У СВАКОМ БРОЈУ
ПОКЛОН ЦД

РАЗГОВОРИ

МУЗИКА И ОКО ЊЕ      

Стјепко Гут, џез трубач
Ватрогасна станица као кућа џеза



Да је којим случајем пре педесетак година једном дечаку из Руме помањкало воље да након наставе у гимназији путује у Нови Сад и Београд у музичку школу, да се није досетио током тих путовања да од невремена главу сакрије под кофер у којем је носио трубу, Срем не би могао да се похвали да је дао једног од најбољих џез трубача данашњице. Уместо тога, вероватно би имао брижног борца за очување животне средине јер Стјепко Гут каже да му због данашњих турнеја и предавачких обавеза у Грацу и Њујорку, недостаје времена да чепрка по земљи, гаји разно биље, истражује... и да кува чорбе. О труби у Ватрогасном дому у Руми, џезу, о „bluesss feeeeel“, и рекама које га прате, на генералној проби пред наступ Симфонијске џез свите у Сава центру, говори нам Стјепко Гут.

По чему се Ваш подухват са Симфонијском свитом заједно са диригентом Бојаном Суђићем разликује од онога што су раније радили Бубиша Симић и Душко Гојковић?
Можда није на мени да судим о томе колико је и да ли је различито. Желео сам да на неки начин спојим три врсте музике, све оно што сам радио потоњих 30 – 40 година. Раније смо имали џез миље са упливом изворних песмама, али ја сам желео такву оркестрацију која може да се изводи у било којој концертној сали Њујорка или Лондона и то тако да класичари чују класичну музику са елементима џеза, иначе, класиком 20. века, а ако би неко пожелео да чује фолклор неког народа, који можда познаје, а можда и не, може да чује нетакнуте, неоштећене песме. Народне песме свој квалитет су доказале вековима колико се певају и због тога их сматрам класиком. Сусрет тих музика мора да буде пријатан, без наглих скокова и спотицања. Када говоримо конкретно о Српској симфонијској џез свити, то је један од догађаја, успутних, као кад сретнеш другарицу у граду па уз ручак јој све препричаваш са теме на тему, а тај разговор глатко тече без обзира на разноликост. Е, то тако треба да изгледа, а припреме су наравно, биле дуге и напорне како се ни у једном тренутку не би осетио оштар рез.

Постало је већ опште место да економско благостање није најплодније тле за џез. Какво је ово наше поднебље? Какви су коментари О'Лирија, Макрела и Кика који са Вама наступају у Сава центру?
Пат је веома склон нашој музици, Макрелу се одмах допало хорско извођење наших песама из свих делова Србије. Мислим да нема места на кугли земаљској на којој се не свира џез и почесто у разговору са пријатељима чујем како су се управо вратили са турнеје из Кине, онај је био у Петрограду, један је био на некој приватној забави у Москви где је пратио неку певачицу... У Дубаију постоји џез клуб у којем се свира по три месеца. Има џеза...  Међутим, код нас су се раније отварали бројни клубови па убрзо затварали или једноставно мењали карактер. Радујем се новом амбијенту клуба „Птица“ у којем бих волео да свирам када сам у Београду. Тамо негде, почеци џеза везују се за кризу, за Прохибицију, истина је, велики џез правци, настали су у тешким временима. Ипак, моји почеци '50. година нису били кризни, а наредне деценије је у Београду приказана реприза Њупорт џез фестивала и публика је била одушевљена. Ја на то гледам другачије. Када су настајали bebop или hard bop, ти јаки музички стилови, људи који су их свирали живели су у једном граду, заједно су радили, гризли, горели, радили било шта преко дана, свирали којешта за хлеб да би до зоре за бадава свирали у Минтонсу. Таквом ентузијазму сличан је једино покрет париских сликара са прелаза 19. на 20. век када је стотине генијалаца живело сконцентрисано на два-три километра квадратна.



Светлана Стевић Вукосављевић
КРОЗ ПРИЗМУ ЧЕТИРИ ЗАДИВЉУЈУЋЕ СЛИКЕ ИЗ ЊЕНОГ ЧУДЕСНОГ ЖИВОТНОГ ПУТА



У велелепном амбијенту Хомољских планина, на Сретење Господње, „у Сунчево изгревање“, у селу Милатовцу (околина Жагубице, Хомоље, североисточна Србија), 15. фебруара 1948. године, рођена је Светлана Стевић Вукосављевић, која ће, својом истинском посвећеношћу, на волшебан начин учинити да, иначе, од цивилизације удаљено и скривено Хомоље, постане део древне светске музичко-фолклорне баштине.
Ова чудесна жена, једна је од најугледнијих истраживача, проучавалаца, интерпретатора и чувара древног српског музичког фолклора, истински, неуморни, надасве посвећени прегалац, комплексна и узвишена личност, својеврсна највеличанственија Призма кроз коју се, на задивљујући начин, прелама древна и велелепна Светлост хомољске музичко-фолклорне баштине; више од 35 година усмерена је  на истраживачки рад у вези са стародревним (музичко-фолклорним) наслеђем Хомоља. Непрестано у вертикали са Творцем, Светлана, као истински Инструмент Створитеља, континуирано, са неизмерном љубављу приказује Његова дела широм Србије и света.

Животни пут Светлане Стевић Вукосављевић изузетно је комплексан, могла би се о истом написати посебна студија, но, за ову лепу прилику, покушаћу да прикажем поједине најлепше сегменте разговорâ, током којих ми је Светлана Стевић Вукосављевић предочила  изузетно сложену, живописну и велелепну слику роднога Хомоља, његов најузвишенији духовни пејзаж, о којем сведочи са истинском љубављу и посвећеношћу, даривајући нам, на тај начин, неуништиву Светлост српског хомољског Предања, која, потом, на најчудеснији и најузбудљивији начин постаје Светионик сваком бићу које трага за својим Творцем, Исконом и Самоспознајом.



Буркхард ШМИЛГУН, продуцент
СВАКО ТРАГА ЗА СВОЈИМ МЕСТОМ НА ТРЖИШТУ!



Буркхард Шмилгун је 2009 године проглашен за најбољег продуцента у Немачкој. Ради у музичкој издавачкој кући ЦПО (CPO) која је марта месеца издала компакт дикс са оркестарским делима Исидоре Жебељан. Упознали смо га прошлог пролећа, када је са породицом боравио у Београду. Један од разлога за његов долазак је и супруга Жанка, која је овде рођена, а други разлог је то што је Бурхарт заљубљеник у овај град.

Шта је то што Вам се највише допада у Београду?
Интересантна мешавина лепог и ружног... Београд лежи на обали Саве и Дунава што је предивно, сама атмосфера је веома посебна, као и људи са којима сам се упознао. Добра је храна. Има много лепих галерија.

Да представимо фирму за коју радите. Када је основана немачка издавачка кућа ЦПО, која је карактеристична по томе да је издала неколико компакт дискова са делима српских композитора?
Издавачка кућа ЦПО постоји од 1987. године и од самог почетка она је специјализована за издавање дела која су неправедно заборављена, како ми то кажемо 'сакривена су негде у фиокама', а која по својим квалитетима то не заслужују. Дакле, издајемо дела композитора који су мање познати или су потпуно непознати, а њихов опус заслужује слушалачку пажњу. За овакву концепцију смо се определили зато што велике дискографске куће (веће него што је ЦПО) углавном издају музику композитора као што су Моцарт или Брамс, а ЦПО је трагао за идејом како да створи своје тржиште и буде различит у односу на друге.

Која је Ваша функција у ЦПО-у?
Ја сам продуцент за класичну музику. Овај посао радим од 1991. године.

Како сте дошли у контакт са музиком српских аутора?
Врло непосредно! Моја супруга је Српкиња и било је сасвим логично да се заинтересујем за музику земље из које је она. Одмах са почео да трагам шта у том смислу има на српском терену и који су то аутори чија би дела вредело пласирати.



Дуо МОДЕРАТО
ИЗАЗОВ ЗА ДВОЈЕ



Музичко путовање Дуа модерато започело је пре нешто више од десет година, када је Милан Игњатовић, композитор и гитариста и идејни творац концепције, заједно са челисткињом Тањом Јеремић, објавио први албум под називом „Милкано“ за „БК саунд“. Следећи албум, издат 2006. године за исту издавачку кућу, зове се „Игра за двоје“.

Када је Продукција грамофонских плоча Радио Телевизије Србије објавила „Интиму“, њихов трећи албум, 2008. године, са средње стране омота овог ЦД-а осмехнули су нам се Милан, и нова виолончелисткиња, тада Јасмина Мима Пајевић. У међувремену, Мима се удала, променила презиме у Врбанић, постала мама једног 15-месечног детета, и заменик вође оркестра београдске Опере.
Овај дуо сада припрема свој нови албум.

Како Ви дефинишете свој музички стил?
Милан: Дуо модерато већ 10 година негује једну врсту етно музике, а негде сам чуо да кажу нео-етно. То је нешто између класике и етно музике.
Мима: Класика, јер су класични инструменти.
Милан: Изводимо етно музику која је прилично стилизована и не изводимо је на етно инструментима, јер их немамо. Са овим класичним инструментима треба да дочарамо амбијент, а некако смо највише везани за Балкан и ово наше окружење. То је место нашег живота и флуида који се овде крећу, и на неки начин ми то осећамо и покушавамо кроз та два инструмента и композиције па покажемо и да добијемо неку нову, како нам кажу, препознатљиву форму.

Где извире Ваша инспирација?
Милан: Све песме су већином обраде и стилизације етно песама, мањи је број ауторских, и за све те песме сам јако везан, од детињства и ране младости. За сваку од њих бих могао да испричам неку причу.  На пример, за “Милкано”. Седели смо једне Нове године, слушали смо рокенрол, онда је мој друг узео гитару, отпевао ту песму, и сви су плакали! Он је певао ту песму толико дивно, да ја нисам могао да ту песму не ставим и не кренем од те песме.
Мима: Милан је крајње емотиван човек који шири љубав.
Милан: Такође, румунска песма „Хора де Кобија“ је првенствено хармоникашка песма и никада је нисам чуо ни на једном другом инструменту. Дао сам Мими неке ноте, и замолио сам је да буде нежна и да ту песму, како год зна и уме транспонује за виолончело, које је прилично супротан инструмент од хармонике. На моје велико изненађење, добили смо нешто на шта можемо да будемо поносни обоје – идејом и свирачким могућностима. Ту песму најчешће свирамо, јер је највише траже.
Мима: Јављају нам се странци који кажу да је та песма за њих потпуна егзотика, тај румунски звук свиран на челу. Ту нам је доста помогао наш продуцент Зоран Радетић.
За мене је етно био изазов, јер такав начин свирања пре Дуа модерато нисам имала прилике нигде да пробам. Морала сам доста да слушам друге како свирају, уосталом, само одеш у Скадарлију, чујеш како цига свира и то је то. У етно музици, као и у свакој другој, има разних неких фора и фазона које морају да се “скину”. Тај израз треба наћи, осетити, а када га осетиш, онда није проблем да га реализујеш.



„Земља Дембелија“ на београдском Факултету музичке уметности



Недавно је у Библиотеци Факултета музичке уметности у Београду, приликом припрема за електронску обраду, пронађена једна вредна партитура британског композитора Едварда Елгара (Edward Elgar, 1857-1934). Као део текућег фонда још од 1956. године, сасвим нехотице била је скривена од очију јавности. Реч је о концертној увертири за велики оркестар обогаћеној звонима и оргуљама под називом Cockaigne оп. 40 (Земља Дембелија), насталој између 1900. и 1901. године, а штампаној убрзо потом (London : Boosy and Co., 1901), у формату 35 цм x 26 цм. Њена посебност је у томе што, поред Елгарове штампане посвете на првој унутрашњој десној  насловној страници („Бројним пријатељима, члановима британских оркестара“), постоји и ауторов аутограф писан црним мастилом: „Рихарду Штраусу, са најдубљим поштовањем, Едвард Елгар“.

Консултујући стручњаке из Међународног удружења музичких библиотека (IAML), добили смо потврду да је то заиста аутентична посвета Рихарду Штраусу.

Неуспех премијере Елгаровог ораторијума Геронтијусов сан  у Дизелдорфу 1900. године, навео је композитора да разочарано помисли како је „[...] Бог против уметности [...]“, али га је и мотивисао да одмах прионе на стварање новог „веселог лондонског дела“. Намера му је била да романтичарским музичким језиком прикаже слику једног кварта Лондона и његових безбрижних житеља на заласку 19. века (отуда и ауторов поднаслов In London Town). Уживајући у раду на увертири, описао је своју музику  као „искрену, здраву, забавну, снажну, али не и вулгарну“.

Још двадесетих година 19. века,  термин „cockaigne“ ili cockayne“ (ko’kein ili kp’kein) био је у употреби код одређеног броја британских чистунаца, као метафора за лагодан и лежеран живот  простих лондонаца  – „кокнија“ .


Стоти рођендан Музичке школе „Станковић“



Давног 15. марта 1911. званично је установљена музичка школа “Станковић”, захваљујући ентузијазму једног сјајног, великог човека, композитора и диригента Станислава Биничког, творца прве изведене српске опере “На уранку”, уметника који је годину дана пре тога први пут у Београду извео Бетовенову Девету симфонију, управо са члановима Певачког друштва “Станковић”, основаног тридесет година пре тога и Београдског војног оркестра – касније чувеног Оркестра краљеве гарде, који је такође он основао исте 1899. када се вратио са минхенских студија и када је, заједно са Стеваном Мокрањцем и Цветком Манојловићем основао Српску музичку школу, данашњу музичку школу “Мокрањац”. Усмена казивања говоре да је Бинички доносио столице из своје куће, како би ученици  могли да прате наставу.

Читава историја српске музике може се пратрити кроз делатност ове институције. Сви они понели су тај јединствени дух “станковићеваца” који је као моћни ген утиснут у њихово ткиво, носећи као и сам крхки Корнелије Станковић нержно тело а блистави дух, који их је челичио да постану музички стубови на којима је чврсто могла да се развија диригентска, пијанистичка, гудачка, дувачка и стваралачка уметност XX века. С друге стране, увек је било небројено проблема, од набавке новца за огрев и осветљење, до набавке инструмената и запошљавања најбољих музичара који су у стогодишњем периоду били у Београду: било је ту и Чеха – на челу са еминентним Емилом Хајеком, који је седам година био и директор и Руса – који су се после Октобарске револуције нашли у нашем граду и учинили га и архитектонски и кореографски и певачки лепшим и потпунијим. Разуме се, уз њих, стасавале су и наше снаге, наши Рајичићи и Обради Недељковићи, који су у школу “Станковић” долазили као дечаци у кратким панталонама, а касније постајали академици и њени директори.

Данас, на стоти рођендан једне од наших најзначајнијих уметничких институција, највеће музичке школе у Србији – она је без правог дома. Додуше, има једну од најлепших концертних сала у граду на дограђеном спрату матичне куће из 1914, чију је акустику радио Петар Бајаловић, исти архитект који је решио и акустику Коларчеве задужбине и ауле Правног факултета, али су њени ђаци подстанари у музичкој школи “Мокрањац”. Они постижу сјајне успехе на такмичењима и на концертима. Перкусионисти школе “Станковић” прошле године отворили су БЕМУС, одсек за џез музику, основан 1993. био је тада једини у југоисточној Европи; ансамбл “Оперетика” поставио је оперу-бајку “Снежана и седам патуљака” некадашњег директора, Петра Крстића, коју су изводили и давни ученици школе “Станковић” још пре Првог светског рата.



МУЗИЧКО ПОЗОРИШТЕ   

Татјана Цвјетићанин, директорка Народног музеја
БИЛО БИ ЛЕПО ПОВЕЗАТИ МУЗЕОЛОГИЈУ И МУЗИКУ



Музеји су увек били кабинети реткости, културни архиви друштва, храмови уметности и прошлости. Они поред своје улоге заштите баштине имају и научну улогу научне, они су атељеи, библиотеке, школе. Они су места за забаву и уживање, места за одмор, али и места за критику и дијалог.

Народни музеј се мењао, од свог оснивања 1844. године, како се мењало и његово друштвено, културно, политичко и економско окружење. Највише су га, ипак, мењали појединци који су, радећи у музеју, знали да је бити савремен један од његових најлепших задатка, али и најтежих. Шта се то променило у музеју последњих година?
Музеј се последњих година мењао као што су се мењали и сви музеји у свету. Наиме, од места које је служило за сакупљање и складиштење старина, он крајем 19. века постаје и место за изучавање старина, а затим и место за излагање и промовисање истих, посебно крајем 19. и почетком 20. века. Дакле, музеј прераста из простора који је био депо, у изложбени простор. Оно што се драматично мења у односу на излагање и представљање збирки било ког музеја, па и нашег, а нарочито у последњих 20 година, јесте један потпуно нов, промењен однос према публици. Много је више изложби које се праве да би се посетиоци и публика укључили у схватање вредности и очување баштине. Дакле, променио се однос према публици, развијају се програми везани за едукацију, за неформално учење и то не само предшколске, школске деце и средњошколаца, већ и одрасле публике, као и оних који припадају најстаријим генерацијама. Зато смо се определили за понуду програма који комуницира са публиком, а то је оно што би требало да буде главни квалитет и промена код свих нас. Постајемо свесни да музеј треба да има потпуно другачију улогу, да буде један од репрезената нације. Требало би да буде слика како нација види себе и како жели да се представи.
 
Да ли Народни музеј, због реконструкције, има мировање у раду или је задржао основну намену, односно има одређене активности?
Треба знати да је зграда Народног музеја је била банка. Била је веома оштећена у бомбардовању, 1944. године. Музеју је дата 1950. године, а отворена је 1952. године, када је само мало адаптирана, како би се изложила стална поставка. За музејску функцију зграда је уређивана од 1963. до 1966. године. Шездесетих и седамдесетих година била је једна од најмодернијих и најфункционалнијих за тадашње музејске стандарде, али смо се временом, као и други музеји у свету, и ми суочили са проблемом недостатка простора за складиштење, прикупљање, одлагање и чување експоната, са недостатком изложбеног простора, али и са лошим условима, као и потребом да се функционално промени простор због потреба за додатним саджајима музеја.
Последњих година смо затворили сталну поставку, јер су услови били лоши. То нас је натерало да понудимо много више разноврсних програма,  јер нисмо имали више алиби сталне поставке, нисмо могли више да кажемо публици да дође и да је погледа. Зато се сада и креативно и физички много више исцрпљујемо и радимо много више него да постоји стална поставка. Радимо три до четири велике изложбе годишње. Радили би једну и више мањих изожби, уз сталну поставку, развијали би мање програме, укључујући у њих све што је ново у музеолошком смислу. Некада успевамо, али некада и не, али се.  



МИНКУСОВА БАЈАДЕРА ПРВИ ПУТ НА СЦЕНИ
НАРОДНОГ ПОЗОРИШТА У БЕОГРАДУ



У четвртак, 19. маја, на великој сцени Народног позоришта у Београду премијерно је изведен балет Бајадера Лудвига Минкуса, у кореографској поставци Габријеле Комлеве, према либрету Маријуса Петипа. Дириговао је Ђорђе Павловић. У улози Никије, индијске плесачице, бајадере, на првој премијери, наступила је Мила Драгићевић. Улогу Солора, ратника краљевске касте тумачио је Јовица Бјегојев, а лик Гамзати, кћерке краљевске касте – Тамара Ивановић. На другој премијери, 24. маја, Никију је тумачила Ана Павловић, док је Солор био Јован Веселиновић, а Гамзати – Далија Иманић.

Балет Бајадера Лудвига Минкуса може се назвати и Путовање кроз стару Индију или Романтични мит о бајадерама. Далека колоритна култура понудила је фантастичну идеју о жени-музичарки, играчици и заводници у оквиру далеке егзотичне религије. Париз 19. века, који је чезнуо за широким моралним ослобођењем, замишљао је Индију као земљу бројних краљевстава факира, аскета, махараџа и тигрова, земљу богатих палата и пагода, и, изнад свега, домовину бајадера. И само помињање њиховог имена изазивало је пометњу и узнемиреност духова. Ни један путник, романописац, нити либретиста опера које говоре о бајадерама, не може, а да се посебно не осврне на њихов „ласцивни плес уз чудну нескладну музику, који се приређује  у палатама, ако из легенди...“. Виктор Жермон је, 1830. године, без устручавања изјавио да је плес бајадера далеко надмашио арабеске балерина париске Опере: „Још довољно не схватам индијску културу, али њихов плес већ месецима доживљавам као најатрактивнији и најзаводљивији у свету“. Суштински, фасцинација овим романтичним бићем произилази из њене двоструке судбине – божанске куртизане и робиње богова. „Желимо да видимо бајадере“, могло се чути у културним круговима. Неки од највећих умова свих времена, попут Гетеа, подлегли су потресном миту о њиховом сужањству, о свему сведочи поема Балада о Богу и бајадери. Утицај индијске културе осећао се  и у свету музике и опере. Имагинарни Оријент, са фантастичним темама о демонима и чудесима наизменичног задовољства и дивљаштва, постао је устаљени клише оперског либрета. Појава нових научних дисциплина и ерудита који проучавају Оријент, доносе знања о екстраваганцији и разметљивости необичних кнежева окованих гвожђима с драгим камењем, о тиранији брамана над немоћнима, или провокативним плесовима бајадера у храмовима, дакле о једној сасвим другачијој стварности Индије, што даје нову, дубљу димензију сценско-музичким делима која се баве овом темом. Поводом наступа аутентичних бајадера из Индије у Паризу, на челу са чувеном Амани, писац бројних балетских либрета и „маг савршеног француског језика“ (како га је назвао Шарл Бодлер), Теофил Готје, у свом одушевљењу изјављује: „Сама реч бајадера буди у нашој свести идеју о сунцу, мирису, лепоти, исконску и људску... Плес девојака, које су долазиле из места ходочашћа посвећених богу Вишнуу, њихова романтична појава и егзотична лепота, уједињене са снагом и врелином крви, биле су у потпуности непознате у нашој цивилизацији. То је био тренутак незаборавне магије...“



Габријела Комлева, кореограф
БАЈАДЕРУ СВИ ВОЛЕ ДА изводеЗАЗОВ ЗА ДВОЈЕ



Габријела Комлева је легендарна балерина петербуршке сцене. Од 1957. до 1988. године била је прима балерина Маријинског театра. Прошлог пролећа боравила је у Београду, радећи са солистима и ансамблом балета Народног позоришта на припреми балета Бајадера Лудвига Минкуса. Рад на овако захтевној представи помешао је емоције и ова уметница је понела прелепе утиске како из главног града, тако и из балетских сала Позоришта.

Како бисте оценили идеју управе балета да на сцену постави Бајадеру?
Веома ми је драго што се ваше позориште одлучило за представу као сто је Бајадера. Оваква представа подразумева потпуно предавање свих актера – од солиста до статиста. У то смо се уверили већ у току рада, и то не само у домену игре, већ и самог стајања на сцени.

Како је изгледао рад са солистима и ансамблом балета Народног позоришта?
Свима нам је било занимљиво. Сви су вежбали са жељом да се постигну циљеви које смо одредили. Сви играчи су различити, али их спајала жеља за што бољом представом.

Како бисте оценили Бајадеру: као тешку или као лаку представу?
Овај балет је тежак за сваку, чак и за добро обучену, трупу. Сакупити тридесетдвоје људи за последњи чин јесте велики подвиг. Последњи чин је права класика и њега могу да играју само они који имају добру кондицију, добру школу и добру  технику. Такође, треба имати и душу. Мислим да је то веома важно, јер последњи чин носи посебну духовност. Важно је да сваки уметник на сцени осећа унутрашње задовољство док игра.



МОНОЛОГ   

Војислав Ивановић, гитариста
Како сам постао гитариста



Ништа у мом најранијем детињству није наговештавало да ћу постати ни музичар, а камоли гитариста. Био сам, додуше, изузетно надарено дете, по некима чак и вундеркинд за много што шта, али неке посебне склоности за музику није било.

Почео сам да читам са четири године и то врло ревносно, а учио сам да читам тако што сам изрезивао слова из новина и захтевао да ми се каже које је које. Садржај новина, школских књига, песмица, а нарочито дијалоге и монологе глумаца из тв серија учио сам с лакоћом напамет, па су ме често терали да то умеће представим пред породичним скупом, што ме често доводило до беса. Свакако, имитирање, измишљање прича и чињење свакојаких каламбура ми је најбоље ишло од руке - све је некако мирисало на сцену! И стварно, кад сам имао седам година, у моје обданиште досла је екипа из Радио Сарајева у редовној потрази за талентима за дечије и друге радио драме, које су тада још увек биле веома популарне. Наравно, био сам одабран и потпуно одушевљен. Одлично ми је ишло и готово свакодневном снимању радио драма уследиле су и тв серије, па чак и учешће у два дугометражна филма за децу. Најпопуларнија серија коју смо тада снимали била је  „Чаробна пошиљка“ коју је гледала цела Југославија, а ми деца-глумци, били смо праве мале звезде. Чак смо завршили и двогодишњу школу глуме и изгледало је да је моја будућност већ одређена.

Тада, једног дана, у наш студио је на снимање дошао један мршав дечак са гитаром да сними нешто за драму коју смо управо радили. Сео је, наместио се и пошео да свира. Била је то "Романса", једно од најпопуларнијих дела за гитару. Немогуће је описати моје осећање. Начисто сам се разболео и нисам могао данима ми о чему другом да мислим него о гитари. Била је то љубав на први звук и убрзо сам почео да узимам часове на курсу за гитару, који је водила наставница музике у мојој основној школи. Напредовао сам невероватном брзином и многе композиције сам учио „са прстију“ и пре него сам знао да читам ноте, али требало је набавити и гитару.



СУСРЕТ СА ИСТОРИЈОМ   

Рајко Максимовић, композитор
СМИСАО КОМПОНОВАЊА ЈЕ ДА МУЗИКА БУДЕ ИЗВЕДЕНА



Композитор Рајко Максимовић спада и круг уметника који су својом уметношћу дефинисали савремени музички тренутак у коме су живели. Истовремено, он је кроз своја дела актуелизовао многе теме из српске историје и књижевности, не остајући инертан ни према сопственој, породичној историји која је забележена у аутобиографским књигама под називом Тако је то било. А како себе дефинише у контексту српске музичке историје?

- С обзиром да највећи део мога опуса чине дела за хор и оркестар, могао би се приклонити том крилу, мада ни таквих дела није било много. То су композиције које сузасноване на историјском садржају, као што су Кад су живи завидели мртвима, Буна против дахија, Пасија Светог кнеза Лазара и Искушење, подвиг и смрт Светог Петра Коришког. У ову групу дела спада и Његошев Тестамент, чија тематика није дубока историја, али се на неки начин и тако може тумачити, јер је то наш највећи песник. Као што каже Исидора Секулић, Тестаменат је  његова најлепша песма, иако је у прози, написана као писмо Богу.

Како бисте стилски дефинисали себе?
Док сам био на студијама бавио сам се неокласиком. Дипломирао сам 1961. године, а док сам студирао, крајем педесетих, наше информисање о евроспким музичким токовима је било веома слабо. Ја сам 1955. године путовао у Немачку, и тамо сам купио први грамофон. Био је електрични, а то напомињем јер су се до тада употребљавали само грамофони на навијање. То је, вероватно, био један од десет грамофона који су тада постојали у Београду.

Док сам студирао често сам долазио  Радио Београд, и ту сам први пут слушао Бетовенове Симфоније. Хоћу да кажем да, иако сам имао грамофон, нисам имао много плоча, јер плоча није било да се купе код нас. Такође, на концертима који су се у то доба одржавали кон нас није било савремене музике, тако да смо ми имали веома мало информација. Ту и тамо чули смо за нека дела Бартока, Стравинског, Прокофјева.

Године 1961. основан је фестивал савремене музике „Загребачки бијенале“. Да ли је он омогућио продор нове музике код нас?
Наравно! Сви смо од тада ишли Загреб, јер смо били заинтересовани да сазнамо шта се ради у свету. Године 1963. први пут сам ишао у Варшаву на „Варшавску јесен“, фестивал савремене музике који је био и остао најеминентнији фестивал такве врсте музике. Хоћу да кажем – био сам радознао, интересаовало ме је да сазнам шта ради та тзв. авангарда.



ИСПОВЕСТ   

СОЊА ЖИВКОВИЋ, глумица



Моја танго прича није почела ни мало романтично.
Нисам случајно чула омамљујући звук бандонеона на радио станици, пре спавања, и читаве ноћи сањала како страсно плешем у загрљају неког кицоша, нисам гледала ни један филм о аргентинском тангу и пожелела да се нађем на “њеном месту”, нисам била у Буенос Аиресу, нисам чак до тад пробала ни аргентинско вино…Врло једноставно: у пролеће 2004. године завршила сам студије глуме на Факултету Драмских Уметности и започела рад на представи која је требало да садржи и неке елементе Аргентинског танга. Та представа на крају није направљена, али је у мој живот, захваљујући томе, уплесао танго и повео ме путем о коме нисам ни маштала...

Оно у шта сам се на први поглед заљубила, још на првом часу на који сам отишла, била је невероватна елеганција покрета и музика која је комуницирала са мном на фреквенцији мога срца.

Неколико месеци након тога променила сам плесну школу и тамо схватила да је танго још много више од оног што ми се испрва приказало: танго је загрљај, суптилна комуникација између жене и мушкарца, невербални дијалог о нама самима, улазак у један нови свет: свет блискости и отварања. У тангу мушкарци уче о својој мужевности и жене о својој женствености: освајају њене заборављене аспекте и освешћавају оне неосвешћене. Танго је друштвени плес, и као такав повезује нас са другим људима чије срце куца у ритму танга. Повезује нас са људима који желе да истражују могућности свога тела, да уживају у покрету, загрљајима. Повезује нас са људима којима су речи енергија, отварање, присутност, опуштеност део свакодневне комуникације и којима су  значења ових речи високо на скали животних вредности.



НАШИ У СВЕТУ   

Лидија и Сања Бизјак, пијанисткиње
НАЈВАЖНИЈЕ Ј ЧИМЕ СТЕ СВАКОДНЕВНО ОКРУЖЕНИ!



Лидију и Сању Бизјак, сестре пијанисткиње које су јако младе отишле из Југославије, можда не треба посебно представљати. Па ипак, укратко: обе су завршиле Музичку школу “Коста Манојловић” у класи Злате Малеш, Лидија је прва дошла у Париз на конзерваторијум код професора Жака Рувијеа, који је седам година касније примио и Сању. По завршетку студија, ствари крећу својим током: постдипломске, концерти, турнеје, одвојено, заједно, са камерним или симфонијским оркестрима, Њујорк, Токио, Лондон, Беч, Минхен.

Где сте?
Лидија: Као и последњих седамнаест година за мене, а десет за Сању, наша «база» је Париз. Ту смо дошле, прво ја па Сања из Београда на студије на Париски конзерваторијум и без обзира на честа путовања или дуже боравке на другим местима у Европи и свету, Париз је временом постао место коме се враћамо, место где се налазимо на окупу и које, на неки начин, можемо звати кућом, иако је тај термин у животу који водимо, веома релативан.
 
Шта радите?
Сања: После две године проведене на школовању у Минхену са Елисо Вирсаладзе, вратила сам се Паризу где тренутно радим са певачима на Париском конзерваторијуму. Међутим, како сматрам да ми је и даље потребан неко са ким бих редовно радила и припремала такмичења, спремам се да идем у Лондон на још једне постдипломске студије, овог пута код Дмитри Алексејева на Royal College of Music.
 
Лидија: Мој живот се од ове године донекле променио, јер сам по први пут почела редовно да предајем. Педагогија јесте нешто што ме одавно занима и чиме сам се бавила у виду мастер-класова и различитих пројеката, што на ФМУ у Београду, што у музичкој школи «Коста Манојловић», што у Француској. Ово је, међутим, први пут да сваке недеље пратим рад истих ученика током целе године и то јесте једно сасвим ново искуство, нарочито ако се узме у обзир да конзерваторијум у Кану, у Нормандији, као и већина музичких установа у Француској, има ученике свих нивоа - од 7 до преко 20 година.



ИНТИМНО   

Александра Лазаревић, гитаристкиња



КЛАСИЧНА МУЗИКА – изузетна као и остала музика само ова носи назив “класична”
ОСТАЛА МУЗИКА – нема “остале музике”, има само оне коју волимо
ГИТАРА - жена
СОЛИСТА – Новак Ђоковиц
КАМЕРНА МУЗИКА – Леванте Дуо
ИНТЕРПРЕТАЦИЈА -  покушај да се изрази природа тог тренутка
ПУБЛИКА – победа и/или пораз
ИНСПИРАЦИЈА - све
УСАМЉЕНОСТ - смрт
КОНЦЕРТНА ГАРДЕРОБА – шта каже унутрашњи гардеробер - то!
ДА НИСТЕ ГИТАРИСТА... – могла бих бити и свашта друго
ИЗГУБИЛА САМ ТИМЕ ШТО САМ МУЗИЧАР – победила сам!
ДОБИЛА САМ ТИМЕ ШТО САМ МУЗИЧАР – прилику да живим другачије него већина становника ове планете
ЉУБАВ – нежна доследност
ИНТЕРЕСОВАЊА ВАН МУЗИКЕ – путовања, гледање пролазника из летње баште, храна..
ПУТОВАЊА – хмм, омиљено интересовање ван музике!
МУЗИКА – стил зивота
МУЗИЧКИ МОТО – или јеси или ниси
ПОРУКА ЗА МЛАДЕ – не издајте себе због победе, јер нема већег пораза од издајства себе због победе, нити веће победе од доследности себи у поразу



ЊИХ ЋЕМО ТЕК СЛУШАТИ

Млади таленти на концерту поводом тридесетогодишњице „Сусретања“



На концерту у сали Коларчеве задужбине који је одржан поводом обележавања тридесетог рођендана емисије „Сусретања“, 15. маја, наступили су млади таленти, чији наступи и јесу једна од главних тема ове музичке емисије. Њихове уметничке биографије већ говоре да је реч о изузетним младим људима којима предстоји значајна уметничка каријера. Одушевљена публика бурним аплаузом је поздравила Перкусионисте МШ „Станковић“, гитаристе Видака Мићовића и Андрију Лазаревића, виолинисткињу Уну Станић, пијанисткињу Сару Вујадиновић, Женску певачку групу ученица средње школе етно одсека МШ „Мокрањац“, харфисткињу Софију Сибиновић, и ансамбл „Флауто долче“, кога чине ученици одсека за рану музику МШ „Славенски“.