У СВАКОМ БРОЈУ
ПОКЛОН ЦД

ИСТОРИЈА

НЕПОЗНАТЕ СТРАНИЦЕ ИЗ ЖИВОТА ПОЗНАТИХ КОМПОЗИТОРА
ИТАЛИЈАНСКА СИМФОНИЈА ФЕЛИКСА МЕНДЕЛСОНА



Са осамнаест година Феликс Менделсон је био још дете. Најомиљенија забава била му је игра са Гетеом. Док му је овај велики песник читао своје стихове, Менделсон је свирао клавир. Оживљавајући тренутна расположења која је у њему будио сусрет са Гетеом, на лицу места, под снажним утиском стихова, импровизовао је минијатуре, које и данас живе било као Песме без речи, било као најлепши одломци из његових већих дела. Иако је био дете, већ је написао увертиру за Сан летње ноћи. Из тога се може закључити да је читао Шекспира и размишљао о њему. Са Гетеом је разговарао о Волтеру. Било је много чега необично у том детету. Видевши то, Менделсонов отац, који је био веома послован, и који је имао практичан дух, решио је да то искористи и послао га је на прво велико путовање, не би ли се што више осамосталио и упознао са великим људима. Требало је да се растане са Гетеом и то му је било најтеже. Као да је претпостављао да ће, када се кроз две године буде вратио, сазнати тужну вест да је Гете умро.

Отпутовао је. „То је страшно, махнито, збуњен сам! Лондон је највећа неман на свету. Како да сажмем у једном писму све што сам за три дана доживео?“ – писао је Менделсон одушевљено. Из тога се може закључити да је Менделсон у свет отишао наиван без обзира на дела која је у том добу компоновао, која немају ни трага те наивности. У то време написао је неколико клавирских минијатуреа, као посвету ћерки неког лорда, који га је позвао на своје имање у Шкотску, и задржао га тамо пуне три недеље. Но, зато је, вративши се са пута, одавде понео шкотске мотиве забележене више очима него ушима, оживљене, потом, у Шкотској симфонији, и увертири Хебриди.

Вредело је, дакле, путовати. Менделсон се вратио оплођен, његове очи биле су препуне утисака. Не оклевајући ни часа, отац га је послао на ново путовање, у Италију.

Сусрет са овом земљом био је потпуно необичан. Било да пише о кишном дану у Риму или о Петровој цркви, било да описује галерију слика или препирку са уличним продавцима, увек је све било препуно чудесних појединости, које су у њему будиле онај тако добро познат стваралачки немир. Рим му се представио као велики задатак који треба решити. Обилазио је галерије слика, посматрао грађевине и упоређивао са кућама које је пројектовао велики сликар Лука Кранах, који је, као и Гете, био његов велики пријатељ из Вајмара. У Сикстинској капели присуствовао је највећим обредима, а затим сатима седео и писао професору Целтеру у Берлин. И овде, као и у Шкотској, у његово сећање урезао се низ слика, а у његово биће мноштво утисака и расположења, која ће се отелотворити у једној великој симфонији, која би се слободно могла назвати  „Импресије из Италије“. У једном писму, које је из Рима упутио својим родитељима, 1831. године, он каже: „Поново сам почео да компонујем. Рађа се Италијанска симфонија, и то таквом жестином да се и сам питам одакле навиру напресушне идеје, и шта, у ствари, слика ова блистава музика, безбрижна, наивна, весела, најнепосреднија од свега што сам до сада написао!“ Ипак, Менделсону је требало још пуне две године од тога дана да заврши ову симфонију и то тек на захтев Филхармонијског друштва из Лондона, које је ово дело први пут извело 13. маја 1833. године.

Данас је Италијанска симфонија, са Шкотском, најславнија од пет симфонија и многих других дела Феликса Менделсона. Често је упоређивана са Римским карневалом Хектора Берлиоза, који је ово дело написао десетак година касније. Основна разлика била је дефинисана речима једном музичара аматера, које је забележио Вајгартнер: „Док се Берлиоз, и сам у празничном оделу, меша са народом, упуштајући се са њим у најлуђе лудорије, Менделсон се за време истог карневала налази на балкону каквог отменог здања од белог мермера, љубазно се смеши и баца конфете на узбуркану масу“.



АУДИО СВЕТ
Вилма и Роберт Фајн
Пионири звука класичне музике на ЛП плочама

     

Вилма Козар Фајн имала је само 23 године када је ангажована да сними Чикашки симфонијски оркестар. Било је то 1950. године, а након тога је снимила стотине оркестарских албума, који су поставили стандарде снимања  класичне музике. 

Госпођа Фајн, која је умрла у 82. години, била је на челу издавачке куће „Mercuri Records“, у области снимања и издавања класичне музике, током педесетих и шездесетих година, у времену када није било уобичајено видети жену на челу било које компаније. Она је основала етикету издања класичне музике  "Living Presence" која је убрзо имала преко 400 наслова.

Прво извођење Чикашког симфонијског оркестра, „Слике са изложбе“ Мусоргског, које је оркестрирао Равел, снимио је Роберт Фајн, снимајући са једним микрофоном. Он је успео да добије звук оркестра максимално реалистичан, колико је тадашња техника дозвољавла. Добијени звучни запис је 1951. године  инспирисао једног од критичара да изјави  да се „слушјући снимак осећате као да је читав оркестар уживо присутан испред вас“. Госпођа Фајн (тада познатија као Вилма Козар) усвојила је израз „уживо присутан“ као назив за своју едицију класичне музике.

Вилма и Роберт Фајн венчали су се 1957. године и сарађивали су у многим музичким пројектима све док госпођа Фајн није престала да се бави тим послом, почетком шездесетих година.
„Увек смо се трудили да наши снимци буду што вернији и приближнији намерама композитора, колико смо могли“, рекла је госпођа Вилма Фајн.
И поред великог броја техничких новина у области снимања, које су се појавиле у период од скоро пола века од првих снимака госпође Фајн, њен рад и њени звучни записи се и даље сматрају основом јасноће и реализма звука, кад су тонски записи орксетара у питању.  



МУЗИЧКИ ГРАДОВИ
БОН
Бетовен торта уз Девету симфонију



На око 1650 километара северозападно од Београда, ан обалама најромантичнијег дела тзв. Средње Рајне, одакле су потекле легенде о Нибелунзима, бесмртно опеване у музичком перу Рихарда Вагнера, налази се Бетовенов родни град. Бон је до 1990. (од 1949) био главни град Немачке, али он није грађен као метропола са широким улицама и авенијама; задржао је дух прошлости и интиму малих градов, где је већина кућа (као и Бетовенова)грађена на преласк из 18.  у 19. век са разнобојно (и увек свеже) окреченим фасадама, дрвеним (шкрипавим) степеништем и високим и пространим собама. Сви који обилазе композиторову родну кућу и обавезно понесу и неки од сувенира: торбе, мараме, кравате, мајице, оловке, чеше, шоље, календаре са његовим ликом, а у кафеима „осладе“ се Бетовеновом тортом или у пекарама добију пециво упаковано у кесе на којима је слика Бетовеновог споменика, који је 1845. године постављен на Минстер плацу, поводом 75-тогодишњице његовог рођења и одржавања Првог фестивала њему у спомен, за који се, ксо у многим другим приликама, заложио доброчинитељским гестом Франц Лист.

Бетовен је угледао оловно небо (а једино се оно могло видети из собичка на мансарди где је рођен) тмурног 17. децембарског дана далеке 1770. године. Уз вечито пијаног оца и туберкулозну мајку морао је рано да преузме одговорност око васпитања млађе браће и свих материјалних брога које нису намењене малишанима његовог узраста. Уз то, отац је рано откривши његов изразити музички таленат, пожелео да створи „другог Моцарта“, сатима га, притом, терајући да свира клавир. Најзад, и најгора бољка за музичара – глувоћа – рано му је запретила. Ипак, уз све то, Бетовен је у себи носио неуништиву искру оптимизма и као када оавио (кога није било у његовом времену) узлети изнад облака у сунчане сфере он је увек ишао „од мрака ка светлу“, од ужасно драматичних окршаја са судбином у сфере најсјајнијег небеског плаветнила. Говорио је: „Ја, ја сам Бахус, који људима цеди божански нектар“ – и заиста, фестивали њему у част, који се (са прекидима) већ деценијама одржавају у његовом родном граду, најбољи су докази оваквих композиторових размишљања.

Бетовенов фестивал у Бону има гламур великих светских фестивала: одабрану, стручну и веома пажљиву публику; критику у свим дневним новинама у којој свакодневно даје по читаве две стране само о Фестивалу; они који о њему пишу (укључујући и овог београдског музиколога) редовно добијају најбоље (бесплатне карте) и програме; обезбежен је (бесплатни) градски превоз до доста удаљених замкова у којима се одржавају поједини концерти уколико имате одговарајуће улазнице; 50 % попуста за улазнице имају ђаци, студенти, незапослени... На лицима организатора ни у последњим данима Фестивала није се видео умор. Лепо васпитање пратило је посетиоце на сваком кораку и осећај да сте, захваљујући Бетовену и његовој предивној музици сасвим побегли од стварности.