ИЗАШАО ЈЕ НОВИ БРОЈ РЕВИЈЕ

 

   "МУЗИКА КЛАСИКА" бр. 11
          април - јун 2013.

НА КОЦЕРТНОМ ПОДИЈУМУ

Весна Шоуц, диригент
ВОЛИМ ДА ИСТРАЖУЈЕМ ЗВУК НОВЕ ПАРТИТУРЕ

   

У кругу различитих деловања, публика Вас највише препознаје као диригента музичко-сценских представа. Која је била прва представа овог жанра коју сте дириговали?
Као студент магистарских студија дириговања сам добила позив да радим две представе у Позоришту на Теразијама, а обе у режији чувене Соје Јовановић, „Неки то воле вруће“ и „Кабаре“. Прва представа је већ била на репертоару и мој задатак је био да „ускочим” са само једном оркестарском пробом, а друга се постављала.  Била је велика част радити прву представу са легендарном редитељком, али сам знала и колико је тешко било ући у тим њених најближих сарадника и стећи њено поверење. Долазила је редовно на корепетиторске и оркестарске пробе и са осмехом, стрпљиво посматрала мој рад. После неког времена ми је пришла и рекла: „То је то. Браво!!!“. Ускакање у представу је изетно тешко и одговорно, нарочито за диригента, јер поред партитура морате познавати и драмски текст, кореографију, сценске промене. Привилеговани смо сви ми који можемо рећи да преко двадесет година и преко тристотине пута изводимо са истим ентузијазмом и успехом ову, сада већ легендарну представу. На известан начин она је обележила и део моје каријере, јер се континирано и успешно одиграва паралелно са свим другим мојим успесима.

У чему је специфичност и различитост дириговања оперских и балетских представа?
У погледу диригентске технике нема већих разлика, али зато аспект визуелне комуникације говори о неким специфичностима. У оперској представи диригент са певачима претежно има визуелни контакт, док се са играчима таква комуникација своди на неопходни минимум, тј. само на поједине тренутке током представе. Ова очигледна разлика даје дириговању балета једну додатну одговорност и тежину у беспрекорном одређивању основног темпа и свих његових суптилних нијанси које су једва чујне сваком слушаоцу. Сматрам да диригент увек мора знати напамет партитуру и сваки други аспект представе, јер је само тако може ауторитативно и са сигурношћу водити, креирати или неприметно решавати најразноврсније проблеме који се неретко дешавају. За дириговање оперских представа неопходан је темељан рад са певачима, познавање вокалне технике и драматургије, сарадња са оркестром, хором, редитељем. Код балетских представа неопходно је познавати кореографију, драматуршке смернице кореографа, али и интерпретативне нијансе у којима се крећу играчи. Тај принцип антиципације, музичке пратње, а и подршке, у исто време, може бити комплементаран оном који налазимо и у концертној пратњи.

У којој мери балетски диригент мора да познаје балетску лексику?
Основне појмове је неопходно знати. Језик игре има своје специфичности у које није тако лако проникнути. Мислим да за то треба имати и посебан осећај. Дириговање класичног и савременог балета се такође разликује. Класичан балет за диригента увек представља посебан изазов. Моје дугогодишње концертно и позоришно искуство ми је дало сигурност у ослушкивању солисте, предвиђању и задовољству препуштања заједничкој креацији.

У којим театрима у нашој земљи диригујете и које су то представе у којима публика може да Вас види?
Током ове сезоне у Народном позоришту диригујем балете: „Дон Кихот“, „Краљица Марго“ и „Дама с камелијама“; у Српском Народном позоришту балет „Грк Зорба“; у Мадлениануму савремену комичну оперу „Мандрагола“ и у Позоришту на Теразијама „Неки то воле вруће“.

Поред балета и опера, домен Вашег деловања јесте и савремена музика. Како сте формирали афинитет према новом звуку?
Постепено, током година рада са различитим ансамблима. За почетак био је то хор „Колегиум Музикум“ где сам певала као студент, а познато је да овај сјајан хор велики део репертоара посвећује савременој музици. Затим је уследила моја дугогодишња сарадња са Школом за Музичке таленте из Ћуприје, потом и другим камерним оркестрима. Дириговала сам и снимила велики број првих извођења како у земљи тако и у иностранству. Морам рећи да је на програму сваког симфонијског концерта који сам имала у Турској било дело домаћег аутора. У потпуности подржавам овакву програмску концепцију. У Мадлениануму сам радила неколико сјајних наслова савремене опере, према којој имам посебан афинитет.


Радослава Воргић Журжован, сопран
ПОРТРЕТ ЖЕНЕ – „Позитивним ставом, добрим расположењем и енергијом разоружавам све непознанице“

   

Након завршене средње Музичке школе „Исидор Бајић“ у Новом Саду, и завршених основних студија соло певања у класи професорке Милице Стојадиновић на новосадској Академији, Радослава Воргић Журжован, своје школовање наставља у Немачкој. Сада, као већ свршен студент, дошла је са оперске позорнице Мајнца, да са својом публиком подели нова искуства која је стекла и да свом граду подари тек један од низа концерата који су пред њом. Солистички концерт под називом „Портрет жене“ одржала је 24. фебруара у свечаној сали Матице српске где је публика имала прилику да кроз песму ужива у представљању портрета младе, али већ богате уметничким постигнућима, солисткиње Радославе Воргић-Журжован.

У „портрету“ који сте скоро представили на концерту у Матици српској, о каквој жени је заправо реч?
Када сам припремала програм за целовечерњи концерт у Свечаној сали Матице српске у Новом Саду, избор су били композитори роматизма. Као што је и познато, већина њих инспирацију је налазила у жени, обожаваној и поштованој, цењеној и уважаваној, хваљеној и слављеној. Соло песме Шуберта, Волфа, Менделсона и Малера, које сам извела говоре о жени, с једне стране о њеној нежности и љубави према свом вољеном, с друге стране о њеном неверству, али и моћи коју је имала над мушкарцем. Тако је и наслов концерта „Портет жене“, проистекао из тематике самих песама. Чини ми се да је и публика лепо прихватила ову тематику, чак и поред тога што су на програму углавном била дела немачких аутора чије се песме код нас ређе изводе. Мени као извођачу није било тешко да припремим такав програм јер га у Немачкој често певам и слушам, и знам колико га тамошња публика воли. Искрено да кажем, стрепела сам да ли ће то пријати новосадској музичкој јавности, али сад видим да су стрепње биле неосноване. Сада када је све прошло и када су се утисци слегли, могу да кажем да сам задовољна и мотивисана да и наредне године, у истом амбијенту, приредим концерт са неком другом тематиком. Концерт смо приредили за веома кратко време, што би практично можда и било немогуће без доброг музичког сарадника. Већ неколико година уназад, готово на свим солистичким концертима у Новом Саду прати ме мој колега и друг из средње школе, пијаниста Мирослав Поповић. Врло брзо смо нашли заједнички језик, лако се договорили о програму, а он, уз све обавезе које има, стигао је да припреми програм. Морам да кажем да су форму концерта заокружиле модераторке, музиколошкиње Мирела Иванчевић и Мила Мајсторовић, које су помогле мојој намери да публици пренесем основну идеју. Задовољна сам овом сарадњом и мислим да сада овде имам тим са којим могу успешно да припремам и следеће пројекте.

Како бисте „портретисали“ своју уметничку личност? Којим путем се она развијала?
Увек је најтеже говорити о себи и својим постигнућима. Сва признања и резултати дошли су марљивим, систематичним и стрпљивим радом. У својој средини сам достигла, не могу рећи максимум,  јер човек увек може више, али свакако, образовање које ми је отворило пут и пружило уверење да треба да идем даље. Све што сам до сада постигла и за ово где се тренутно налазим, могу да захвалим својим професорима који су препознали мој таленат и веровали у мене, посебно мојој професорки соло певања Милици Стојадиновић, и професорки камерне музике Марини Милић Апостоловић. На Академији уметности у Новом Саду дипломирала сам на Одсеку за општу музичку педагогију и Одсеку за соло певање, а у јануару ове године, магистрирала сам на Одсеку за концертно и оперско певање на „Јоханес Гутенберг“ Универзитету у Мајнцу класи професорке Клаудије Едер, након чега сам одмах наставила специјалистичке студије концертног и оперском певања – „Konzertexamen“. Мислим да је моја одскочна даска, свакако, била одлазак на студије у Мајнц. Идеја је потекла оног момента када ме је Академија у Новом Саду, као једног од најбољих студената послала на хорски пројекат „Campus cantat  2008“ у Дортмунд. Тада сам се упознала са немачким школским системом и схватила да желим да се усавршавам тамо. Мој одлазак у Мајнц, био је прекретница и једна од најбољих ствари која ми се десила на професионалном путу.

С обзиром да сте члан Младог ансамбла Државне опере у Мајнцу, опишите нам како изгледају припреме за неку улогу?
Академија у Мајнцу, чији сам била студент сарађује са њиховом Државном опером. Године 2011. положила сам аудицију за Млади ансамбл Државне опере. Оперу „Силовање Лукреције“ Бенџамина Бритна, спремали смо 3 месеца: око месец дана су трајале музичке, 6 недеља су биле редитељске пробе, а улогу сам припремала са својом професорком соло певања. То је била моја прва улога и морам признати да сам на претпремијери имала велику трему. Међутим, складан и уигран тим, добар однос међу певачима и комплетном екипом, као и позитивно узбуђење, само су допринели мом певању. Тада сам осетила „даске које живот значе“ – чари опере и сву лепоту коју она пружа. Схватила сам да је оперска позорница оно што желим и што ме у потпуности испуњава. У студентској продукцији пружена ми је прилика да се опробам и у улози Косколето у истоименој оперети Жака Офенбаха. За мене велики изазов – то је била прва тзв. „hosenrolle“ улога, односно, улога „у панталонама“. Музика је веома весела, режија динамична, тако да је публика у Мајнцу ову оперету јако добро прихватила. Немачка публика има слуха за уметничку музику, она то воли и веома радо одлази не само у оперу већ и на концерте који се готово сваке недеље одржавају у катедралама. Улазнице су веома скупе, али то задовољство, ни цена не може да им ускрати.


Зоран Јуранић, композитор
„ПОСЛЕДЊИ ЉЕТЊИ ЦВЕТ“


   
Последњи дани марта у Српском народном позоришту у Новом Саду, протицали су у знаку завршних припрема праизвођења новог музичко-сценског остварења, једночине оперске фантазије „Посљедни љетни цвијет“ Зорана Јуранића, хрватског композитора, диригента и музиколога, који је и редитељ свог дела. Премијера је одржана 28. марта, на Дан СНП-а, а друго извођење биће 8. априла у Загребу, будући да се представа реализује као копродукција Српског народног позоришта, Хрватског друштва складатеља и загребачког Музичког бијенала. Тим поводима, за програмску књижицу намењену позоришним посетиоцима, разговарали смо с главним креатором и предводником ове, очекујемо, значајне продукције, годподином Зораном Јуранићем. Преносимо интервју у целини.

Како у Вашем случају изгледа симбиоза диригента, композитора и музиколога, и колико сте као вишестрани уметник у бољој, а сигурно и одговорнијој позицији у односу на музичаре који се не могу похвалити толико разноврсном делатношћу?
Своју „симбиозу“ осећам као привилегију. Увек ме је занимало копање по архивима и истраживање непознатих музичких рукописа, а својом сам вишеструком вокацијом био у могућности да извршим редактуру тих композиција и изведем их као диригент. То је, наравно, врло одговорна позиција – иако би усмеравање свих снага само на једно подручје (нпр. дириговање) било у смислу изграђивања каријере најпродуктивније; но, ја се нисам желео одрећи „луксуза“ да радим оно што желим.

После четрнаест година поново сарађујете с Луком Паљетком с којим сте и 1999. радили оперску фарсу „Причај ми о Аугусти“, такође за Музички бијенале у Загребу. Да ли се ради о некој врсти поруџбине и колико сте имали одрешене руке код окупљања ауторског тима? Зашто сте опет изабрали истог либретисту? И, шта значи одредница оперска фантазија?
Поетика Луке Паљетка је својом комбинацијом лирских, надреалистичких и ироничних елемената, уз врло јасну везаност уз традицију, веома блиска мојим уметничким настојањима. При том, кад год сам у конципирању либрета желео постојећи драмски текст надоградити или променити – како у „Аугусти“ тако и у „Цвијету“ -  Паљетак је савршеном интуицијом осетио моје намере и дописао ми нове текстове. Зато о сарадњи с њим могу говорити само у суперлативима. Обе су опере настале на поруџбину Музичког бијенала, а избор тима ми је био олакшан чињеницом да сам се сам прихватио и режије. Колико год је то рад на представи учинило тежим и напорнијим, толико сам и избегао трвења између диригента и редитеља чији су приоритети у неком тренутку важнији…
 
Загребачки музички бијенале постоји још од 1961. године.  Да ли је ова манифестација савремене музике омогућила већи продор модерне музике у свет када су у питању хрватски, и композитори из осталих република бивше Југославије? Када се вратите уназад, на прво Бијенале на ком сте учествовали, шта Вам прво пада на памет?
У време првих Бијенала значајније је било упознавање наше културне средине са развојем модерне музике у свету. Наравно, у оно доба то је био својеврстан шок, па није недостајало ни скандала око неких пројеката и композитора. Но тада су готово сви важнији светски композитори долазили у Загреб на Бијенале – Стравински, Лутославски, Берио, Кејџ, Ноно, Пендерецки… Сигурно је да су везе успостављене  на том фестивалу помогле и промоцији наше музике у инстранству. Данас, када је авангарда „ућуткана“ плурализмом музичких стилова и рукописа, можда нема више толико скандала, но Бијенале је и даље репрезентативна манифестација која даје обиман увид у трендове новог музичког стваралаштва.

Како бисте дефинисали свој композициони стил? Као стваралац изразили сте се у различитим музичким облицима. У случају Вашег новог оперског дела ради се о специфичној музичко-сценској форми. Шта бисте рекли о њеној музичкој компоненти и уопште о себи као композитору? Укратко, шта вас као аутора одређује?
Оно што сматрам најважнијим у приступу компоновању је искреност. Да ли је моја композиција више или мање „оригинална“ је нешто на шта не могу и не желим да утичем. Помодност и приклањање новим трендовима по мени није одлика озбиљног композитора. Мој музички језик је укорењен у традиционалној музичкој синтакси, јер вјерујем да музику треба да пишемо за слушаоце. Зазирем од композиција које трају пет минута, а треба их пола сата објашњавати.

Шта мислите о дејству критике на музички живот, односно, да ли она довољно утиче на реално процењивање стварних уметничких вредности. И сами сте се у младости бавили музичком критиком, па у том смислу реците колика је њена стварна моћ?
У данашње време, када медији једва да посвећују пажњу културним догађајима и то углавном на нивоу информација (бар је тако у Хрватској), тешко је говорити о значењу критике. Но критичари у највећем броју случајева нису људи који нивоом свог знања могу држати корак са уметницима о чијим делима суде. Зато много више ценим критичара који каже „ово ми се не свиђа“ од оног који каже „ово не ваља“ – поготово ако свој суд није у стању да прецизно аргументује.

Бавите се извођаштвом, стваралаштвом, науком и педагогијом. Колико је Вашим студентима значајно што могу да Вас виде као диригента и редитеља?
На Музичку академију сам дошао релативно касно; сматрао сам да тек са већом количином личног искуства могу у правој мери одговорити педагошким захтевима. Сада ми, наравно, није тешко аргументовати зашто нешто тражим од студената (а имам срећу да углавном држим појединачну наставу, па се могу прилагодити темпу напретка сваког студента).Чињеница да ме могу видети у професионалним наступима свакако је аргумент више за оно што од њих очекујем током студија.


Милош Михајловић, музичар
МУЗИЧАР ТРЕБА ДА ЗНА СВЕ ДА СВИРА


   
На прошлогодишњим „Нишким музичким свечаностима“ наступио је пијаниста Милош Михајловић, родом Нишлија, који се, по сопственим речима, радо враћа у овај град. Његов концерт изазвао је велико интересовање фестивалске публике, што је пракса готово свуда где свира. Добитник бројних домаћих и интернационалних признања, представио се озбиљним пијанистичким репертоаром. За себе каже да не воли да подилази публици, већ себи. Тако су се на програму његовог реситала нашла дела Моцарта, Хајдна, Шопена и Мусоргског.

Шта је за Вас уметност?
Морам да кажем да љиди често уметност мешају са талентом. То повлачи питање шта је таленат, а онда таленат мешају са нечим трећим. Хоћу да кажем да нема дефиниције уметности, већ да сваки уметник мора да пронађе неко своје образложење којим би дефинисао ко је и шта је.

Зашто је важно да се уметност дефинише?
Важно је да сам себи објасниш шта је то чиме се бавиш. Ја свирам. Добро, али свира милион људи,и нису сви уметници, а ја, као, јесам. Човек треба да дође до сопствене спознаје онога што ради. Ако апстрахујем музику,  размишљам овако: имам доживљај. Гледам у некога или у нешто. Понекад осетиш потребу да тај свој доживљај искажеш на неки начин. До друге, треће године Факултета размишљао сам овако: овде свираш форте, овде пиано, овде крешендо, ова фраза није чиста. А онда ми је пало напамет да пробам да осећај који имам, из главе кроз прсте спроведем у дело у виду звука, али на тај начин да они који ме слушају осете то исто.

Да ли Вам је то успело?
Прво сам то тестирао. Колеге са којима сам студирао су се, за разлику од данашњих клинаца, опасно интересовали за појам звука. Прво сам покушао са основним емоцијама, типа срећно-тужно. И видео сам да тај принцип функционише, и да ми је веома интересантно да размишљам на тај начин. Онда сам основне емоције рашчланио до ситних детаља.

Да ли сте дошли до дефиниције уметности?
Да. То је за пијанисте нешто што траје сат и петнаест минута, можда мало мање, можда мало више. То је време колико смо на сцени, и то је време да публици, кроз музику, покажемо шта осећамо. Све што претходи концерту нема везе са уметношћу то је врло велики рад, али не у смислу да те боле руке од вежбања, већ да те боли глава од размишљања.

О чему уметник има да размишља?
Треба да размишља о многим стварима. Пре свега треба да смисли начин како да му буде лако да нешто одсвира, и да то ‘лако’ буде прихватљиво и слушаоцима. Знам, ни ово није класична дефиниција уметности, али је бар нека описна.

Када би неколико пијаниста које познајеш свирало иза паравана, да ли би могао, по начину свирања, да препознаш ко је ко?
Да, без проблема, ако су у питању уметници који имају лични печат у свирању.


У сусрет 114. годишњици
Музичке школе “Мокрањац”, Београд


   
Март месец је за музичку школу “Мокрањац” у Београду био месец обележавања јубилеја њеног постојања. Ове,  2013. године, то је 114. година од како је школа основана 1899. под именом “Српска музичка школа“ као прва музичка школа у Србији 19.века (од 1918. као “Музичка школа” у Београду), да би 28. марта 1946. године постала музичка школа под данашњим именом “Мокрањац”, у спомен на једног од својих оснивача и првог директора, Стевана Мокрањца. Датум  28. март се од тада обележава као Дан Школе.

Сваке године, тај дан је повод да Школа покаже своје резултате уметничког и педагошког рада на концертима који су били организовани током марта и априла месеца, а којима су претходили многобројни интерни и јавни наступи ученика. Концерти појединачних одсека који су се одвијали у недељи јубилеја, најавили су свечаност која се 28. марта одржала у нашој Сали Мокрањац, а прослава је кулминирала  концертом у дворани Коларчеве задужбине. Као посебан вид обележавања ове године налазило се и неколико концерата за најмлађе под називом “У подне за
децу - У сусрет пролећу” у сали Дома омладине.

Заједнички наступ свих извођачких одсека са репрезентативним представницима ученика био је дводневна манифестација коју су 27. и  28. марта  својим присуством употпунили некадашњи професори и значајне личности из музичког и културног живота Београда, посебно везане за Школу.

Завршна прослава Дана Школе одржала се 2. априла и већ годинама уназад, у дворани Задужбине Илије М. Коларца. Концертно вече започeли су солистички наступи ученика у првом делу, док је други део био посвећен солистима и великим ансамблима школе - хору и оркестру. На програму су била дела класичног репертоара, захтевна и у техничком и у изражајном смислу: „Концерт за виолончело и оркестар“, (Цe-дур, I став) Јозефа Хајдна, „Концерт за флауту и харфу“ (Цe-дур, I став) В.А.Моцарта, и у традицији школе „Мокрањац“, дело домаћег аутора – „Елегија за виолину“,  Анте Гргина. У завршном делу концерта  изведена је „Миса Ге-дур“, оп.167, Франца Шуберта, за сопран, тенор, бас, хор и оркестар, једна од три “кратке” мисе овог аутора која је у Београду последњи пут концертно извођена децембра 2004. Ово је први пут да је стављена на репертоар једне музичке Школе, обогаћујући њен репертоар делима великих мајстора вокалне уметности какав је Шуберт. У концепцији досадашњих јубилеја, између прослава обележених делима Стевана Мокрањца, на програму су се налазила и значајна вокално-инструментална остварења, примерена могућностима Школе, као што је “Глорија” Антонија Вивалдија изведена пре неколико година.

Школа „Мокрањац” је овим концертима наставила да буде присутна у музичком животу Београда и истовремено започела још један значајан корак,  имајући у виду да је следећа, 2014. година, време обележавања Мокрањчеве стогодишњице смрти (1856-1914), у којој ће узети активно учешће кроз различите видове организационе и извођачке делатности, стављајући у први план поље свог педагошког рада, настојећи тако да се одужи свом оснивачу, наставнику и првом директору најстарије музичке школе у Србији.