У СВАКОМ БРОЈУ
ПОКЛОН ЦД





Награда "МУЗИКА КЛАСИКА"
за 2013. годину




Награда "МУЗИКА КЛАСИКА"
за 2012. годину




Награда "МУЗИКА КЛАСИКА"
за 2011. годину

ИЗАШАО ЈЕ НОВИ БРОЈ РЕВИЈЕ

                                   

   "МУЗИКА КЛАСИКА" бр. 17                     
    октобар - децембар 2014.                                         

 

НА КОЦЕРТНОМ ПОДИЈУМУ

ВАЦЛАВ ЛУКС, диригент
ТРАГОМ НЕПРЕСУШНОГ СТВАРАЛАЧКОГ ЖАРА

     

Диригент Вацлав Лукс оснивач је и уметнички вођа барокног оркестра Колегијум 1704 и вокалног ансамбла Колегијум Вокале. Богат и разноврстан репертоар, свежа креативна визија и апсолутна посвећеност интерпретацији музичког текста у протеклој деценији уврстили су ову групу уметника у најелитније ансамбле за чија се извођења увек тражи карта више.
Као традиционално школовани класични музичар иза Гвоздене завесе, Лукс говори о музичкој инспирацији за професионални преокрет, о путу непрестаног усавршавања и непресушном енергетском нагону који је пресудан за оживљавање музичког дела.
 
Ко је извршио пресудан утицај на Вас током Ваших студија?
Пре него што сам започео специјалистичке студије у Базелу, одиграо се један важан догађај – пад Гвоздене завесе. Тада сам већ развио снажно интересовање за рану музику. Отприлике у то доба, основали смо мали камерни ансамбл. Одједном су се створиле нове могућности, музичари су почели да долазе у Чешку, па је тако почетком деведесетих Чешка филхармонија организовала серију концерата гостујућих музичара са барокним репертоаром. На једном од ових концерата наступила је Музика антика Келн. Бити по први пут у прилици да чујем  уживо како такав фантастичан ансамбл у прелепој дворани чешке филхармоније изводи Телеманов Концерт за четири виолине без континуа који почиње са тоном на отвореној Г жици, био је невероватни доживљај. То искуство било је снажна инспирација да наставим путем  даљег усавршавања.
Након што сам завршио специјалистичке студије у Базелу 1998, свирао сам са бројним барокним ансамблима широм Европе, стичући искуство пре него што ћу се вратити у Праг. У току тог периода размишљао сам о оснивању сталног барокног оркестра и вокалног ансамбла у мојој родној земљи. Прилика за то дошла је 2005. у време прославе Бахове годишњице. Био је то потпун суманути подухват без икакве институционалне финансијске подршке. Помислио сам да је то моменат да пробамо нешто ново, па ако музичари буду задовољни и ако се допаднемо публици, наставићемо. То је био први корак, и ево, наредне године прославићемо десету годишњицу постојања.

Да ли тим поводом припремате нешто посебно?
Годишњице су најзанимљивије новинарима и медијима. За нас је посебна чињеница да ћемо поновити изведбу Бахове Мисе у х молу, дело са којим смо започели. За нас ова миса има посебан значај, јер смо те 2005. готово одмах након изведбе, добили позив да наступимо у оквиру Чешког пролећа, нашег највећег фестивала. То је било готово нестварно, да одмах на почетку наступимо на тако битном догађају. Тако да повратак Баховој миси за нас има симболичку вредност.

Извођење композиција Јана Дисмаса Зеленке и оживљавање интереса код публике за његова дела,  Ваша је велика пасија. Шта је за Вас најфасцинантније у његовом опусу?
Његову личност. Из писаних извора о њему не знамо много, чак ни како је изгледао, али позната нам је његова музичка заоставштвина. Зеленкина музика је као огледало његове личности. Његова музика је толико необична, луцидна, ексцентрична, да сматрам да је заиста прави портрет самог Зеленке. Кад слушам његову музику, могу да га замислим испред себе.

Шта мислите, зашто је његова музика била толико запостављена у протекла два века? Прича се да су рукописи чувани под кључем.
То је легенда. Принцеза Марија Јозефа са саксонског двора у Дрездену била је воема блиска Зеленки и имала доста његових рукописа у свом приватном власништву. Алињегова музика није нимало једноставна. Сличан пример је и Бах. Пре него што је Мендлесон започео кампању промовисања извођењем Пасије по Јовану, његову музику било је немогуће извести. Покушавали су да то изведу са масивним хоровима и оркестрима. Једснотавно за људе тог времена, задатак је био претежак. Корак по корак, створили смо традицију, а Бахова дела сада су део сталног репертоара. Исти случај је и са Зеленком.Ако му прилазите по први пут, не знате како да се снађете. Морате да прво да продрете у његов музички језик, да разумете конструкцију и израз. Ми сада већ имамо доста искуства, али ансамбле који се тек упознају са Зеленкиним делом чека велики  изазов.

Прошле године имали сте прилику да се на Музичкој академији К.М. фон Вебер у дрездену посветите педагогији. Шта је по Вама највећи изазов у предавању новим генерацијам хорских диригената?
Уопште узев, код млађих генерација примећујем недостатак стрпљења и преузимање ризика. Храброст да се направи нешто ново упркоссвему, као што смо ми урадили пре десет година. Када сам последњи пут разговарао са студентима, углавном сам имао прилику да чујем како нешто није могуће урадити, предузети. Када се налазите на раскрсници, пред вама се пружа неколико путева. Један је сигурно отворен, али ви то нисте у стању да видите уколико се не усудите да их све испробате. Важно је увек имати идеје, храброст, знатижељу.



 

УРОШ ДОЈЧИНОВИЋ, гитариста 
СВОЈЕ ВРЕДНОСТИ САМ ИСПРОБАО ПРЕД ПУБЛИКОМ

     

Четрдесет година траје дружење Уроша Дојчиновића са гитаром. Ова годишњица означава тачно четири деценије од његовог првог солистичког концерта и изласка на јавну сцену. Од тог времена до данас исказао се као врсан интерпретатор, композитор и аранжер музике која није намењена гитари, али коју је желео да свирају и гитаристи.

Од почетка каријере увек сте привлачили пажњу слушалачке публике. Како се односите према ономе што остаје као Ваш трајни звучни запис из прошлог времена?
Најмање волим да слушам себе, а годинама покушавам да себе ослободим слушања гитаристичке музике. Сматрам да је то нешто што би сви млади који се посвећују овом инструменту требало да раде. Ми смо и сувише упућени на свој инструмент, и највећи део нашег бављења музиком је усмерено на солистичко музицирање. Иако је гитара инструмент са невероватним спектром изражајних могућности, она је истовремено мало експонирана у сарадњи са оркестром. Још су Бетовен и Берлиоз говорили о гитари као једном „малом ансамблу“ и писали колико је тешко компоновати за гитару уколико је композитор заиста не познаје. Са друге стране, она има тај један недостатак који је у вековима еволуције успела да надгради, а то је ограничен волумен тона. Без обзира на поменуто, гитара је данас третирана равноправно са осталим инструментима. Нови инструменти имају много изражајније могућности него што су то имале његове претече.

Шта предлажете да слушају гитаристи?
Симфонијску музику, музику за друге инструменте, камерну музику. Гитаристи су помало ускраћени за камерно музицирање, јер је овај инструмент и мелодијски и хармонски, за разлику од свиг гудачких или дувачких. Зато се чини да је гитара сама себи довољна. Наравно, предлажем да се слуша музика свих жанрова. Никада нисам био присталица поделе на озбиљну и неозбиљну музику. Препоручујем пре свега квалитетну музику, без обзира на жанр.

Припадате генерацији гитариста који су афирмисали гитару на нашем подручју.
Имао сам срећу да сам поникао у једном тренутку када је ситуација у домаћој средини била  таква да  је за гитару било много више простора, али она још увек није била постављена на место које јој припада. Можемо констатовати да је у то време активно свирао гитару Јован Јовичић, један од првих пионира овог инструмента код нас. Међутим, он је прифесионално био везан за струку која му није дозвољавала да се у потпуности посвети музици, а и ситуација у земљи у то време није била таква да су људи могли да живе од гитаре.
На простору бивше Југославије је потом стасала читава једна генерација сличних ентузијаста, људи који су као аутодидакти постизали изузетне резултате и као извођачи, и као педагози, а опробавали су се и у компоновању. Свака република је могла да се похвали да има таквог уметника. Захваљујући њиховом ентузијазму гитара је полако уведена у основне музичке школе, затим средње, а потом и на Музичке академије. Јовичић је био први аутор нашег гитарског  наставног плана и програма. Тако ступа на сцену прва генерација школованих гитариста, мојих старијих колега, који су поникли из класе Надежде Наде Кондић.

У којој музичкој школи је прво уведена гитара?
Било је то у школи „Јован Бандур“ у Панчеву, где је Нада у почетку радила, а потом прешла у Музичку школу „ Јосип Славенски“ где је деловала до пензије. У тој беогардској школи  дуго година једино су се и могли школовати млади гитаристи.

Како даље тече историја гитаре код нас?
Седамдесетих година прошлог века, осим Јовичића и неколицине сличних људи аматера, не залазећи у њихове свирачке могућности, појавили су се Душан Богдановић, који је овде био веома кратко, а затим отишао у свет на даље школовање, јер овде није било могућности за стицање акадесмог звања. Ја сам неколико година млађи од њега. Рекао бих да сам прошао исти пут, само што је у тренутку када сам завршавао средњу школу Музичка академија у Загребу отворила катедру за гитару. С обзиром да нису имали свог педагога, ангажовали су пионира гитаристичке педагогије на овим просторима, Станка Прека. Он је долазио из Словеније, за гитару се заинтересовао у својим  познијим годинама, када је већ формирао каријеру и захваљујући својој репутацији композитора сериозне музике, могао да се упусти у једну такву авантуру. Као што видите, то је уродило плодом.
Ја сам први београђанин који је уписао гитару на загребачкој Музичкој академији, завршио је и, наравно, вратио се.

Колико сте се угледали на генерацију која је гитару афирмисала код нас?
Много. Ја сам од самог почетка себи зацртао задатке и циљеве да се, пре свега, популарише наша домаћа гитаристика, зато што је сегмент развоја гитаре на Балкану, а наравно и на овим нашим просторима на неки начин непознаница. У склопу тог општег развоја инструмента, све музичке енциклопедије, књиге, историје које се баве инструментима најчешће прескачу шири простор Балкана и он остаје неистражен и непрезентиран јавности. Од 1989. године када сам почео да пишем радове са овим темама за међународна музичка гласила, као што су „Soundboard“, часопис који излази под окриљем америчке фондације гитариста, затим „Classical Guitar“ у Великој Британији, „Guitar International“ и низ других, у јавности су почеле  да пристижу и информације о нашем подручју. То се односи на комплетну теоретско-практичну проблематику наше гитаре. Сматрао сам да је тренутак да се светској јавности предоче домаћа достигнућа у овој области.
Подсетићу, војвођански књижевници прве половине 19. века оставили су писане трагове који нам указују да у Војводини, у то доба, није било куће у којој се није нашла нека гитара. И Фрањо Кухач, хрватски етномузиколог, о томе пише, такође. Северни део ових простора, под утицајем тадашњег Запада, пратио је развој трзалачких, жичаних инструмената, као што су лаута, ренесансне и барокне гитаре, класицистичке, на крају и романтичне гитаре. Милица Стојадиновић Српкиња, наша прва песникиња, која је живела у Врднику, према речима Јаше Игњатовића је „била у гитар“.  После великих револуција, и уласком музике у велике просторе, гитара - инструмент релативно ограниченог тонског  волумена, није више могла да се бори са другим оркестарским ривалима – знатно гласнијим инструментима, и остала је на ужој солистичкој сцени.