РАЗГОВОРИ

МУЗИКА И ОКО ЊЕ      

ДЕСЕСТИ РОЂЕНДАН БЕОГРАДСКОГ ФЕСТИВАЛА ИГРЕ

 

За првих десет година „Београдски фестивал игре“ позиционирао се као један од наших најпрестижнијих фестивала, и не само то – у светским балетским круговима препознаје се као културни догађај који представља својеврсну ретроспективу савремене балетске сцене. Многи еминентни уметници, кореографи и балетске трупе представили су се фестивалској публици, заинтересованој за нова стремљења у домену игре и покрета.

Поводом десетог рођендана издата је и монографија, чији је аутор Аја Јунг, уметнички директор „Београдског фестивала игре“, која својим садржајем подсећа на све значајне догађаје који су обележили прву деценију Фестивала.

Поводом јубилеја, о „Београдском фестивалу игре“ своје мишљење дали су и еминентни уметници и појединци који су на посебан начин повезани за његову реализацију.

КОКАН МЛАДЕНОВИЋ, редитељ
У земљи у којој култура уступа место естради, у земљи у којој су запуштене све норме културе живљења, у овом “мутном мору блуда и кала” како би песник рекао, фестивал игре и даље трага за врхунским дометима уметности, не одустајући од најбољих, не удварајући се неукусу, отворен за експерименте, затворен за површност и лажни сјај. Настао у време гашења институција културе, овај фестивал је израстао у светионик који осветљава паланачко гробље наше стварности, бацајући светлост далеко, ка свим оним земљама и градовима који од живота и од културе очекују више од нас.

МАРИЈА ЈАНКОВИЋ, балетски уметник
О светској игри можете штошта прочитати на интернету, погледати инсерт на Youtube-у, чути понеку импресију из прве или друге руке... И то је све. Али, видети у Београду представу великог кореографа „у живо“, и то на десетине таквих, заиста је велика привилегија. О томе сања публика у многим светским метрополама. Скоро да се запитате како нам се то уопште догодило? - Тај прави подвиг: фестивал уметничке игре јединствен у овом делу Европе. У времену економских и друштвених криза, па тако и свеприсутног урушавања и обесмишљавања културе, ми смо на пољу игре постали богатији оснивањем БФИ, данас истинске институције, која перманентно одгаја публику за уметност 21. века, и која у савременој игри препознаје иновацију и висок квалитет извођења. Значајно је рећи да се БФИ није зауставио само на београдским позорницама, већ дух модерне игре шири и у другим градским центрима у Србији. Из ове једнодеценијске авантуре, просто природним следом ствари, створиће се, и делом је створена, клица будуће наше савремене играчке сцене. Осим изузетног задовољства, свеже информације и нове публике, који су обележја овог фестивала, у еволуцији игре у нашој земљи БФИ је један крупан корак.


Немања Секиз, соло певач и фадиста
Између фада и опере

   

Београдска публика Вас препознаје пре свега као фадо музичара. Међутим Ваша каријера се одвија и у домену сценског оперског деловања. У вези са тим интересантан је Ваш боравак у Америци, и сусрети са интересантним уменицима.  
Ја сам живео у Америци, у Лос Анђелесу и у Њујорку, а у Београд сам се вратио због даљег усавршавања вокалне технике и, тада, повољних могућности за наступе. Без обзира на тај привремени повратак, наставио да путујем и живим на релацији између Београда, Њујорка и Лос Анђелеса, па је самим тим дошло и до неких наступа у Америци, у клубовима, пиано-баровима. Певао сам мало класику, мало поп стандарде, па чак и фадо.  Присуствовао сам и на неколико оперских мастер класова, и практично се “одомаћио” у Метрополитен опери, и придружио се групи оних који су највернија публика. 

Како је дошло до сусрета са највећим светским оперским именима?
Већина мојих сусрета са оперским звездама је везана за Метрополитен. Када сам први пут посетио Мет и одгледао тамо прву оперу (“Лучија од Ламермура”, иначе једна од мојих омиљених опера) упознао сам се са људима који ту раде, као и са онима који су редовна публика, и питао да ли постоји могућност и како бих могао да упознам неке од извођача, јер би ми то много значило, с обзиром да се бавим соло певањем. Иначе, у Мету се, понекад, организује упознавање са одређеним извођачима, када они промовишу нови албум или неко ново оперско издање. Тада је могуће добити аутограм и фотографисати се са њима. Та упознавања се не организују често, што је значило да сам морам да откријем мале трикове и начине како да дођем до звезда које желим да упознам. До сада ми је увек успевало! (смех) Прва оперска дива коју сам имао прилику да упознам је Натали Десеј. После ње упознао сам тренутно водеће оперске звезде, као сто су Ана Нетребко, Пласидо Доминго, Рене Флеминг, Роберто Алања, и многи други. 

Како они реагују?
Морам да кажем да су ме сви врло пријатно изненадили. Без обзира на то сто су стварно сви велике звезде, ако знају да их фанови чекају и желе да их упознају, труде се да свакога испоштују и са да се са сваким рукују, и чак су у стању да проведу са њима и по 20-30 минута, да се фотографишу, потписују аутограме и разговарају о новим продукцијама, плановима, путовањима и следећим наступима.  

Колико времена траје тај сусрет, колико разговарају са свима вама?
Зависи. Неко остане 10-15 минута, неко чак и по висе од 40. Особа коју у последње време сви некако највише чекају, и очекују да је виде и упознају, је Ана Нетребко. Она је протеклих неколико сезона чест гост у Метрополитену, и публика је баш воли.  

Сви се радо сликају са фановима?
Углавном да. До сада нисам видео да је неко некога одбио за фотографисање, нити за аутограм. Сви су љубазни и пријатни.  

Знамо да су фан клубови нешто што је везано за неке друге музичке жанрове. Постоје ли и када су у питању оперски певачи, и оперска музика уопште?
У Њујорку постоје. Има доста људи који прате одређене извођаче, иду на све њихове представе, концерте, а неки их чак прате и у друге градове. Нисам сигуран да ли постоје и ван Њујорка, јер је ипак ту Метрополитен, који је водећа оперска кућа у Америци, а и једна од водећих у свету. Поред Мета у Њујорку постоји и Њујорк сити опера, Линколн центар, Карнеги хол, па је самим тим тамо, вероватно, и највећи број поклоника класичне музике и публике која прати сва дешавања. 

Од свих уметника које сте имали прилику да видите, упознате и да са њима разговарате, ко је најдружељубивији, а ко Вас је изненадио својим понашањем?
Не могу да кажем да ме је било ко од њих непријатно изненадио, напротив сви су ме пријатно изненадили, јер су били врло љубазни и расположени за комуникацију са нама који поштујемо, ценимо и пратимо њихов рад, а нарочито са нама који се бавимо класичном музиком, опером и певањем. Сматрам да је веома значајно посебно за нас који се бавимо класичном музиком, него за некога ко је ту само као фан и поклоник опере. Ми, ипак, можемо да добијемо и савете о техници, певању, неке смернице или друге врло корисне информације. За нас певаче је то стварно посебно и непроцењиво, јер се ипак не може сваки дан добити прилика за разговор са неким попут свих ових великих уметника.  Од свих извођача које сам упознао, до сада је на мене највећи утисак оставила Ћећилија Бартоли. Иако у Мету није наступала више година, имао сам прилику да је упознам после концерта у Лисинском, у Загребу. Била је одлично расположена, насмејана, толико пријатна и комуникативна, да сам имао утисак као да се већ знамо. Причали смо о певању, њеним наступима, репертоару, а успео сам и да је „натерам“ да отпева неколико тактова Вивалдијеве арије „Agitata da due venti“ онако „на суво“ и без пратње, и то ме је одушевило. Јако је позитивна и приземна, чак толико да човек никада не би помислио да има тај статус примадоне.  


Јасмина Лорин, диригент хора „Viva Vox“
Музика је лајтмотив мог живота

   

Звучни и визуелни спектакл и феномен - хор „Viva Vox“, први пут се збио у Београду 2005. године. Од тада се препричава и описује, слуша и гледа. Све више се тражи, значи и препознаје под диригентском палицом Јасмине Лорин.

Несуђена наставница солфеђа
Рођена сам у Пули као дете родитеља који су се срели готово случајно, а романтично, на једној плесној вечери у околини Пуле. Срели, заплесали и заволели… Моја мама је из Словеније, а тата из Босне. Било је очекивано да заједнички живот започну, а где другде него у Пули? У детињству су ми наденули надимак Минка у Хрватској, а Јаца у друштву по доласку у Србију. Сада ме најчешће зову Локи. Од четврте године кад су ме родитељи уписали у музички вртић с намером да испољим и негујем музички таленат и негде другде, осим сталним певањем код куће, на питање шта ћу да будем кад порастем, мој одговор са све пискавим дечјим гласићем био је: „Наставница солфеееђаа!“. Игром случаја, до данас нисам успела да добијем посао као наставник солфеђа. Али, не жалим се. У музици сам цео живот: по образовању и већини радних места.

Увек за музику
Још као дете сам поносно увек прва подизала руку кад би учитељица питала: „Да ли неко жели нешто да отпева?“ Тако је било од аудиције за музички вртић до приредбица за новогодишње пакетиће у наручју Деда Мраза. Уз основно и средње образовање, истовремено сам завршила нижу и средњу музичку школу, а после Факултет за музичку уметност у Пули.
Све време уживам у музици. И даље певам и по кући. Сада нема више вртића који би ме примио да то каналишем…

И увек у музици
Од средње школе сам почела да радим хонорарно. Као професор музичке културе пред завршетак  факултета најпре сам радила у Опртљу, прелепом месташцу у централној Истри. После сам нашла посао у Задру, где сам сам се преселила после удаје. Учила сам ђаке и у Мостару, где је мој бивши супруг био војни пилот. Због његове службе променили смо многа места боравка, упознавали много дивних људи и средина. Године 1992. на почетку ратних дешавања, из Мостара смо дошли у Београд. Претходило је много тешких ситуација, губљење пријатеља, невиђање родбине по Босни, Словенији, удаљеност од родитеља...

Београдски дани
У Београду сам у јесен 1993. године добила посао у Земунској гимназији, где и сада радим. До 2006. сам предавала Музичку културу, грађанско васпитање и водила хор и оркестар. Носим много лепих успомена са наставе, емотивних момената као разредни старешина, радости са хорских и оркестарских проба,  наступа, учествовања на ревијама хорова београдских гимназија, учешћа и освајања награда на Републичким такмичењима хорова. Била ми је велика част што сам од 2006. до 2010. била директор Земунске гимназије. Године 2008. је та гимназија прославила 150 година постојања. Припрема и реализација свих манифестација у циљу обележавања јубилеја био је велик и одговоран задатак за цео колектив и мене. Као одговор и потврду важности гимназија је захваљујући надлежним државним инситуцијама 2009/2010. године осванула у новом руху, реновирана готово у потпуности. Поносна сам да у тој школи радим 20 година. Од 2010. радим на трећем радном месту, у предивном окружењу књига, блаженству мира и спокоја гимназијске библиотеке. Музика је лајтмотив мог живота.

„Viva Voks“
Назив хора, жив или живео глас, потцртава чињеницу која нас одређује. Све што радимо, сваки звук који произведемо, потиче од најсавршенијег инструмента – људског гласа.
Одувек сам волела да диригујем. Од детињства сам била у прилици да то и радим… На овај или онај начин… Ако бих дефинисала садашњи професионални статус, гласио би: библиотекар са фантастичним хобијем под именом „Viva Vox“.


Предраг Госта, диригент
ПРВИ СРПСКИ ДИРИГЕНТ СА ЛОНДОНСКИМ
СИМФОНИЈСКИМ ОРКЕСТРОМ

   

Велики успех диригента Предрага Госте у иностранству

2012. година, месец октобар, дан тридесет-први заувек ће остати у сећању нашег диригента Предрага Госте. Дан када је крочио у Лондонски „Abbey Road” Студио где су снимали Битлси и Ролинг Стонс-и; дан када је стао пред Лондонски симфонијски оркестар који је прославио диригенте као што су Андре Превин, Сер Kолин Дејвис и Валери Гергиев; оркестар који је снимио неколико стотина албума и освојио велики број награда и Гремија. У години која обележава када је ЛСО отворио Олимпијске игре у своме граду, по први пут у историји овај оркестар је засвирао под диригентском палицом једног диригента са јужнословенских простора, те је тиме заувек у историју поставио Предрага Госту као првог диригента из Србије да диригује чувеним Лондонским симфонијским оркестром.

Рођен у Београду 1972. године, Предраг Госта већ дуже време живи и ради у Америци. Отишавши у Атланту 1998. године, након завршетка својих постдипломских студија на лондонском Тринити колеџу за музику, Госта је тамо остварио знашајне успехе. Као шеф-диригент Гвинет балет-театра – једне од две балетских компанија у Атланти – и уметнички диригент барокног ансамбла “New Trinity Baroque”, Предраг Госта је постао домаће име у музичким круговима тога града. Остваривши 20-так музичких записа, као и својим деловањем при међународном удружењу за рану музику Early Music Network, Музичкој Академији „Петар Велики” у Санкт-Петербургу (Русија) и Макрис Фондацији у Вашингтону, Госта је постао признат на медјународној сцени као један од водећих српских музичара и диригената младје генерације, те понос и дика наше земље.

Са овим најстаријим Лондоским симфонијским оркестром од скоро стотину музичара дириговао, Предраг Госта је током неколико дана снимао музику Рахмањинова, Мусоргског и Андреаса Макриса, укључујући Рахмањинове предивне „Симфонијске игре” и „Слике с изложбе” Мусоргског. Уз сјајног продуцента и добитника неколико Греми награда Мајкла Фајна, тон-мајстора „Deutsche Gramophon”-а Волфа Дитера Карваткија, и солисте као што су кларинетиста Ендрју Маринер (син чувеног диригента Сер Невила Маринера), трубач Фил Коб и виолиниста Томо Келер, Госта је провео извандредну недељу музицирања, стварајући звук које ће сигурно постати историјски за све нас, јер управо је Госта први диригент са простора целе бивше Југославија који је стао пред Лондонски симфонијски оркестар и с њима остварио сарадњу.

Свима је познато да Лондонски симфонијски оркестар важи за једног од најбољих оркестара на свету. Основан 1904. године и тренутно уз шеф-диригента Валерија Гергијева на челу, оркестар је до сада снимио неколико стотина компакт дискова, укључујући преко 200 филмова, освојио велики број Гремија и других награда. На челу тог оркестра били су диригенти као што су Сер Едвард Елгар, Сер Томас Бекам, Андре Превин, Клаудио Абадо, Сер Колин Дејвис и други. Оркестар је нарочито тражен од стране филмских студија, који су са њиме снимили музику за велики број холивудских хитова, укључујући свих шест „Ратова звезда”, “Хари Потер” филмове, “The Twilight Saga”-у, итд.


ТАНГО

   

Ухватио сам њен поглед с друге стране подијума за плес. Чини ми се да се и насмешила али нисам сигуран, прерано сам скинуо наочаре. Крећем ка њој преко подијума, она ме и даље гледа - значи да пристаје! Прилазим и пружам јој руку. Она je прихвата уз осмех и устаје. Полако је узимам у загрљај. Њена мала шака се лепо сместила у мојој. Топла је и сува. Другу руку пребацује преко мог рамена и обара поглед. Њена леђа су благо укочена, још увек није спремна да се потпуно препусти и задржава малу дистанцу између нас. На тренутак ме пресече мисао „да ли сам довољно добар за њу?“

Почиње музика. Спора и без ритма, веома романтична. То је „Обливион“ Астора Пјацоле, драгуљ савремене камерне музике. Сетну причу покреће клавир, а наратор је бандонеон око кога фину мрежу плете меланхолична виолина.

Први корак правим у страну. Спремно ми одговара. Њено тело је лако, а корак деликатан, осећам се као да у руци држим облак. Покушавам да игноришем прамен њене косе који ми голица образ и да се фокусирам на плес.

Њено тело се полако опушта у мом загрљају. Почиње да ми верује. Њене груди додирују моје. Да ли осећа како ми срце лупа? Мењам ритам, почињем да пратим звук виолине.

Правим паузу да дођем до даха. Она ми мази ногу својим стопалом. Водим је у молинет. Она спремно прихвата, у једном тренутку и убрзава, напињући моје тело до крајњих граница док се трудим да задржим равнотежу и не нарушим загрљај. Она се окреће око мене, не осећам више тло под ногама, изгледа да се ипак сала врти око нас, цео свет се врти око нас...

Последња, најтиша нота бандонеона се одбија од зидова бивајући све тиша и тиша. Стојимо још неко време загрљени на подијуму. Полако се раздвајамо, чини ми се да је на тренутак нешто заискрило у њеним очима. Она ми климне главом и одлази.

Нисам кренуо за њом. То је био танго.


ЕСТЕТИКА ОПЕРСКЕ РЕЖИЈЕ
Допринос Радослава Лазића теорији драмских уметности у области естетике режије*

   

Савременој теорији оперске режије Радослав Лазић доприноси у три њене области: у теорији режије у ужем смислу, наиме, у естетици, у историји и у пропедеутици оперске режије.

Истраживање естетике оперске режије Радослав Лазић спроводи упоредо са истраживањима  у области естетике осталих представљачких медија, а систематско опсежно истраживање објављује у сарајевском часопису «Звук» 80-тих година 20. века, те у зборницима „Естетика оперске режије“ I и II (Мадленијанум, Београд, 2000), пекиншку оперу у „Театролошком бревијару“ (Калеком, Београд 1998), док у „Свету режије“ (Београд, 1992), „Уметности редитељства“ (Увод у теорију режије, Позоришни музеј Војводине, 2003), и у истраживањима естетике режије у другим медијима истражује као естетику интермедијалне режије или као њихово поређење. Метода истраживања је комбинована, наиме, анкетна и документаристичка.

Историји естетике оперске режије Лазић доприноси енциклопедијским приказом стручних биографија анкетираних оперских редитеља уз приказ поетике сваке наведене значајне личности за уметност опере. Ови прикази дају увид у околности настајања решења проблема естетике режије и самим тим у историју културе режије.

Пропедеутици оперске режије Радослав Лазић доприноси као универзитетски предавач. У склопу теорије интермедијалне режије предавао је и естетику оперске режије, као сарадник  часописа Звук Лазић је 80-тих година исвршио анкетно истраживање пропедеутике оперске режије и естетике оперске режије на тлу Југославије. Сакупио је стручне есеје и сведочанства у анкетним истраживањима о заслужним уменима пропедеутике: Јосипа Кулунџића, Бранка Гавеле и Бојана Ступице, као и најзначанијих редитеља у Југославији: Ива Раића, Братка Крефта, Јована Путника и др. Лазићево истраживање се протеже и на методологију предавања оперске режије, те на литературу естетике оперске режије. Његов посебан допринос је приређивање монографије Естетика оперске режије, која спада међу ретке у свету из тог домена.

Анкетним истраживањем Радослав Лазић даје највећи и најсистематичнији допринос савременој теорији оперске режије у серији естетичких категорија који се по критеријумима естетике уклапа у његова истраживања естетике у осталим медијима. Он сматра (стр. 11) да: „Сложеност музичког театра упућује на Вагнерову (Wagner) Gesamtkunstwerk – теорију јединства свих уметности...Естетика оперске режије представља мисао редитеља о уметности оперске режије на тлу некадашње Југославије (1918 – 1991), њену историју и теорију идеја о оперској режији, али и европску и светску мисао о оперској режији као уметности.“ Стога су анкетна питања везана за естетику оперске режије, опјам оперске режије, појмове радње и музике у опери, појам оперске режије, задатак оперског редитеља, сарадњу оперског редитеља са композитором, диригентом, певачем, техничком подршком, за драматургију опере, либрето, оперске жанрове, однос оперске режије са режијама других медија, режију опере за децу, однос оперског редитеља према теорији и истраживању оперске режије, а Лазић та питања уврштава у анкету према искуству и компетенцији испитаника.


ИСПОВЕСТ 

Југослав Пантелић, новинар
Волим да ме музика прати цео дан

 

Драга гђа Џејн
Прва музичка сећања повезана су ми и са музичким избором мојих родитеља. У  најранијим  данима музичког и свеколиког одрастања слушао сам  Serge Gainsbourg, Jane Birkin, Габи Новак, Далиду... Родитељи су ми причали да је мој први самостални избор био Gianni Bello и његов  велики хит „Non si puo morire dentro“. Након деценију  дуге фазе са Сан Ремо хитовима, мама ме је одвела у продавницу „Електротехне“ и   купила ми је први лонгплеј „Аftermath“ рок бенда „Тhe Roling Stones“. Сатима сам  слушао нумеру „Lady Jane“, а касније сам са „Under my thumb“ превазишао госпођицу  Џејн.

Нотно стасавање
Музичко стасавање одвијало ми се у знаку популарне радио станице „Студио Б“. Као већина градских клинаца, тада сам прихватио музички избор чувеног радио водитеља и диџеја Слобе Коњовића. После Davida Bowiea и састава „Ramones“, примат преузимају „The Smiths“, „Style Council“, „The Houserartins and prefab sprout“. У домаћим скалама доминирају: ЕКВ, Боргхесиа, Лет 3... Тешко сам поднео разлаз састава „Тhe Smiths“. Али, чим се појавио први Мorrisseyev соло албум „Viva hate“ поново je sve било у реду на мојим музичким таласима.

Образовање и интересовање
Најпре нисам био сигуран шта ми је професионала жеља. Новинарство је било једна од мојих љубави, а и филм, археологија, сликарство, писање...  Дипломирао сам на београдском Факултету за медије  и комуникацију на тему „Експлицитно насиље у филмовима Лордана Зафрановића“.   Музика никад није престала да ме интересује, отворен сам за готово све музичке правце.

Дан у знаку музике
Најсрећнији сам кад ме музика прати цео дан. Изузетно ми је битно шта слушам преподне, одмах након буђења. Слична ситуација је и са касним вечерњим сатима. Избор музике најчешће зависи од расположења. На репертоару мог музичког уређаја често је музика компонована за филмове. Издвојио бих музику за филм „Les bien aimes“ редитеља Christophe Honore. Добар саундтрек прати и филмове „Drive“ и „Shame“.


ИНТИМНО 

Теа Димитријевић, пијанисткиња и чемабилсткиња

 

КЛАСИЧНА МУЗИКА – Клод Дебиси
ОСТАЛА МУЗИКА– Rammstein
КЛАВИР – Steinway
БИТИ СОЛИСТА – реситал на Коларцу
КАМЕРНА МУЗИКА– клавирски дуо
ИНТЕРПРЕТАЦИЈА– спона између композитора  и публике
ПУБЛИКА– покретач емоција
ИНСПИРАЦИЈА– ноћ
УСАМЉЕНОСТ– неопходна поготово у процесу рада
КОНЦЕРТНА ГАРДЕРОБА– дугачка, комотна хаљина, црна боја није обавезна
ДА НИСТЕ ПИЈАНИСТА ШТА БИСТЕ БИЛИ...– судија или психијатар
ШТА СТЕ ИЗГУБИЛИ ТИМЕ ШТО СТЕ МУЗИЧАР– понеко играње ластиша у парку
ШТА СТЕ ДОБИЛИ ТИМЕ ШТО СТЕ МУЗИЧАР – слободу, мир и задовољство
ЉУБАВ– најбоље емотивно гориво
КОЈА СУ ВАША ИНТЕРЕСОВАЊА ВАН МУЗИКЕ– животиње и њихова добробит
ДА ЛИ ЈЕ МУЗИКА  СТИЛ ЖИВОТА ИЛИ НЕ– апсолутно
ВАШ МУЗИЧКИ МОТО – вештина се стиче искуством и редовним вежбањем
ПОРУКА ЗА МЛАДЕ–будите стрпљиви,  истрајни и доследни у својим интерпретативним идејама



СУСРЕТ СА ИСТОРИЈОМ

Бисерка Цвејић, примадона
Сусрет са примадоном

 

Бисерка Цвејић , једна од најзначајнијих оперских певачица друге половине 20. века, иако у позним годинама, и даље се бави педагошким радом. После успешне каријере током које је остварила 77 мецосопранских улога у скоро 1.800 представа на сценама широм света, радила је као педагог, односно професор соло певања на Факултету музичке уметности у Београду, а касније и на Уметничкој академији у Новом Саду. Приликом сусрета у Музеју Народног позоришта, Бисерку Цвејић смо прво питали да ли постоји нешто што би личило на савет који би могла да да младим певачима данас:

- Стрпљење. То је најтеже, јер млад човек никада није стрпљив, а то је заиста јако важно да би се достигао врхунски квалитет. Посебно у почетку, док могу да разумеју шта се од њих захтева, да ли они то могу да прате и на који начин. Када то стекну, онда много брже напредују и трају дуже.

Да ли данас слушате и пратите рад младих певача?
Међу мојим студентима биле су и, сада већ формиране певачице Софија Пижурица и Тања Обреновић, која предаје у школи.
Приватно имам четворо младих певача са којима радим. Ускоро очекујем да ћу од Мадлене Цептер добити дозволу да одржимо концерт са оркестром у Мадленијануму.

Оперска сцена данас и код нас и у свету битно се разликује од оне из времена Вашег активног певања. Да ли и у којој мери пратите оперску сцену?
Ретко идем у оперу. Мало сам уморна и тужна, јер све то данас иде пребрзо, али не само код нас већ и Радивојевића. Често сам долазила из Беча да са њима радим улоге. Сада, наши млади корепетитори, иако талентовани, немају контакт са таквим диригентима, од којих би могли нешто да науче.

Како тај проблем може да се превазиђе?
То не знам. Данас је све то много компликованије.

Да ли постоје неки посебни тренуци које и дан данас памтите?
Много сам певала. Случајно сам дебитовала у Бечу као Амнерис са Бергет Нилсон, па сам следеће године дебитовала у Метрополитену, поново са Бергет Нилсон. Том приликом сам доживела нешто лепо. У паузи представе пришла ми је Зинка Миланов и питала ме: “Бисерка, да ли си звала Амбасаду?” Одговорила сам да нисам звала никога.  “Па, где идеш после представе?” изненађено је додала Зинка. “Идем да спавам”. “То не долази у обзир, посебно након твоје премијере!” након чега је Зинка приватно припремила послужење и позвала неколико људи. То је пажња коју нећу никада заборавити.
Када бих се из иностранства враћала у Београд, била сам пуна емоција, па често изађем на сцену стегнутог грла, једва да могу да певам. Такође, када сам наступала у Арени у Верони, пред 35.000 људи, имала сам око 7 минута аплауза, што је веома значајно.

Да ли вам данас недостају ти аплаузи?
Не. Било је лепо! Данас то више и не бих могла да имам. Мени представља задовољство ако некоме могу да пренесем своје знање, да помогнем разним педагозима. Ако желе, могу да ми се обрате за савет, увек ћу помоћи колико могу.



ЊИХ ЋЕМО ТЕК СЛУШАТИ

МИЛИЦА ЈОВИЧИЋ, сопран

 

На Другом такмичењу “Српска соло песма”, које је прошлог новембра одржано у Младеновцу, Милица Јовичић  и Емилија Петронијевић понеле су титуле лауреате у својим категоријама. Наступима, показале су се као сјајне младе уметнице, које ћемо тек слушати на музичким сценама.

Када сте почели да се бавите музиком, и да ли је соло певање од почетка био Ваш избор?
Музиком сам почела да се бавим када сам кренула у први разред основне школе. Одрастајући уз два старија брата који су тада завршавали музичку школу, један на одсеку за кларинет, други на одсеку за виолину, пожелела сам да станем раме уз раме са њима и на опште изненађење родитеља и породице, положила сам пријемни испит као прва на листи. Определила сам се за виолину и успешно завршила свих шест разреда ниже школе.

Зашто сте се определили за соло певање?
Одувек осећала да имам талента за певање, а у време када сам уписала гимназију, у Младеновцу се, у музичкој школи коју сам раније похађала, отворио одсек за соло певање. Иако нисам много знала о уметничком певању, желела сам да се опробам у томе и истражим лимите свога гласа, али нисам очекивала да је за певање потребно тако много одрицања, стрпљења и истрајности. Брзо сам напредовала, а мој први професор Славко Николић ме је убедио да треба да наставим са даљим школовањем гласа. Паралелно сам уписала Филолошки факултет, смер за шпански језик и хиспанску књижевност и средњу музичку школу “Коста Манојловић”, у Земуну. Период проведен у овој школи ми је потпуно променио планове за будућност. Моја професорка Светлана Вранић ме је увела у филозофију певања и, веровањем у моје способности, подстакла да додатно радим на себи како на певачком, тако и на духовном плану. Осим што ми је отворила нове певачке видике, упознала ме је са садашњом професорком са Факултета музичке уметности, Виолетом Панчетовић – Радаковић, код које сам завршила основне студије певања и уписала мастер академске студије. Током сарадње са проф. Панчетовић – Радаковић, схватила сам да ћу се дефинитивно потпуно посветити певању и да ће то бити моја будућа професија. Њена истрајност и вера у свакога од студената из њене класе, као и њена посвећеност овом послу, пружају ми велики подстрек за даље напредовање. прихватати критике. Дивим се професорима певања. Осим што би требало да буду добри педагози, они морају да остваре и јаке пријатељске везе са својим студентима. Тешко је пренети знања о нечему тако апстрактном  као што је певање, и због тога иза сваког успешног певача стоји велики заједнички рад са његовим професором.

Да ли је било ситуација када се у интерпретацији нисте слагали са професором?
Наравно да је било (смех). Музика је таква материја да се може интерпретирати на безброј начина. Ипак у већини ситуација треба попустити пред знањем и искуством, што не значи да не треба истраживати И радити на сопственом изразу И идејама.

Колико су, по Вашем мишљењу важна такмичења и зашто?
Такмичења су врло важна за младог певача, јер тада учи да пева под притиском, да дâ све од себе зарад неког циља, да увиди где је његово место међу колегама истог нивоа. Између осталог, такмичења су, заједно са другим наступима, важна и за стицања искуства, превазилажење треме и ослобађање на сцени. На жалост, код нас су котизације и даље веома високе, што младим уметницима представља велику препреку у афирмисању њихових талената.

Да ли имате трему и како је превазилазите?
Немам трему. Претпостављам да је то због тога што сам одувек наступала, било као соло певач, било као виолиниста. Дешава ми се често да након наступа осетим налет адреналина, а тада се осећам сјајно, пуна позитивне енергије.


ЕМИЛИЈА ПЕТРОНИЈЕВИЋ, сопран

 

Када сте почели да се бавите музиком, и да ли је соло певање од почетка био Ваш избор?
Ако је за веровати бакама и декама, била сам прилично гласно и распевано дете. Са фазама у одрастању мењали су се инструменти које сам свирала – хармоника, клавир и гитара, али сам се са 15 година вратила гласу као најлепшем инструменту.

Зашто сте се определили за соло певање?
Опредељење је дошло  са фазом обожавања хеви-метал музике – ту је било група са класичним гласовима, које сам уживала да слушам и певам. Затим ме је повукла руска поезија укомпонована са музиком која, можда, највише одговара мом сензибилитету. Сада моју, надам се, будућу каријеру видим као могућност да у оперским улогама будем нешто што иначе нисам, и то ми се чини веома занимљиво.

Колико је за успех младог човека заслужан његов професор?
Мислим да је јако заслужан, јер у многоме одређује пут и брзину развитка. Познати су случајеви када је погрешан педагошки приступ успоравао и чак уништио талентоване ђаке. Зато мислим да је музичка педагогија врло тежак и одговоран посао који може одредити цео живот ђаку – лично се никад не бих усудила да се тиме бавим, јер су у мојој “првој” будућој струци , инжењерству, ствари увек конкретне и објективне.
Да ли је било ситуација када се у интерпретацији нисте слагали са професором?
Било је, али пошто мој професор из средње школе, Дејан Пешић, има сличну љубав према српским и, уопште, словенским композиторима, као и ја, те ситуације су биле ретке.
 
Колико су, по Вашем мишљењу, важна такмичења и зашто?
Важна су, јер треба испробати себе под притиском и измерити свој напредак, а никако гледати у односу на награде. Такође то буде лепа прилика да се наступа и пева у лепим просторима, а певачи можда најбоље знају зашто су наступи тако битни. Наш инструмент често зависи од тога да ли певамо у учионици пред драгим људима или у сали пред непознатим и често намрштеним жиријем. Мислим да кад та зависност престане, почиње каријера.

Да ли имате трему и како је превазилазите?
Са годинама у певању и сигурношћу смањује ми се трема, али некад ми се врати изненада и минут пред наступ. Спречавам је и превазилазим тако што размишљам шта све треба да научим за ЕТФ.


АРТЛИНК - Најперспективнији млади уметник у 2012. години

 

Додела награде и Новогодишњи концерт - 6 . јануар 2013, Велика дворана Коларчеве задужбине

Један од најважнијих циљева и сигурно разлог оснивања АртЛинк -а је промоција младих талентованих уметника. У циљу представљања најбољих појединаца и добијања подршке за њихов даљи рад и напредовање, АртЛинк је уставио награду. АртЛинк најперспективнији млади музички уметник, 2005. године и од тада је додељује сваке године. Награда је у јавности већ препозната као значајна и укључује поред новчане, серију концерата, јавну промоцију, издавање ЦД-а. АртЛинк је својим лауреатима до сада омогућио  наступе на значајним Фестивалима (Морицбург Фестивал), учешће у интернационалним оркестрима и различитим пројектима, као и наступе у земљи и иностранству сваке године.
Стручни жири састављен еминентних уметника и личности из музичког живота бира младог музичког уметника који је се посебно истакао својим сјајним наступима, извођењима, наградама и критикама.
Овогодишњи жири у саставу: композиторка Ивана Стефановић, Бошко Радојковић, директор Гитар Арт фестивала, Мирјана Лазаревић, главна музичка уредница Коларчеве задужбине, Љубиша Јовановић, професор ФМУ, виолиниста Станко Мадић, челиста Немања Станковић и Јованка Вишекруна Јанковић, пијанисткиња и уметничка директорка, АртЛинк-а и донео је одлуку да награду уа 2012. годину, године добије млада виолинисткиња Уна Станић.
Уна Станић је већ потврђени таленат и позната музичкој јавности из свог дечијег узраста, сада је млада уметница још увек посвећена свом стручном усавршавању. Престижна титула Најперспективнији млади уметник у Србији треба да буде уз  Уну на њеном путу освајања концертних подијума и да је у томе подржи.
Као први у низу концерата који награда доноси биће традиционални Новогодишњи концерт 6. јануара, у великој дворани Коларчеве задужбине, у организацији Центра за музику Коларчеве задужбине. Том приликом Уни ће Kоларчева задужбина уручити на коришћење вредну виолину.

Досадашњи добитници награде:

2005. године - Мирјана Рајић, пијанисткиња, данас ангажовна као предавач на Музичкој Академији у Дрездену, наступа са уметницима као што су Давид Герингас, Јан Фоглер, Павел Берман и други
2006. године – Станко Мадић, виолиниста, прва виолина у Дрезденском Staatskapelle оркестру, 3. награда на недавно завршеном виолинском такмичењу у Дрездену
2007. године -  Немања Станковић, чело
2008. године – Сара Вујадиновић, клавир
2009. – Наталија Исаковић, виолинисткиња
2010. - Војин Коцић, гитара
2011. - Сања Бизјак, клавир
2012. - Уна Станић, виолина

Уна Станић  рођена  je 1997. године у Београду.
Виолину је почела да учи са 5 година, а тренутно је редовна ученица четвртог разреда виолине Одељења за таленте Средње музичке школе „Коста Манојловић“ у Земуну.
Истовремено је и ванредни студент на Универзитету за музику и уметност у Грацу, у класи проф. Весне Станковић-Мофат.
Завршила је и нижу музичку школу – одсек клавир у МШ “Др Војислав Вучковић“ у Београду.
До сада је освојила преко 30 награда на такмичењима у земљи и иностранству, међу којима су најзначајније
Наступала је у свим највећим концертним дворанама у Србији, као и на концертима у Италији, Аустрији, Швајцарској, Чешкој, Грчкој, Румунији, Словенији, Хрватској и Русији.
Одржала је солистичке концерте са Земунским камерним оркестром на Бојчинском фестивалу и у Коларчевој задужбини, као и са Гудачким оркестром Средње музичке школе „Др Војислав Вучковић“.
Као солиста Београдске дечије Филхармоније, чији је уједно иконцертмајстор, уцествовала је на бројним хуманитарним концертима за оболелу децу и децу са посебним потребама.
Усавршавала се на мајсторским курсевима код Проф. Закхара Брона, Павела Верникова, Весне Станковић-Мофат, Гyле Стулера, Стефана Миленковића, Романа Симовића и Дејана Богдановића.



МУЗИЧКО ПОЗОРИШТЕ

Снежана Савичић Секулић, оперски уметник
БЕЗ ЕМОЦИЈА УМЕТНОСТ БИ БИЛА САМО РЕЧ

 

Иако је већ дуже време присутна на музичкој сцени, Снежана Савичић Секулић је на себе скренула пажњу улогом Лучије од Ламермура у истоименој опери Гаетана Доницетија. Са овом улогом је дебитовала на сцени Народног позоришта у Београду, а као једна од најзахтевнијих улога сопранског фаха, по Снежаниним речима,  пружила јој је осећање да је кроз њу сазрела у бољег певача и уметника.

Како бисте, у професионалном смислу, окарактерисали 2012. годину?
Била је веома успешна и интересантна, јер је било разноврсних музичких догађаја.  Гостовања, оперских представа, значајних концерата са оркестрима, мањих концерата и наступа... Морам да кажем да сам убирала плодове и из 2011. године, која је била веома важна за мене. Она ми је донела и важну награду која ми је додењена у марту месецу 2012. – награду „Музика Класика” за најуспешнијег женског извођача године и веома сам почаствована и захвална на томе.

У којим представама репертоара Вас публика може видети?
„Севиљски берберин“ (Розина), „Лучија од Ламермура“ (Лучија), „Фигарова женидба“ (Сузана), „Љубавни напитак“ (Адина), „Дон Пасквале“ (Норина), „Риголето“ (Ђилда), „Боеми“ (Мизета)...

Да ли у Новој години припремате неку нову премијеру?
У Новој години је планиран деби у прелепој улози Виолете Валери у опери „Травијата“, али с обзиром да сам у благословеном стању мораћемо да га одложимо.

Наступате и као концертни уметник. Осим што нема костима и глуме, у којој мери је овај вид уметности различит од опере?
Ако бисмо правили поређења у којој мери се разликује наступ на концертном подијуму и оперској сцени нашли бисмо многе различитости, и схватили да није необично када одређени певачи одлуче да се посвете једној од две наведене музичке сцене. Свака има своје предности, а опет, ако сте спремни да паралелно градите и једну и другу причу, терет је већи, но и осећај је комплетнији. Оперска сцена даје могућност да се остварите и као певач и као глумац, а да при том емоција, која је изнад свега тога, буде искрена и да очара публику, превазилазећи ноте и оно што се голим око види. Емоција је најважнија компонента без које је било која уметност само реч. На неки начин сав уметнички таленат је обједињен у једно и морате бити комплетни, и рекла бих – вешти. Опет, концертно певање је захтевно,  јер имате глас са којим морате да покажете и испричате све, при том сте ограничених, тј. сведених кретњи, и све што осећате мора да се види у вашим очима, на вашем лицу и да се чује у вашем гласу. Многе стилске епохе захтевају контролу емоције и гласа, посебно ако је реч о делима духовног карактера.
Мени су и једно и друго велико задовољство и са пуним правом могу рећи да сам подједнако остварена и као оперски и као концертни певач. Веома сам срећна због успешно отпеваног музичког опуса који је иза мене. На репертоару до сада имам четрдесет вокално инструменталних дела, а почетком 2013. години ме очекују још два, којима се искрено радујем. То су  Дворжаков „Те Деум“ са Симфонијским оркестром РТС и Глиеров „Концерт“ оп. 82. за сопран и оркестар са Црногорским Симфонијским оркестром.

Поред стандардног репертоара, певате и савремену оперу. Колики је уметнички изазов на сцени изнети једно овакво дело?
Свакако је изазов велик и са собом носи један вид неизвесности и узбуђења. Пут до коначног исхода када дело доживи светлост позорнице и прве импресије слушалаца је увек захтеван и дуг. Пример таквог узбуђења је била праизведба дела композитора Ивана Јевтића, комична опера „Мандрагола“. По први пут треба да удахнете живот својим гласом одређеном лику у опери и да оставите што јачи утисак, пре свега да сами верујете у то, а и публика која вас слуша.  „Мандрагола“ је у томе успела, а ја сам осећала како у поновним извођењима, из представе у представу све више растем.

У којој мери сте отворени према савременим режијским поставкама опера, које, често, врше, драстичне визуелне промене у односу на традиционалне поставке?
Морам да признам, а можда неке и разочарам – да сам врло критична и оштра по питању драстичних промена у поставкама опера. Показало се у многим примерима савремених поставки да су оне биле само лоши покушаји, па чак када се ради и о светски познатим продукцијама.  Опет, постоје тако феноменалне продукције, да не бисте мењали апсолутно ништа, јер је свака ситница оправдана и логична. Да би све било задовољено, подразумева се да имате сјајне солисте, диригента, оркестар, костимографа, сценографа и режисера који зна шта жели... Наравно, враћамо се на финансијски моменат, који омогућава експериментисање са овим драстичним променама, али се понекад уметнички ниво, без обзира на уложено, искриви и скрнави. Сходно реченом, стекла сам утисак да је понекад боље не претеривати у неизвесном експериментисању, већ радити оно што је кроз исторују музичке уметности проверено, а не трчати за светским стандардима, тек да би се добио коментар „да је то модерно”!!! Шта то уопште значи?