РАЗГОВОРИ

МУЗИКА И ОКО ЊЕ      

У СУСРЕТ “ТЕРПСИХОРИ”

 

“29. априла 2013. године на Светски дан игре у Музеју Народног позоришта у Београду с почетком у 14 часова биће уручено признаје “Терпсихора” „Удружења професионалних балетских играча, кореографа и балетских педагога Србије“ за допринос балетској уметности.

Жири у саставу Ана Павловић прима балерина Народног позоришта као носилац “Терпсихоре” за 2012. годину, а ове године на месту Председнице жирија окупила је чланове жирије који ће номиновати и прогласити носиоаца признања Терпсихора за 2013. годину. Поред Ане Павловић чланови жирија су: Милица Зајцев театролог и балетски критичар, Тања Бошковић глумица, Миодраг Табачки костимограф и сценограф и Ђорђе Павловић директор опере Народног позоришта у Београду и диригент.

Исти састав жирија доделиће и посебно признање-похвалу за унапређивање уметничке игре у Србији.

Награда “Терпсихора” се додељује за највећа достигнућа у току једне сезоне или периода дужег од тог. Награду могу добити балетски играчи, кореографи, педагози који својом едукацијом на пољу балетске професије постижу значајне резултате а пореклом су из Србије.

Награда “Терпсихора” се састоји из медаљона “Терпсихора” у сребру рад уметнице Тамаре Младеновић и новчаног износа.
Награду “Терпсихора” за 2012. године добила је Ана Павловић.“

Саопштио мр Александар Илић - Председник „Удружења професионалних балетских играча, кореографа и балетских педагога Србије“. 


Ана Софреновић, глумица
Ходам између света музике и глуме

   

На креативним хоризонтима је неуморни истраживач. На уметничким стазама је творац глумачких и музичких плодова. На артистичким пољима име Ана Софреновић значи квалитет, посвећеност и мултимедијални потенцијал за универзално време и простор. 

Ноте међу сновима
Одрасла сам на Новом Београду који је 70-их и 80-тих  година прошлог века другачије изгледао него данас. Везана сам за тај простор, одувек пун контраста - од инфраструктуре до људи. Детињство ми је највише обележила породица са спојем две различите културе. Није увек било лако живети између две крајности, али је то донело драгоцено искуство.
У детињству сам имала прегршт снова и планова за будућност. Гутала сам књиге и пуно времена проводила у неком свом свету. Мој највећи сан и најдубља потреба су били да позитивно утичем на људе. Већ са три године сам осетила да носим музику у себи и да песмом привлачим пажњу људи. То је одредило мој пут до данас. Сви професионални снови су од малена били у знаку музике. Верујем да глуму нисам изабрала - догодила се… На моју велику срећу…

Богат слушалачки опус
Са музиком сам цео живот. Као мала слушала сам многе жанрове музике. Отац Радослав, инжењер металургије је велики љубитељ и познавалац музике. Одрасла сам уз најбољу и жанровски најразличитију музику. Иако сам кроз детињство имала фаворите и међу музичарима и међу жанровима, било је и оних који су ме најпре иритирали. Џез је у томе био без премца до неке 16-те године. Кад сам га „укачила”, постала сам велики љубитељ. Као тинејџерка волела сам поп, хард рок, панк. Слушала сам потом и Ђанга, Грапелија, Мајлса, Елу Фицџералд, Били Холидеј. А и Баха, Моцарта, Парсела, Вердија, Пучинија... Први бенд са којим сам свирала је био блуз бенд „Луди гавран“, а уследило је неколико година сарадње са хардрок бендом „Богомољка“. Са њима сам наступала у Дому Омладине и у клубу АЛУ.

Глума? Не, никако!
Прва глумачка улога догодила ми се у осмом разреду основне школе. Спремали смо кратке сцене за приредбу. У то време пружала сам отпор глуми. Моја мајка Шила, лингвиста и преводилац, одувек је желела да пођем тим путем. А ја сам ту идеју категорички одбијала, док са неколицином другарица у средњој школи нисам отишла у  „Театар Лево“. Одиграо је велики утицај на мене. На тој сцени нисам морала да се одричем музике зарад речи. Трајно сам се заљубила у приступ театру где су у синтези покрет, звук, светло и реч. У тој форми се најпотпуније изражавам.

Прво лево, па правац и глума и музика
Моје искуство у „Театру Лево“ је пресудило да се одлучим за студије глуме. Чинило ми се да ми позориште и глума нуде широк спектар могућности, а музика им је део на разне начине. И да не морам ни да је се одричем нити да се одлучујем између њих. Кад сам почела да се бавим тим послом, уверила сам се да друштво ни мало благонаклоно не гледа на људе који се нису профилисани у једном од та два позива. То може да буде предност, али после толико година у послу, мислим да ми је најчешће била препрека.
А то највише у потреби да ме озбиљно доживе. Кад ходате између света музике и глуме, као да губите и код једних и код других на озбиљности. То захтева много више доказивања. Поготово зато што сам се кретала у различитим глумачким круговима, а прошла сам и кроз  многе музичке жанрове. То тражи огромну енергију, јер у сваком од тих сегмената морате да изградите поверење људи. А нарочито оних који се искључиво тиме баве и не гледају увек благонаклоно на „шетаче”. Данас се, срећом, та клима све више мења. Уметности су се испреплетале и границе су много слабије. За мене је то фантастично. Јер нуди много веће поље могућности уметницима и публици.

Кретање уз инстинкт
Моја класа са академије су: Милица Михајловић, Исидора Минић, Катарина Жутић, Бојана Зечевић, Бојана Маљевић, Јасмина Иванишевић, Срна Ланго, Ненад Јездић, Александар Срећковић, Растко Јанковић, Иван Зарић, Растко Лупуловић. Имам пуно успомена из студентских дана - и лепих и мање лепих.
Понајвише памтим да смо били јака класа. Имали смо велику подршку у нашем професору Предрагу Бајчетићу. Затекло ме је колико су студије на академији, биле другачије од праксе у „Театру Лево“. На академији сам се претежно кретала уз помоћ инстинкта и дара, него што могу искрено да кажем да сам нешто дубље разумела. После су ми многе ствари постале много јасније и ближе. Мој пут је био такав. Професор ми је увек говорио да треба што више да радим, као мој начин да научим и примим знање. Био је потпуно у праву. Имам незаустављиву радозналост, нестрпљење и енергију. Од своје динамике направила сам поенту.

Одраз глуме у огледалу
Све улоге су ми биле симболичне у односу на живот. Као да се део мог уметничког живота, дешавао у глуми и у музици. Дуго тога нисам била свесна. Нису се сценарији директно селили са платна и сцене у мој живот и обрнуто, али известан дијалог постоји све време. То уочавам сада, након две деценије у послу.
До данас су ме највише одредиле улоге Јелена из филма „Убиство с предумишљајем“ у режији Горчина Стојановића и Сали Боулс у представи „Кабаре“ у режији Соје Јовановић.
 

Александра Ковач, вокални солиста
Нотама дотичем универзум

   

Једна жена опчињена музиком освојила је домаћу и инострану публику, позорнице и награде. Прве ноте научила је уз мајку Споменку, текстописца и сценаристу и оца Корнелија Бату Ковача, музичког доајена. Каријеру је најпре градила са сестром Кристином, а потом запловила соло у музичке океане. Овог пролећа сингл „Једна жена“ означио је нову страницу уметничког опуса Александре Ковач са две и по деценије каријере за поштовање.

Музички споменар
Чувам прегршт старих касета на којима се налазе моји први аудио снимци. Имам сачувану и своју прву композицију на магнетофонској траци снимљену кад сам имала 13 година. Цео орман је одвојен за старе плоче. Одржавам их у што бољем стању, јер су на њима моји омиљени албуми из детињства: од првог албума Витни Хјустон и Мадоне, преко Рики Ли Џонса до Арете Френклин. Узори у детињству су ми биле две талентоване кантауторке, Керол Кинг и Рики Ли Џонс. Од малих ногу сам почела да компонујем, црпела сам идеје и инспирацију из њихове музике и на тај начин сам научила основна правила компоновања. Оне су правиле различиту музику која је одисала енергијом, квалитетом, емоцијом. Њихови албуми „Tapestry“ и „Рики Ли Џонс“ обележили су 70-те и имају посебно место у мом срцу.

Узлазни тонови
Завршила сам средњу музичку школу „Јосип Славенски“ и са 17 година сам уписала музичку педагогију на Факултету музичке уметности у Београду. Након три године студија и највиших оцена које сам имала, указала се прилика мојој млађој сестри Кристини и мени да одемо због посла у Лондон. Наступале смо широм Енглеске, снимале са великим музичким продуцентима који су тада радили са Род Стјуартом и Витни Хјустон. Компоновале смо и певале сваки дан и научиле смо важне лекције из музичког бизниса. Вратиле смо се у Београд 1995. и започеле успешну дуетску „К2“ каријеру.

Пењање академским лествицама
Увек сам знала да ће доћи дан, кад ћу пожелети да наставим школовање и музичко усавршавање. Ипак, многи су се изненадили кад сам са 39 година уписала трећу годину на ФМУ. У јулу ћу дипломирати са просеком 9,75 и наставити академско и композиторско усавршавање ван Србије. Каријеру сам самостално градила, издржавам се од 17. године. Успела сам да изградим име великим радом и трудом, неисцрпним ентузијазмом и чињеницом да сам безкомпромисна у музици коју стварам. Ово је почетак онога што могу и желим да радим у музици.

„Једна жена“
Мој нови сингл се зове „Једна жена“. Ту песму сам написала, аранжирала и оркестрирала, а музичку продукцију и микс је радио Роман Горшек, наш врхунски музички продуцент. Гости на тој песми су реномирани класични музичари Срђан Сретеновић, виолончелиста и Тијана Милошевић, виолинисткиња. Та нумера најављује правац којем ћу се посветити убудуће. Комбинује елементе филмске, класичне партитуре и елементе квалитетне поп песме: распевану мелодију, снажан текст, емоцију и богату хармонију. Никада нисам пратила музичке трендове, имам широка интересовања. Музику никада нисам сврставала у „кутије“ нити јој стављала етикете. На албумима имам и соул, фанк, рок, поп, џез, блуз и класику.

Јубиларна година
Ове године славим 25 година од кад сам почела професионално да се бавим музиком. Као девојчица од 15 година почела сам да певам са сестром Кристином пратеће вокале нашим легендарним бендовима: Рибљој чорби, Пилотима, Бајаги, Последњој игри лептира. Од тих дана је прошло много успона, падова и научених лекција. Обележило их је бављење музиком у Енглеској и Шпанији, албуми дуета К2, моја соло каријера, МТВ награда, примењена музика за рекламе, позориште, кратке филмове и ТВ серије, мој хуманитарни и друштвени ангажман. Желим да тај јубилеј прославим са публиком. После фантастичног почетка турнеје у Крагујевцу, чекају нас наступи у Новом Саду 30. марта, Београд 13. априла и Ниш 26. априла.

На сцени
Бину ће на турнеји са мном поделити моји пријатељи, врсни музичари са којима свирам готово осам година: Горан Милошевић - бубњеви, Иван Алексијевић - клавир, Горан Антовић - клавијатуре и Бранимир Марковић - бас гитара. Концерт у Београду биће круна ове турнеје. Као моје специјалне гошће појавиће се једна од највећих нотних звезда региона и моја добра пријатељица Нина Бадрић, а и млада и талентована Ива Плетикосић. Публика је приметила у шоу програму „Ја имам таленат“. Биће још гостију као изненађење.



ИСПОВЕСТ 

Горан Шепа Гале, музичар
Место ми је на бини

 

Реч „Кербер“ асоцира на непоколебљиво трајање у сваком времену и простору. Истоимена нишка рок група уписала се у југословенску музичку антологију, квалитетним звуком без комерцијалних компромиса и стиховима без фалсификата. У биографији тог бенда, нашло се места и за сарадњу са уметницима из домена музике класике. Горан Шепа Гале, фронтмен звучне „кербероманије“, слови за једног од најбољих домаћих мушких вокала, свира гитару на клубским сценама и трасира нове нотне путање „Кербера“, започете 1983. године првом плочом „Небо је мало за све“. 

Клинац без професије у најави
Деца често расту уз родитеље који их питају: шта ћеш професионално да будеш кад порастеш? А дете „зна“ унапред: певачица, певач, фризер... Нисам никада размишљао о професији на тај начин. Подсвесно сам уз старијег брата Жарка који је имао бенд, желео да будем популаран као он и са нечим скренем пажњу на себе. Свој таленат нисам одмах препознао. Као дечак сам волео да певам родбини и гостима. Сећам се да сам певао и ујкином друштву, кад би дошло да га посети док је живео са нама за време студија у Нишу. Њима је било интересантно да ме слушају, мени је пријала њихова пажња за мој глас.

Моја Марина
Допадала ми се песма „Марина“. Звучала ми је енергичније од других тада популарних нумера. Била је једна лепа црнокоса девојчица Марина у мом дворишту и можда сам и због ње заволео ту песму. Данас кад размишљам о тој Марини, могу је назвати првом својом симпатијом у том узрасту.

Горане, певај
Мене нико није подстакао као тинејџера да, на пример, лечим људе једног дана. Стално су ми говорили „Горане, певај!“ и то ми је прешло у навику. Волео сам и да истражујем инструменте мог брата, чудио сам се како не успевају на проби бенда да нешто отпевају, а ја умем. Преслушавао сам и аматерске снимке његовог бенда са касетофона, па бих имитирао њихово певање. Нисам то смишљено успевао да отпевам, него ми је спонтано ишло. Брат је отишао у банкарске воде, ја сам запловио музичким тааласима.

Сам на путу ка сну
Верујем да је мој брат, преко мене на неки начин остварио свој музички сан. Нико не може да за другог нешто испланира, то се деси или не. Често ми је постављано питање: зашто ми се ћерке Галина и Соња не баве професинално певањем и свирањем. Не мислим да оне треба да раде што радим ја. Свако себе мора да пронађе професионално, зато сам пружао отпор за бављење музиком моје деце. Многи моји другари и колеге, форсирају децу да буду музичари. Без обзира да ли су таленти или нису, препознају само своју децу и од њих траже врх. Ћеркама нисам саветовао да се лате музике, јер то је тежак пут. Естрадна личност носи много ствари. Треба да се поднесе слава и пораз, а и све што се око тебе догађа. То је мукотрпно  у малој средини, а Србија је мала земља.

Породица као светиња
Старија ћерка је дипломирала биологију и екологију на нишком Природно-математичком факултету, а Соња ће ове године да дипломира архитектуру у Београду. Оне су врло успешна два лика о којима мало причам, а и о супрузи Светлани. Фамилија треба да остане моја оаза којој се враћам, да са њима делим нешто друго, естраду нипошто. Естрада је често прљава ствар, са много трачева, разноразних фарби... Нисам део тога.

Дугачка коса нема алтернативе
Коса ми је била дуга и при крају осмолетке и у средњошколским данима. За мене она нема алтернативу. У војсци сам одлучио да се кратко ошишам, а брица је био један војник-хармоникаш. Нисам му испунио жељу да ме дотера са тада модерном фризуром „тарзанком“. У кратком периоду живота сам решио да се обријем до главе из бунта, јер су многи мушкарци почели да пуштају косу, али не и да је негују. А кад су сви почели да се шишају на кратко, да буду груби, да буду опасне, крими фаце, ја сам опет пустио косу.



ИНТИМНО 

Јасмина Јанковић, пијанисткиња

 

КЛАСИЧНА МУЗИКА – скупоцено,интелектуално,врхунско
ОСТАЛА МУЗИКА – јефтино,провод
КЛАВИР – краљ међу инструментима
БИТИ СОЛИСТА – привилегија и мука
КАМЕРНА МУЗИКА – уживање и помало досадно
ИНТЕРПРЕТАЦИЈА – давање
ПУБЛИКА – поштовање
ИНСПИРАЦИЈА – креација
УСАМЉЕНОСТ – стваралаштво
КОНЦЕРТНА ГАРДЕРОБА – концентрација и трема (соба)ако мислиш на одело класично свечано
ДА НИСТЕ ПИЈАНИСТА ШТА БИСТЕ БИЛИ...– играч
ШТА СТЕ ИЗГУБИЛИ ТИМЕ ШТО СТЕ МУЗИЧАР – нормалан живот
ШТА СТЕ ДОБИЛИ ТИМЕ ШТО СТЕ МУЗИЧАР – привилегију и муку
ЉУБАВ – покретачка снага или депресија
КОЈА СУ ВАША ИНТЕРЕСОВАЊА ВАН МУЗИКЕ – спорт
ДА ЛИ ЈЕ МУЗИКА  СТИЛ ЖИВОТА ИЛИ НЕ – да
ВАШ МУЗИЧКИ МОТО – истрајност
ПОРУКА ЗА МЛАДЕ – покушајте да заволите праве вредности



СУСРЕТ СА ИСТОРИЈОМ

Олга Милошевић, примадона
70 улога Олге Милошевић

 

Примадона Олга Милошевић ушла је у Народно позориште са 25 година и током целокупне каријере отпевала 70 рола на пет континената. Током сусрета, у Музеју Народног позоришта присетила се школовања, почетака и значајних тренутака своје блиставе каријере.

Једна сте од примадона београдске Опере које су обележиле златно доба те куће. Како бисте окарактерисали то доба, шта је било најбитније за ту кућу да би својим репертоаром и певачима била обележена као једна од најзначајнијих Оперских кућа на Балкану?
Пре свега, имала сам среће да будем део тог златног периода београдске Опере. Током тих 30 година, не само што смо имали диван репертоар, већ смо имали изузетне солисте и диригенте, што значи разноврстан програм и дивна, незаборавна гостовања. Били смо у Европи – Рим, Швајцарска, Беч, Берлин, затим у Русији као гости Бољшој театра… Више и не памтим сва та гостовања… Имала сам срећу да будем у свим поделама тих представа, а о самим певачима, колегама могу да говорим само у суперлативу.

Који су, по вашем мишљењу, основни разлози због којих ‘златно доба’ није имало континуитет?
Мислим да је финансијски моменат, затим несигурно ратно доба које нас је све задесило, тако да је било немогуће у тој ситуацији размишљати о уметности. Јер, Опера није ни радила, а ако је радила, све је било оскудно. Није било финансијских могућности, а то је основ свега. Културни живот, у то време, био је у потпуном затишју.

Певали сте много, и по броју представа и по броју рола. Да ли сте то желели или Вас је репертоарска политика Народног позоришта и “Крсманца” усмеравала?
Већ сте и сами дали одговор. Ја сам била од оних солиста који ништа нису одбијали. Била сам затрпана улогама, али сам уживала. Посебно на сцени. Нисам била од оних “примадона”, јер сам певала, у исто време, и мале и велике, и прве улоге, са гостима који су били присутни.
Било је и неких, за мене непријатних ситуација, када су говорили: “А, па не може она са Грејс Бамбри да се равна.“ Међутим, испало је управо супротно.
То су ситуације које су мени помагале да изградим своју личност и да постанем сигурна у себе, што је сваком певачу неопходно на сцени – да буде сигуран, да буде свој и да се осећа као код куће.

Талентовани певачи су, у Ваше време, имали шансу да се пробију и нађу своје место. Да ли је и Ваша ћерка имала подједнаке шансе? Какве шансе имају млађе генерације?
Управо тако, моја ћерка је почела и певала у Америци. Међутим, код нас је таква ситуација да нисте сигурни да ли ћете идућег месеца добити прилику да певате у представи. Много је солиста, а она није била стални члан, није умела да се снађе. У Америци је била 15 година. То је сасвим други систем рада и прилаза уметности. Код нас другачије и, ако могу да кажем, суровије.

Својевремено, успешан певач у Народном позоришту остајао је у матичној кући током читавог радног века, гостујући редовно у иностранству. Сада, добри, млади певачи одлазе чим им се укаже прилика, без жеље и амбиције да се врате. Како Ви то коментаришете?
И код нас и у иностранству је сада криза. Мени је жао многих талената, јер стагнирају, управо због тога што немају шансе да се развијају на начин на који смо ми могли. То подразумева велики број представа, добијање нових улога, што је везано за финансијску ситуацију. Данас се не праве често премијере, а ми смо тада имали много представа, премијера и обнова.



ЊИХ ЋЕМО ТЕК СЛУШАТИ

УНА СТАНИЋ, виолинисткиња
Најперспективнија млада уметница за 2012.

 

Концертом у сали Коларчеве задужбине, 6. јануара, виолинисткиња Уна Станић је отворила музичку сезону у овој уметничкој кући, потврђујући да наша земља има завидну професионалну будућност када је музика у питању.

Шта за Вас значи награда „Најперспективнији млади уметник“, коју Вам је, за 2012. годину, доделила агенција Арт линк?
Одушевљена сам! Феноменално је наћи се у друштву сјајних уметника и бити проглашен за најперспективнијег у целој Србији.

Интересантан је био и програм концерта којим сте се представили београдској публици.
Програм сам бирала са мојом професорком Весном Станковић Мофат. Желеле смо да буде контрастан, да свирам музику различитих стилова, различитих епоха. Зато сам свирала Бетовена, Чајковског, Вјењавског и Баха. Морам признати да ми је ово један од најдражих програма који сам до сада свирала. Са истим делима ћу наступити и на многим концертима који ми предстоје током ове године.

Имате петнаест година, а Ваша биографија је већ завидна. Када сте почели да свирате виолину?
Почела сам са пет година, и већ сам од почетка знача да ћу тиме да се бавим. Дубоко у себи осећала сам да је то моја истинска љубав, и да је то посао који ја, заиста, волим. Веома је битно пронаћи доброг професора, који у исто време може да Вам буде и добар пријатељ, како бисте са њим могли да поразговарате о неким својим проблемима, које срећете у каријери.

Шта бисте издвојили из досадашње каријере?
Најзначајнија су била нека такмичења и награде које сам освојила. Тада су ме приметили велики уметници, који су ме касније предлагали за многе концерте. То су све прве награде и звања лауреата, на еминентним такмичењима, од којих бих посебно издвојила такмичење „Коцијан“ у Чешкој,  „Андреа Постакини у Италији (специјална награда), „Охридски бисери“ у Македонији.

Да ли сада, кад одете на такмичење, већ очекујете да ћете бити међу најбољима?
Морам признати да се то никада не зна. Такмичења ми често личе на лутрију. Награда не зависи само од уметника, већ од жирија, конкуренције, публике. Увек се трудим да одсвирам најбоље од свих, чак много боље од других, како бих остварила што бољи резултат.

Како те изабрали да свирате виолину?
На телевизији сам слушала различите оркестре, родитељи су ме водили на концерте, у позориште, и куповали су ми играчке-инструменте. Између осталих, ту је била и виолина. Тај инструмент ми је привукао пажњу.

Да ли Вам се чини да због обавеза у Музичкој школи и вежбања нисте имали детињство?
Уз помоћ родитеља и целе породице увек сам успевала да се добро организујем, тако да сам увек имала времена за игру, за рођендане. Игра је у детињству веома важна. Важно је да тај сегмент живота буде испуњен лепим стварима, како би се и сам инструмент заволео. Да нисам имала тај рани период нормалног одрастања, сигурна сам да ни виолину не бих заволела, већ би ми она представљала терет, и била синоним за строги рад, али не и за ужитак.

Како су Вас гледали Ваши другови у школи?
Како ко. Они који су могли да разумеју музику и који су могли да разумеју зашто се ја бавим овим, они су ме и поштовали. Али, било је и деце која нису разумела музику, и која нису успевала да схвате зашто се музичеари, уопште, баве тим послом.

Колико је рада и труда, а колико неке спонтаности уложено у цео тај велики успех који сте Ви до сада постигли?
Уложено је много рада и труда, свакодневног вежбања, часова, одлазака у Грац и на разне мастер класове, али је неопходна била и доза спонтаности. То нисам могла да планирам. Својим радом и трудом успела сам да се истакнем и да привучем пажњу великих уметника.

Да ли сте долазили у ситуације да се заситите свирања?
Никада нисам дошла у такву ситуацију. Наравно да после великог броја наступа, концерата и такмичења долази и умор, али ја се одмарам пар дана, а онда крећем све испочетка.



МУЗИЧКО ПОЗОРИШТЕ

Дејан Савић, диригент
Народно позориште тражи врхунско стваралаштво

 

Определио се за живот на нотним стазама. Одабрао је диригентску палицу да дочара свој уметнички такт и пулс.  Изабран је у два мандата да води београдско Народно позориште. Дејан Савић је в.д. управника Националног театра од октобра 2012. године.

Сарајево у ретровизору сећања
Памтим безбрижно и прелепо време проведено у Сарајеву 60-тих година. Дружења, основну и музичку школу, дуге, јаке и хладне зиме и снежне тврђаве од закотрљаних грудви снега, кликере, црно-беле телевизоре, фудбалски клуб „Сарајево“ на Кошеву. Моја мајка радила је на Музичкој академији, отац у радио Сарајеву. Сећам се и девојака које су чувале млађу сестру и мене. Било је тада пуно оптимизма, наде и вере у бољу будућност.

Музикална породица
Мој отац Драгиша је био диригент, музички организатор, професор и културни делатник. Он је био у првој генерацији заслужних за националну пензију. Мајка Ружица је била професор клавира на сарајевској и београдској Музичкој академији, дугогодишњи клавирски сарадник генерација соло - певача и инструменталиста. Сестра Ана је мецосопран, солиста хора РТС-а, самостални уметник са наступима по Европи, педагог и професор. Имамо уметника и музичких стваралаца и у широј породици.

Децидиран избор и инспирација: ноте
Од кад знам за себе, желео сам само једно: да постанем музички уметник. Похађао сам основну и музичку основну школу, гимназију и средњу музичку школу.
У младости сам се бавио и спортом као регистровани такмичар. Био сам и члан хорске секције културно-уметничког друштва КУД „Абрашевић“. Ту сам начинио прве диригентске кораке, а хор „Браћа Барух“ сам водио годинама.
Као тинејџер сам слушао и свирао акустичарску, рок и џез музику, а народну за време служења ЈНА. Наступао сам са многим саставима у неформалним приликама: логорске ватре на ТВ-у, омладинске трибине, концерти младих нада са сестром и кумом, као две гитаре и три вокала. Од малена једина константа је била уметничка музика: Мокрањац, Бах, Моцарт, Дебиси, Стравински, Сибелијус... Били су ми и остали права инспирација.
Апсолвирао сам на београдском Грађевинском факултету, где ми је остало око четири испита. Већ сам био афирмисани диригент и секирало ме је што нисам дипломирао, јер не волим недовршене ствари. Дипломирао сам дириговање на Факултету музичке уметности у Београду, те магистрирао дириговање на Академији уметности у Новом Саду.

Успони
Први уметнички ангажман имао сам са аматерским хоровима у Културно-уметничким друштвима као слободни уметник. Град ми је као заслужном уметнику, покривао трошкове доприноса за пензијско и социјално осигурање. Први стални посао био ми је на месту уметничког директора нишког Симфонијског оркестра. Одатле сам прешао у београдско Народно позориште. Ту радим као диригент, главни диригент, директор Опере и Балета, директор Опере. Као управник сам руководио тим театром од 2005. до 2007. године, а именован сам за в.д. управника у октобру 2012.

Успеси
Моји највећи успеси јесу моја деца, Наталија и Павле. Међу пословне успехе убрајам наступе у „Фолкс опери“ у Бечу, снимање са Лондонским симфонијским оркестром у Ејби Роуд студијима у Лондону, концерт са Рајнском филхармонијом у Кобленцу. Досад сам једини музички уметник на челу српског Националног театра, а и једини после Другог светског рата који се вратио на ту функцију. Најбоље тек следи!

Садашња слика театра
Идемо постепено. Почетак рада Велике сцене од 1. фебруара је први битан корак. Стање у Народном позоришту је стабилизовано у сваком погледу. Акценат је на уметничким секторима и на програмима. У претходном периоду су били толико запостављени да су се опера и балет нашли у лошем стању.
Кад сам ступио на место в.д. управника у октобру, сетио сам се свог првог мандата. Тада ми је било потребно годину и по дана да уредим ситуацију у позоришту и упознам се са свим механизмима деловања. Сада ми је било довољно мање од месец дана да се подсетим. Са задовољством сам утврдио да многи од радно-правних докумената, решења и одлука које сам оставио за собом из тог периода, важе и данас. Квалитетно регулишу рад позоришта и успешно су положили тест времена.

Залет
На дневном реду је консолидација куће после пожара и санације, попуњавање уметничких ансамбала одговарајућим кадровима, стварање савремене организације театра окренуте европским фондовима и другим изворима финансирања, оријентисање на међународну сарадњу. Недопустиво је да наша опера и балет неколико сезона нису имали инострана гостовања. Планирамо пласирање на међународну сцену врхунских домаћих уметника и представа, а и гостовање значајних иностраних имена.


АНА ПАВЛОВИЋ, балерина 
СА СВАКОМ УЛОГОМ САМ СВЕ ЗРЕЛИЈА

 

На Светски дан уметничке игре, 29. априла, сазнаћемо име новог добитника престижне награде „Терпсихора“, коју за достигнућа у балетској уметности у претходној години додељује Удружење балетских ументика Србије. Председница жирија ове године је примабалерина Народног позоришта у Београду, Ана Павловић.

Шта за Вас значи чињеница да сте први лауреат награде „Терпсихора“?   
Свака награда за уметника много значи. То је подстрек, признање нашег рада. „Терпсихора“ носи име музе игре, и зато ми је она посебна. Искрено, кад добијем награду негде се и прибојавама да ли сам је заиста заслужила. Волим да кажем да су награде лепе, али само онда кад и сам знаш да си их заслужено добио. Импонује, наравно, и признање од колега. Прошле године је председница жирија била велика балерина Иванка Лукатели, сјајан педагог. Када вас такви људи цене и уважавају ваш рад, то онда мора нешто да значи.

Једна од последњих великих балетских премијера на сцени Народног позоришта у Београду била је „Бајадера“ Лудвига Минкуса. У овој представу тумачите главни лик – Никију. То је дугачак и комплексан балет, кога публика, упркос томе, воли.
Да, то је веома тежак балет, у три чина. Интересантно је у мојој каријери да сам део трећег чина, који је изузетно тежак и захтеван, играла као дипломац балетске школе „Лујо Давичо“ из Београда. Никија је била прва моја улога у Народном позоришту, што је преседан. Дакле, почела сам каријеру са Никијом, и играм је и сада када сам на врхунцу.

Колико је Никија од тог прошлог времена до данас сазрела? Колико је Ви доживаљавате на други начин?
Сасвим другачије је доживљавам. Сазрела сам и као особа и као уметник. На све своје улоге сада гледам другачије. То се односи и на неке које сам радила пре само десет година. Зрелост доноси много тога. Нажалост, наша уметност је кратког века, и таман кад достигнете ту неопходну зрелост да можете да уживате и да, заиста, дајете пун допринос, и да то публика види, тада дође време да одете са сцене. Наша уметност је лепа, тешка и картко траје.

Данас можемо да Вас видимо у свим насловним улогама ‘гвозденог’ балетског репертоара који се игра на сцени у Београду, такође, виђамо вас и у неким поставкама савременог балета. Која је Ваша омиљена улога?
То ме сви питају. Немам омиљену улогу. Играм све улоге класичног репертоара, а они који ме гледају вероватно би рекли да је Жизела моја најбоља улога. Волим тај балет, али волим и „Лабудово језеро“ . Од неокласичних балета издвојила бих „Даму с камелијама“. Та улога ми је изузетно драга, и признајем, остала сам жељна за јаке, драмске улоге неокласичног стила. Мислим да сам ту могла много више да се искажем, али није било прилике. Ми, на жалост, имамо мало пројеката, и некада се деси, што је страшно, да по три-четири године останем без премијере. То је за уметника веома лоше, и није подстицајно. Када погледате колико година трајете у уметности, и колико година вам је још остало, и колико ћете премијера још имати до краја – негде останем тужна. Мислим да сам могла много више управо у том сегменту балета.

Зашто су премијере значајне за једну каријеру?
У сваком смислу су значајне. Рад на некој улози много доприноси уметности. Свака улога вам донесе много тога, да када се, после, вратите на неку  претходну, примећујете како сте још зрелији. То је интересантан процес. Како се улоге нижу, тако се и уметници мењају. Сам процес рада са кореографом или репетитором, који на вашем телу прави корекције покрета, је изузетно квалитетан. Знам да су премијере увек мало круће од представа које после долазе. Тај каснији процес рада на улогама је изузетно креативан, јер сте и сами у могућности да се опуштате у тој улози, и да нешто искреирате. То је сјајан процес, и то је оно што једног уметника чини специфичним.

Уметнички живот балерине почиње оног дана кад она упише балетску школу и у једном тренутку одлучи да ће то бити њена професија. Када се, данас, осврнете, на све те године, од детињства, одрастања до уметничке зрелости, како гледате на све то?
Гледам тако да бих ову професију поново изабрала, иако је пут моје каријере био трновит.

Зашто сте се вратили из Аустрије, где сте на почетку каријере добили ангажман?
Београд је мој град, ја га обожавам, волим да играм за ову публику, и да будем овде. Наравно, волим да одлазим, путујем, да идем на гостовања, али волим да знам и да ћу се вратити.

Да ли сте се некада покајали што сте се вратили?
Да, али само због тога што је овде изузетно мала балетска продукција. Мислим да балет не познајемо довољно, и да је то разлог што за њега нема разумевања.

Колико се, по Вашем мишљењу, ради на томе да се изгради нова балетска публика?
Мислим да ту мора да се покрене велика машинерија, која се зове маркетинг. Не могу да кажем да балетске публике нема. Видим да у публици седи и млађа публика, и то ме радује. Да би се гледале балетске представе, балет мора да се заволи. Он није лак за разумевање. Многи моји пријатељи који су везу са балетом имали само преко спознаје да сам ја балерина, балет су заволели када су први пут дошли да ме гледају. Магија између нас и публике или деси или не. Ономе коме се деси, он постаје верна публика. Балет је за многе други свет и давно прошло време, нешто што је искреност, љубав, сасвим другачије од данашњице.


БРАНИСЛАВА ПОДРУМАЦ, сопран 
Марија Калас је мој сценски узор

 

Оперски глас, глумачка харизма и педагошки ауторитет дочаравају уметнички портрет Браниславе Подрумац. Аура и таленат за суверено владање сценом очаравају публику у свим њеним улогама. Потврдила је да је домаћа звезда светског калибра, врсним тумачењем „Ја“ у мјузиклу Ребека у београдском позоришту „Мадленијанум“.

Музикољупци
Рођена сам у Осијеку 1982. године. Одувек сам желела да будем сценска уметница, оперска певачица, глумица... Породица ми је одувек велика подршка. Мајка Јелица је изузетна куварица, отац Хранислав, машински техничар и сестра Теодора, рукометашица. Прадедин брат је као школовани музичар свирао хорну у Београдској филхармонији. И други чланови моје породице са мамине и са татине стране свирају и певају.

Око нота
Као тинејџерка сам слушала уметничку класичну музику. Опера и Марија Калас су ми биле у средишту пажње, а волим и џез.
Оперски узор  ми је Марија Калас, велика сценска уметница. Омиљене опере: „Травијата“, „Тоска“, „Турандот“, „Боеми“, „Мадам Батерфлај“, „Лучија од Ламермура“, „Фигарова женидба“...
Завршила сам средњу школу „Јосип Славенски“ у класи професорке Оливере Грујић, затим Факултет музичке уметности у Београду у класи професорке Радмиле Смиљанић.

Плусеви у радној биографији
Међу успесима бих издвојила деби 2003. године у Народном позоришту у улози Сестре Анђелике у истоименој опери Ђакома Пучинија, ролу Елизабете у модерној опери Филипа Гласа по роману Жана Коктоа, Новогодишњи концерт са Београдском филхармонијом и улогу „Ја“ у мјузиклу „Ребека“ Силвестера Леваиа у режији Небојше Брадића.

„Ја“ у Ребеки
„Ребеку“ сам припремала два месеца по 12 сати, јер је рок био краћи.
Рад на том делу и сарадња са Небојшом Брадићем ми је била као нова школа и велики помак у каријери.  Назвала бих то „инстант глумом“, а помогла ми је да се лакше снађем на сцени. Мјузикл је музички жанр близак београдској публици. „Ја“ је мој велики успех и отворио ми је многа врата.

У агенди
Нисам нигде у сталном ангажману, у статусу сам слободног уметника. Сада сам везана за „Мадленијанум“. Од кад усавршавам певање, велика жеља ми је улога Виолете у опери Ђузепе Вердија „Травијата“. У текућој сезони предстоји ми премијера „Чаробне фруле“ у „Мадленијануму“. Планирам да наступим са изузетном пијанисткињом Мајом Рајковић, а концерт би био посвећен Рахмањинову. Волела бих и да одржим концерт барокне музике, по могућности са мањим оркестром.

Добро је бити у комшилуку...
Сваки уметник жели да путује и усавршава се. Кад бих отишла на усавршавање, желела бих да то буде у комшилуку: Италија, Француска, Аустрија, Немачка...