КОНЦЕРТИ


Росинијев „Виљем Тел“ у Лими (Перу)
       


Европа  јесте  колевка опере,  али смо и  ми, са старог континента евроцентрични,   па мислимо да се све што вреди  чути и видети на овом пољу налази  између Ковент Гардена и Скале, Бечке опере   и Бољшој театра и на летњим фестивалима  од Салцбурга до Бајројта, од Пезара до Екс ан Прованса.  Не заборавимо, међутим, да  Сједињене државе   имају Метрополитен, оперe у Чикагу, Лос Анђелесу, Сан Франциску, па да је и Марија Калас своју једину Батерфлај певала у Даласу. Захваљујући дарежљивости приватног сектора, амерички оркестpи  раде у одличним условима, па су оперске куће заиста дивно место за рад уметника.

Јужна Америка врло брзо постаје Мека оперске музике. Зна се да је одувек била велика част певати у Колон Опери у Буенос Аиресу, па су се тамо могли чути многи од Каруза до Ренате Тебалди, Марио дел Монака и Марије Калас. Још у 18. и 19. веку, захваљујући производњи  каучука,  тзв. црног  злата, изграђене су велелeпне оперске куће у Манаусу, главном граду провинције Амазонас у Бразилу, и  у Белему, барокном граду, престоници амазонске државе Пара на северу Бразила, коју су саградили италијански и француски архитекти. Опера у Хавани је била позната још у 19. веку, а у Бељас Артес у Мексику,  Скала је гостовала са познатом екипом коју су предводили Марио дел Монако и Марија Калас још 1951-2. године.

Оно што обележава Јужну Америку су, пре свега, златни гласови, а посебно тенори. Још тридесетих година прошлог века,  перуански драмски тенор Алехандро Гранда бриљирао је у Италији.  Можете га чути на снимцима  “Ђоконде”  са, тада најбољим  и можда првим драмским сопраном d´agilita , Ђанином Аранђи Ломбарди. Сећамо  се Перуанца Луђи Алве, који је педесетих био партнер Марије Калас, на снимцима “Севиљског  берберина” са Титом Гобијем. Седамдесетих је завидну каријеру  постигао такође Перуанац, Ернесто Палацио. Његова међународна каријера није трајала дуго али је зато стекао одличне контакте по водећим оперским кућама и постао импресарио.  Његово највеће откриће је данас свакако најбољи  tenore di grazia  на свету, Хуан Дијего Флорез о коме сте могли читати на страницама овог листа у извештајима са фестивала у Пезару  прошле године.  Дијего Флорез је један од оних уметника који се претворио у праву супер звезду, делимично, додуше, и   захваљујући изгледу холивудског матине идола.  Но, неспорни су његова изванредна музикалност, стил за белканто ван премца, и изврсне глумачке способности.За разлику од других tenore di grazia, који су уништили гласове да би проширили ограничени репертоар који овај фах нуди (као Крис Мерит), Дијего Флорез тачно зна шта шта може и шта не сме да пева. Само је једном тумачио војводу у “Риголету”, и понекада пева једну од три арије из ове опере на концертима: све остало су Белини, Росини и Доницети, његов прави фах. Као и Павароти пре њега, Дијего Флорез је постао јавна фигура у свету, а посебно у родном Перуу. Ево и једног бизарног детаља -  његову је свадбу преносила државна  телевизија.

Већ неколико година Ернесто Палацио  организује међународни фестивал опере у Лими, где је увек главна звезда баш Хуан Дијего Флорез. Ове године  на ред је дошао “Виљем Тел”, последња опера Росинија.  Обично се изводи на италијанском језику: тако сам га и  ја  чуо у Скали под палицом маестра Мутија са Черил Штудер и Крис Меритом,  а пре две године и на лондонским променандним данима о чему сте могли читати на страницама овог листа. Тел, као и његов претходник,  опера буфа “Comte Ory” јe писана   на француcком језику, по комаду Шилера. Тако смо у Лими чули ову оригиналну верзију. Куриозитет је и то што  су за Дијега Флореза  ове фестивалске представе у Лими  нека врста генералне пробе за Росинијев фестивал у Пезару у августу ове године. Пезаро је постао други  дом Флореза јер је управо ту дебитовао у својој 23. години  када је ускочио у последњем моменту да пева “Il Viaggio a Reims” у   чиме је почела његова метеорска међунарoдна каријера.

У Росинијевом  “Телу”  протагониста није сам Виљем Тел, већ тенор Аролдо и драмско-колоратурни сопран Матилдa. Захваљујући својим везама по европским кућама, директор фестивала је ангажовао изврсног сопрана Џесику Прат, која већ годинама бриљира у Пезару: 2011. као Аделаиде ди Боргоња, а 2012. у  “Ciro in Babilonia” : о обе представе смо извештавали на страницама овог листа. Остатак  поделе улога је  био такође на завидном нивоу, чак и у мањим улогама: млади мађарски баритон  Карољи Семереди  био jе Тел,  албански мецосопран Енкелеида Шоса -    Хедвига, италијански бас, Карло Ћини - Геслер   и италијански тенор     Иван Mагри - рибар. Једина слаба тачка био је оркестар који је скромног квалитета, па се варнице нису упалиле када су почели да свирају вероватно најпознатију увертиру у историји музике, тим пре што су сви дувачки инструменти били експонирани у својим мини соло деоницама.  Хор је већ био на много вишем нивоу иако ниједног момента није било јасно на ком то језику певају.  Режија Масимо Гаспарона  је била једноставна али ефектна, на сценографију се није потрошило много новца али су покретни стубови ефектно могли да послуже у више сврха, чак и као дрвеће у шуми. Костими за Флореза су били изузетно успешни, личио је на Ерола Флина у бољим данима, али  су  јадну Џесику Прат, згодну младу даму  са Рубенсовим  телом, неукусним костимом  y  последњем чину претворили у  великог кита!


Новогодишњи концерт Београдске филахрмоније
       


Прву продукцију Београдске филхармоније у 2013, посвећену обележавању Нове године по јулијанском календару, могли бисмо назвати „оркестар у покрету”. Овај „свирачко-плесни” и „глумачко-пантомимски” перформанс насловљен као „Велика кошмарна музика” („A Big Nightmare Music”) прати се у једном даху, јер се на домаћој концертној позорници ретко среће такав спој музике и „кореографских” идеја и, надасве, очаравајућа лакоћа извођења чији је креатор светски познати дуо Алексеј Игудесман –  Хјунг-ки Џу. Како се показало, њихов програм одличнo одговара и младим члановима нашег националног оркестра и њиховом, и најширој популацији познатом и омиљеном директору Ивану Тасовцу, али и свима који у посећивању вечери Београдске филхармоније виде и ствар престижа.

Имали смо задовољство да присуствујемо духовитој и шармантној, управо урнебесној представи, најпре у дворани Коларчеве задужбине у Београду, а дан касније (захваљујући замисли и организацији Музичке омладине Новог Сада, која је била и високи покровитељ догађаја), обогаћеној светлосним дизајном, и на великој сцени Српског народног позоришта. На оба места гледалиште је дисциплиновано али истовремено и спонтано извршавало инструкције гостију-солиста које су у супротности с уобичајеним захтевима такозваних озбиљних наступа односно понашањима на класичним концертним приредбама. Врхунски уметници и шоумени, виолиниста Игудесман и пијаниста Џу својим „штосовима” и вицевима управо чудесно одржавају концентрацију посетилаца и појачавају тензију у аудиторијуму који с највећом усредсређеношћу, али и потпуним уживањем учествује у непредвидљивом, а опет, све време невероватно виртуозном музицирању свих учесника у којем, поред фантастичног пријатељског дуа, у интерпретацији већином Игудесманових аранжмана,  подједнако суделују сви чланови Београдске филхармоније.

После већ чувене тачке „Од Моцарта с љубављу“ и Џуовог аранжмана одломка из другог става „Другог клавирског концерта“ С. Рахмањинова, у паралелном кретању клавирско-виолинске мелодије и уживљеном ангажману комплетног састава, публика је већ потпуно припремљена за свесно и активно учествовање у постмодерном ритуалу у коме  се од почетка ведро и опуштено расположење поступно разбуктава и траје с повишеним интензитетом до краја вечери.

Простор који отварају руско-корејски партнери испуњен је сликама „оркестра у покрету”, ансамбла који и пева, игра, глуми, увесељавајући и себе и све око себе. Ако таквим, опуштеним, а опет изванредно осмишљеним и уиграним приступом позивају на интелектуално преиспитивање концепта традиционалних симфонијских концерата и пратећих визуелних, илуминационих, „кореографских” и оних елемената у сврху другачијег разумевања односа интерпретатора и публике, музике и њених конзумената, онда су свој директни и бескрајно маштовити апел упутили на заиста оригиналан начин.
 

Стопљеност извођачке и ауторске идеје     


Овогодишња награда часописа „Музика Класика“ за концерт године (2012) припала је кларинетском Трију „Покрет“ за наступ у Коларчевој задужбини, одржан 4. маја. Сличан програм с делима српских аутора, угледни београдски уметници извели су и јуна месеца на манифестацији „Тисин цвет“ у Новом Кнежевцу, исте године. Како награђено музицирање није рецензирано у београдској штампи, преносимо текст из новосадског „Дневника“ објављен 27. јуна под називом „Стопљеност извођачке и ауторске идеје“, поводом фестивалског концертирања Трија „Покрет“ у Новом Кнежевцу.

Стопљеност извођачке и ауторске идеје
Два завршна програма јунског сегмента 8. фестивала камерне музике „Тисин цвет“ у Новом Кнежевцу, оба одржана и изложбеној галерији Народне библиотеке „Бранислав Нушић“, међусобно потпуно сагласних односно тесно додирљивих звучних медија, показала су својом основном идејом  и подударним концертним облицима суштинску повезаност -  посвећеност најактуелнијој музици српских аутора, пруживши као виолински дуо и кларинетски трио, несумњиво тачну слику стања у тој области када су у питању остварења за ове, иначе веома ретке камерне формације. Укупан број од десет представљених композиција, базиран је на плодотворном истраживању звучних и изражајних могућности ових састава, али истраживању које је изворно повезано с природом коришћених инструмената. С једне стране, приказана ауторска трагања усмерена су на њихову традиционалну звучност, а с друге и на необично маштовито развијање сонорности доведено до екстрема, односно до максималног проширивања експресивности, потенциранио свим расположивим извођачким и техничким средствима.
Занимљиво је да су захваљујући још једној изванредној симбиози - споју позитивно усмереног, малог, али одабраног и за концентрисани пријем необично надахнутог, новокнежевачког аудиторијума и за њега потпуно нове, али и веома занимљиве, мајсторски изведене музике, оба концерта претворена у јединствен догађај.
Прве вечери чули смо пет композиција у тумачењу виолинског дуа Марија Мисита/Мадлен Стокић Васиљевић, уметница које своју каријеру граде у оквиру камерног, солистичког и оркестарског музицирања, пасионирано представљујући нова дела домаћих стваралаца. Иако су остварења Дејана Деспића, Татјане Милошевић, Александра Вујића, Светислава Божића и Ивана Бркљачића, свака за себе стилски и композиционо-технички међусобно различита и свака за себе на свој начин разматрају проблем избора и креативног обликовања тематског материјала, и премда је свака виолина следила свој одвојен, засебан, али увек интонативно беспрекоран ток, стварајући утисак да свака линија може да постоји као самосвојни тонски монолог, исто тако је било јасно да њихово заједничко звучање везује тензија која их чини потпуно зависним и компатибилним у свим елементима исказа.

Особеност тумачења
Исти принцип неопходности међусобног ослушкивања и стварања сопственог одјека у оном другом, када инструменти као људска бића и гласови из дубине душа следе три засебне путање, али ипак стварају једну јединствену звучност, водио је и чланове Трија „Покрет“, наредне вечери фестивала „Тисин цвет“. Виолинисткиња Мадлен Стокић Васиљевић, пијанисткиња Маја Михић и кларинетиста Милош Николић који у овом ретком ансамблу делују од 2010, такође су у потпуности окренути музици савремених српских композитора, и то превасходно њима инспирисаној. Иста стопљеност ауторске и извођачке идеје красила је интерпретацију и ових изванредних уметника сагласних како у начину фразирања, нијансирању тона, па и у стварању тишине, исто тако речите као и најекспресивнија звучност. При том је, и често водећи, дувачки инструмент, са свим комбинацијама елемената кларинетске традиције и тонова из граничних области звука, на свој начин допринео да коначан утисак након слушања дела Дејана Деспића, Милане Стојадиновић-Милић, Светлане Савић, Југослава Бошњака и Александра Вујића, подједнако вежемо и за ове врсне извођаче, који су високим квалитетом и особеним тумачењем сваке композиције, учинили да и ово вече доживимо као пример светле будућности захтевне и технички добро израђене српске уметничке музике, која се рађа на овом тлу и у овом времену, потврђујући да је она добра само ако је израз склада ума и срца.
 

Kонцерт тенора Дејана Максимовића       



Вече вокалне музике насловљено као “Beau soir” одржано у сали Београдске филхармоније 17. новембра 2012, обухватило је соло песме и арије  француских композитора друге половине XIX и почетка XX века. Избор репертоара обухватио је дела два особена света: лид (Lied) и оперске арије чији смисао наш угледни тенор млађе генерације, Дејан Максимовић, солиста Београдске опере, „испевава” и изговара својим изразито лирским, премда већ извесно време и нешто „попуњенијим”, заобљенијим и сонорнијим гласом. Да у обе сфере оптимално истакне све што је у њима „записано” и изражено, oдносно да изнесе оно што њихови текстови садрже, допринела је и бриљантна, и у погледу експресије, техничке довршености и компатибилности, сарадња „најбољег младог уметника у 2009” (годишња награда УМУС-а), пијанисте Владимира Глигорића, вишег уметничког сарадника на Катедри за соло певање Факултета музичке уметности у Београду, тренутно и докторанда исте школе. Избор по неколико позноромантичарских и импресионистичких, углавном веома сажетих и изражајно елегантних и грациозних, стилски јасних и у суштини једноставних, иако у сваком елементу веома снажних песама, обухватио је композиције Дипарка, Дебисија, Фореа и Маснеа, написаних на стихове савремених француских песника, док је пет најлепших тенорских арија узето из опера Бизеа, Гуноа и Маснеа.   
Основне нити које се, као и у животу, попут лајтмотива, провлаче кроз цели програм, а то су љубав и њен губитак или опроштај с њом, изражене су транспарентно, разговетним француским изговором, а простор кроз који се гласом распростиру одабрана остварења и емоције и на поетски начин повезују, изузетно је широк: од нежно проосећаног шапата до јецаја и крика, од речитатива и ариоза до најлепше мелодије, доносећи оно најбоље и најтананије у човеку. У том смислу, будући да соло песме наведених аутора нису „упадљиве”, већ управо префињене, „прозрачне” и специфично поетичне, певач им даје осећајну и музикалну интерпретацију. Почетак концерта припао је мајсторским композицијама Анрија Дипарка (1848–1933): продуховљеном у вокалној линији и жуборавом у клавирској партији „Позиву на путовање“, испреплетених елемената романсе и лида и „правој” романси „Chanson triste“. Наставак је донео три песме Клода Дебисија (1862–1918): „Romance“ сличног духа, потом веома сензибилно изведену „Les Cloches“, и најзад, с јачим изливом динамике и певачким „узмахом” остварену „Beau soir“ („Дивно вече“) која је и целом, суптилном и минуциозно нијансираном реситалу дала заједничко име. Интимно стапање тона, речи и пијанистичке деонице која звуком и неодређеним хармонијама одаје импресионистички рукопис, а стварањем штимунга и грађењем колоритне атмосфере подвлачи значење стихова, красило је и сочном клавирском акордиком подржана тумачења познатих песама „После сна“ и „Ici-bas“ Габријела Фореа (1845–1924), креирана с  више гласа и интензитета, лепо вођеном вокалном фразом, али и контрастним, нежним pianom. Речитост клавирске деонице и сонорност вокалне линије, и у целини дубока проживљеност и упечатљивост, обележили су предавање последње песме у низу, чувене „Елегије“ Жила Маснеа (1842–1912).
У другом делу вечери тенор Дејан Максимовић представио се и као оперски уметник у фрагментима одабраних рола  из лирских музичкосценских дела француског „гвозденог” репертоара (улоге Фауста и Вертера играо је на сцени Београдске опере). Арије Надира („Ловци на бисере“) и Дон Хосеа („Кармен“), а потом Фауста и Де Гријеа („Манон“), најзад и Вертера, певао је концентрисано, „пуним” срцем и „већим” и снажнијим гласом. Ипак, појачана изражајност и интензитет, нарочито код последње нумере,  још увек не досежу ону праву, „пуцачку” снагу и сигурност у осетљивим тенорским висинама, које ће „ослобађањем” од треме и одговорности наступа, можда још и савладавањем неких техничких финеса, овај музикални уметник, у целини одличних особина, до краја освојити. Реализација инструменталне партије, у случају оперског сегмента, као уверљиве „оркестарске” партитуре, препоручује Владимира Глигорића као тренутно најистакнутијег и најделотворнијег клавирског сарадника на домаћој концертној сцени.


„Парсифал“ из Метрополитена   



Биоскоп Синеплекс омогучио је публици да присуствује директном преносу из њујоршког Метрополитена Вагнерове тестаментне опере „Пасифал“. Уз помоћ изванредно саживљеног диригента Данијела Гатија осетили смо исконски хришћански мистицизам  кроз дуге и споре обредне призоре и кроз најпотресније у музици икада изречено трагично осећање бола, јер „Парсифал“ је сав жудња за смрћу, бескрајно страдалничка сценска пасија, како га је назвао француски диригент и композитор Пјер Булез, својеврсно „ткање од тамјана“ – како га је осетила Исидора Секулић.
Редитељ Франсоа Жирар прилично је оголио сцену, инсистирајући  на обиљу крви у другом чину, у замку чаробњака Клингсора, обојивши крвљу и беле хаљине цветних девојака.
„Девојке“ свих узраста у сали одушевио је насловни јунак, млади, лепи, маркантних црта лица и дивног гласа Јонас Кауфман, срастао са ликом безазленог и једноставног коме се, како је тврдио владика Николај – „Небески свет се не открива ученоме него чистоме“. Чак је и Пласиду Домингу требало пуне три године у Бајројту да уђе у овај лик; да умери кретње, да дише и осећа спори ритам Парсифалових тражења; не знам колико је Јонас Кауфман трагао за Парсифалом али он нас је уверио у Парсифала, правог витеза Грала, који копљем зацељује Амфортасову рану. Сугестиван је био и Клингсор Евгенија Никитина и веома упечатљив Гурнеманц Ренеа Папеа, који је не само Парсифала довео до Монсалвата него и све нас у публици до оног јединственог „времена које постаје простор“ како и каже Парсифалу у првом чину до праве „магије простора“ – како је овај део доживео Ернст Блох. Најмање упечатљива била је Кундри Катарине Делејман, која није имала моћ трансформације у заводницу, чији пољубац у другом чину треба Парсифалу да освоји душу – она је остала бледа, неупечатљива, недовољно привлачна. Боља је била у трећем чину, као покајница, мада и ту премало речита. Но Кундри и јесте најтежи драмски лик не само у Вагнеровом стваралаштву, него можда и у комплетном оперском стваралаштву уопште; њена рола енормно је захтевна и глумачки и певачки; треба бити рођена глумица а и певачица раскошног драмског сопрана која има огроман распон и упечатљива је и као грешница и као покајница и када испушта очајничке крике и када милује гласом кроз магнетски привлачне мелодијске кантилене.
Одличан је био Амфортас Петера Матеија, први који је после легендарног бајројтског Бернда Вајкла, који је готово три пуне деценије наступао у овом светилишту Вагнерове музике, успео да ми дочара исконску вечну бол Амфортасове ране која не зацељује.
Права је благодет била чути и видети метрополитенског „Парсифала“ усред Београда, у прохладној мартовској ноћи.
 

43. Meђународно такмичење Музичке омладине     



Завршило се 43. Међународно такмичење Музичке омладине у Београду, које од свих такмичења у нашој земљи има најдужи ток! Ове године учесници су били соло певачи, а они јесу најомиљенија категорија међу извођачима, тако да је и публике било прилично и то млађе која није много заступљена у простору Коларчевог народног универзитета. (Колегиница са Другог програма Радио Београда која води емисију „Класику молим“ где се слушаоци опредељују за избор композиције недеље, каже ми да уколико су у комбинацији оперске арије – обавезно ће оне заузети прво место; да не говорим о обожавању тенора, о култу примадона, о ексцентричности славних певача и певачица)! А Такмичење је дошло „у прави час“ – мада се такмичарске дисциплине понављају сваке пете године – но ове године у целом свету се прославља двестогодишњица рођења двојице највећих оперских великана, Вердија и Вагнера, но ми смо чак и на овом такмичењу „игнорисали“ најславнијег немачког генија оперске позорнице и нисмо чули ниједну његову ноту (са изузетком Увертире за „Мајсторе певаче“ коју је извео оркестар Опере Народног позоришта на челу са маестром Дејаном Савићем, на отварању Такмичења)! Заправо, као да смо унапред знали да се неће међу такмичарима појавити ниједан прави драмски сопран са тежином и моћи да изведе тзв. гвоздени репертоар и предложене арије у трећој етапи биле су из области лирског, колоратурног и мецосопранског фаха.
Седморо чланова жирија одлучивало је о пласману учесника: Францускиња Валериј Шевалије, Кинез Конг Лианг Пенг, Енглез Питер Робинсон (занимљиво је да од 26 кандидата није било ниједног из њиховох земаља, тако да они нису имали за кога да „навијају“ (што је најболје комбинација); Македонац Игор Дурловски (који је заједно са Снежаном Савичић био лауреат овог такмичења пре десет година и који је „довео“ тројицу земљака од којих су двојица добили високе награде) и наше примадоне – Оливера Миљаковић, Радмила Бакочевић и Катарина Јовановић.
Од тих 26 кандидата само је осморица било мушких гласова; од њих један једини бас (Бугарин Николај Војнов), три тенора и четири баритона. Бас се није пробио до друге етапе, мада има моћан, оперски глас, али је интонативно непрецизан и динамички раван. Сва три тенора прошли су у другу етапу: Гјоргји Цуцковски из Македоније, није био прецизан у високом регистру ни у француској дикцији (далеко бољи био је у немачком репертоару) и, оно што је најтеже – певати изражајно у пиану – још није досегнуо; Италијан Роберто Јанчини певао је волуминозно, моћно и осећајно, са покретљивим колоратурама, достижући чисте високе цеове у арији Родолфа у „Боемима“; отуда је и стигао до треће етапе; оно што је мене посебно фасцинирало то је његова изванредна дикција нарочито у Христићевој „Елегији“ где се разумела и сугестивно деловала свака његова реч – те му је требало доделити бар награду за најбоље извођење домаће композиције, ако не и коју вишу награду. Тенор Дејан Љутовац из Србије остао је у другој етапи, прегласан и са лошим и француским и немачким изговором. Баритони су се најбоље пласирали: веома сцеднични, драмски сугестивни, музикални Македонац Кристијан Антовски добио је трећу награду, његов земљак Васко Здравков – освојио је другу захваљујући музикалности и изражајним пианима, а 24-годишњи Стефан Хаџић још у првој етапи „одскочио“ је од свих осталих такмичара по лепо обојеном гласу, јасној дикцији, осећању за руску лирику (соло песма Чајковског) и најупечатљивијој интерпретацији Шубертове соло песме („Путник“) која се чула на такмичењу. Изражајно и маркантно тумачио је Херцигоњину соло песму (за шта је такође награђен), а величанствено гроздове јубилуса у Хендловој арији из ораторијума „Месија“. Жири му је „опростио“ што Ескамиљо из Бизеове „Кармен“ није у завршним тактовима изашао као апсолутни победник! Све остало било је одлично! Одушевио ме је и као Папагено, моћју трансформације, осећајношћу и стилском чистотом.
Девојака је било осамнаест (њима је увек све теже, па и да се изборе за виши пласман на такмичењима)! Највише је било из Србије (њих једанаест). Највиши „птичји“ глас дошао је из Кореје (али није дошао до друге етапе) - Хуанг Чанми, а најзрелије постављене гласове имале су такмичарке из Русије. Мени се веома допала Украјинка, колоратурка – Катерина Кравченко, чији је глас раскошно обојен, осећајан, стилски и уметнички чист, која се као и њена руска колегиница Елена Егоренкова није пробила до треће етапе, упркос серафимским висинама у узастопним ефовима из треће октаве у арији Краљице ноћи из Моцартове „Чаробне фруле“, гроздовима јубилуса у Морганиној арији из Хендлове „Алчине“ и правој прозрачној белкантистичкој арији Амине из Белинијеве опере „Месечарка“. Ни другу Рускињу, Албину Шаратфудикову нису пустили у трећу етапу мада је и она одлична, изражајна у свим регистрима, великог распона гласа и широког даха. Све је певала чисто и са лакоћом. Огрешили смо се, можда, јер је њена Памина из Моцартове „Чаробне фруле“ била истински болна, чежњива, доживљена. (У жирију није било ниједног Руса да се за њих избори, а није ово јединствен случај да се на такмичењима већ пре финала елиминишу најбољи, сетимо се само Шопеновог конкурса у Варшави 1980. године, када је за Погорелића такмичење завршено у другој етапи; притом су председница жирија Марта Аргерич и члан – Никита Магалов – поднели оставке, али овде није било ни Аргеричеве ни Магалова)! Можда смо се огрешили и о нашу Марију Митић која је ушла у душу руске романсе („Не певај лепотице“ Рахмањинова) и показавши изразиту музикалност пробила се до финала. До финала су стигле две мецосопранисткиње: Рускиња Александра Чухина, са природно моћним гласом и изразито дубоким регистром, која је у романси Рахмањинова пренела лепоту руске усамљеничке чежње, а у Сен-Сансовој арији Далиле њену заводничку љубавну жудњу. Жири јој је доделио другу награду а њеној фах-колегиници – Маји Мијатовић из Србије – трећу, мада је она у неким сегментима била и драматичнија, моћнија и речитија од своје руске ривалке. На победнички трон у женској конкутренцији попела се Српкиња младодрамски сопран Евгенија Јеремић, којој је тек 22 године, али има већ одлично постављен, стабилан глас, изражајност и у спором темпу (Перголези), одличан француски изговор (Дебиси), сугестивност у словенском репертоару (Рахмањинов, Милојевић, Крстић), а лепоту као да је сишла са насловне стране филмских и модних часописа!
Поменимо и изврсне, богом дане пијанисте који су на моменте били сугестивнији од младих такмичара; пре свих - Владимир Глигорић, који клавиром дише са певачком фразом, дочаравајући и оркестар (у аријама) и чембало (у речитативима код старих мајстора). Одличне су биле и његове колеге: Миливоје Вељић, Милица Илић, Иван Јовановић, Валентин Димитријев, Андреј Наумов, који су у сваком тренутку сваком од такмичара били сигуран и поуздан ослонац.
На завршном концерту у Народном позоришту чуле су се уз Оркестар београдске Опере и диригента Дејана Савиће најлепше арије Вердија, Доницетија, Бородина, Гуноа и Моцарта... Камо среће да све ове опере имамо на репертоару а ове дивне младе, свеже гласове за наше солисте. Ту би им било право место! Они првонаграђени добили су новчане награде (нису то националне пензије па да стижу континуирано) концерте у сезони 2013/14. у Београду, Загребу и Љубљани (но ипак је и то за једнократну употребу), антологије српских соло песама и наших шлагера, велику слику – дар Удружења ликовних уметника. Да су време уложено у певање одвојили за неки спорт – добили би много више. Одмах би их „врбовали“ за разне клубове, нудећи огромне новце, станове, кола... А ми ћемо их пустити у свет као што смо то учинили и са толиким претходним нашим лауреатима овог такмичења (Иваном Милашиновић, Дејаном Голочевац, Миленом Китић, Душаном Богдановићем), да испунимо (и испустимо) оно Андрићевски горко – „Сваки човек је дужан својој земљи али земља није дужна никоме“...