У СВАКОМ БРОЈУ
ПОКЛОН ЦД

ИЗАШАО ЈЕ НОВИ БРОЈ РЕВИЈЕ

 

   "МУЗИКА КЛАСИКА" бр. 8
        јул - септембар 2012.

НА КОЦЕРТНОМ ПОДИЈУМУ

Трио “ПОКРЕТ”
Желимо да покренемо различите људе

   

Није уобичајено да сала Коларчеве задужбине буде скоро у потпуности пуна, када се на концерту интерпретирају дела савремене музике. Овакав подухват успео је Трију „Покрет“, који је 4. маја, премијерно извео дела осам српских композитора, која су им и посвећена.
Овај трио чине виолинисткиња Мадлен Стокић Васиљевић, кларинетиста Милош Николић, и пијанисткиња Маја Михић. За многе музичке стручњаке, присутне у сали, овај концерт је завредео да понесе титулу „Концерта године“.

Како сте дошли на идеју да направите трио са необичним саставом инструмената – виолина, кларинет и клавир?
Маја: Мадлен и ја сарађуjeмо још од 2007. године. Тада смо одржале низ значајних концерата на којима смо изводиле дела српских композитора, Љубице Марић и Василија Мокрањца. Касније смо се прошириле у трио, а Милош је донео идеју да се одсвира комплетна музика домаћих аутора за наш састав. 

Како је Милош постао део Трија?
Мадлен: Милоша познајем одавно, још из средње школе. После смо се сретали на Академији, и увек смо планирали да заједно радимо, што нам се и остварило.
Маја: Пре Милоша, Мадлен и ја смо свирале са кларинетисткињом Драгицом Стојановић, и већ тада смо осетиле колико је звук оваквог састава интересантан и занимљив. Свирале смо Хачатурјана, Ајвза, Мијоа.

Шта је најбитније да би један камерни састав функционисао?
Милош: Као и у сваком послу, најважније је да се људи професионално разумеју, да се слажу као личности, да имају иста интересовања.

Како сте се определили да свирате музику домаћих аутора?
Маја: Музике за овакав састав има веома мало. То је литература која датира из 20. века, коју смо одсвирали и потражили нове изазове.
Мадлен: Мислим да сваки уметник-интерпретатор мора да ради на афирмацији домаћег стваралаштва. Зато смо се определили да свирамо музику српских аутора. Прво смо извели дела која су већ постојала, „Ламентозо“ Милана Михајловића, „Трио варијације“ Југослава Бошњака и „Српско коло“ Александра Вујића.

Многи композитори су вам посветили своја дела.
Милош:  Да. Иницијатива је потекла од нас, а они су се радо одазвали, будући да од раније прате наш индивидуални рад. Без њихове велике и искрене подршке читавог пројекта не би ни било. Због тога им се јавно захваљујемо. Сам предлог за непосредно јавно извођење био је додатни мотив свима нама.

На концерту у сали Коларчеве задужбине премијерно сте извели осам нових дела.
Милош: Данас када размишљам о том концерту могу да кажем да је програм био веома захтеван.

ЛЕВАНТЕ ДУО
Војислав Ивановић и Александра Лазаревић
Љубав обједињује све што радимо!


 

Војислав Ивановић и Александра Ивановић већ 4 године раде заједно. Гитара и музика спојила је не само њихове професионалне, већ и приватне животе. Успешни, пуни енергије, доброг расположења, они су и на разговор за ревију „Музика Класика“ дошли са инструментима.

На основу свега онога што се дешава у вашој каријери, можемо рећи да сте ви људи који много воле да путују, а један од последњих градова у коме сте наступили био је Париз.
Војислав: Мало је рећи да волимо да путујемо. Наша путовања су увек спој уметности и туризма.

Да ли је у питању била француска промоција вашег диска „Levantine Journey“?
Александра: Да, свирали смо на „Конзерваторијуму Славе“ и у нашем Културном центру. Публици смо представили управо нумере са нашег диска.

Како је реаговала публика?
Александра: Сјајно! По аплаузу смо били сигурни да им се веома допало. У Културном центру је било доста наших људи, али и доста странаца, и не само парижана, и верујем да је и то био разлог за бурни аплауз, а на концерту на Конзерваторијуму, који се налази изван Париза, у Бањолеу, француска публика је одлично реаговала.

Како сте дошли на идеју да оснујете Леванте дуо, и ко је дуу дао име?
Александра: Идеја да оснујемо дуо нам је дошла спонтано, практично од Војиног доласка у Београд, премда смо свируцкали и пре тога.
Војислав: Име смо дали заједно, наравно, али прво смо се звали „AV duo“. То нам је било привремено име, па смо се доста дуго одлучивали и већали и на крају се одлучили за ово име. Одлука је пала на Санторинију као што је и много тога другог лепог за нас везано за ово острво.

Како постижете да усагласите све професионалне обавезе које имате?
Војислав: Моје професионалне обавезе успевам да усагласим уз Александрину помоћ.
Александра: Наш дан креће доста касно, али дуго траје.
Војислав: С обзиром да је наш живот музика, лако се договоримо. У сваком случају доста времена проводимо свирајући, било самостално, било заједно.

С обзиром да активно концертирате, да ли су вам студије брзо прошле?
Александра: Да, веома брзо, и без икаквог проблема. Сигурно је томе и допринела чињеница да активно свирам, било свој програм, било оно што Војислав и ја заједно радимо. Године студија памтим као године уживања!

Дипломирали сте у класи Вере Огризовић. Колико Вас је она мотивисала и потстицала заједнички рад?
Александра: Мислим да сваки професор подржава свог студента, сваку врсту његове активности по питању свирања.



Тамара Петијевић, диригент
Живот посвећен музици

   

Тамара Петијевић – диригент, педагог, музички извођач, композитор, музички писац. Да ли је могуће да живот „ренесансног уметника“ и даље опстаје у овом брзом вртлогу времена, времена вођеним мас медијима, времена у коме влада масовна култура и у коме су вредносне границе пољуљане? Изгледа да ипак јесте...

Какав је статус данашњег уметника? Да ли се уметник у нашој земљи „бори с ветрењачама“?
Онај ко се може назвати уметником сличан је у сваком времену и поретку. Он испуњава своју мисију на земљи под нормалним, као и под најтежим околностима. Како Јеротић каже: „за разлику од просечног човека, Уметник је у сталном напору да своју снажно доживљену непотпуност и мањкавост, несагласност између реалног и идеалног бића кроз стваралаштво употпуни и уобличи“. Тај процес је врло захтеван, јер се у неким прошлим епохама подразумевао, а и данас подразумева, балансирање, па и жонглирање између личних уверења и друштвено-политичких (не)услова. Мислим да је „борба са ветрењачама“ исувише поетичан израз за живот уметника у нашој земљи. Ипак, уметник који то јесте уме да црпи инспирацију и енергију за стварање управо из потешкоћа које решава на путу остварења својих замисли. Ту се испољава таленат, умеће, креативност, визија, па и емоционална и свака друга интелигенција. Ја сам кроз искуство научила и да извучем неку корист из процеса решавања проблема, што ми доста помаже да истрајем. Хроничан недостатак чак и основних средстава и простора за рад, непоузданост и неодговорност људи на сваком кораку, нестручност сарадника (притом мислим и на оне на високим државним или црквеним функцијама, који су ангажовани управо да омогуће опстанак и просперитет  уметности, културе и духовности)...све су то непотребне ствари које надилазе могућност претварања у инспирацију, већ више исцрпљују креативну енергију и на које се троши премного времена и снаге. А толико је тога што уметник може и треба да уради, са људима и за човечанство и у то је дужан себе да улаже. 

Музиком сте окружени од малих ногу. Почели сте као музички извођач у камерним и оркестарским саставима, сада радите као професор виолине, и диригент сте већ дуги низ година. Који је музички позив по Вашем мишљењу најзахтевнији и у чему се Ви највише проналазите?
Песник Гете је рекао да „од родитеља добијамо две ствари на поклон- корене и крила“. Мој отац је композитор, диригент и извођач, а био је и дугогодишњи директор музичке продукције у Радио Новом Саду. Кућа је увек била (и данас је!) пуна музичара и музике свих жанрова. И родитељи мојих родитеља су свирали разне инструменте, деда је чак правио виолине. Преплитање неколико разнородних музичких активности у мојој каријери је вероватно наследно.
Недавно је један диригент после концерта хора и оркестра Орфелин рекао да у мојој интерпретацији чује „шестогласну фугу, тј. контрапункт моја четири хора, оркестра и мене“. Музички критичари су ми још на почетку  диригентске каријере говорили да „вокалне деонице водим оркестарски“. Све  педагошке, музиколошко-истраживачке и диригентско-извођачке активности се преплићу и  надопуњују у мојој личности и дају специфичност музичком изразу. То сам све ја. Буде и тренутака када се изгубим у обиљу  планова и пројеката који се граниче са надреализмом, па морам да зауставим све и да се преорганизујем. Тренутно се најозбиљније бавим дириговањем, које ме потпуно заокупља и ту уграђујем све што знам и осећам. А доста се тога накупило током протеклих година рада и стварања. Диригентски позив подразумева примену знања и искуства из свих музичких области, без тога се он своди на обично тактирање. Уједно то сматрам и најзахтевнијим послом, јер укључује огроман физички ангажман (дириговати не бих могла толико интензивно, често и по 3 пробе дневно, да не вежбам у теретани и на базену и да ми кондицију не одржава редовна физио-терапеутска масажа), потпуну психичку и емоционалну посвећеност, као и друштвену и организациону ангажованост. Ово последње поготово важи за ансамбле који нису професионално плаћени или институционализовани, где се људи морају стално мотивисати континуираним радом, наступима и путовањима, па и дружењем .

Домаћој, али и страној публици познати сте као диригент хора Св. Стефан Дечански који духовну музику негује већ 25 година, како на концертном подијуму, тако и у црквеном богослужењу коме заправо и припада. Да ли сматрате да је српска духовна музика данас довољно заступљена на музичкој сцени?
Мислим да је спорно да ли духовну музику уопште треба изводити на музичкој сцени, осим ако се под „сценом“ не подразумева и певница или хорска галерија у храму, где се та музика изводи кроз вишечасовну молитву,  и то сваког дана.
Духовна музика првенствено припада богослужењу, то је њен исконски контекст и свако одвајање од њега је неприродно. Изношење те музике на концерт је нужност савременог доба, када новом човеку треба приближити веома тешку и њему непознату тематику. Сврха извођења духовне музике на позорници значи заинтригирати публику да пожели да посети богослужење. Ја тако мислим и осећам, и на том креду заснивам своју интерпретацију. Е сад, питање српске духовне музике је постало проблем. Чак и међу музиколозима, а камоли међу неупућенима, створена је дилема шта је она у ствари? Старо српско средњевековно појање је недовољно познато, неистражено, засновано на византијским коренима. Данашње, тзв. „карловачко“, традиционално српско народно црквено појање, формирано је вишевековним усменим предањем и преплитањем старог појања са народном музиком. Забележено је у бројним нотним записима током протеклих 160 година. У питању је велико музичко и културно благо, а занемарује се и ниподаштава у новије доба. Међу композицијама духовне музике највредније су оне засноване управо на традиционалном напеву. После зачетника Корнелија Станковића, затим генијалног Стевана Мокрањца, неколико надарених романтичара и наше модерне са Христићем, Коњовићем и Тајчевићем, мислим да није много тога значајног урађено, прво због забране у време комунизма, а потом и углавном површног, пост-комунистичког односа према духовној музици.
Са хором сам имала бројне концерте српске духовне музике у европским престоницама, где је страна публика врло суптилно и пажљиво пропратила њој до тада непознати звук и препознала дубину, коју ни ми сами често не спознајемо. За многе од тих концерата управо је и поручен искључиво српски репертоар.



Вера Царина, диригент
Хор нам је вишедеценијско уточиште


   

Вера Царина дипломирала је на одсеку за соло певање на конзерваторијуму „Петар Илич Чајковски“ у Кијеву, а истовремено је ту и специјализирала концертмајсторство односно клавирску пратњу. На том факултету, деведесетих година завршила је и трогодишње магистарске студије у области камерне музике. Од 2000. године је вођа Панчевачког српског црквеног певачког друштва. Најстарији домаћи црквени хор основан је 29. марта 1838. године одлуком Црквеног одбора у Светоуспенском храму у Панчеву, где ће 2013. године обележити 175 континуираних лета постојања.
Нотне сате уметница збраја и у панчевачкој Музичкој школи, где средњошколцима предаје камерну музику, читање с листа и певање.

Ликови, догађаји и место збивања детињства

Рођена сам у Панчеву 1963. године, у породици више генерација Панчеваца. На детињство ме сећају слике нашег дивног дворишта породичне куће у центру града, поред старе пиваре. Велики „петао“ у пивари који је већи део мог живота показивао правац и јачину ветра; звук воза који је некада полазио са станице код пиваре – сада те станице више нема; калдрмисана тиха улица поред наше куће, до пре неку недељу последња која је својим изгледом подсећала на нека прошла времена... У сећању чувам и трпезарију у стану, на чијим су зидовима висили портрети наших предака, строги, озбиљни и достојанствени, породична икона и у углу стари лепи клавир Bruder Mikula Wien. Тај клавир имао је много намена: на њему се свирало, стајали су колачи и воће у дивним чинијама, остављане су поруке, лоцирала се стаза за тркачке аутомобилчиће на струју које смо брат и ја добили за Божић. Трпезарија је била место где су се панчевачке даме, другарице моје баке, скупљале средом на партије ремија уз чај и колаче. То су даме које сам виђала и на балкону „Светоуспенског храма“ на Велике празнике, кад ме је бака одводила на хор. Велика личност је била моја бака - Мајка, како се код нас баке ословљавају. Одлична певачица и пијанисткиња, школовала се у Бечу. За мене, тада, она је била само „моја Мајка“. Живот није успео да је самеље, упркос многим потресима. Док је кувала ручак учила ме је староградске песме и показивала свирање на клавиру, да бих сваке среде у пет поподне пре ритуалног картања уз чај, ја могла да отпевам и одсвирам нову песму. Прва ми је била „Болујем ја, болујеш ти“. Кад представим слику, тај наступ био је прилично духовит за четворогодишње дете.

Одувек за музику: улаз слободан

Музика неприметно улази у све наше животе, бавили се њоме или не. Време моје најраније младости било је у нотном сегменту много конкретније и јасније. Слушало се само што су могућности дозвољавале. Имали смо црно-бели телевизор, на којем смо поред цртаног филма у 19.15 сати, пред вечерњи Дневник гледали и дивне руске дечије филмове недељом пре подне. Концерт који је пресудан је Новогодишњи концерт у подне из Беча. Од малена су ме чика Коста и тета Нада  водили  у београдску оперу на оно што су сматрали примереним мојим младим годинама, на  Продану невесту, Севиљског берберина, а  касније  на Трубадура. Доступне и омиљене су ми биле грамофонске плоче са староградским песмама Звонка Богдана и најлепша дела класичне музике, попут Григовог концерта за клавир, који ми је и данас један од најдражих. Слушала сам и концерт Рахмањинова, симфоније Бетовена, „Влтаву“ Сметане, арије великих талијанских певача... Музика није ушла у мој живот, она је увек била ту, заједно са мојом баком. Лета сам проводила код друге Мајке у Старчеву. Тамо ме је Јоца, брат од ујака, учио тада популарне песме Тозовца, Цунета, Силване Арменулић, Лепе Лукић... То је био велики контраст, бескрајно занимљив, и у томе сам уживала.

Професионалне стазе

Радим у Музичкој школи у Панчеву. Средњошколцима предајем камерну музику и читање с листа и певање. Основно образовање сам стицала у тој школи седамдесетих. Тај део музичког школовања нисам волела, те да није било баке, не бих ни завршила нити наставила даље. У средњу музичку сам ишла ванредно, прво у „Славенски“, а после у „Станковић“. Истовремено сам похађала и чувено усмерено образовање, ишла сам у средњу грађевинску школу из које носим најлепше успомене. Певала сам у Градском хору, Душан Максимовић Думакс био нам је диригент. Већ са 15 година сам била учесник Југословенско – немачке хорске недеље. Од тада хор и певање чини окосницу мог односа  према животу. Паралелно са многим активностима учила сам певање код Миле Стојадиновић, чувене угледне професорке са Топчидера, а затим и код Олге Мирковић, одличне певачице и дивног и искреног пријатеља. Године 1985. уписала сам Конзерваторијум П. И. Чајковски у Кијеву на одсеку за соло певање у класи врхунскох сопрана и великог човека, народне артистике Клаудије Павловне Радченко. Клавир нисам запоставила, истовремено сам специјализирала „концертмајсторство“, односно клавирску пратњу, или како се код нас зове – клавирска сарадња, у класи Риме Тимофејевне Голубјеве. Потрудила сам се да завршим и обуку за наставника руског језика. Богатство знања, обиље врхунских концерата и оперских представа, концентрација великих снажних личности од којих издвајам мог драгог професора, режисера Валентина Шчогаљева и супруга моје професорке диригента Олега Михајловича Рјабова. Он је био познат и нашој публици, осамдесетих и деведесетих година... Његов начин музичког размишљања, литература коју је користио, богатство духа и изузетна скромност у односу на основне животне потребе, заувек су учврстили у мени опште ставове о животу и вредностима. На истом конзерваторијуму сам деведесетих година завршила и трогодишње магистарске студије у области камерне музике. Поред рада са децом у школи који ме испуњава и кроз који се трудим да све ђаке „заразим“ музицирањем, водим Панчевачко српско црквено певачко друштво. Иако сам периодично и осамдесетих и деведесетих у кратким периодима корепетирала тадашњем црквеном хору, од 2000. године формирам готово потпуно нови и велики састав по бројности и почињем  велики и дуготрајан рад.