ИЗАШАО ЈЕ НОВИ БРОЈ РЕВИЈЕ

 

   "МУЗИКА КЛАСИКА" бр. 10
        јануар - март 2013.

НА КОЦЕРТНОМ ПОДИЈУМУ

Вера Огризовић, гитаристкиња
ГИТАРА И ЈА СМО У НЕРАСКИДИВОМ ОДНОСУ

   

Mахерски влада од милозвучних до снажних звукова гитаре. Једна жена и један инструмент прожимају се у таленту професорке гитаре и виртуоза на тим жицама. Са њом свирају и од ње уче младе наде. Са њом наступају врсни музичари са којима збраја узајамно, а и задовољство публике. Маестром гитарске уметности зову Веру Огризовић.

Еурека: Клавир!
Памтим неколико слика кад сам као двогодишњакиња била са баком и дедом у Матарушкој бањи и за ручком се шетала по сали и певала другим гостима. На кухињској тераси сам сате и сате проводила сама, певајући. Одушевила сам се кад сам у петој години први пут видела клавир, музички инструмент  који крије толика задовољства... Мој деда Десимир имао је све стрпљење и топлину овог света, научио ме је многим стварима и увек био расположен за дружење.

Међу плочама до гитаре
У нашој кући слушале су се плоче Наде Кнежевић, Оливере Катарине Вучо, старе народне музике... Имали смо и много плоча са врхунским извођењима класичних нота. Откуда љубав за гитару? Не знам тачно, разлога је вероватно више... Али, не бих је мењала за други инструмент. Кад узмем гитару у руке осетим блискост,
нераскидив однос, сређеност.

Студентско доба
Апсолвирала сам историју уметности на Филозофском факултету у Београду и дипломирала и магистрирала класичну гитару на Ecole Normale de Musique у Паризу. Студентски дани су ми протицали у раду и студирању, вежбању инструмената, концертирању. Забаве и дружења је било врло мало... Ипак, те године омогућиле су ми да се данас бавим оним што највише волим.

На делу
Тешко ми је да издвојим одређени наступ као најважнији или најдражи. Сваки је био јединствен и представљао најживље искуство. Одувек сам имала срећу да сарађујем са дивним људима и музичарима. У првом дуу гитара, од тринаесте године сам свирала са Татјаном Кукоч, а и данас сарађујемо. Од другог разреда гимназије до одласка на студије, свирала сам лауту у ансамблу „Ренесанс“. Тих неколико година сам провела у дивном и ведром дружењу, свирању и путовању. Последњих двадесетак година сарађујем са изузетним уметницима, од којих сам пуно научила. То су Љубиша Јовановић, Весна Станковић, Душан Богдановић, Един Карамазов... Уживам у тим сарадњама.

Путеви гитаре
На београдском Факултету музичке уметности предајем 23 године. Сада имам шест студената. Имала сам их много више и на основним, специјалистичким и однедавно, докторским студијама. За разлику од других занимања, перспективе су за гитаристе, срећом, још добре. Има и места за предаваче у музичким школама. Велики београдски гитарски фестивал, „ГИТАР АРТ“, који ће у марту 2013. бити одржан по 14. пут, промовише домаће извођаче, а ту мисију имају и други српски мањи фестивали, али не мање важни. Са задовољством сам предавала студентима и у Скопљу и на Цетињу. Данас су некадашњи студенти предавачи и сарађујемо.


Јован Богосављевић, виолина
Марија Рајковић, виолина
ИЗУЗЕТНО СМО ПОНОСНИ НА СВОЈЕ СТУДЕНТЕ

   

Повицима „Брави“ и „Браво“ испраћени су уметници који су наступили на концерту у оквиру 38. Нишких музичких свечаности. Камерни оркестар „Хибриди“ састављен од студената Факултета уметности из Ниша са сјајним солистима, виолинистима Јованом Богосављевићем, Маријом Рајковић, Владимиром Марковићем и Николом Панчићем извео је захтевна дела барокне литературе, у једном сасвим новом звучном свету.

Бурни аплауз којим Вас публика поздрави на сцени јесте потврда уметничког квалитета. Какав је то осећај?
Јован: Цео утисак и интеракција са публиком је нешто веома битно за уметнике, али и за саму класичну музику, која и код нас и у свету има тај негативни тренд, али која мора да опстане и да остане да живи, јер поседује изузетан квалитет који мора да се негује и да се пази.
 
Како сте одабрали солисте за концерт?
Марија: Избор је био спонтан. Прва помисао је била „ко носи енергију сличну нама?“ Наша жеља је била да програм који смо осмислили да изведемо буде веома индивидуалан, да не буде упакован, како то обично бива када има више солиста на сцени. Свако је дошао са неком својом интелектуалном причом, са својом енергијом, са својим начином свирања, а све то смо покушали, и чини ми се, и успели да спакујемо у заједничку целину.
 
Како сте одабрали програм?
Марија: Знам да је сваке године на НУМУС-у изузетно јака конкуренција. Било ми је јасно да морамо да смислимо програм који ће значајно одскочити од других предложених пројеката, да бисмо концерт добили. Знала сам да пројект мора носити и одређену дозу луцидности, како у избору дела, тако и у избору уметника, који су морали бити уметничке личности који та дела могу да изнесу на сцени.
 
На концерту су изведена дела барока. Посебност је, међутим, давала чињеница да су сва дела транскрибована. Скарлатијеве сонате у верзији за гудачки оркестар и дупли концерти у аранжману за четири виолине јесте нешто што је донело сасвим другачији звук познатим партитурама.
Јован: Инспирација је дошла из клавирске литературе. Марија и ја изузетно волимо Скарлатија и његову клавирску музику. Када смо пронашли аранжмане за гудачки оркестар, одмах смо рекли да то морамо да свирамо, и да је то небеска музика. Проблем смо имали само у домену саме концепције композиција, јер не постоје аудио записи ових дела у транскрибованим верзијама, те смо дела осмишљавали на основу сопственог искуства и осећаја.

Колико дуго постоји оркестар „Хибриди“?
Марија: Оркестар постоји од почетка октобра, а за овај концерт смо интензивно радили десетак дана, с обзиром да су мнгои чланови учествовали и у другим програмима у оквиру НИМУС-а. То су млади људи који имају невероватну вољу за свирањем. Они воле да буду са нама, да радимо заједно, да то буде што веће и што квалитетније.


Раде Пејчић, диригент и оснивач
Београдског камерног оркестра “Љубица Марић”
МУЗИЧАР ТРЕБА ДА РЕАГУЈЕ КАО ПУБЛИКА


   
Београдски камерни оркестар „Љубица Марић“ основан је са идејом да афирмише савремено музичко стваралаштво, домаће и светско. Оснивач је диригент Раде Пејчић.
- Оркестар је специјализован за интерпретирање савремене музике, тако да се на нашем репертоару не налазе дела неких других епоха. Свирамо музику српских аутора, али волимо да је повежемо са делима светске литературе, са циљем да покажемо да стваралаштво домаћих композитора у потпуности парира савременим светским трендовима.

Како реагују чланови ансамбла?
Сви знају каква је наша програмска политика, тако да нема проблема око избора музике. Наравно да и у савременој музици постоје дела која нам се више или мање допадају, али превладава професионализам. Пре свега бирамо добру музику.

Неки од савремених стваралаца посветили су оркестру своја дела.
Да. Божидар Обрадиновић нам је посветио композицију „Церемонијал“, а Милорад Маринковић „Капричо“. Ми смо, до сада, много дела премијерно извели, али нам сва она нису била посвећена. Заправо, никада нисам имао намеру да инсистирам да нам композитор чије дело премијерно изводимо, ту композицију и посвети. Само они који су изразили жељу да то и учине, поклонили су нам своје партитуре.

Да ли сте одсвирали сва дела која су вам ствараоци понудили да изведете?
На жалост не, и ја се овом приликом јавно извињавам свим ауторима чију музику још нисмо свирали. Разлог што нам се нека дела још увек нису нашла на реперотару није чињеница да нам се те композиције не допадају, већ да нам се, до сада, нису уклопиле у програмску концепцију неких концерата. То не значи да их нећемо свирати. Напротив.

Крајем прошле године са оркестром „Љубица Марић“ извели сте дела Катарине Миљковић, Наташе Богојевић, Вука Куленовића и Филипа Гласа, на концерту чији је мото био „Америка је прошлост, Америка је сан“. Каква је била идеја овог концепта?
Идеја је, заправо, поетска, симболична. Наслов концерта представља парафразу наслова песме Бруса Спрингстина „Born in the USA“ (Рођен у УСА), који сам ја преточио у „Born in Serbia“ (Рођен у Србији), због рок елемената које проналазим у делима сва четири аутора чија смо дела извели. У глави ми је све време био и стих једне песме рок групе коју сам ја слушао 80-тих година, „Екатарине Велике“, који и каже „Америка је прошлост, Америка је сан“. Чинило ми се да те речи поетски дочаравају комешања мисли  многих који размишљају да ли је Америка прошлост, да ли је сан, да ли тамо има простора за уметнике који долазе из других средина или нема, да ли тамо треба ићи или не, да ли остати, да ли се вратити.