дићи главу и померити се, да воду не би узбуркао. Остао је дуго – до пред сутон.
А онда је, тако непомичан, наједном запазио да је шупља трска згодна за прављење свирала сличних онима од лудајиног листа. Не вадећи једну руку из воде, другом је извукао ножић за фину обраду дрвета, од кога се није никада одвајао и истом руком пресекао неколико комада трске која му је била на дохвату. Заклињао се: ако пресечем штапић тако полако да вода не задрхтури и хитнем га на обалу, задржаћу овај лик, барем док се не оженим, оваквим какав заиста јесте – неодољив.
Кад је изашао из воде све је трска-штапове „зарубио“, одсекао нормално на дужину, одмах уз „колено трске“, тако да се онај грубљи део, из воде, одбацује. Потом је погледао све зарубљене главе-колена која су ту, због анатомије траве и трске, потпуно затворена, проценио која је најбоља и остале занемарио. (Од изабране је правио свиралу, пресекавши је да има, на правцу даха, доњу рупу отворену пре новог колена). Направио је прорез по дужини одмах од преграде-колена, па низ дужину, али не дуже него што може да стане у уста, затим је лако изрезао-избушио рупе за прсте, још се било видело и стао да свира, нежно као факир кад дозива змију, али својом измишљеном  музиком за шта су сви Свирдиргајлићи имали доста смисла, оставши тако са ногама ка води до пред сутон.
Уместо змије, из воде је полако, да ова ни овај пут није задрхтала, излазила девојка, насмејана и нага, као у мајке рођена, и све тако док је ногама била на плитком дну, баш тамо где се Нарцис огледао, а онда је већ кренула да корача ка младићу, прва говорећи:
–  Кад је пре подне један страшан гром ударио у воду језера, Змај-сотона је погинуо.
Свирач није могао да верује. Лепоте, мушка и женска, се не упоређују, али ова девојка толико је лепа да покрај ње не би могао ни стати јер би био много ружан, осим… (утом девојка настави:)
–  Из којега си села, ја из жутога. Већ ми је било досадило да живим у њему. Одувек сам сањала да се удам за некога из плавога села, па, ако је и њему дојадило, да онда одемо у село где су куће беле и да ту имамо лепу децу. Од других девојака, овде у језеру, чула сам да су ова села лепа, и плаво и жуто, али кад такве куће стану једна покрај друге, жута покрај плаве, онда настане кућа праве боје, лепша од обе – бела. Зато сам те питала… (и још нешто девојка настави, али је Свирдиргајлић не саслуша), јер пре но што ће први пут засвирати у нешто најновије, помисли како они могу стајати једно покрај другога – јер ће се тако само улепшати, па рече:
–  Приђи још који корак, девојко! Седи на моја рамена, нису ти висока. Таман их досежеш!
И пошто девојка кротко послуша, таман као да је још код Сотоне, и пошто заседе на седло које никада није јахала Нарцисов брат засвира у… нај:
Најпре ју је потхватио обема рукама, као што се нај и држи –  обема рукама, за глатке ободе, још влажне од воде, потом је сву привуче на извор ваздушнога стуба, одакле ће топао дах пристизати, па прилеже усне на пискове и започе песму – у седећем положају.
До овога часа није никада свирао такву музику. Како је волео да су га чули они музичари којима је највише веровао! Личило је то одједном и на песму и на симфонију. Машта којом је извијао мелодије надолазила је однекуд са дна нутрине му, тамо где је Орфеј за Еуридику складао арије и преливе, а нај је подрхтавао час у кратким дрхтајима, час у дугом и видно дубоком, фаготском ослобађању од густине теме и замисли.
Само трен потом, младић је удаљавао инструмент да би могао да се увери, из близине, да ли је добро ослонио усне на прорез из којега је долазила песма која је мирисала на цвеће из језера, и чији су се тонови претварали у слику, какву никада није видео. (Никада није свирао у селу са жутим кућама.)
Кад нека чудна влага испуни и прорез на писку и уста дувача, тад свирача ухвати нека музичка милина, од које мораше да занеми и направи музичку паузу, којих је у овој партитури било најмање. Тада, испред себе, спусти нај у траву, задржавајући своје шаке на леђима инструмента, да се не повреди и из седећег положаја подиже се на колена, па се опет саже, као мало пре у води, у клечећи положај. Ако је у води видео невероватну божју лепоту свога лица, сада је на земљи у истом положају, на коленима, гледао невероватну лепоту свога срца и нутрине тела. А музика с песмом је ишла, све док свирач свој нај није извио са стране и тек ту, у лежећем положају, показао највећу умешност свирања.
Била је то симфонија вечери која се спуштала, и као што није желео да се помера и вода задрхтури док је гледао своју лепоту, сад жели да се не помера док у свирању, тако опружен, пролази ведра и топла ноћ, а сутра ће размислити о свему…
Зором су чули неку блех-музику са планинских висова, изгледа са оног Осредњег. То су били његови Свирдиргајлићи – познао их је по стилу свирања. Пратили су његов траг и дошли по њега да га воде са девојком из жутог села, заједно у село са белим кућама. А стигли су ту, пронашавши пут, и они, до језера по томе што је музика њиховога најмлађег члана, брата Нарцисовог, на свим успутним инструментима, од куће па до језера, остављала траг – а он је био у томе што су на том делу природе-пута, где је прошао у потрази за мирном водом, годишња доба долазила брже за једну сезону, па уместо пролећа већ је било лето.

После много година људи су причали да се свадба са сватовима у село спустила низ водопад, долетевши с неба, као што и божја милост тако долази, лако и одозго, а о деци коју су свирач из плавог и девојка из села са жутим кућама изродили, никада се није ни престало да прича, због њихове надалеко чувене лепоте.

8. дец. 2014., увече, навечери Светога Алимпија Столпника

Властимир Станисављевић
Шаркаменац