АРГУМЕНТИ

КО СЕ ПЛАШИ СРПСКЕ МУЗИКЕ?
ОТИШЛИ СУ ВЕЛИКАНИ



У златним данима наше културе, у музици су владала четири велика имена: Михаило Вукдраговић(композитор, диригент, педагог), Миленко Живковић (композитор, диригент, професор, музички критичар и теоретичар), Крешимир Барановић (композитор, диригент) и Оскар Данон (диригент, композитор).

Овај квартет, свако посебан у свом домену, покривао је комплетан музички живот Београда и Србије: челна места најбољих музичких школа ("Мокрањац", "Станковић"), Музичке академије где су били декани и ректори, Опере, Радио - Београда, Београдске филхармоније, и на сваком месту од утицаја у класичној и осталој музици.  Квалитет тог квартета неоспорно је избацио Београд у први план музичког живота Југославије, али је изазвао незадовољство оних који нису припадали повлашћеном кругу.

Сви из четворке, потпомогнути Емилом Хајеком, били су везани за Праг и Чешку , те се поновила историја, од Књаза Милоша, да нам културу увозе странци и Чеси, али и наши са дужим боравком напољу.  Да ли је то по нас било добро или не, показаће време(често мног нежне увозне биљке просто клону на суровом тлу Балкана, али и то се приписује балканској некултури и загушљивој атмосфери шљива  и шиљкана).

Чувени квартет ( са Хајеком - квинтет) је из заједничких прешао у појединачне акције, проширивши тиме моћ.  Остатак клана од два члана (Вукдраговић и Данон), преко Удружења композитора Југославије, владали су дуго и плодно, осмисливши и створивши многе музичке манифестације : "Мокрањчеве дане" у Неготину, Југословенске хорске свечаности у Нишу, Дечји хорски фестивал у Шапцу...Осим неограничене моћи, они су имали и плодне идеје, широке визије и велику несебичну жељу да унапреде нашу средину.

Нестанком ових величина, на њихова места устоличили су се други.  Моћ је остала иста, али више није било ни визија, ни великих идеја, ни несебичних жеља за бољитком.  Вероватно, што је човек по формату мањи, то мање и види у даљину.  Великани су полако отишли са музичке сцене, а такав тренд завладао је у свету и у свим областима, не само у музици.  

Још увек велика моћ ситних владалаца, данас  углавном служи за приватну и породичну промоцију, огољени бизнис, трговање на мало и ситно.  Продор у локални музички простор, али и у  свет, давно је постао предмет трговине у циљу личног и тренутног ћара.  Ко мари за за опште добро, када је џеп у питању?  
У последње време свет нас распознаје по циганско-муслиманским зурлама и трубама, а некад су нас знали по једној Мелити Лорковић, Креши Барановићу, Оскару Данону...

Зато не треба да нас чуди немар са којим нас свет прима, и нехај према нашим уметницима и култури.
Како смо посејали, тако данас и жањемо.



ЗА ИЛИ ПРОТИВ
DE SPONZORIBUS  



У овим, за све тешким временима, а посебно за културу, посебно место  у животима уметника добио је спонзор.  Некада је држава била генерални спонзор у култури, али та времена су давно прошла, заједно са многим другим лаким и лепим стварима, које смо доживљавали као нормалне.  Како сада ниједна државна институција у култури не може да функционише како треба, топла препорука свима који би да сарађују, је: "Нађите спонзора!"  

Тако се у музици штеди на солистима, који почињу да се деле на способне и неспособне.  Наравно, не уметнички и музички, већ по умећу налажења некога ко би финансирао концерт или нешто друго, као и по брзини и сналажљивости да тога (или те) ухвате и приволе на брзу предају и брзу уплату.

Предност у томе имају деца, јер у њима је наша будућност.  На децу су слаби сви и лако дреше кесу.  Што уз свако дете на такмичење по шпанским селима оде још неколико њих који не свирају, посебна је  ствар, и сасвим друга прича...Деца за децу, шопинг за шопинг...

Затим, постоје лично-породични спонзори, родитељи који су се довољно обогатили да финансирају почетна и даљња батргања своје дечице по музици, па шта кошта нек кошта!  Резултати су различити.  То су већ исплате на вишем нивоу, а и догадјаји су веће специфичне тежине, па се надје у том комбинацији и по који реномирани оркестар или критичар.  Већ према џепу тате - спонзора, који је дуго штедео за своје мезимче, оставио дуван и продао "Фићу" да би скупио два - три милиона (девизних, наравно), и уз пут уложио у уметност.  И у дете.  Да све остане у породици.

Ту су и инострани спонзори.  Бескрајно су дарежљиви, јер су и њихове државе богате, и не жале улагања (несебичног) у нашу културу и музику.  Баш у последње време појачане су свеже ињекције иностраног капитала, а као резултат и свеже акције наших појединих спонзорисаних музичара.  

Неко издаје и промовише компакт-диск, неко прави турнеју са оркестром - са музиком земље која је до сада била позната само по чоколади и сатовима.  Ах, да, и по капиталу.

Свако од њих реализује своје потајне, скупе жеље, које су му иностране виле чаробним штапићем створиле ових месеци.  Па зашто не узети од тако добродушних, несебичних, дарежљивих, милих, хуманих странаца?

Да не грешимо душу, има и правих догађаја, и правих, часних спонзора, као и искрених обостраних жеља да се нешто побољша и улепша у нашем свакодневном сивилу и безнадју.  Али, о њима овде није реч...

Свако је слободан да се препозна у сваком од ових редова.

De sponzoribus nihil nisi bene!