РЕЦЕНЗИЈЕ




Књига

“МУЗИЧКА СВАШТАРА”
Гордана Крајачић

Шеснаеста књига Гордане Крајачић нови је прозор у свет ауторкиног музичког живота, који се одиграва вишеслојно, кроз њене различите доживљаје уметности. Музика као централна тема отвара читав спектар разматрања, за које Крајачићева бира различите форме изражавања, од критике, преко приказа, до поетичних есеја.  То је нови поглед на концерте, путовања, личности и догађаје, фестивале, груписан по типу написа, чиме је разноликост интересовања уоквирена засебним целинама, што целокупној књизи даје посебну систематичност.
    И овога пута најбројније су музичке критике, које откривају ауторку као музиколога и критичара различитих интересовања у домену музичких жанрова. Истовремено, то су текстови у којима доминира недвосмислени однос према савременим дешавањима у домену културе, односа друштва према уметницима, али и односа уметника и уметничких институција према критичарима. Посебна вредност овог типа текстова јесте критички осврт према социолошким и културолошким стремљењима новог времена. Могло би се очекивати да ће Крајачићева, као критичар са дугогодишњом каријером, имати децидирани однос према музици, њеној интерпретацији и презентацији, али њени написи откривају пре свега уметника у њој, широко окренутог самој уметности, отвореној за нове тенденције, које се често дефинишу као ‘стремљења новог века’.
    Читајући садржај књиге „Музичка сваштара“ уочава се импресиван број наслова, који подсећају на ширину саме уметности, али и на ширину интересовања саме ауторке.  Кондензовани на малом простору, они показују богатство српског музичког живота, али и уметности уопште.
    ‘Непоправљива’ путница, Гордана Крајачић, и у шеснаестој књизи проналази музику на различитим дестинацијама у земљи и свету. Без обзира да ли је повод путовања музика или не, ауторка са изузетним смислом за препознавањем уметности, музику изналази у појединостима различитих средина које је посетила. У овим текстовима посебно, али и у целој књизи, доминира њена импозантна општа култура, која по количини информација далеко надмашује одредницу „општа“. Непосредни прелази на домен историје, географије, биологије, архитектуре, сликарства, и многе друге области, обогаћују приповедачку нит, и држе пажњу читаоца. Израстајући кроз своје књиге, о Крајачићевој, данас, више не говоримо само као о музикологу и критичару, већ смо дужни да приметимо и њено списатељско израстање, које недвосмислено говори да је реч о ауторки која је добро наоштрила своје перо, на чијем се врху налази њено читаво поетско богатство, које се прожима са њеним професионалним искуством. У тој симбиози настају текстови који надилазе саму критику, који постају хронике времена и живота, попут текста о пијанисти Иви Погорелићу, којим књига и почиње. Не можемо, чак, рећи да је у питању ‘текст’. То су поетичне хронолошке и историјске приче, чију целину, састављену из фрагментарности информација, обликује вешта ауторкина реченица.
    „Музичку сваштару“ Гордана Крајачић завршава текстом који се зове „Хроника човечанства“, за који јој је, као инспирација, послужила истоимена књига. Преносећи сегменте страница, што се као пракса, у виду илустрације, често јавља у написима, ауторка са читаоцем дели своје спознаје, прелистава странице, открива непрочитано, голица читалачку машту и надопуњује се информацијама.
    Оптимизам, који је и карактерна особина ове ауторке, присутан је у целој књизи. Добронамерност изреченог суда, чак и када је негативан, основна је карактеристика критичарског писања. Тачна информисаност и жеља да спознаја на најбољи начин допре до читаоца једна је од водиља списатељске мисли.
    „Музичка сваштара“. Књига једноставног наслова, који оправдање има само у разноликости садржаја, а никако у сваштарењу тема и интересовања. Књига која открива део ауторкиног живота са музиком. Књига која траг нашег времена отима од прошлости и чува га за будућност. Једна од књига Гордане Крајачић која ће бити уписана у некој новој хронологији српског музичког живота.





ЦД издањe

“САВРЕМЕНА КОМПОЗИЦИЈА У ВОЈВОДИНИ”

Један од концерата који је обележио музички живот Новог Сада прошле године – наступ камерног гудачког оркестра под вођством диригента Микице Јевтића са делима војвођанских композитора млађе генерације, одржан 16. новембра 2012. године у новосадској Синагоги – недавно је преточен у компакт диск под називом „Савремена композиција у Војодини” вол. 1 у издању Завода за културу Војводине. Диск је издат у тиражу од 280 примерака и опремљен је програмском књижицом која садржи краће биографије композитора на српском и енглеском језику, фотографије извођача и друге податке везане за сам догађај концерта. За програмску књижицу може се рећи да је дизајнерски успело решена (графички дизајнер Татјана Дукић Почуч), али да не садржи и коментаре аутора о композицијама које се налазе на диску, што би било очекивано јер су у питању дела компонована управо за ову прилику, дакле потпуно нова, и јер је то добра пракса када је у питању савремена музичка продукција, најчешће лишена ослонца неког владајућег, саморазумљивог музичког језика који би јој обезбедио директну комуникацију са љубитељима музике.
    Одсуство аутопоетичког дискурса, међутим, мање изненађује у контексту стилског писма већине композиција са овог носача звука, махом заснованих на музичком материјалу рециклираном од “живих” елемената ближе и даље традиције, који снагом своје иманенције у данашњој музичкој култури гарантује, чини се, довољан степен “непосредног дејства”, те не тражи и не трпи концептуално-теоријску претензију. Тоналитет и модалност ревитализовани у распону од потпуне солидности до атоналне “кризе”, мелодијско мишљење, те проток музичког времена у латентној пулсацији традиционалне метроритмичке мреже неке су од маркантних одлика композиција „Глас“ Николе Пачек Ветнића, „Spring“ Доротее Вејновић, „La pagliara“ Мариана Патерностера (гостујућег аутора из Италије), „Revival“ Александре Степановић,  „Авалон“ Срђана Тодоровића и „Варијације“ Станиславе Гајић. Навођење заједничких стилских и композиционо-техничких доминанти ових дела не значи да су она на било који начин униформна у слушном искуству. Дуга трајања дијатонске вертикале у „Авалону“, препознатљиво палиндромско тематско језгро у „Варијацијама“, линеарно мишљење на хармонској позадини миксолидијског модуса које одликује „Revival“, прегнантни играчки импулс у „La pagliara“, гестуална, експресионистичка мелодика и минунциозни детаљ у делу Спринг, те јасна и прегледна форма „Гласа“ неупитно су утемељени у својој инспирацији, а сама дела кроз њу и индивидуализована. 
    Нешто другачију појавност на хоризонту повесно свесне рецепције имају дела „Кристали“ Љубомира Николића, „Рођендански кончертино“ Светозара Нешића, „Deux ex machina“ Тамаре Басарић и „Текстуре“ Ђорђа Марковића. Поменути аутори определили су се за нешто радикалније стваралачке праксе, Николић за редукционистичке монаде статичног звука у ставовима названим по различитим врстама кристала (међу којима се као нарочито успео издваја четврти, „анахата“), Нешић за стилски плурализам и колажну технику постмодерног типа, а Марковић и Басарић за драматургију статичних, или изнутра динамизованих звучних плоха у међусобном преплитању и одмењивању, с тим што је другопоменута ауторка искорачила и ка шуму као, уосталом, већ одавно освојеном подручју звучне грађе.