У СВАКОМ БРОЈУ
ПОКЛОН ЦД

РАЗГОВОРИ

МУЗИЧКО ПОЗОРИШТЕ   

Сузана Шуваковић Савић, првакиња Београдске опере
Музика из човека извлачи најлепше у њему

 

Шта бисте из своје биографије, у последњих годину дана, посебно издвојили?
Издвојила бих продукцију коју сам радила у Италији, оперу „Мадам Батерфлај“, у Ферму, у месту у коме сам, својевремено певала оперу „Фалстаф“ . Срећна сам што, с времена на време, имам могућност да ме чује и публика у тој земљи, која је позната управо по опери. У Италији и сами италијани тешко долазе до оперске сцене, тако да ми је велика част да су ме препознали као уметника који завређује њихову пажњу.
Ове године сам одржала и много одличних концерата. Пре свега бих издвојила концерт у Лондону, у „Ковент Гардену“, у „Actor’s Church”, где еминентни глумци и певачи имају своје концерте и перформансе. Певала сам и у Копенхагену и Бриселу, а посебно су ми драги концерти које сам одржала са Славком Николићем, концерти који носе називе „Песме и арије које су освојиле свет“, већ традиционални у Руском дому. Одржала сам и један хуманитарни концерт. Средства су била посвећена оболелима од сиде.
Од представа у Народном позоришту у Београду издвојила бих нову улогу у опери „Адријана Лекуврер“, и улогу Микаеле у опери „Кармен“, која је као нова продукција у режији Небојше Брадића постављена на сцени, којом смо изашли из клишеа традиционалног постављања овог популарног оперског наслова.

Да ли то значи да сте Ви против клишеа, када је у питању позориште?
Не, нисам против клишеа, али волим добро осмишљене и добро постављене представе у новом редитељском виђењу. Такође, целом том утиску доприноси и сјајан диригент, Србољуб Динић, који је допринео да цела опера има једно сасвим ново рухо, сасвим нови сјај. На моменте ми се чинило као да сам у неком другом театру. Од првог дана радило се веома квалитетно, а то је најбитније за успех једне представе.

У којој мери су нове поставке које излазе из клишеа, померај ка некој другој позоришној публици?
Имала сам прилике да певам „Турандот“ у опери „Маси“ у Паризу, где је велико име, Николо Мартинући, певао Калафа. Пре генералне пробе у салу је дошло много младих људи, који су желели да чују лепе арије из опере, и да од редитеља сазнају о чему се, у делу, ради. На крају тог разговора и упознавања са нама, и са фрагментима опере, редитељ им је рекао да сутра увече на представу дођу сасвим опуштено, да се лепо обуку, али да не морају на себи имати вечерње одело, и да, у напред, не стварају неке предрасуде о ономе што ће чути. Циљ оваквог контакта био је да се управо млађа публика доведе у позоришну дворану, да јој се допадне музика, да се не уплаши конвенционалних кодекса облачења и понашања, већ да буду оно што јесу, лепо васпитани млади људи, културни, обучени тако да својим одевањем поштују институцију у коју су дошли. Знам, старија публика замера неконвенционално облачење. Смета им кад млади дођу у фармеркама, али времена се мењају.
На сличан начин функционишу и нове поставке представа. Ако их редитељ приближи садашњем времену, онда су оне, свакако, ближе млађем гледаоцу. Међутим, нисам по сваку цену за нов приступ режији. Сведоци смо многих неуспелих решења, која су својом сценографском, глумачком, па и редитељском идејом публику просто отерали од прелепе музике. Све мора да буде веома квалитетно, јер и млади људи одлично препознају шта је добро, а шта није. Можда они немају оперско слушалачко искуство, али имају осећај.

Модерна режија је присутна у, готово, свим оперским кућама у свету.
Да. Могли бисмо да кажемо да је ово ера редитеља. У Немачкој је нов приступ присутан већ двадесетак година. Они чак иду и у сам минимализам, на штуру, преједноставну сценографију. Рекла бих да је на сцени уметник више сам, него што постоји било какав реквизит. Ја се не слажем са таквим доживљајем оперске уметности. Можда то може у неком „C” или „B” театру, али у првом театру, по мом мишљењу, то није допустиво. То је показала и немачка пракса. Велике оперске куће то себи нису дозволиле.

Које су Ваше улоге, прошле сезоне, биле на репертоару Народног позоришта?
Певала сам Ћо Ћо Сан (Мадам Батерфлај),  Мими (Беоми), Татјану (Евгеније Оњегин), Адријану Лекуврер (Адријана Лекуврер), Неду (Пајаци) и Микаелу (Кармен).



Александар Саша Илић, балетски играч и кореограф, први солиста
Балета Народног позоришта у Београду
Од балетског играча до кореографа, и назад

 

На Светски дан уметничке игре, 29. априла, први пут је додељена награда „Терпсихора“. Прва добитница награде је балерина Ана Павловић, првакиња београдског балета. Један од иницијатора да се ова награда оснује је балетски играч и кореограф Александар Саша Илић, који тренутно живи и школује се у Лондону.

- Професионално удружење балетских играча Србије основано је 2009. године, на моју иницијативу и иницицијативу још неколико људи који су желели да се одвоје од Удружења балетских уметника Србије. Одмах се јавила идеја да уведемо и једну врсту награде, признања, коју би могли да додељујемо нашим колегама и да прокријемо нашу уметност. Награда „Терпсихора“ је замишљена као признање које ће поред значаја имати и материјалну подршку. То смо остварили уз помоћ анонимног донатора, који ће наредних година донирати нашу награду.

Зашто име „Терпсихора“?
Трагали смо за неутралним именом, а опет лако разумљивим и за међународне кругове. Терпсихора је муза игре и музике у грчкој митологији.

Ко је чинио жири за доделу прве награде?
За прву доделу награду представништво нашег удружења је окупило жири, који не чине само људи из балетског света. На челу са Иванком Лукатели, која је била председник жирија, ми смо окупили још четири члана. То су Роналд Савковић, кореограф и солиста балета, Снежана Арнаутовић, сценограф, Кокан Младеновић, редитељ, Божидар Ђуровић, редитељ. Само ове године председништво Удружења бира жири. Желимо да пракса буде да лауреат једне године  бира жири за следећу, тако да је Ана Павловић већ изабрала жири за доделу награде „Терпсихора 2013“. То су, поред Ане, која је председник, Јелена Кајго балетски критичар и драматург, Тања Бошковић глумица, Миодраг Табачки сценограф и костимограф, Ђорђе Павловић диригент и директор опере Народног Позоришта. Поставили смо само захтев да два члана буду из балетске уметности, а остала три људи из других области. Мислим да је то добра идеја, јер смо на тај начин спречили да неко из саме професије утиче на то ко ће добити награду, а ко неће. Тако ће награда доћи у праве руке, уз чињеницу да ће жири имати тежи посао.

Награда „Терпсихора“ прати једну сезону у раду уметника. Интересантно је да награда није намењена само балетским играчима.
Да, није намењена само балетских играчима. Жеља ми је да награду добију и они који су заслужни што ми као играчи постојимо, а то су балетски педагози. Надам се да ће следеће године награда и доћи управо у руке неког од тих сјајних људи.

Уз главну награду, добијају се и споредне награде.
Није правилило да буде обавезно. Ове године је Дрина Пешић понела то признање за своје залагање за медијску афирмацију балетске уметности код нас, и промовисање плеса, манифестација, школа, догађаја који су везани за ову уметност.

Колико је, у балетским круговима, сада постало значајно добити награду „Терпсихора“?
Ми смо сви део једног мозаика који чини наша уметност. Фестивали, играчи, кореографи, педагози и остали, чине лепоту онога чиме се бавимо. Мислим да ће нас „Терпсихора“ све повезати, објединити и мотивисати да будемо бољи и истрајнији у послу којим се бавимо. Без подршке свих тешко је и реализовати ову награду.

Зашто је неопходно да имамо два балетска удружења?
Нисмо ми једина професија која има два удружења. Наше удружење је основано са идејом да се са другим удружењима и са другим институцијама успостави боља сарадња. Желели смо да окупимо људе који су запослени у Народном позоришту и u „Bitef dance company”. Желели смо да балетска уметност постане још видљивија, и мислим да смо то постигли.

Да ли су чланови удружења само играчи?
Не, мада је то била првобитна идеја. Сада су наши чланови и два сликара и два костимографа, и мислим да је то сјајно, јер једни без других не можемо да функционишемо, а заједно можемо далеко боље.



СУСРЕТ СА ИСТОРИЈОМ

Доната Премеру, музиколог и музички уредник Радио Београда
Ја сам радијски човек

 

Многе светске енциклопедије уврстиле су Вас међу најзначајније жене из света музике. Који су то лексикони и које Вам је од тих признања најдраже?
Наравно оно прво, а то је било 1998. када сам ‘ушла’ у International Who’s Who in Music and Musician’s Directory (изд. Cambridge) и нашла се уз имена Зинке Кунц, Бисерке Цвејић, Оскара Данона, …. - јер ме је директно препоручио један Британац који живи у Риму, а био је присутан на Симпозијуму посвећеном  Гофреду Петрасију. У паузи симпозијума ми је пришао, изменили смо искуства и адресе и то је то! Од онда сам изашла у још четири разна издања: 2002. године. 2000 Outstanding Musicians of the 20th Century  и  Lifetime Achievement Award (IBC, Cambridge, UK) са писменим коментаром: ‘I have been following your career path with great admiration … and I would therefore like to confer on you the IBC Lifetime Achievement Award’-Nicholas S. Law, Director General, 19th July, 2002; 2011. u International Who’s Who of Women  i  ove godine u ‘2000 Intellectuals of the XXI Century’ - за моја писања у часопису „Tempo”. Od  IBI (International Biographical Institute SAD) 2008. Lifetime Achievement Award - Награда за животно дело  са дипломом 2008. - за иницијативу, да Исидора Жебељан учествује на такмичењу Genesis фондације /Лондон, 2002/ и њена прва камерна опера “Зора Д.”  уједно је и прва српска опера (додуше на немачком језику) наручена и изведена у свету (2003. Амстердам, Беч и шире); а награде до данас, добила сам преко 14 (IBC Cambridge -International Biographical Centre и SAD IBI - International Biographical Institute,  од 1998. до ове 2012. године).

Иако, а с обзиром на то да сам радијски човек, морам признати, да се радо сећам прве награде на Радио Београду, када сам покренула Трећи програм радија као први музиколог и дуго једини. Тада су ме са Другог програма позвали Светозар Каракушевић и Срђан Барић да направим прву музичку емисију за нову шему посвећену  Музичкој омладини, давне 1965, а моја тема је била ‘Мала историјска шетња музичким Београдом’, са почетном причом од Крагујевца, наравно (снимила је са Мирославом Радојчићем). Ипак ми је најзначајнија висока награда Радио Београда, новинарски ‘ЗЛАТНИ МИКРОФОН’ за 25 година ‘креативног рада’ - стоји ми код куће у витрини - као први музички уредник у историји Радио Београда (а други музичар уопште, после диригента Младена Јагушта).

Какав је Ваш однос према тим признањима?
Наводим их, када траже мој C.V. из Кејмбриџа, на пр. (због њихове дуге професионалне традиције), посебно од када пишем за британски часопис о савременој музици „Tempo Magazine“ који се недавно из Лондона преместио управо у Кејмбриџ.

Колико Вам је деловање у Радио Београду омогућило да се сврстате у „светске жене“?
Док сам била у редовном радном односу радио ме стално слао на фестивале и ране и савремене музике и шире  (говорим стране језике) /А. Ацковић, уредник Трећег програма, Срђан Барић, главни музички уредник и нарочито последњи директор радија Миливоје Павловић/, али, тек после ‘присилне, а превремене пензије’ 90-их, почели су ме звати из света као њиховог госта. Значи све је почело већ када сам била у пензији, а на радио ме је вратио Бранислав Јарић, који ме је позвао да после бомбардовања направимо нову програмску шему, а ја да наставим рад на Стереорами. Тако смо вратили (јер је била скинута с програма) и емисију МУЗИКА С ПОВОДОМ (са бројним гостима, разговорима, извештајима са фестивала из света, итд) које су пратили у свету, а ја остала у контакту са свима и, наравно, писала по разним часописима. То се у свету веома прати и награде су стизале. У Београду се једва дочекало да одем у пензију и не будем више конкуренција (пре свега претпостављенима).

Током свог радног века били сте утемељивач музичког дела програма на Трећем програму Радио Београда и музичком програму Стереорама (уредник за групе емисија недељом). У каквом сећању Вам је остало то време?
У почетку (на оба  програма) веома позитивно: радно, успешно и са великим одјеком код слушалаца.
 
Ко су били Ваши „радијски“ учитељи?
Нисам их имала. Можда BBC радио 3, који сам од најраније младости слушала преко радија. И тако, пре него сам дошла на радио већ све носила у себи. А још као студент на Музичкој академији у Загребу, један семинарски рад сам посветила радијском програму (до тада нечувено!) и тада су ме одмах позвали да радим на Трећем програму (уредник Бранко Полић који још и данас има циклусе емисија), а за Радио Београд ме препоручио композитор Петар Бергамо! И ту сам, са највећим уживањем пратила емисије г. Слободана Атанацковића!



МУЗИКА И ОКО ЊЕ      

ФОРУМ СТУДЕНАТА МУЗИКОЛОГИЈЕ
Академија уметности, 10. јун 2012.

 

На Академији уметности у Новом Саду, 10. јуна 2012. године, одржан је први Форум студената музикологије, у оквиру којег су студенти новосадске Академије и београдског Факултета музичке уметности усмено излагали своје радове из различитих области науке којом се баве. Пишући о естетским, аналитичким, историјским, социолошким, психолошким аспектима музике и њеног контекста, па чак и аспектом феминистичких теорија у оквиру својих тема, студенти су потврдили интердисциплинарност музикологије као кључне карактеристике ове хуманистичке науке. На Форуму је, поред излагања научних радова и дискусије о њима, покренута дебата о питањима као што су: Студирати музикологију данас, Развој каријере и Наставак мастер и докторских студија ван матичних факултета, која је имала за циљ да се новим идејама и ставовима “освеже” и унапреде постојећи студијски програми музикологије и донекле размотре могућности запослења и професионалног ангажмана оних који стекну дипломе ових програма. Осим студената основних, мастер и докторских студија, овом скупу присуствовали су професори и асистенти катедре за музикологију Академије уметности, као и гости Форума, Данијела Кличковић, професор историје музике у МШ “Исидор Бајић” и др Љубица Илић, музиколошкиња, истраживач Академије уметности за 2012/2013. годину. Форум су организовали проф. др Ира Проданов Крајишник и студенти катедре за музикологију Академије уметности, Марија Маглов и Адриан Крањчевић, као део активности Темпус пројекта InMusWB у којем је један од главних радних пакета управо модернизација курикулума високошколских музичких институција. 



Дворац Ебенфурт
Из обновљеног дворца Ебенфурт чуће се музика класика

   

Дворац Ебенфурт у истоименом градићу надомак Беча, умало да буде препуштен пропасти. Киша, ветар, крађе и вандализам у последњих неколико деценија, допринели су да се та драгоцена културна баштина све више руинира.

Историја велелепоног здања почиње 1160. године, кад се први пут спомиње у документима „Ебенфурте“, као Пасауерско власништво које се састоји од једног торња. Године 1250. бискупија Пасау доделила је дворац породици Шадолде Фелберг – Зефелд, а две деценије касније власт и дворац преузело је племство фон Потендорф. У то време забележено је да је дворац потпуно пропао, а узроци пропадања нису познати.

Године 1293. Конрад фон Потендорф добио је дозволу да обнови Ебенфурт, а дотад напуштени дворац дотеран је у стилу романике као Водени-дворац.
Око 1482. је угарски краљ Матеја Корвин окупирао Ебенфурт. Наводно је живео у дворцу и одатле припремао опсаду Винернојштата.

После смрти Јорга, последњег припадника породице Потендорф, променио се однос снага. Краљ Корвин је још управљао тим рејоном, а после његове смрти Ебенфурт и дворац су враћени Аустрији и постали су власништво династије Хабсбурговаца. Нови власници су га дали у залог угледним именима из породица Ципс, Хардег, Рапах, Штамп и од 1851. фамилији Унферцагт.

Године 1589, Волф вон Унферцагт, ризничар Рудолфа II, постао је власник града и дворца, а барони из те породице ће у следећим годинама утицати на слику града. Породица фон Унферцагт је 1747. продала дворац, земљиште и слуге Леополду Сутнер фон Гундакеру. Он је у наредним годинама ангажовао младог Франца Антона Маулберча да пројектује дворску капелу, собу у кули и једну просторију на првом спрату дворца. У соби у кули сликар у плафонској фресци дочарава причу о  античким боговима Актеону и Дијани, из Овидових метаморфоза.



Школа за музичке таленте у Ћуприји

   

Школа  за  музичке  таленте  у  Ћуприји основана је на иницијативу музичких педагога свесних потребе да се музички надареној деци пруже најадекватнији услови за неговање и развијање музичких потенцијала.
Творци идеје о музичкој школи за таленте и најупорнији да се замисао оствари, били су Лазар Марјановић, познати и признати музички педагог и професор на Факултету музичке уметности у Београду и Јован Ракић, тадашњи директор и професор виолине у Ћуприји. Захваљујући њиховом ентузијазму, 1973. године почиње да живи ова јединствена образовна установа са једанаест ученика, колико их је било уписано те прве школске године.
Основни циљ школе је да на време и што раније, открије и прихвати музички надарену децу и да их по посебном програму школује, пружајући им изузетне услове за правилан општи развој и унапређење њихових музичких потенцијала. Школа је намењена деци која желе да постану професионални музичари- извођачи на гудачким инструментима- виолини, виоли, виолончелу и контрабасу. Школа је основана по угледу на „Централну музичку школу“ у Москви и „Јехуди Мењухин“ школу у Лондону, и као таква стекла је репутацију елитне школе, јединствене у нашој земљи.
Деца талентована за музику доласком у ову установу добијају одличне професоре инструмената, адекватно време за вежбу, као и заједнички рад са другом талентованом децом. Такође, ученицима ове школе омогућени су наступи на многим концертима у земљи и иностранству.
Школа за музичке таленте као уникатна установа, ради по јединственом наставном плану и програму у оквиру десетогодишњег школовања.
Након завршетка школе, ученици настављају своје музичко образовање на Факултету музичке уметности у земљи или иностранству.
Од самог почетка свог постојања, Школа је развила богату концертну активност. Солисти, камерни ансамбли и два школска оркестра наступали су у многим градовима наше земље, као и на више иностраних турнеја. Бројне награде и признања сведоче о високом нивоу музицирања који се негује у нашој школи.
За готово 40 година свог рада и постојања, из ове школе је изашао велики број младих професионалаца. Данас су они активни креативни ствараоци, солисти, камерни музичари, чланови истакнутих симфонијских оркестара широм света, као и педагози који преносе своја богата искуства млађим генерацијама.
Школа за музичке таленте представља понос Србије.



НАШИ У СВЕТУ   

Јелена Бодражић, мецосопран
Од себе увек тражим максимум

   

Од првих појављивања на сцени у нашој земљи прате Вас одличне критике. Која је била прва улога којом сте се представили?
Улога Русалке у „Мајској ноћи“ Корсакова у СНП-у, улогица боље речено.Трајала је један минут, можда.

Да ли се сећате тих представа, и какав однос имате према себи самој са почетка каријере? 
Да, сећам се свега, заиста као да је јуче било, боја, мириса, људи око мене. Према себи немам никакав однос. Себе поништавам сваки пут када крећем да радим ново дело. Тад поново полазим од нуле. Према свакој новој улози, и сваком новом делу имам веома озбиљан однос, пун критичности и потпуног давања.

Од 2000. године живите у Немачкој. Шта је био разлог да своју уметничку каријеру наставите у тој земљи?
У то време принцип ‘подела’ и ‘припадања’ био је суштина опстанка на сцени. Ја нисам могла да га пратим, јер нисам никоме припадала, а због те ‘неопредељености’ нисам добијала адекватне улоге, иако сам са 26, 27 година већ могла да их певам. Желела сам да радим, да се развијам. Истовремено, волим да упознајем нове средине и нове људе. У Немачку ме је одвела љубав према Вагнеру и жеља да научим немачки језик.
 
Којом улогом сте се први пут представили немачкој публици?
Улогом Марселине из „Фигарове женидбе“, са којом сам имала велики успех, гостовала по целој Европи. Волим да радим комичне улоге. Волела бих да их добијам више, иако их је по мом мишљењу теже певати него драмске улоге.

Које су разлике у начину рада  код нас и у земљама централне Европе?
Разлике су, пре свега, у организацији, тачности и постављању ствари од почетка на здраве ноге, полагањем аудиција и професионалности.

Које бисте сегменте своје биографије посебно издвојили?
Не бих могла ништа да издвојим. Цео мој уметнички пут је веома леп, а мислим да ми тек предстоје најлепше ствари. Садашњост доживљавам као загревање да досегнем сваку улогу из мог фаха. Можда бих, ипак, издвојила време сам провела радећи са мојом менторком, госпођом Герти Шарлон, рад на Вердијевим и Вагнеровим улогама.

На Вашем репертоару се налази музика Штрауса и Вагнера. Улоге у операма ових уметника траже зрелог уметника.
Дела ових композитора се не дирају до одређеног периода живота, нарочито не Штраус. Са 32 године сам први пут певала Вагнера. Прво мање улоге, ако се код овог аутора уопште може говорити о мањим улогама, јер су све на свој начин комплексне. Ради се, пре свега, о физичком и гласовном сазревању, раду на језику који ћете после ускладити са музичком линијом. Вагнер се не може певати не знајући шта певате. Мени су све улоге дошле тачно када је требало. Ни сада не журим  у избору реперотара. Свему дајем време.
Вагнерове линије леже мом гласу, и ја се у његовим улогама осећам комотно. Од 2009. певам и Штрауса, што значи да сам на самом почетку истраживања његовог опуса. Радо га певам, али после њега имам потребу да направим паузу, што и чиним певајући концерте соло песама.

У којим улогама се најбоље осећате?
Добро се осећам у свим драмским улогама и улогама за мој глас. Увек ми је омиљена улога управо она коју тренутно радим. Ипак, издвајам Вердија и Вагнера. Ту сам код куће.

Наступате и као концертни уметник. Има ли разлике у приступу вокално-инструменталном репертоару и оперским представама?
Разлика не постоји, само у стилу, но истим гласом треба све певати. Из соло песме или ораторијума може израсти оперска улога, али обратно тешко. Ради се о музичкој подршци, која је у опери је много јача. Самим тим Ваш инструмент, тело, мора другачије да реагује. Ти простори се допуњавају.



ЊИХ ЋЕМО ТЕК СЛУШАТИ 

Андрија Ђорђевић

 

Млади нишки гитариста Андрија Ђорђевић, рођен је у Алексинцу 1999. године. Одраста у дому препуном инструмената и музике. Завршава са одличним успехом шести разреда основне школе и четврти разред основне музичке школе у класи настaвника Страхиње Анђелковића. Као мали, 2009. и 2010. такмичио се на међународном фестивалу „Naissus Guitar Festival“ и оба пута освоја II награду. Године 2011. и 2012. је на истом такмичењу освојио прву награду, као и прву награду на фестивалу дечијег стваралаштва „Федес“ у Прокупљу. На међународном фестивалу “Guitar open” у Суботици, 2012. године, освојио је I награду у конкуренцији такмичара из Словеније, Мађарске, БиХ и Србије. Похађао је мастерклас код шпанског професора Ј.А.Клементе Булхала, Вере Огризовић и Сабрине Влашкалић. Активно наступа у Нишу и околним местима.
Андрија поред гитаре, пева, свира бубњеве, клавијатуре и кларинет, у времену разоноде, као додатни музички стимуланс. Прошле године наступио је као солиста на фестивалу “Мајска песма” у Нишу и као најмлађи такмичар освојио је трећу награду на нишком Медиана Караоке фестивалу.



Бошко Стојадиновић

 

Бошко Стојадиновић, рођен 27. фебруара 2002. године. Од своје 7 године свира клавир и ученик је Музичке школе Исидор Бајић у Новом Саду. Музика је његово природно окружење од малих ногу, а како каже, за овај инструмент се определио јер у његовој породици клавир свирају сви, и тата, и брат, и сестра, док му је мајка професор соло певања  на Академији уметности у Новом Саду. У класи проф. Милене Апић, Бошко је до сада освојио две прве награде и то на IV пијанистичком такмичењу „Славенски“ одржаном 2011. године у Новом Саду, и на 16. Међународном такмичењу младих пијаниста у Шапцу, у марту ове године. Када је реч о његовим јавним наступима, најдражи му је последњи који је имао у Мултимедијалном центру новосадске Академије пре четири месеца.  Његова друга љубав је гитара којој је посвећен у слободно време. Поред тога, Бошко је одличан ђак IV разреда, учи енглески и руски, и тренира тенис. Посебно је омиљен међу вршњацима који за њега кажу да је веома дружељубив, занимљив, креативан и увек пун нових идеја.



Исидора Тимотијевић

 

Исидора Тимотијевић je рођена сам 20. априла 1997. године у Београду. Од седме године свира виолину у музичкој школи ‘Коста Манојловић’ у Земуну, у класи проф. Јелисавете Гагић. Тренутно завршава другу годину средње школе. За виолу се одлучила прошле године, и уписала прву годину у класи проф. Томислава Милошевића. Од јануара ове године у одељењу је за музичке таленте у МШ ‘Коста Манојловић’, где сарађује са проф. са ФМУ, Иваном Аћимоски-Жикић. Као виолинисткиња наступала је на разним међународним и републичким такмичењима и фестивалима, где је освојила више првих и других награда (Републичко такмичење у Београду, Међународно такмичење у Нишу, Фестивал гудача у Сремској Митровици...). Ове године је, на Републичком такмичњењу, први пут била такмичар у конкуренцији виолиста, и освојила I-1 награду у својој категорији. Сарађивала је и са другим професорима, као што су Зоран Миленковић, Игор Корети, Марко Јосифоски, Владислав Бобић... У слободно време воли да чита, прошета са пријатељима или вежба виолину и виолу.



Јелена Хорват

 

Јелена Хорват, рођена је 21. марта 2003. године у Холандији, у породици професионалних музичара. Још у најмлађем узрасту, пресељава се са породицом у Србију. Већ четврту годину веома успешно школује и развија у врхунског виолинисту. Такође талентована, већ на првој години учења, Јелена почиње да наступа на концертима школе, а на Републичком такмичењу музичких и балетских школа 2010. године, са непуних 7 година, осваја I награду. Успешни су њени наступи на ФМУ у Београду, децембра 2010. године, као и у  Галерији Коларчеве задужбине, у фебруару 2011. године. Наступала је и као солиста са оркестром школе на турнеји у Румунији ( Крајова), као и на концерту у Великој сали Коларчеве задужбине 22. маја ове године. Јелена је добитних значајних награда: освојила је прву на Републичком такмичењу ученика музичких и балетских школа Србије, 2010. године. Специјалну награду на Међународном такмичењу гудача у Нишу 2011. године. Прву награду на Међународном (EMCY) такмичењу „Петар Коњовић“, Београд 2011. године. Прву награду на Међународном Фестивалу гудача у Сремској Митровици, 2011. године. Проглашена је лауреатом Републичког такмичења ученика музичких и балетских школа Србије, 2012. године.
Ова чудесна комбинација лепоте и музикалности, шарма и озбиљности, на путу доследног и систематског напретка, доказује још једном, да „тиха вода брег рони“ и да у Србији стасава још један велики таленат на виолини.



Љубомир Трујановић

 

Виолиниста Љубомир Трујановић рођен је 5. јануара, 1994. године у Ћуприји. Своје музичко образовање започео је са седам година у Школи за музичке таленте у Ћуприји.
Доласком у класу професорке Данијеле Јовић, његов напредак на инструменту бива употпуњен соло наступима и учешћем на домаћим и међународним такмичењима.
Списак награда које је до сада освојио овај млади уметник је заиста импресиван:
прве награде на Фестивалу гудача у Сремској Митровици, 2005/06/07/08; другу на Међународном такмичењу “Петар Тошков”, 2005; прву на Републичким такмичењима 2006, 2008, 2010. године; прве награде на Међународном такмичењу гудача у Нишу, 2007/09/11; другу награду на EMCY  Такмичењу „Петар Коњовић“ у Београду, 2011. године; звање Лауреата на Републичком такмичењу Србије, Београд, 2012. године
Као вођа гудачког квартета и члан оркестра, а од прошле године и концертмајстор, овај млади виолиниста предводи ансамбле на концертима у земљи и иностранству и са њима осваја велики број награда на такмичењима. Бројни аудио и видео записи трајни су сведок високог нивоа музицирања овог младог виолинисте.



Мила Вељковић

 

Мила Вељковић је рођена 26. априла 2000. године у Нишу. Одрасла је у музичкој породици и од малена се сусреће са класичном музиком. Отац је професионални музичар - виолиста, а мајка професор клавира. Од своје осме године почиње да учи виолину у класи проф. Љиљане Китић. Од самог почетка је показала свој таленат и врло брзо је напредовала. Имала је доста наступа на концертима, изложбама слика, фестивалима и такмичењима. Освојила је I награду на фестивалу у Књажевцу, затим две II награде на Међународном такмичењу у Нишу и III награду на Републичком такмичењу у Београду. Поред тога је одличан ученик петог разреда основне школе, а своје слободно време користи за дружење и забаву.



ИСПОВЕСТ

Биљана Пајић Биља, инструктор ирског плеса
Живот у ритму ирског плеса

 

Традиција нам је у коренима, генима, на језику, у корацима. Биљана Пајић Биља (24), инструктор ирског плеса, овладала је темпераментим покретима и ученике подучава једином плесу који се поистовећује са спортом. Унео је вулканску енергију, покретачку димензију и нову изазовну професију у њен ход.

Прва ослушкивања

Музика је одувек била „ту негде“. Музички укус сам формирала у раним тинејџерским данима, слушајући радио станице, нарочито „Београд 202“. Као дете сам највише волела да слушам стари домаћи и екс ЈУ рок, а и данас га радо чујем. У средњој школи сам се кратко време преоријентисала на тврђе ноте. Данас не волим да дефинишем свој музички укус, препуштам се тренутној инспирацији за блуз, рокенрол, панк, лакшу електронику, етно са разних простора... Ирска музика и култура, илуструју снажан дух тог народа, зато је лако заволети те звуке. Најпре је тај плес био део моје разоноде, а постепено је заокупио сваки трен мог слободног времена. Нисам ни осетила кад ми се плес претворио у обавезу.

Буквар ирског плеса

У јуну сам на телевизији видела ирске навијаче, који су сложно певали „Fields of Athenry“ и кад им је фубалски тим убедљиво губио од Шпаније на Европском првенству. То је дух о којем причам. Ирски плес и многи музички елементи су настали као протест против Енглеза и њихових забрана. Енглези су Ирцима бранили сваки вид забаве - свирање, играње, чак и певање смислених речи! Тако су Ирци измислили степ - плес који је сам себи музика, али и тзв. лилтинг - стил певања сличан скету у џезу, где се певуши мелодија без речи. Трагови лилтинга се лако препознају у најпознатијим ирским песмама по бесмисленим деоницама попут “whack-fol-la-de-da”. Реч је о плесу који ствара невероватан набој енергије за плесаче, а публику наводи на осмех, аплауз, узвик... Али, тај плес није само степ! Плеше се и у балетанкама, тзв. soft shoes, а и у групним плесовима, тзв. „кејли“ плесови који су настали кад су се житељи села окупљали на раскрсницама да певају и играју. Много тога о ирском плесу је још непознато, јер нема много старих записа. Очувала га је традиција. Тек у 19. веку предузети су први озбиљни кораци. Из тог периода потиче данашњи ирски плес, мада знатно промењен. Најпре је био ограничен на Ирску, сада је распрострањен широм света и више се сматра спортом него плесом.

Моји ирски кораци

Ирски плес учила сам две године у Београду, са групом младих аматера за те кораке. Потом сам са неколико пријатеља дошла на идеју да оснујемо своју плесну групу, да бисмо самостално конципирали учење плеса и та формула показала се добитном. Почели смо да сарађујемо са плесачима и школама из иностранства. Године 2010. сам игром случаја, провела неколико месеци у једној од најпознатијих европских школа „Irish Dance Center Vienna“ у аустријској престоници. Много новог сам савладала и усавршила се до нивоа да сам 2011. положила први испит за учитеља ирског плеса.



МОНОЛОГ 

Срђан Асановић, етномузиколог и појац
ФРАГМЕНТИ ЈЕДНОГ ФЕТУСА
или разбијени витраж уснулог дечака


 

Потребно је да набавим Космичке Балетанке, јер у њима могу, са великом лакоћом, да осетим сваки титрај својих стопала. Тако, када чујем Музику, пратићу Њене уснуле, нежне контуре; препустићу се баршунастим Елипсама Сна и пливаћу Спиритуалним Пространствима. Дивно је, заиста, док играмо заједно, јер, ти си ме позвала да први пут ослободим своје тело; говорила си ми, како је то сасвим једноставно и ја сам се препустио вибрацијама, којима смо правили различите геометријске облике.

Укључио је касетофон; често је тако снимао дечака, са у потпуности женском бојом гласа, који, попут девојчице, уз феминизиране покрете руку и тела, прича о својим доживљајима на плажи; како је носио провидни, светло зелени купаћи, док је трчао према води. Малена касета, забележила је како поменути дечак, попут кастрата, необичном бојом гласа, пева о жаби, коју је угледао, правећи малену рупу у песку, док је  запљускују таласи.

Сакривала је метални новац међу кашикама, виљушкама и ножевима. Он би само улетео у стан, и док је она одсутна, узео више металних новчића. Када би их потрошио, отрчао би до терасе, да љубазно замоли, може ли добити још – да купи леденка – ледени сладолед од јагоде. У току дана, појео би десетак. Тако га је, једног изузетно сунчаног поподнева, док је стајао код поменуте терасе и уживао у леденку, срела његова другарица, повукла га за руку и показала му његов Пут.

Окретао сам педале као да возим међу облацима; твој глас постао је највеличанственија Светлост у мојој души; показала си ми где је скривен мој Месец и онда смо постали странци, као да никада ниси свирала харфу између мојих рамена и главе.

Избегавао сам жуту кућицу; био сам љут, јер ниси разумела моју сензуалност. Након неког периода наше удаљености, послала си ме у продавницу; дала си ми много металног новца. У својој унутрашњости, слушао сам предивну музику Космоса; шетајући улицом, подигао сам руке и просуо сав новац у Небо. Замолио сам те да ми опростиш; тада сам схватио да ме бар мало разумеш и познајеш.

Било би пожељно да се маскираш попут птице; покушај тако, да сјединиш различите боје тканина, јер, музика није само у твом гласу. Заједно са њом, која ће, такође, бити птичица, творићеш сагласје. Дошао сам, одевен, онако како сам могао. Нисам био птица; ништа није имало смисла.

Седео сам на тоалет шољи са телефоном у руци. У том тренутку, ти си ми послао поруку у којој си ми показао како ћу се родити. Дуго си ме, потом, тако, успављивао у колевци.

Поцепала си готово све моје ноте и разбила метроном, да би, потом, трчала ходником, да ме молиш за опроштај. Пребацивала си ми косу, са једне на другу страну, а ја бих је враћао онако како желим. Научила си ме да порађам музику.

Путовали смо у Праг, ноћу. Од тада више ништа није било као пре...