ФЕСТИВАЛИ

Други фестивал МУЗИКА КЛАСИКА Light
25-29. јун 2012. године
Музички павиљон, Калемегдан      

У периоду од 25. до 29.06.2012. године, у Музичком павиљону на Калемегдану, Агенција “Музика Класика”, у сарадњи са Београдском тврђавом, и уз подршку Секретаријата за културу града Београда, као и фирме “Екостар Пак”, организовала је Други фестивал “Музика Класика Light”, конципиран као циклус концерата који класичну музику афирмише у синтези са другим музичким жанровима.
Овогодишњи серијал концерата у оквиру фестивала представио је уметнике различитих афинитета.




Прве вечери фестивала, наступио је Гудачки квартет „Мокрањац“, који је интерпретирао популарне фрагменте уметничке музике, нумере филмске музике, и наполитанске песме. Овај еминентни ансамбл, који у саставу Владимир Васиљевић (виолина), Виктор Бајлер (виолина), Томислав Милошевић (виола) и Ђорђе Милошевић (виолончело) делује од 2010. године, наставља традицију чувеног Српског гудачког квартета „Мокрањац“, који је 1889. године основао великан српске музике Стеван Стојановић Мокрањац.

Друге вечери Фестивала, наступио је „Вед трио“, који чине Ненад Вјештица Хан (ут), Милош Николић (кавал) и Горан Арсић (зарб). Овај ансамбл, који негује свирање на традиционалним инструментима, публици је представио музичку традицију Балкана и Блиског истока, показујући одабраним нумерама сличност музичке прошлости различитих народа – Србије, Македоније, Грчке, Босне и Херцеговине, Косова, Турске и Туниса.

Трећи концерт, био је посвећен средњевековној музици. Ансамбл „Flauto dolce“ извео је програм средњовековних веселих песама посвећених Богородици, које су се певале на трговима и прославама тога доба. Ансамбл делује под уметничким руководством Љубомира Димитријевића, и негује традиционално свирање – како у домену богатог инструментаријума који користе, тако и у широком спектру различитих нумера, од инструменталних до вокално-инструменталних.

На четвртом концерту фестивала „Музика Класика Light”, наступио је Дечји хор Радио-телевизије Србије. Под уметничким вођством диригента Снежане Деспотовић, овај хорски ансамбл извео је популарне филмске нумере домаће и иностране кинематографије, као и познате песме деце света. Дечји хор РТС је најстарији дечји ансамбл у нашој земљи. Ове године прославља јубилеј – 65 година од оснивања. Пре Снежане Деспотовић, Хор је водио Златан Вауда, са којим је овај ансамбл стекао светску славу.

На завршници Фестивала, пете концертне вечери, настуо је „Леванте дуо“, који чине гитаристи Александра Лазаревић и Војислав Ивановић. Ови уметници су представили музику са новог компакт диска, коју је компоновао Војислав Ивановић. Музика представља разнородну звучну традицију – од медитеранских земаља, звука Кубе, Јужне Србије, Грчке, до медитативне, поетичне музике. Александра Лазаревић и Војислав Ивановић имају светску гитаристичку каријеру. Заједно наступају од 2008. године, на концертима на којима најчешће интрепретирају музику Војислава Ивановића.



ФЕСТИВАЛ РАНЕ МУЗИКЕ ОБНОВЉЕН ПОСЛЕ 16 ГОДИНА
Од 9. до 17. јуна 2012. одржано 14 концерата страних и домаћих ансамбала и солиста



Да се уз добру вољу и ентузијазам за оно што волимо све може урадити, протеклог јуна био је доказ обнављање Фестивала ране музике, који је после 16 година “мировања” поново одјекнуо у нашем граду. Од 9. до 17. јуна, у цркви св. Петра у Македонској 23, одржавало се током 9 вечери 14 концерата, на којима су се представили 7 ансамбала и 14 солиста из земље и иностранства. Међу њима су Ансамбли Ренесанс, Теменос, VisAntiqua, Flauto Dolce, Belgrade Baroque, New Trinity Baroque (SAD), Ансамбл Студија за рану музику, чембалисти Светлана Стојановић, Бојана Димковић, Милан Поповић и Исидора Кузмановић, лаутиста Дарко Карајић, барокни виолончелиста Андре Лорен О’Нил (САД), барокне виолинисткиње Кери Карус и Адриане Пост (САД) барокне флаутисткиње Каролина Бетер (Немачка) и Меила Томе (Бразил) и други.

Први Фестивал ране музике основан је, сад већ далеке, 1991. године на иницијативу Драгана Каролића, а одржавао се све до 1996. године. У јеку најава збивања која су обележиле те наше 90-е, те 1991. године наступили су солисти и ансамбли из целе бивше Југославије. Пет вечери ране музике свиране на историјским инструментима (оригиналним инструментима или копијама инструмената из времена музике која се изводи, тј. од средњег века и ренесансе, преко барока, па све до класицизма) су током шест година израсле у међународни фестивал који је трајао дуже од недељу дана, и на коме су настипали многи познати ансамбли и солисти из наше земље и иностранства. Фестивал је био подржаван од стране Министарства културе, Секретаријата за културу града Београда, и многобројних спонзора. На последњем фестивалу 1996. године наступили су ансамбли Ренесанс, Musica Antiqua, Sprezzatura (Velika Britanija), Ансамбл Студија за рану музику, сопран Евелин Таб и лаутиста Мајкл Филдс (Велика Британија), чембалисткиња Геновева Гавез (Шпанија), трубач (на природној труби) Фридеман Имер (Немачка), чембалисткиња Светлана Стојановић, оргуљаш Иван Божичевић и други. Те исте године, уметнички директор Фестивала Предраг Госта отишао је и на “привремено школовање у иностранство”,



„ОБЗОРЈА НА ТИСИ“ 2012.



Када су пре две деценије у Новом Бечеју рођена „Обзорја на Тиси“ посвећена композитору Јосифу Маринковићу, само су они најоптимистичкији културни посленици веровали да ће овај, већ у првим „бројевима“ специфично профилисан фестивал, постати једна од најоригиналнијих манифестација у нашем уметничком животу. Била је то и прва домаћа музичка свечаност која је скоро све време трајања доследно следила своју раритетну форму, а код оних који су је редовније пратили, увек изазивала посебна, па и носталгична осећања и сећања. Од почетка усмерени на сопствене извођачке и ауторске снаге, а у свом стваралачком сегменту привлачећи композиторе различитих стилских опредељењења, „Дани Јосифа Маринковића“ изнедрили су значајан број нових остварења у облику соло песме, чија је даља афирмација повезана с концертном делатношћу овде откривених или потврђених вокалних уметника, и тако на најлогичнији начин показала оправданост бијенално осмишљене фестивалске концепције. Овогодишње, 20. мајско издање, било је организовано као дводневни програм, с три концерта, две изложбе и традиционалном беседом о Јосифу Маринковићу коју је говорио магистар Милоје Николић, угледни теоретичар и хорски диригент, професор Факултета музичке уметности у Београду. Како је официјелни почетак садржао и званично обраћање покрајинског министра за културу Милорада Ђурића, те отварање изложбе поводом двадесетогодишњег јубилеја „Обзорја на Тиси“ и изложбе слика Тибора Нађа, у приказу овогодишњег фестивала користимо најпре речи које смо припремили за ту прилику.

Сарадња, разумевање, дружење, љубав, поштовање, даровитост и радост, окруженост лепим позитивним осећањима, сазнање да смо уметничко средиште, да смо важни, да мењамо своје културне навике, и да смо, како је то модерно рећи, део Европе и света, што смо и раније били, сва ова запажања и мисли преплављују нас када дођемо у новобечејски Дом културе.



Замисли живот у ритму музике за плес!



У оквиру овогодишњег Фестивала науке, одржаног у Новом Саду 12. и 13. маја, студенткиње музикологије Академије уметности у Новом Саду представиле су  посетиоцима музичку радионицу под називом “Замисли живот у ритму музике за плес!” 
Вођене идејом да музика и плес представљају универзалне језике комуникације, студенткиње су заједно са проф. др Иром Проданов Крајишник приказале корелацију између уметничке музике и плеса. Као најзначајнији „заступници“ такве корелације, а могуће и најпопуларнији плесови икад, представљени су менует, кадрил, полка, валцер и танго у историјском, аналитичком и извођачком контексту. Са циљем да се промовише  уметничка музика, али и музикологија као наука о музици, као и могућности које она пружа студентима, учеснице Фестивала, обучене у салонске костиме из 19. века, припремиле су презентације о плесовима, слушне примере и квиз у оквиру кога су они са највећим знањем добијали гратис карте за балет, бројеве часописа Музика Класика и књиге о музици чији је издавач Матица српска. Заједно са најмлађим посетиоцима моделовани су минијатурни инструменти од пластелина, бојени цртежи на музичке теме, а специјалан пано са изрезаним фигурама плесача служио је да се девојчице и дечаци на тренутак претворе у професионалне плесачке парове овековечене фотоапаратима њихових родитеља. Судећи према реакцијама посетилаца радионице, најзанимљивије је било учествовати у музичком квизу и заједно са инструкторима плеса који су гостовали на штанду и студенткињама плесати валцер и салсу.
Студенткиње музикологије, заједно са својом професорком већ другу годину заредом настоје да у оквиру Фестивала науке приближе уметничку музику и њен значај грађанима Новог Сада и гостима из суседних градова. Ове године су то оствариле уз спонзоре - Српско народно позоришта из Новог Сада, Матицу Српску и часопис Музика Класика. Из искуства са посетиоцима фестивала закључује се да интересовање за уметничку музику постоји и да ове пројекте и у будуће треба организовати и подржавати.


Концерт у оквиру пројекта „Нове Уши за Нову Музику” одржан у суботу 21. априла 2012. у Новом Саду - 
према идеји и у организацији пијанисткиње Бранке Парлић




За савремену музику, осим предзнања и  искуства, појединац треба да поседује пре свега знатижељу – најједноставније речено, жељу да не само упозна нове и најновије смерове у свим музичким жанровима, него да га привуче нова звучна акумулација, нови акустични вид, заправо стање новооформљеног звука нарочито код истакнутих појединаца. Данас, у време глобалног приступа информацијама, у највећој мери преко интернета као извора најшароликијих звучних доживљаја, и најновијих  фузија свих традиционалних и нових смерова у музици, тренд из  20. века наставља се и у 21. веку, те смо обогаћени искуством наслеђеног и звучног и временског простора. Тако откривамо да се већ неколико сезона  све то нуди у пројекту “Нове Уши за Нову Музику” који је  иницирала и храбро остварује новосадска пијанисткиња и уметнички директор концертног серијала Бранка Парлић. /www.brankaparlic.com/
Уз финансијску подршку Секретаријата за културу и јавно информисање Војводине (посебно секретара Милорада Ђурића) и уз велико залагање мале групе љубитеља Нове Музике, професионалност приређивача препознали су и гостујући уметници.
Циклус концерата у Новом Саду „Нове Уши за Нову Музику “ покренут је са идејом ‘да се Нова Музика – минимализам, постминимализам и музички тотализам, као правац који брише границе између уметничке музике и музике других стилова, представи публици кроз више концерата током године – написала је идејни покретач Бранка Парлић. Ово је, заправо, наставак Art scene која при Exit фестивалу постоји од 2006. и која је,  током свих ових година имала свој устаљени термин – вече уочи отварања Exit а.  Тако је остварено прво интегрално извођење Vexations/Вексасјон/Узнемиравање Ерика Сатија (1866-1925) - једна од најнеобичнијих композиција овог контроверзног и екстравагантног француског аутора.  И та 2006. година, на фестивалу Exit у Новом Саду, била је својеврсна најава будућих концерата Нове Музике. До сада је одржано десет концерата у серијалу „Нове Уши за Нову Музику” у различитим просторима – од новосадске Синагоге, преко Exit кампа до Студија ‘М’ РТВ Нови Сад.



”Радост музицирања”



”Радост музицирања”је била омиљена фраза седамдесетих година прошлог века, у време првих такмичења Музичке омладине у Београду,. Истина, такмичење је започело у једном свету, сада се одвија у једном сасвим другачијем.

Концертом у петак 11. маја, 2012. године, Симфонијски оркестар РТС и солиста Милица Миљанић, под управом маестра Станка Јовановића, у многоме су подсетили на та, за многе, срећна и безбрижна времена.  Чула се поново РАДОСТ МУЗИЦИРАЊА!

Стандарно осмишљем програм: Увертира, Концерт и Симфонија. Ново – неафирмисано име пијанизма које диригент смело уводи у свет великих. Атмосфера стваралачки опуштена, пуна сала Коларчеве задужбине, публика озарена, прошарана незнатним бројем колега музичара. Оркестар суверено ваја звук. Иако истог аутора, Моцарта, Увертиру и Концерт тумачи различитим квалитетом тона, стварајући тако малу али мужну разлику у изразу, коју ти жанрови захтевају. Бизеова Симфонија, рано младалачко дело, напрегнуто емоцијама и ведрином, за извођаче “ход по жици” изведена је тако да је у публици изазвала овације.

Овај концерт је показао и доказао да класични музички догађај,  остаје и даље непревазиђена вредност.  Не само у погледу избора композиција већ  и у квалитету извођења, лишеног удварања публици , “приближавања музике публици” , експериментисања са укусом пубике, довођења извиканих солиста. Ово је била чиста музика, пажљиво и брижљиво припремљена на пробама, да би се на концерту све то препустило уживању.

Све честитке оркестру и младом солисти Милици Миљанић, која је смело одговорила изазову првог наступа са оркестгром и то Моцартовим клавирским концертом који тражи прецизност, ум, музикалност и жестоку концентрацију. И на крају, али ништа мање значајне честитке маестру Јовановићу који је све ово остварио великим и преданим радом, дарујући све своје умеће орекстру и солисти,  а публици незаборавно вече истинског зналачког и надахнутог музицирања.



Барокна музичка гозба



„Nymbus“
Од 27. маја до 1. јула недељом се одвијао у Етнографском музеју и у Битеф треатру у Београду Нимбусов фестивал под називом „Барокна музичка гозба“.
Кренимо за називом „Нимбус“! Вујаклијин Лексикон страних речи и израза пише следеће:
„Нимбус (l. nimbus) прстенаст сјај око главе светитеља, светитељски венац (круг) око главе; у метеорологији: кишни облак, олујни облак (yu. кумулус, стратус, цирус); фиг. сјај који окружује неку истакнуту, велику личност, велики углед“.
Мени се много више допало објашњење које је дала уредник Агенције „Нимбус“ Ана Јанковић:
„Nymbus је облак. Не тежак, црн, него ваздушаст, леп.
Довољно велики да на њему могу да путују, или испод њега да се окупе сви они који имају сличне снове, који воле музику, уметност...
Сви који су слободног духа – неоптерећени сујетама и завидношћу
Сви они који верују
Сви сањари
Сви радознали – спремни да истражују и озбиљно се „играју“.
Сви са чистом, дечјом, душом.
Сви који у себи имају радост стварања и живљења“.
Уметнички директор Фестивала Андреј Јованић основао је 2008. Агенцију за уметнички и музички менаџмент „Nymbus“, која се бави организацијом концерата и уметничких догађања. Дипломирао је на Одсеку историјских лаута и гитара у класи проф. Ралрфа Лислеванда у Тросингену, а студирао је и код проф Елизабете Кени у Лондону. Руководи ансамблом за стару музику „Путујући свирачи“ и барокним ансамблом „Nymbus“.



Осми међународни фестивал чембала 2011.



Осми међународни Фестивал чембала под називом „Чембало жива уметност“ и 31. рођендан „Драгстора озбиљне музике“ отворила је у Скупштини града 7. новембра „прва дама чембала“ – Смиљка Исаковић која има двоструки дар одличног наратора и изврсног интерпретатора. Речито, маштовито и виртуозно одржала је пажњу кроз дванаест богато орнаментираних варијација Карла Филипа Емануела Баха, мењајући регистре чембала и регистре емоција, приказујући сву раскош инструмента и раскош сопственог талента. У дочаравању лепоте Лоркиних и Фаљиних стихова придружила јој се (колоратурни) сопран Наташа Тасић Кнежевић (која се опробала и у драмском регистру), а у ритмовима фанданга Доменика Скарлатија имала је изванредног сабеседника, перкусионисту Андрију Сагића.
Смиљка Исаковић обележила је и 75-годишњицу Интернационалних бригада и Лоркине смрти (који је захваљујући пријатељству са Фаљом одлично свирао клавир), који је убијен августа 1936. и коме се гроб не зна; бачен је у заједничку гробницу (као и Моцарт својевремено). Такође је премијерно представила и нама мало познате композиторе, симпатизере Републике, Питалуге, који је живео у Мексику и Јужној Америци, али се вратио у Шпанију и Фаљи у част компоновао „Hommage pour le tombeau de Manuel de Falla“ у коме је користио цитате из Фаљиног „Концерта за чембало“ енормно развијајући регистре леве и десне руке и певљиво-носталгичну, али са обиљем дисонанци „Милонгу“ Аргентинца Алберта Гинастере. „На бис“ смо чули и познату мексичко-револуционарну песму „Ла кукарача“, стару преко стотину година, чији се текст мењао у зависности од противника. 



„Симфонија хиљаде“ Густава Малера



„Симфонија хиљаде“ Густава Малера настала је за само месец и по дана 1906. године у налету стваралачке имагинације, у викендици недалеко од његовог Беча, у Мајерлингу (где су отишли у смрт и аустро-угарски престолонаследник и Марија Вечера), мада је он дуго носио идеју о делу носио у себи, размишљајући о стиховима из финала другог дела Гетеовог „Фауста“, сматрајући три претходне чисто инструменталне симфоније само уводом у Осму! Записао је:
„То је највеће што сам до сада створио и тако јединствено у садржају и форми да преко тога није могуће писати... Замислите само како цео Универзум почиње да звучи и звони. Нема више људских гласова, само планете и сунца која круже...“
Премијера је била у Минхену четири године касније.
Одушевљени Томас Ман је написао:
„Ово је човек који је, верујем, уметност нашег доба изразио на најпрефињенији, најсуптилнији и најбољи могући начин“.
Ја сам је први пут чула на давном отварању Бемуса 1976. у Дому синдиката, под управом Живојина Здравковића, а 2003. у Сава центру дириговао ју је Владимир Крањчевић. Мој трећи сусрет са овом величанственом химном свеобухватне љубави, узвишености и лепоте коју је композитор назвао „гласниуком љубави у времену без љубави“ био је такође у Сава центру у оквиру обележавања 75-годишњице Факултета музичке уметности у Београду под вођством Бојана Суђића, који је удружио Симфонијски оркестар РТС и Симфонијски оркестар ФМУ, Хор РТС и Хор ФМУ, Академски хор „Collegium musicum“ и Дечји хор РТС, здружене новосадске хорове, осам вокалних солиста, уз оргуље, хармонијум, клавир, челесту, мандолину... Велико мајсторство је одржати у сагласју стотине тих извођача, а за право дивљење је што је млади маестро Суђић успео да из њих извуче максимум изражајности, да их све време држи као јединствено звучно тело прожето истоветном идејом о лепшем, бољем, племенитијем, осећајнијем свету који је осећао из сваке ноте партитуре, из сваког извођачког гласа и инструмента.
Дело је започело као својеврсни „monstre“ концерт, маестетично и патетично, у брујању свих извођача:
„О дођи Творче, Душе
Душе Твојих верних посети.
Испуни вишњом милошћу
Та срца која створи сам“.
Тек касније, а нарочито у другом делу, који је двоструко дужи од првог, издвојиле су се изузетно сугестивне секвенце пажљивим дозирањем динамике и агогике, предивна легата и пициката гудачког корпуса, фатумски обојени делови моћних лимених дувача и префињени одломци прелудирања харфи уз анђеоски чисте гласовне висине Анете Илић (Mater Gloriosa, која је једина учествовала и у претходном извођењу из 2003. године):
„Хајде! У више сфере ходи,
Он слутњом пратиће Твој траг“.
Суђићево оживљавање овог величанственог ремекдела вођено је са романтичним етосом, местимично са барокном помпезношћу, са експресивном драматиком која је сјајно уронила у Малерово симболичко смисаоно ткање.
И мада је Вагнеров мотив Светог Грала из „Парсифала“ Малер употребио (као и цитат из Листове „Данте симфоније“) тек у следећој, Деветој симфонији, мене су предивни оркестарски интерлудијуми у тонском сликању високих дрвених дувача над пицикатима гудача у осликавању „Планинских кланаца, Шуме, Стене и пустоши“ на почетку другог дела подсетили на најлепше оркестарске одломке из Вагнерових опера, а накнадни излазак шест трубача и пет тромбониста – на излазак лимених дувача на балкон бајројтског Festspiela, који свирају у паузама лајтмотиве из наредних чинова.
Завршавајући своју Трећу симфонију, написану такође у два дела за контраалт, женски и дечји хор и оркестар, Малер је записао:
„... Са свих страна, ова партитура се распрскава, а усред свега тога, лежи нешто дубоко тајанствено и болно, као да беживотна природа ишчекује у потпуној мирноћи долазак живота. То се не може исказати речима“.
У покушају да парафразирам ову изјаву после слушања фантазмагоричних метафизичких визија Малерове Осме симфоније и моја реч застаје пред чудесном лепотом ове партитуре бујних полифоних преплета, инструменталног колорита, задивљујуће смелости хармонског језика и свих оних који су је оживели на челу са маестром Бојаном Суђићем.