ИЗАШАО ЈЕ НОВИ БРОЈ РЕВИЈЕ

                                   

   "МУЗИКА КЛАСИКА" бр. 12                     
        јул - септембар 2013.                                         

НА КОЦЕРТНОМ ПОДИЈУМУ

Стефан Миленковић, виолиниста
ДА НИСАМ УМЕТНИК БИО БИХ САМО ВИОЛИНИСТА

   

Детињство. Музички таленат. Партитуре. Сати, дани и године вежбања. Концерти. Публика. Овације. Домаће и инострано образовање, награде, уметничка и педагошка каријера. Неусиљен дух. Ореол славе без флуоросцентних одбљесака. Инструмент виолина.
МАЕСТРО Стефан Миленковић!

Ко и шта Вам је обележило дeтињствo?
Првa aсoциjaциja ми je виoлинa, схвaћeнa кao игрa, као симбoл безгрaничнe знaтижeљe. Taдa су ми нajвaжниje oсoбe билe мojи рoдитeљи. Имaли су мнoгo вaжних улoгa, прe свeгa рoдитeљских, a и пeдaгoшких.

Памтите ли сe кaд стe дoбили прву виoлину и гдe je oнa дaнaс?
Toг дана сe нe сeћaм, имao сам oко три гoдинe. Била је то тaкoзвaнa „шeснaeстинкa“, односно шeснaeсти дeo цeлe виoлинe. Данас ми изглeдa миниjaтурнo! Још је имaм, породично је чувaмo са другим ствaрима из тoг пeриoдa.

Нa кojoj виoлини сaдa свирaтe?
Свирaм нa двe виoлинe. Једна је итaлиjaнскoг грaдитeља Пoстиљoнeа из Нaпуљa прaвљeна 1880. гoдинe. Друга је мoдeрна виoлина изрaђена у Чикaгу 2006. Meњaм их пo пoтрeби.  Пoврeмeнo дoбиjeм на коришћење и виoлине oгрoмнe врeднoсти градитеља Стрaдивaрија или Гвaрнeријуса. Пoмaлo је тужнo да нajвeћи брoj умeтникa нeмa срeдствa зa купoвину jeднoг тaквoг инструмeнтa. Шaнсe зa свирaњe нa њимa дoбиjajу jeдинo преко удружeњa, кoja имajу тe виoлинe и позајмљују их нa кoришћeњe умeтницимa.

Дa ли стe се икaд двоумили дa ли стe крeнули дoбрим прoфeсиoнaлним путeм?
Кaриjeрa je прoцeс, а нe дeстинaциja. Кao тaква сe мoжe у билo кoјем трeнутку усмeрити, тaмo гдe мислитe дa трeбa дa идeтe. На тај начин нeмa пoгрeшних кoрaкa. Другим рeчимa: свaки кoрaк, чaк и „пoгрeшaн“, дoпринoси нeкoj бoљoj oдлуци у будућнoсти.

Кoje људe бистe истaкли кao дрaгoцeнe зa Вaш умeтнички узлeт?
Првенствено мoje рoдитeљe, поред мене су били oд пoчeткa. Све прoфeсoре сa кojимa сaм рaдиo: Игoр Oзим, Дороти Де Леј и Ицах Пeрлмaн. И мнoги други умeтници и вeлики људи кojи су утицaли нa мeнe кao музичaрa и кao oсoбу.

Издавајате ли одређене прoфeсиoнaлнe успeхe?
Сaмo jeдaн: дугo свирaм и још за то oсeћaм стрaст. Тo ми je нajвeћи изaзoв и успeх.




КОНЦЕРТИ

Вињете из Хонг Конга
КВАРТЕТ МАНФРЕД  И КВАРТЕТ
РАДИО ТЕЛЕВИЗИЈЕ ХОНГ КОНГ (РТХК) КВАРТЕТ, 9. МАЈ 2013.

   

Хонг Конг нема велику музичку традицију, али захваљујући економској моћи  у прлици је да позове светски познате музичаре. У мају је, на пример, рецитал имала Рене Флеминг.  Мај у Хонг Конгу  је, иначе, био месец посвећен француској култури , од порцелана из Лиможа па до музике и то од класичне па до хармонике у мелодијама из филма „Amelie“.  Уз остало, био сам сведок једног интересантаног музичког експеримента: чувени француски гудачки квартет Манфред на концерту је удружио снаге са квартетом  Радио Телевизије Хонг Конг (РТХГ) у Гудачком квартету у Еф-дуру Равела, Гудачком октету Гуијом Лекеуа, у Квартету у це-молу D. 703 Шуберта и у Гудачком секстету у Бе-дуру оп. 18 Брамса. О квартету Манфред се зна као једном од водећих не само у Француској већ и у свету. Специјализује се за романтиични репертоар и за рани 20. век, али је такође познат и по crossover-у, као што су представе са саксофонистом Рафаелом Имбером и његовом групом „Nine spirit”. Као наставак ове сарадње следи плоча „Heavens“ са музиком Моцарта и Дјука Елингтона. Манфред је већ  извео комплетан циклус Хајднових квартета, а сада почињу циклусима Бетовенових и Шубертових квартета.

Иако је  за многе најбоље извођење Равеловог квартета на диску  пружио млади и динамични  (опет француски) „Quatuor Ebene“,  (такође се не либи crossovera који је почео са њиховим бестселером из филма „Pulp  Fiction“) квартет Манфред је извео ово камерно ремек дело  достојно најбољим извођачима: како се могло очекивати, свирали су истим дахом, у беспрекорној хармонији.  Сетих се како су свете француске музичке институције Париски Конзерваториј и „Prix du Rome“ одбациле ово дело, данас међу најизвођенијим у камерном репертоару.

Седиште квартета РТХК  је у Хонг Конгу, али су његови чланови из разних земаља: виолинисткиња Ајако Ичхимару је из Јапана, виолиниста Ле Хоаи-Нам из Вијетнама, челиста Лоран Перин из Луксембурга  и виолиста Елвис Чан из Хонг Конга. Квартет је основан пре четири године да промовише уметност камерног музицирања у Хонг Конгу. Углавном се држе класичног репертоара, али изводе и дела домаћих композитора, а аранжирају и кинеску популарну музику.



КИНЕСКИ ОРКЕСТАР ХОНГ КОНГА, 10. МАЈ 2013.


   
Кинески Оркестар  Хонг Конга ужива велку популарност у својој домовини као и у другим земљама Азије и има своју верну публику која увек пуни сале у којима музицира. За многе од нас из Европе који су слушали концерт назван  „Златне Песме из Шангаја“, ово је била прилика да учимо о кинеским инструментима који сачињавају оркестар: ерху, инструмент који личи на гусле, али заправо имитира виолину, пипа, врста кинеске лауте старе око 2000 година и дизи, флаута од бамбуса. На репертоару концерта 10. маја су били „Шангајски капричо“ Ку Чункуана, „Задивљујући“ Дзианган Ванг Данхонга и „Концерт за ерху“  са поднасловом „Девојка названа Мо Чоу“. Солиста на ерху  био је Лиу Јанг, вероватно најбољи  извођач на овом инструменту у Кини који је обишао цео свет пошто је 1999. победио на националом такмичењу за младе уметнике. 

Неколико речи и о диригенту. Јех Тсунг, рођен у Шангају,  први  је диригент који истовремено управља западним оркестром („South Bend Symphony Orchestra“ из Индијане) и „Сингапурским кинеским оркестром“, а појавио се и са тако познатим оркестрима из Чикага, Сан Франциска, Сент Луиса и „Orchestre Philharmonniqe de Radio France”. Иако је успешно водио кинески оркестар Хонг Конга у инструменталном делу концерта, одушевио је другом делу када је изведено дело „The Wandering Singsong Girl“  Лау Ваи Суна са дивом, сопраном  из Шангаја, Фанг Ксионг. Очигледно је да је већина публике у препуној сали дошла да чује овај потпури чији су делови популарни већ више од 60 година, још када је прва лутајућа певачица била Жоу Ксуан, позната дива са радија и из филмова. На срећу, песме из  Шангаја предратних година су писане за глас који је сличан европском „lieder“ жанру, а не у највећој теситури пекиншке опере где звукови као да пробијају звучну баријеру.



„LA DONNA DI LAGO“ У КОВЕНТ ГАРДЕНУ, 4. ЈУН 2013.


   
„La Donna de Lago“ је Росинијва опера сериа која садржи многе вокалне бисере. Захтева  два тенора, високи мецосопран или сопран, алт и бас који се не боје вокалне пиротехнике, па се зато  ретко изводи. Ове годне, после Ковент Гардена, на Росинијевом фестивалу у Пезару „La Donna di  Lago“ ће  бити изведена само једном.  Проблем ове опера, писане по  роману  „Lady of the Lake“ Валтера Скота, је пре свега  либрето Андреа Леоне Тотоле.  Пажња  гледаоца се губи у бесмисленој причи у коју се не може поверовати ни једног тренутка. Можда да би начинио причу интересантнијом, Џон Фулџемс коме је Ковент Гарден поверио  нову поставу, ставља на сцену као посматраче Скота и Росинија, а Елена и други протагонисти су на почетку и на крају опере експонати, лутке у стакленим витринама у музеју. Да би нам показао колико су „macho“ били Шкотланђани, Фулџемс је покушао да нам дочара черечење јелена, и  силовање  сваког члана женског хора који се нађе на сцени! После пола сата, постало је јасно да је најбоље затворити очи и слушати вокалне драгуље. Кастинг је био на највећем могућем нивоу. Вредело је доћи на представу за свакаког од солиста, а чути их све заједно, била је права привилегија.
Џоис ди Донато, је практично постала данас  “власник” улоге Елене, даме са језера: недавно је певала у Скали,  па онда у Париској опери и сада у Ковент Гардену. Елену некада тумаче сопрани (улогу је снимила Монстерат  Кабаље, а и Џун Андерсон је била позната Елена), али већином мецосопрани.  Елена има две арије,“O mattutini alberi”, у  првом чину и гран финале “Tanti Affetii in tal momento” и рондо “Fra il padre. e fra l’amante“. У обе арије Ди Донато је показала зашто је добила Грами награду прошле године као најбољи вокалиста: беспрекорни легато, ноте које плове у пиано пианиссиму у високој теситури, некада и са fil di voce, и виртуозна  колоратурна техника укључујући и завидне трилере који су подсећали на бравуре трилера великог контра алта из прослог века, Кончите Супервије. Када јој то режисер омогући (а то није овде био случај) Ди Донато је и одлична глумица. Још увек се радо сећам њене злочасте Розине у „Севиљском берберину”, исто у Ковент Гардену претпрошле године, опет са Хуан Диего Флорезом као Алмавивом.
 


ВЕРДИЈЕВА „АЛЗИРА“, 2. ЈУН 2013.


   
Ове године када љубитељи музике прославјају 200 година рођења  Ђузепе Вердија,  готово целокупан његов опус се изводи на свим сценама света. То важи чак и за његове ране опере, а посебно „Набуко“. У, слободно можемо рећи, Вердијевој години, позабавио бих се његовом осмом „Алзира“, која је  на премијери у напуљској опери  Сан Карло  1845. године доживела фијаско. Тадашњи критичари су приписали неуспех огромној брзини којом је Верди писао: завршио  је партитуру за 20 дана, а оркестрирао је, како је он то обично радио, за време проба. Нажалост опера није боље прошла ни на следећим представама у Риму, Милану, Парми и Торину. 

Нестала је са сцене више од 100 година, да би се поново појавила у опери у Риму  1967. године  са румунским сопраном Вирџинијом Цеани (која је у своје време са „La Fenice“ опером  певала Виолету у Београду), Корнер МакНилом и Ђанфранко Чекелом. Од тада је изведена 1970. у „Collegiate“  позоришту у Лондону, и 1996. у току Вердијевог  циклуса у Ковент Гардену. Било је и неколико представа у Парми 1991, на Сарасота фестивалу Вердијевог опуса 2000, Карнеги Холу 2003. и на фестивалу Алто Адиђе 2012. У  Лондону се морало чекати 15 година, до 2. јуна ове године, до новог концертног извођења у Квин Елизабет Холу са “Chelsea Opera” групом под палицом Ђанлуке Марћианоа. Ова представа је била посвећена недавно преминулом славном енглеском диригенту Колину Дејвису који је био председник „Chelsea Opera Group”. Тако  је пре Вердијеве партитуре била изведена увертира за „Дон Ђованија“ коју је некада дириговао са много успеха сам Колин Дејвис.
 


ЛОНДОНСКИ ФИЛХАРМОНИЈА ОРКЕСТАР У  РОЈАЛ ФЕСТИВАЛ ХОЛУ, 30. МАЈ 2013.


   
Сви знамо да класична музика после 29. маја 1913. добија ново рухо. То је била ноћ париске  премијере „Посвећења  пролећа“ Стравинског  као музика за „Ballets Russes“ Ђагиљева у кореографији Њижинског. Да би обележио стогодишњицу ове премијере, лондонски  Филхармонија оркестар је ставио  ремек дело Стравинског  у центар свог програма 30. маја ове године под палицом свог главног диригента и уметничког саветника,  Еса-Пека Салонена.  

Знамо да је ово дело изазвало скандал на премијери, па се од протеста великог дела публике некада једва могла чути музика. Било је то револуционарно дело за револуционарна времена, тик пред Први светски рат и Руску револуцију. Наравно, Стравински, после „Жар птице” и “Петрушке”, је управо хтео да шокира дивљином  своје партитуре, која има снагу паганског ритуала неког света примитивних племена. Уосталом, поднаслов дела и јесу “Слике из паганске Русије “. Карактеристике овог дела су експлозија ритмова који су непредвидљиви, демонска динамика која жари и пали, поготово у дувачким деоницама и код доминантних удараљки, а опет над свим стоји лук логике који спаја сав инструментални материјал. Неки музиколози тврде да је музика заправо кубистичка, где се музички материјали секу један у други, као изазов музичкој перспективи и логици која је доминирала европском музиком вековима, па и импресионистичкој музици која је владала Паризом у време премијере дела Стравинског. Данас, ово дело је чврста жижа класичног репертоара, једно од највише извођјених и снимљених дела на светском репертоару. Тако је можда највећи грех ако се “Посвећење пролећа” изводи “безбедно” без да нас натера скоро да скочимо са фотеље у концертној сали.

Филхармонија оркестру (једом од пет лондонских симфонијских оркестара) је већ пета сезона под  вођством Еса-Пека Салонена.  Само у овој сезони овај диригент је водио оркестар, који је је данас ван сумње међу најбољим на свету, у преко 30 градова широм света. Салонен је такође плодан композитор савремене музике, и велики поборник коришћења савремене науке у музици. Прошле године је нпр. креирао тзв. Универзум звука у Научном музеју када је у дигиталној форми поставио свих 110 музичара док свирају Холстове “Планете”. Посетиоци су тако, били у могућности да виде све музичаре, да одшетају до ма које секције оркестра и  без проблема се укључе у представу.
 


РЕСИТАЛ НА КЛАВСЕНУ КРИСТОФА РУСЕА, 
Вигмор хол, 31. МАЈ 2013.


   
Кристоф Русе је за мене одувек био предмет ве
У прослављеној лондонској камерној Сали  Вигмор Холу, Русо се појавио као клавсениста и интрепретирао француску музику са краја 17. и почетка 18. века. Његов талент солисте је добро познат, јер је снимио комплетна дела Купрена, Рамоа, Данглебера и Форкереа.

За разлику од његових оркестарских интрепретација, као клавсениста, Русе поштује дословно, са математицком прецизношћу, ритмове композитора  и у томе подсећа на свог ментора Виљема Кристија као и трагично рано преминулог Скота Роса. Компактна архитектура је пленила у свим делима:  одломцима  из “Troisieme libre de pieces de clavecín” Дифлија, “Premier livre de  pièces de clavecin” Клода Балбастра,   “Pièces de clavecín” Рамоа из 1724. године, и  из “Pièces de clavecín”, “Premier Livre” Жозеф Николас-Панкрас Роајеа.

Програм је био доста кратак, без паузе, али задовољан очигледним успехом на концерту, Русе је изузетно дарежљиво наградио публику са пет бисова, од којих је последњи био чувени “Тамбурин” Рамоа. За оне који нису имали прилику да чују Роусеа као клавсенисту, постоје бројни снимци  за дискографске куће и на You tube-у.
 


Европски фестивал јеврејских хорова


   
Идеја за организовање Европског фестивала јеврејских хорова у Бечу 2013, првог на нашем континенту, потекла је од Бечког  јеврејског хора чији су чланови били и изванредни организатори и љубазни домаћини ове јединствене манифестације. И сами 2005. године учесници једног фестивала јеврејске музике (у Кишињеву, у Молдавији) када су били и једини хор (сви остали су бии солисти), али и бројних међународних хорских фестивала, где су изводили превасходно своју националну музику, представљајући се и као амбасадори бечких Јевреја, ову идеју довели  су до реализацијие прошле године. Иницијалну капислу тада су добили на радном сусрету с још три јеврејска хора у Лондону, где су током три дана, на својеврсном певачком курсу слушали како други ансамбли представљају сличан репертоар, учили нове интерпретације и измењивали партитуре, најзад и приредили заједнички завршни концерт. Нове инспиративне тренутке и драж заједничког певања, дружења и  склоности  ка неговању специфичних програма, што и јесу превасходни циљеви оваквих окупљања, Бечки јеврејски хор поделио је од 9. до 12. маја с још 17 хорова из разних земаља, који су, сваки на свој начин и на сопственом интерпретативном нивоу приказали различитост јеврејске музике у данашњој Европи, али и постављали својеврстан пријатељ-ски музички мост између Истока и Запада. Свесни специфичности које постоје између јеврејских заједница различитих земаља, али и значаја неговања јеврејске културе и традиције уопште, најзад и јединствене повезне снаге коју представља музика, организатори ове лепе манифестације у Бечу, угостили су хорове и певачке групе из Амстердама, Београда, Берлина, Брисела, Дижона, Лавова, Марсеља, Нанта, Нице, Париза, Рима, Санкт Петербурга, Тулуза, Утрехта, Вупертала и града домаћина,који су бројали око 400 учесника, и како је то уобичајено,на интензивним “воркшоповима“, заједно увежбавали нов програм под вођством реномираних вокалних педагога и хоровођа, нарочито радећи на техничким аспектима извођења јеврејске музике. 


“Голгота јасеновачка”


   
Помоћ Министарства просвете и културе и колега музичара из Новог Сада и Београда, и када је у питању стваралаштво и извођаштво, учинили су да, после неколико година спорадичног деловања (слично као у случају, сада већ на почетку друге деценије успешног рада, Војвођанских симфоничара), реализација једног великог интерпретативног подухвата буде могућа и, чак, својим нивоом превазиђе разумљиве скромне економске могућности средине и многе велике проблеме организационе, техничке и друге природе. Млада Бањалучка филхармонија и одабрани чланови хорова из неколико градова Републике Српске („Јединство“ и „Бањалучанке“ из Бање Луке, „Вила“ из Приједора, Мешовити хор Музичке академије у Источном Сарајеву) добили су за свој најновији извођачки пројекат моралну и материјалну подршку политичке и шире културне јавности, а само тако може доћи до успеха у области уметности, посебно, музике. Остварени резултат тим је битнији и респектабилнији јер га с ентузијазмом организују и креирају људи којима је напредак окружења у којем живе изнад личних интереса, што посматрамо с уважавањем, и то не само с аспекта стимулативног подржавања таквог рада и постигнутог учунка. Стога је наш утисак, и без таквих „олакшавајућих“ околности (али рачунајући и допринос уметника из Српског народног позоришта у Новом Саду), да је премијерним извођењем ораторијума „Голгота јасеновачка“, београдског композитора Александра Вујића, постигнут уочљив квалитет. Импозантна у својој лепоти, свечана дворана Културног центра „Бански двор“ у Бањој Луци била је пуна посетилаца, почев од председника Републике Српске Милорада Додика и других државних угледника, до оне, такозване, обичне публике.
 


“Чаробна фрула”


   
Најчаробније икада написано музичко-сценско дело свакако је Моцартова „Чаробна фрула“, за коју је Алфред Ајнштајн с правом рекао да „може истовремено да одушеви и децу и одрасле: да расплаче најискусније и усхити најмудрије – једино крајње некултурнима, правим барабама, она не казује ништа“.
    И доиста, она је дело написано за сва времна, за оне од седам до седамдесет и седам година (а мислим и за млађе од седам и старије од седамдесет и седам), за оне од душе и духа саткане, без обзира на узраст.
    Шетајући улицама Прага пре пар година угледала сам плакат на коме је (на енглеском) писало: „ако нисте видели ‘Дон Ђованија’ или ‘Чаробну фрулу’ као да нисте ни били у Прагу“! У питању је била реклама једног (од два) луткарска позоришта и ја сам, разуме се, одгледала Моцартове опере, са музиком са траке која је преузела најлепше делове ових ремекдела!
Сличан случај десио се и на сцени Мадленианума, где су, у жељи да прошире репертоар и уведу и децу у театар посегнули за тестаментним делом највећег музичког генија, у коме су се сјединили чаролија, машта и чудесност у пуној лепоти звучног и визуелног говора. Намера оних који су уприличили ову поставку је да је представе и у просторима који немају „оркестарску рупу“, те је терет музичке имагинације пао на једног (али вредног) извођача, изванредног пијанисте Владимира Глигорића, који је уз помоћ клавирског извода Др Вилхелма Кинцла из такта у такт следио изразито драматичне и крајње лирске токове овог у суштини веома сложеног и вишеслојног дела. Сећам се да је својевремено, сјајни италијански диригент, лекар и археолог, Ђузепе Синополи, који је успешно оживљавао најсложеније странице Вагнеровог „Парсифала“ у његовом оперском храму, у Бајројту, једном приликом изјавио да се не усуђује да диригује „Чаробну фрулу“! Наша Ана Зорана Брајовић се усудила још пре своје тридесете године – и то је улчинила одлично, рељефно и пластично оживљавајући партитуру.
 


Дани јапанске културе у Србији и “Симфонијета” Београд


   
Значајан сегмент обележавања своје 25-годишњице постојања и рада који је најчешће био организован по пројектима, камерни оркестар „Симфонијета Београд“ повезао је с манифестацијом „Дани јапанске културе у Србији“, будући да је више пута до сада ансамбл сарађивао с јапанским уметницима као солистима и диригентима, или изводио остварења јапанских композитора. Својеврсни увод у упознавање „аутентичне културе и занимљивог духа јапанског народа“ (које се од 18. маја до 4. јуна састојало од низа програма попут изложби лутака и музичких инструмената, ревије филмова, упознавања с уметничким аранжирањем цвећа, калиграфијом, борилачким вештинама, поп-културом и системом образовања „Сакурабани“, наградног квиза и других садржаја), угледни београдски гудачки састав извео је 14. маја прво у Сенти, а дан касније и у Студентском културном центру у матичном граду под вођством темпераментног и веома подстицајног 42-годишњег Тошија Јанагисаве, од прошле године и почасног диригента овог оркестра. Програм насловљен као „Цвеће ће поново цветати“ који по речима новог јапанског амбасадора у Србији Масафумија Курокија „на симболичан начин осликава добре односе између две земље кроз пажљиво одабрана музичка дела из Јапана и Србије, асоцирао је овим симболичним називом на разорни земљотрес и цунами којима је „земља излазећег сунца“ била погођена 2011, али и на поруку наде да ће се Јапан опоравити и превазићи све проблеме. Више пута изражавајући поштовање према јапанском народу и култури путем промовисања јапанске музике у Србији, управо преко своје камерне формације (или сарадње с хором „Барили“ из Пожаревца, прошлих година и с јапанским уметницима на фестивалу „Тисин цвет“ у Новом Кнежевцу), чланови „Симфонијете“ су свој омаж пријатељству јапанског и српског народа започели „Триптихом“ Јасушија Акутагаве, енергично акцентујући прегнантне ритмове ове троделне композиције (али и подвлачећи аутентичну, национално обојену мелодику, наглашену и израженим виолинским солом). 


Вера Миланковић, Љубица Секулић, Зоран Симјановић


   
У два дана за редом чула су се дела композиторке Вере Миланковић у Коларчевој задужбини.
Најпре је са Хором и Симфонијским оркестром РТС и једним од најмузикалнијих и најтемпераментнијих наших диригената – Станком Јовановићем премијерно изведена њена кантата по стиховима Десанке Максимовић „Србија је… Молитва, Тајна, Љубав, Вера и Нада“ у стилу музуичког реализма типа Јаначека и Коњовића који не дозвољава мелодијска расплињавања и ближи и типу музичког парланда (при чему је изузетно јасну дикцију постигао баритон Ненад Ненић у лирској нарацији без родољубивих егзалтација и у респонзоријалном певању са оркестром, чиме је заслужио и аплауз на отвореној сцени). Упркос великом извођачком апарату дело оставља утисак деликатног камерног звучања и препознатљивог рукописа Вере Миланковић сличном оном када је посегнула за Ракићевим стиховима пратећи их клавиром и удараљкама. И овде је од почетка провучена и нит клавира – више као инструментална боја, него као својеврсни континуо.
    Следећег дана на концерту харфисткиње Љубице Секулић чуо се нежни и продуховљени „Ноктурно“ и четири милозвучна и молитвена става из Српског духовног календара – „Празници“ – уз композиције српских аутора – Иване Стефановић, Петра Коњовића, Милоја Милојевића, Владимира Тошића и Светислава Божића, у чијем извођењу су јој се придружили и сопран Биљана Валчић Булатовић и виолиста Саша Марковић. Права је штета што се Љубица Секулић није представила и као виолисткиња – с обзиром да је виолу дипломирала и у Београду и у Гетеборгу, а још је већа штета што у улози изванредног клавирског сарадника нисмо чули њену сестру Милицу Секулић, која је на овом концерту (само) окретала ноте!
 


Концерт ученика професорке Валентине Ташкове


   
У Свечаној сали Руског дома приређен је концерт ученика Музичке школе „Мокрањац“ из класе проф Валентине Ташкове. Протекао је потпуно неуобичајено за ђачки концерт, са добро осмишљеним и веома захтевним програмом, који је у првом делу садржавао соло песме руских аутора – Глинке, Чајковског, Рахмањинова, Антона Рубинштајна, а у другом – најлепше одломке (арије, дуете, терцете) из Моцартоиве „Фигарове женидбе“. Управо ова дела захтевају интонативну и дикцијску прецизност, извајаност фраза, суптилне динамичке осцилације. Валентина Ташкова тачно је знала да подели улоге својим ђацима: ко ће бити субрета, а ко кокета, ко заводник, а ко заљубљеник. Велику и драгоцену помоћ (како је и сама рекла) имала је у свом клавирском сараднику – Драгошу Холцлајтнеру, који је тонски осликао и нежне руске романсе и дивни склад Моцартове оперске партитуре. Водећи рачуна о сваком детаљу Валентина Ташкова је спровела и пригодну костимографију: Сузана је била обућена као слушкиња, Грофица као племкиња, Керубин као паж. Сама је исписала и исцрпан програм концерта (скромно изостављајући сопствену биографију, која је веома богата, од паралелног учења и виолине и соло певања до солистичких улога у Мадлениануму) са биографијама својих ђака, из кога смо сазнали да су јој у класи од 15-годишње Рускиње Марије Кузмине, која је изванредно ушла у лик Барбарине и која је у Москви била солисткиња у дечјем хору Радио и телевизије Русије и која ради као волонтер у београдском Зоолошком врту, до 30-годишњег Слободана Кона, дипломираног економисте и гитаристе, који је одушевио улогом Фигара. Бојан Манојловић је (као и Валентина) и виолинист и дипломирани је професор спорта и веома сценичан и шармантан Фигаро, Милица Марјановић је студенткиња IV године Филолошког факултета и одлична и допадљива Сузана.


Хармонија сфера – музика као дах са других планета


   
У оквиру овогодишњег Фестивала науке, одржаног у Новом Саду 11. и 12. маја, студенткиње Катедре за музикологију Академије уметности Универзитета у Новом Саду представиле су, у сарадњи са својом професорком др Иром Проданов Крајишник, музичку радионицу атрактивног назива – Хармонија сфера – музика као дах са других планета! Јасно је да је инспирацију за овакав назив био чувени текст Феруча Бузонија Нацрт нове естетике музике, али и текстови грчких филозофа, превасходно Платона, Аристотела и других. Ипак, овај теоретски “темељ” био је заправо терен на којем се промовисала уметничка музика столећа које је за нама, па и ова која се ствара данас.
Наиме, као и претходне године, вођене идејом да је потребно промовисати уметничку музику, али и науку којом се баве, младе студенткиње музикологије су на фестивалу посетиоцима пружиле прилику да “завире” у тајни свет музике 20. и 21. века. Желећи да се заинтересовани бар на неколико минута “отисну” у тај за већину оних изван струке непознати свет, младе музиколошкиње конструисале су “музички тунел” - омеђен простор прекривен тамним застором кроз који су заинтересовани посетиоци пролазили посматрајући редом постављене слајдове необичних видео записа којима су праћене композиција Штокхаузена, Лигетија, Гласа и других великана музике 20. века. Наравно, свако је на улазу тунела добијао silent disco слушалице путем којих су могли да чују дела Штокхаузена, Пендерецког, Лигетија, Анрија, Берија, Кагела и многих других аутора. Током лагане шетње посетиоци су се заустављали поред оних слајдова који су им били најинтересантнији и приказивали живот, рад и дела самих композитора. По завршетку “звучног путовања” кроз музику 20. века посетиоци су постављали разна питања, били одушевљени идејом и посвећеношћу и једном врстом занесености којом су студенткиње музикологије представљале науку којом ће се бавити у својој професији. Нека од питања на која су студенткиње настојале да дају одговоре су: “Да ли су композитори записивали само неке од мелодија, које су према мишљењима естетичара 20. века одувек „лебделе око нас“, постојале и чекале да буду откривене, записане? Да ли су откуцај срца, тишина, шум лишћа и кораци у континуитету музика? Због чега су настала дела којима на прво слушање не видимо смисао?“ Веома конфузно? Да заиста, али то и јесу питања која се сваком од нас, били ми професионалци или аматери и ма колики број дела да смо преслушали – повремено „искрсну у глави“. Зашто не онда заједничким снагама трудити се да што више приближимо овакву музику младим генерацијама? Због чега константно инсистирати на делима ранијих епоха, на евергереен – у уметничке музике? Ово дакако не значи да се треба одрећи великана као што су Моцарт, Малер или Штраус, али залагати се за промоцију савремене музике није на одмет, штавише веома је пожељно и потребно.