ИЗАШАО ЈЕ НОВИ БРОЈ РЕВИЈЕ



"МУЗИКА КЛАСИКА" бр. 4
    јул - септембар 2011.

НА КОЦЕРТНОМ ПОДИЈУМУ

Александар Симић, композитор
ДУША УМЕТНИКА ЈЕ НАЈПРИБЛИЖНИЈА КАМЕНУ МУДРОСТИ

Почетак овогодишњег циклуса „Пролеће“ Београдске филхармоније, означио је концерт на којем је поред Копландовог „Кларинет концерта“ и Малерове „Четврте симфоније“, изведена и Симфонијска поема „Град у коме је стало време“ композитора Александра Симића (38). То дело завршено је у верзији за камерни ансамбл и премијерно изведено 2003. године у Дворцу Великог кнеза Владимира у оквиру Ермитажа, у склопу прослава обележавања 300 година Санкт Петерсбурга. Прво оркестарско извођење, доживело је исте године у Београду.
Осам година касније, Симић наставља берићетан истраживачко-уметнички опус по мераку све бројнијих поштовалаца његовог дела на многим светским меридијанима. Између прегршт креативних чинова, упознаје нас са својим поимањем музичке планете на коју је авантуристички закорачио, кад је без претходног музичког образовања, уписао одсек - композиције на београдском Факултету музичке уметности. И од тада досад, успешно продужио да професионално корача и осваја разноврсне нотне просторе.

Пренесите нам утиске са концертног подијума Коларчеве задужбине на којем је Београдска филхармонија у априлу извела Вашу Симфонијску поему „Град у коме је стало време“.
Сада је већ прошло неко време, и остали су само позитивни утисци. Чини ми се да је публика добро реаговала. Чуо сам од људи из Филхармоније да је београдска Музичка академија узела више од сто карата, у жељи да на концерту угости учеснике међународног музиколошког симпозијума који се у то време одржавао у престоници. Кад сам изашао да се поклоним, на галерији сам видео армију седих људи како одушевљено аплаудира. Иако поштујем мишљење сваке публике, укључујући и ону назови лаичку, морам да будем поштен и признам да ми је пријало, то што су управо они били најбучнији. Ето, то је ваљда најснажнији утисак, који сам као аутор понео. За остало морате да питате публику.

Да ли имате прилику да чујете различита извођења својих композиција?
Наравно да имам. Могу да додам и прилично редовно, иако морам да признам да у највећем броју случајева нисам присутан на извођењима. Често се деси да истог дана, имате различита извођења на местима која су међусобно удаљена по неколико временских зона. У том случају ни телепорт не помаже.

Бранка Ђорђевић, оргуљашица
ДОБА ОРГУЉА НИЈЕ ПРОШЛО

Уметница Бранка Ђорђевић, магистар оргуља, живи и ради у Београду и Вршцу, и активно музицира  на оргуљама, организујући бројне концерте за соло оргуље и оргуље у камерној варијанти.

Доба оргуља још увек није прошло. Одакле идеја и посебно интересовање за  овај инструмент?
Докле год постоје оргуље и музичари који желе да свирају овај величанствен инструмент, доба оргуља неће проћи. Одлука да почнем да свирам оргуље јавила се у средњошколском периоду, јер сам лета проводила код баке и деке у Вршцу, у којем се налази прелепа Црква Св. Герхарда,  изграђена почетком века. У њој су давне 1913.године постављене двомануалне неоромантичне оргуље радионице Wegenstein. 

У то време била сам ђак средње музичке школе Мокрањац, на клавирском и теоретском одсеку, и већ је било време да се одлучим шта ћу студирати И на ком ћу се пољу специјализовати, када је музика у питању. Одсвиравши Бахов „Прелудијум“ из Добро темперованог клавира на оргуљама и осетивши снагу и лепоту овог величанственог инструмента, одлука је дошла спонтано, скоро одмах. Студираћу оргуље на Факултету музичке уметности у Београду. (У то време, оргуље су се училе од прве године факултета, данас је могуће учити их већ у средњој школи.

Међународни фестивал "Дани оргуља – Dies organorum"



Кратка историја о овом инструменту у нашој средини каже да су јавна концертна извођења музике на оргуљама готово замрла откако су инструменти у власништву друштвених институција (пре свега чувене оргуље у Дому синдиката) били стављени изван употребе. У међувремену, школовани оргуљаши (ученици Музичке школе »Станковић« одсек за оргуље, и студенти Факултета музичке уметности у Београду и Музичке академије у Новом Саду) нису имали изгледа да се усавршавају и опробају своја умећа пред публиком чија је потреба за слушањем овог инструмента нарастала упркос његовом уклањању са јавне сцене, а можда и пропорционално интензитету тог покушаја потискивања оргуља.

Када је пре једанаест година тадашњи уредник музичког програма КЦБ-а Нена Михајловић предложила Фестивал оргуља као део програма Београдског летњег фестивала (БЕЛЕФ-а) нико није слутио да ће Фестивал на почетку друге деценије постојања достићи толику популарност, како у земљи тако и ван њених граница. Културни центар Београда је након првог издања препознао потребу да се Фестивал осамостали, те од следеће 2002.године, ова манифестација наставља своје постојање независно, као део музичког програма Културног центра.

Ако су наше наде приликом покретања овог међународног фестивала биле усмерене ка употпуњавању једне очигледне музичке празнине у животу овога града, изванредна, неочекивано висока посета публике их је умногоме превазишла. Извесно је да су музика на оргуљама и мајстори овог инструмента стекли равноправност са осталим извођачима из света озбиљне музике.



Зоран Ерић, композитор
„СУМЊАМ ДА НЕКО МОЖЕ ДА ИЗБЕГНЕ ЖИВОТ КОЈИ ЖИВИ“



Београдске музичке свечаности или једноставно БЕМУС један је од највећих фестивала уметничке музике, не само у нашој престоници већ и у југоисточном делу Европе. Са више од 40 година постојања, овај фестивал је створио своје препознатљиво име и постао традиција Београда која се сваке јесени наставља пред бројним љубитељима и познаваоцима класичне музике. И ове године београдски подијуми биће отворени бројним домаћим и страним уметницима, а о томе који нам интересантни композитори и извођачи стижу, али и о личном стваралаштву и актуелностима на пољу савремене музике, разговарали смо са нашим угледним композитором, шефом Катедре за композицију на Факултету музичке уметности у Београдуи уметничким директором БЕМУС-а – Зораном Ерићем.

Већ годину дана сте уметнички директор БЕМУС-а. Да ли Вам импонује ова релативно нова улога и како се сналазите у њој?
Претпостављам да се сналазим. Резултате ћемо видети већ на следећем БЕМУС-у. Истина, прошло је одређено време од када сам постављен на ову функцију, тако да су неке ствари већ урађене и постављене па у овом тренутку можемо рећи да се програм и физиономија БЕМУС-а указују као прилично извесни и одређени. Када је нека обавеза у питању, импоновање није осећај који би ме у било ком тренутку обузимао. Оно што осећам је одговорност да посао који сам прихватио обавим на добар начин. Поред указаног поверења дата су вам средства и одговорни сте да их на паметан и оригиналан начин користите, како би публика добила програм који ће волети и у којем ће уживати. 

Претпостављамо да је тешко направити одабир учесника. Који су критеријуми у питању при одабиру програма?
Желели бисмо да на БЕМУС-у чујемо нова дела, да чујемо дела која смо ретко слушали као и да присуствујемо новим и атрактивним тумачењима дела која добро познајемо. На основу таквих жеља и намера отвара се концепт и физиономија једног фестивала, који се у основи наслања на оно што је давне 2001. године започела Ивана Стефановић као тадашњи селектор и уметнички директор БЕМУС-а. Дакле, сјајни извођачи, како инострани тако и домаћи, биће актери и овогодишњег БЕМУС-а. И на крају, када говоримо о програму и самом избору дела и извођача који ће се ту наћи, не можемо а да не поменемо „буџет“ фестивала. То је, свакако, оквир за све жеље, изборе и маштања. Количина средстава, која је (неминовно) морала бити усклађена са нашом општом финансијском ситуацијом, одредила је у великој мери и наше жеље када су у питању извођачи на овогодишњем фестивалу.



ДЕСЕТ ГОДИНА ТРАЈАЊА
ВОЈВОЂАНСКИ СИМФОНИЈСКИ ОРКЕСТАР



Мајским концертом заокружена је десета година постојања Војвођанских симфоничара, који су јануара 2011. актом о институционализацији, преименовани у Војвођански симфонијски оркестар. Успешност деловања овог ансамбла током претходне деценије, више пута је истицана као редак пример рада једног оваквог састава у континуитету, тим пре што је он упорно опстајао и у условима нерешеног статуса. Његовом професионализацијом у јубиларној сезони, очекујемо боље дане за оркестар и музичаре који га чине, али и публику која га верно, увек с великим занимањем прати и с уважавањем подржава. Слављење значајне годишњице ансамбла, прилика је да се подсетимо његове генезе и уметника који су обележили прву декаду.
     
Реномирани гости-диригенти и угледни солисти
Оркестар је основан 2001. године на иницијативу диригента Берислава Скендеровића, као репрезентативни састав АП Војводине, а организован по принципу ансамбла „staggione“. За деценију трајања, под именом Војвођански симфоничари, остварио је седамдесетак концерата, достигавши значајан ниво музицирања и добре интерпретативне стандарде. Војвођански симфоничари привлачили су на своје концерте у Синагоги и Српском народном позоришту увек бројну публику која је својим одобравањем показивала да њена очекивања у погледу квалитетног симфонијског звука, оркестарске дисциплине, сигурности и уједначености свирања нису изневерена. Инсистирањем на разноликости класичног, понекад и жанровски ширег репертоара (посебно када су били у питању популарнији новогодишњи концерти), оркестар се до сада најбоље представљао у позноромантичарским делима симфонијске и концертантне литературе, пленећи раскошним звуком, широком динамичком скалом и распеваним кантиленама. Често је сарађивао с реномираним диригентима међународне музичке сцене као што су Саулијус Сондецкис, Марко Паризото, Матс Лиљефорс, Маркус Пошнер, Лижија Амадио, Филип Пикет, Франческо ла Векија, Хуан Карлос Ломонако, Енрике Батиз, Рауф Абдулајев, те атрактивним солистима међу којима су били Валериј Ојстрах, Мартин Кефлер, Сретен Крстић, Сипријен Кацарис, Александар Маџар, Рита Кинка, Јасминка Станчул, Кристоф Бернер, Немања Радуловић, Катарина Јовановић, Небојша Јован Живковић, Лаура Леваи-Аксин, Роман Симовић, Гзавије Филипс, Жан-Марк Филипс Варжабедјан, Николас Алтштет, Маја Богдановић, клавирски дуо Сања и Лидија Бизјак, Лаура Вукобратовић, Дејан Богдановић, Стефан Миленковић, Франсоа Салке, Ањело Дезидерио и још низ, такође, изванредних уметника. Препознајући и уважавајући током година значај деловања Војвођанских симфоничара као јединог таквог ансамбла у покрајини, који је својим уметничким нивоом заслужио дефинитивно статусно уобличење у право професионално оркестарско тело, са свим импликацијама које такав облик и положај подразумевају и обавезују, покрајинска влада и парламент донели су крајем 2010. године одлуку којом оркестар промовишу у професионални састав. Пред њим данас и у будућности стоји велика обавеза да настави своју традицију, али и историју симфонијског музицирања у нашој средини. Од првог јануара 2011, у десетој години постојања, ансамбл делује под називом Војвођански симфонијски оркестар, поново с шефом-диригентом Бериславом Скендеровићем (несумњиво и најзаслужнијим за његов квалитет и успешну егзистенцију), сада ангажованог и у функцији уметничог директора, кога у наредном периоду очекују још већи и озбиљнији интерпретативни и организационо-технички задаци.



Дејан Богдановић, виолиниста
Уметност ће трајати вечито



Процес стварања је врло комплексан и он захтева и апсолутно овладавање инструментом и извођачком техником и музикалност, него он захвата цело човеково биће, његов интелект, емоције и начин на који он прилази музици и изводи је, - каже Дејан Богдановић.
 
Још од времена када је, пре нешто више од две деценије почео да ниже прве сјајне извођачке успехе, музичка каријера је новосадског виолинисту Дејана Богдановића  стреловито одвела у круг водећих младих солиста европске виолинске уметности, отварајући му пут за наступе у најпрестижнијим салама широм Европе, бившег Совјетског Савеза и Канаде. Студије виолине завршио је на новосадској Академији уметности код еминентних руских педагога Евгеније Чугајеве, Марине Јашвили, Иље Груберта и Зинаиде Гиљелс, где је као веома млад почео и да предаје овај инструмент.

После бројних победа на домаћим и страним музичким такмичењима, у  години јубилеја Баха, Хендла и Скарлатија, 1985. Дејан Богдановић је позван да наступи на великом интернационалном виолинском такмичењу у Бечу, на којем је освојио прво место уз специјалне похвале. Током турнеје по градовима бившег СССР која је потом уследила, Богдановић је имао прилику да се сусретне са врхунским руским концертантом и солистом Виктором Третјаковим, код којег је наставио усавршавање на Конзерваторијуму Чајковског у Москви. Из времена његових студија у Москви потиче и оцена Виктора Третјакова, који је говорећи о свом студенту између осталог рекао: „Дејан је музичар изразитог рафинмана и велике уметничке изражајности, које су последица оригиналности и пуноће његових идеја, као и потпуног овладавања свих музичким периодима... Његова дубока креативност увек комуницира са нечим новим. Дејан је без сумње гласник новог доба виолинизма“, умногоме наговештавајући даљи ток креативног развоја младог виолинисте.

Бурни догађаји почетком деведесетих у некадашњој Југославији одвели су младог виолинисту на пут странствовања. Он је наставио интензивно и веома успешно да наступа широм Европе, настанивши се у Венецији у Италији. Упркос импресивној извођачкој каријери и чињеници што је током протеклих година и деценија остварио низ изванредних концертних успеха и сарадњу са бројним еминентним концертантима и диригентима и великим оркестрима, стицајем околности Дејан Богдановић је веома ретко имао прилике да наступа у Србији, премда се он труди да се тај контакт са нашом публиком не прекине. Прошле године он је тако наступио у новосадској Синагоги, заједно са пијанистом Ловром Погорелићем и челисткињом Моником Лесковар, приредивши сјајан камерни реситал. Уз концертне наступе широм Европе и на америчком континенту, Дејан Богдановић у Италији и у Француској предаје на мајсторским курсевима намењеним већ афирмисаним младим виолинистима који су већ закорачили путем концертне каријере. Уз то, он такође повремено, када му време и обавезе дозволе,  долази у Нови Сад где држи наставу за најперспективније младе виолинисте. За време његовог недавног боравка у Новом Саду указала се прилика за сусрет и разговор са Дејаном Богдановићем, који је започео питањем: колико је тешко уклопити његову примарну концертну делатност и педагошки рад?

Моја примарна преокупација је свакако концертна делатност али се ја такође бавим и педагогијом, иако је педагогија потпуно други занат, - каже Дејан Богдановић настављајући:
Музичка педагогија заправо нема везе са свирањем, што можда звучи парадоксално. Мене је педагогија одувек јако занимала, тако да сам ја почео да предајем још као веома млад, имао сам свега двадесет једну годину, када сам био доцент на академији и тога се нисам прихватио због не знам каквих бенефиција, него зато што ме је то збиља привлачило. Ја сам имао невероватну срећу у животу да учим код професора који су били врхунски извођачи, а исто тако су били и феноменални педагози. Ту бих најпре поменуо Зинаиду Гиљелс која је цео свој живот посветила педагогији, без обзира што је дипломирала у класи Давида Ојстраха. И она је тако мени својим примером могла да покаже како уствари та педагошка делатност нема везе са свирањем – она, на крају крајева никада није ни свирала на концертима. То међутим не значи ни да неко ко није свирао може увек да буде добар педагог, као што исто тако ни изврсни музичари не морају увек да буду добри у настави музике, али исто тако могу бити и феноменални педагози, што је исто случај са мојим бившим професором Виктором Третјаковим, који је рецимо пре две године проглашен за виолинског педагога века, а познато је да је он првенствено изванредан солиста, тако да је та линија повезаности концертне делатности и педагогије јако интересантна... Сада да се вратимо на основно питање: ја сам првенствено солиста, који је пре више од двадесет година одлучио да се бави још једним занатом и трудио сам се да тај занат да усавршим, што је могуће више. На тај начин желим да помогнем младим музичарима са којима радим, да у што краћем времену дођу до што бољих резултата и да се студент оспособи да може самостално да реагује и наравно да креира добро музичко извођење.



Дуо РОШЕР
ЈАВНИ НАСТУПИ СУ МУЗИЧКИ СТРИПТИЗ!



Дуо Рошер је основан 2008. године и за кратко време стекао је симпатије публике на концертима широм наше земље. Чине га виолинисткиња Радмила Вардалић, која је и одлична вокална уметница, и виолиста Дејан Роквић. Између концерата, снимају и материјал за први компакт диск, и проширују класични репертоар обрадама популарних евергин и џез стандарда.

Како сте дошли на идеју да оснујете дуо који чине виолина и виола?
Радмила: Била је то обострана иницијатива. Састав јесте нестандардан, и као такав је веома редак и у свету.

Нестандардан састав подразумева и проблем са литературом. Како се сналазите?
Дејан: Уз помоћ пријатеља који живе у иностранству, али проналазимо и ноте и овде код нас.

Шта чини репертоар вашег дуа?
Радмила: За сада смо се определили да акценат ставимо на класичну музику, дела Моцарта, Баха, Нојбера, Халворсена... И морам рећи да су дела поменутих аутора најтежа за један овакав састав.

Да ли свирате транскрипције или оригинална дела?
Дејан: За сада оригинална дела, а касније планирамо да свирамо и транскрипције које добро звуче за нашу комбинацију инструмената.

Постоји ли иницијатива да савремени домаћи аутори напишу дела за вас?
Дејан: Постоји иницијатива и она је обострана: ми желимо да они пишу за нас и они нам се јављају, јер би желели нешто да напишу за дуо. Југослав Бошњак нам је предложио да уради аранжмане за дуо и мањи камерни састав, што нам се чини веома интересантно.

Да ли је у питању класична музика?
Дејан: Не, у плану су обраде старих рок хитова седамдесетих и осамдесетих година у етно звуку.