ФЕСТИВАЛИ

Српска соло песма
Младеновац 2012. године       



„Ars longa, vita brevis“ – Hippocrates.
(Уметност је дуга, а живот кратак – Хипокрит)

Констатовао је то још у петом веку пре нове ере чувени грчки лекар (аутор тзв. Хипокритове заклетве) у време Перикла и „Златног доба“ уметности и просперитета.
А један непознати јапански мислилац сматрао је да је „најтеже у животу: упознати суштину и достићи савршенство. Мало ко у томе успева, али је вредно за тим целог живота трагати“.
То бих и ја поручила оним дивним младим људима, од којих су неки имали само четрнаест година (Милица Симић из Параћина, Васја Поповић из Београда), а неки 27 – Анђелија Милић и Милица Јовичић, обе из Београда, од којих је Милица на мастер студијама, на Факултету музичке уметности у Београду (класа Виолете Панчетовић-Радаковић) освојила сто бодова и постала лауреат такмичења!
Било их је 63 из Београда, Ниша, Неготина, Параћина, Смедеревске Паланке, Јагодине, Земуна, Панчева, Крушевца, Крагујевца, Сомбора, и, разуме се, из града домаћина... Неки су први пут стали на штикле и обукли вечерње тоалете... а сви су морали да савладају не само километре да стигну до Младеновца него и огромну трему и да буду најбољи што могу! Да се осврну поред себе, упореде са колегама, ко како, са колико емоција, динамике, страсти пева оно што и он а не само бојом него и личним ангажовањем другачије. И професори су могли да науче: како се ради у другом граду, од узимања даха до вођења фразе, дикције, саосећања са текстом. Па и корепетитори! Сећам се да је мој отац имао мокасине у колима како би без обзира на годишње доба могао што боље да осети педалу за гас и кочницу. И питам се, онда, како се осетљива десна педала на клавиру може користити у чизмама до колена или са ципелама са високом платформом. Отуда је и међу њима било оних који су „одрађивали“ свој посао свирајући ноте и оних који су били инспирација и сјајна подршка младим такмичарима, међу којима је професор Драгош Холцлајтнер својим интерпретацијама дочаравао и оркестар бујно пратећи смисао текста, емотивно треперећи са извођачима.
Кажу да је најтеже организовати друго такмичење; за прво се некако прикупе средства јер су многи заинтересовани да се нешто ново догоди у њиховом граду; али, за друго – то је „déjà vue“ (већ виђено) и занимање опада. То најбоље знају они који су уложили много личног ангажовања, емоција, телефонирања, позивања, куцања на (углавном) „глува врата“, оних који су молили да се деци обезбеди макар сок и сендвич пре наступа! Мр Славко Николић и професорка Нада Торбица Ђокић, директорка музичке школе „Стеван Христић“ у Младеновцу понели су главни и најтежи терет.
У програмским захтевима инсистирало се на српској соло песми – што је права ствар – јер ко ће је певати ако не ми, у свим категоријама, од ниже школе до мастер студија. Било је задовољство слушати те наше праве бисере вокалне лирике, музичке драме у малом и колико су њихови текстови изосећани и одболовани, покаткад.


Беседа пијанисте Миодрага Чолаковића
на отварању фестивала “СРПСКА СОЛО ПЕСМА”
       


...Добар дан, поштована публико, цењени колегинице и колеге, драги млади певачице и певачи ...
         Знам да сви једва чекате да такмичење отпочне, но не замерите ми што ћу вашу пажњу, ваше време и ваше стрпљење користити десетак минута ...
Част ми је што могу да вас поздравим ускликом : „Све било је музика!“, као што узвикну егзалтирани песник. Знам да ће многи рећи: „ Овај крете од ПРАИСКОНА“, али опростите ми у име МУЗИКЕ, јер проф. Др. Милош Чанак, математичар и виолиниста, као и многи његови следбеници, тврди да у самој бити човековог постања и сазнања стоји ОНА... МУЗИКА; док нас Милован Филиповић композитор опере „ Бој на Косову“ уверава да је музика одувек постојала. Да је једино она преживела и да ће преживети све катаклизме. Да музику не стварамо, већ је према потреби ОТКРИВАМО, у пријатном или непријатном, правилном или неправилном редоследу, распореду тонова и малим фрагментима. Да стварати значи рађати, а да је свака музика давно рођена оглашавањем ПРВОГ шума. Једном заувек! Да је само музика сведок догађаја и да само она говори ИСТИНУ... 
        Зато се за музику и може рећи, да она у систему уметности поседује највиши степен уметничке аутономије. Као таква, она са максималним интензитетом прожима човекову емотивну димензију и ангажује његове духовне потенцијале. На тај начин, доживљавање и разумевање музике, било у креативном или рецептивном акту, између осталог, значајно доприноси успостављању интегритета личности, што је изузетно важно у ИСТИНСКОЈ педагогији, затим неговању смисла за праве вредности и то не само уметничке већ посредством ових и за све оне  које конституишу људску културу уопште... Сматрам,  међутим, да је у оквиру саме музике најзначајнији и најузвишенији чинилац Божански дар човеку... ГЛАС... Старозаветни пророк Исаија, под геслом ( ... et in principio erat cantum), ( ... У почетку бејаше певање )  поручује овом немирном и узбурканом свету: „ Пробудите се сви, који спавате у праху и ПЕВАЈТЕ!“ ...
        Људски глас, то чудо природе и Бога, са својим грлом у коме трепере затегнуте гласне жице, са својим резонаторима у којима се заокружује и коначно формира ТОН, особене боје, снаге, висине и трајање, а потекао из мозга и срца певача, чини да је певање одувек било велики, неодољив изазов, бескрајна радост за све народе и расе...
       Потребно је међутим, много страсти, љубави, рада, труда, знања и одрицања до тренутка када ОНАЈ ПОСВЕЋЕНИ осети да је у његовом телу заживео најплеменитији музички  инструмент а да је у његовом бићу заискрила МОЋ над тим инструментом и он сам завредео да се назове уметником и онда срећан да похрли ка заносним и заводљивим светлима сцене и позорнице. Многи су прокрчили тај трновит пут и заслужили епитет врхунског певача и уметника; неки су проглашавани величанственим, бесмртним и били вољени до обожавања, као Карузо, Пертиле, Марија Калас, Ди Стефано...  Велики Марио дел Монако, коме је певање била РЕЛИГИЈА прича о БЛАГОСЛОВЕНОМ  ДАНУ, када је осетио да га грло слуша и да може да управља својим певачким инструментом...
         Одајући на сцени тајне живота и смрти, оперски и концертни певачи, понекад умиру на самој позорници, као истакнути амерички баритон Леонард Уорен. О томе, колико их је тек умрло, највише од инфаркта, после силаска са бине, сведочи трагичан крај славних тенора Енца де Мура-Лонтана, Енрика Каруза, Мариа Ланце, Ђуси Бјерлинга, Лазе Јовановића... Али опет, легендарни италијански тенор Ђакомо Лаури – Волпи, који је изванредно певао и у осамдесет четвртој години живота, пламено узвикује: „ Певање је МЕРИЛО свих ствари!“
        И збиља, како се откривала и развијала музика, тако је и људски  глас мењао своје особине добијајући постепено МОЋ, да носи не само људске карактере и судбине, већ и терете читавих епоха. И данас, када се чини да је савремена музика побегла од  човека, јер је у односу на њега као слушаоца и љубитеља изгубила свој  високи степен уметничке аутентичности и најнепосредније естетско дејство, речи AVE MARIA  као поздрав музици, имају своју тежину и опомињу нас да је људски ГЛАС  са својом лепотом и изражајношћу, са својим обимом и снагом  ТА ГРАНИЦА, коју и небески лет музике својим најсмелијим досезањима мора да поштује, јер људски ГЛАС је од Бога и као такав, човеку је исто што и ВЕРА... А ВЕРА, ВЕРА је бескрајно, најсјајније ЧУДО људскога СРЦА... 
        Поменух малопре небески лет музике. И тај лет је периодично у простору и времену изазивао жестоке ударе и покличе, а као последицу стварао још жешће ОДЈЕКЕ. Бурна појава романтизма у Европи, који се као духовни и уметнички правац појавио на ЗАПАДУ под крај осамнаестог века, означила је тежњу за ослобађањем уметничких могућности у смислу  све дубље субјективности, понирања у свет осећања, маште и чулних сензација. Мора се одмах рећи да је ОДЈЕК романтизма био вишеструко значајан за српску социјалну, политичку, културну, уметничку средину, као њен конституент, омогућивши почетак нових путева у свим областима након историјског периода средњевековних обележја, а после дугог робовања, буна, бежанија, устанака, ратова...
         Тако се и српска национална култура истовремено повезана са традицијом и нова реформисана, изграђивала и славила себе „ песмом и игром “ .  Наиме, српски романтичарски, уметнички стих је постављен на темеље усмено фолклорног стиха и језичког израза у ономе облику, у коме се тај израз формирао и сачувао у усменоме стиху, те је тако српска поезија добила своје основне стиховне облике, односно метричке обрасце.  А у музици је био препознатљив КОД прошлости и традиције, али презентован уз поштовање норми и конвенција новоуспостављене високе културе ( у дискурсу западноевропског хармонског система).
         Поезија родољубивог карактера из пера српских песника, романтичара, Ђуре Јакшића, Јована Јовановића Змаја, Бранка Радичевића, Лазе Костића и других, надахњивала је музичке ствараоце тога доба, Корнелија Станковића, Роберта Толингера, Стевана Мокрањца, Јосифа Маринковића, Даворина Јенка, као и композиторе млађих и најмлађих генерација.
        Соло песме горе поменутих композитора, стваране су крајем  деветнаестог и у двадесетом веку на периферији европских музичких догађања у време процвата имресионизма, али и у време када појава музичке модерне открива нове путеве стваралаштва, руши стару а оглашава нову естетику. Мада су се скоро сви од назначених српских композитора дошколовавали у иностранству ( Минхен,Париз, касније Праг и Беч)  и непосредно били упознати са најновијим тенденцијама и кретањима како у уметности уопште, тако и у самој музици, њихове соло песме остале су предалеко од свих тих новотарија, па може се рећи и експеримената. Оне ни онда, ни данас поготову, нису могле изненадити, ни у погледу хармонија нити облика, па донекле ни ритма, али те композиције, од којих многе, своме настанку могу да захвале узбуђењу и надахнућу њихових твораџца пред народном и патриотском песмом, компоноване у тешко време настајања младе српске државе, као да својим дробом оваплоћују речи: „ Песма нас је одржала њојзи хвала!“... Оне међутим плене својом свежом инспирацијом, која се без остатка предаје страсној, разиграној  енергији српског ора ( ГРИВНА), својом занесеношћу под сјајем природе и звезда ( ЈОРГОВАН ГРАНА, СИЦИЛИЈАНСКА ПЕСМА), својим тананим вођењем спољњег доживљаја пустоши до најдубље унутрашње спознаје пролазности и бесмисла ( ЕЛЕГИЈА), својом идентификацијом са узбуђењем незадрживог девојачког бујања и његовим застојем пред моралним законом српске патријархалне средине у којој отац треба да каже судбоносно ДА ( НАНЕ КАЖИ ТАЈКУ), својом искреном наивношћу и беспримерном чедношћу, које се узајамно преплићу у срцу православне смерности            (ВЕРУЈ ДА ТЕ ЉУБИМ), својим свеобухватним замахом, који заокружује и повезује не само географски споља, већ и историјски, дубински најудаљеније народе и пределе ( ЈАПАН) ... Те песме су посвећене младалачком љубавном заносу и узаврелим страстима,                      ( ПОД ПЕНЏЕРИ, ДА СУ МЕНИ ОЧИ ТВОЈЕ)... Све оне бљеште као титраји оне исконске лепоте за коју је велики Достојевски говорио да ће спасти и изменити свет. Оне као да су свака на свој начин изашле из стихова:
Кроз ТРЕПКИ занос да сејеш,
со СЛЗИ да го помешаш,
на ГРУДИ да го развијеш,
со ДУША да го уобличиш...
       Али окренемо ли се само на тренутак трагичној српској прошлости, ДИСХАРМОНИЈА  дисконтинуитета српске културе језовито заболи. Уздрхтимо пред тим просвећивањем које се стварало у условима робовања, понижавања, сеоба, буна, тамањења, погибија у једном ДАХУ и у магновењу схватимо зашто су та култура и особена уметност из ње изнедрена, постали и остали ДРАМА овога народа, трагичнија и судбоноснија од Хамлетовог БИТИ ил НЕ БИТИ, јер се морало БИТИ без обзира на ужасну цену. Етичка постојаност те ДРАМЕ датира из предхришћанског времена ВЕДСКИХ ХИМНИ, када је  и формирано српско ВЈЕРУЈУ и кроз свој језик ПРАМАЈКУ траје на речима Божанске истине: ОБЛИКА НЕМАМ, А ЉУБАВ МИ СНАГУ ДАЈЕ и опстаје до данашњих дана у завету Кнеза Лазара: Земаљско је за малено царство, а небеско увек и довека! (ДИЛЕМА ЦАРА ЛАЗАРА),дело силно талентованог савременог српског композитора Милована Филиповића, који црпи своју стваралачку енергију из примордијалних сазвучја горе поменутих ВЕДСКИХ ХИМНИ...
       А чудесни певач, један од водећих тенора овога поднебља, а и шире и најшире, посвећени уметник Славко Николић, носио је у себи од малена беспатиха  као фиксну идеју исполинску жељу да осветли и презентира укупност онога, штоутних у јавности), по која искра улива наду у окретање племенитијем и истинскијем. Можда одвише стидљиво до нас је стигла и једна ДРАГОЦЕ је створено на пољу српске уметничке соло песме. Његова ватрена интуиција и страствена одлучност успели су да на ПОЧЕТКУ  тог амбициозног и великог пројекта остваре КОМПАКТ – ДИСК „ Бисери српске уметничке соло песме“ са двадесет песама; о коме критичарка Марија Ћирић у Политици, између осталог , пише: „У тренутку када је наше музичко тржиште препуно издања у најмању руку сумњиве уметничке вредности ( и утолико агресивније присНОСТ српске музичке баштине.  КОМПАКТ- ДИСК  „Бисери српске уметничке соло песме“  тенора Славка Николића, на репрезентативан начин приказује овај сегмент наше музике... Будући да се на овом албуму срећемо са посвећеним уметником, успех стиже очекивано. Николић гаји изузетно култивисан израз, оплемењујући сваку музичко- поетску минијатуру брижљиво вајаном фразом, конкретном диференцијацијим стилова, мисли и темперамената стваралаца које тумачи. Ослушнимо само СЕВДАХ Петра Коњовића, ЕЛЕГИЈУ Стевана Христића или бурлеску РАСЛЕ ТИКВЕ НА БУЊИШТУ Милована Филиповића... Колико засебних лица, узорно уклопљених у ову збирку. То је био бриљантан почетак, али Славко Николић, као човек бескомпромисног, креативног дејства и коначних домета, као уметник који васкрсава старе, заборављене песме КАРДУЧИЈА Биничког, СЕВДАХ, ШАНСОН, Коњовића, дарујући им нову младост и доносећи им велику популарност, али и ТРАГАЧ, који открива, инспирише и представља НОВЕ КОМПОЗИТОРЕ и њихова дела ( читав циклус соло песама Филиповића), наставио је даље. Паметовао је да ће такмичење младих певача на пољу српске уметничке соло песме кад, тад ескалирати до ИЗАЗОВА, прво за МЛАДЕ, да се  искажу и докажу на почецима својим, затим за МУЗИКОЛОГЕ да откривају неоправдано заборављена дела из ризнице српске прошлости и коначно за КОМПОЗИТОРЕ да наставе своје стваралачке авантуре и подаре нам нове БИСЕРЕ српске уметничке соло песме,попут великог српског композитора Дејана Деспића и његова три дивна, инспиративна циклуса соло- песама: ОЗОН ЗАБОРАВА, КРУГ, ЂУЛИЋИ УВЕОЦИ; СЕРБИЈЕ надахнутог Свете Божића; ШАШАВЕ ПЕСМЕ оригиналног, конгенијалног Константина Бабића; ДЈЕВО ВЛАДИЧИЦЕ, молитве ЊОЈ, МАЈЦИ БОЖЈОЈ, композитора и пијанисте Зорана Јовановића; тананих титраја и сазвучја у соло песмама Димитрија Големовића; можда да нађу упориште у ставу браће Настасијевић, Момчила песника и Светомира композитора: ОТКРИТИ ИСТИНУ ПОСТОЈАЊА ЗНАЧИ У СВЕМУ ОСЕТИТИ ЈЕДНО, У ЈЕДНОМЕ СВЕ И У СВЕМУ САМОГА СЕБЕ!...
       Драгом колеги и сараднику Славку Николићу, магистру певања, уметничком директору и председнику жирија овога такмичења, које траје већ другу годину, а организовано је у сарадњи са музичком школом „ Стеван Христић“ из Младеновца , уз несебичну , огромну помоћ директорке школе Наде Торбице- Ђокић, желим да истраје на своме исполинском путу за добро српске културе. Превазилазећи безбројне тешкоће нарочито материјалне природе, нимало не штедећи себе, радећи без и трунке користољубља или жеље за истицањем и славом, Славко Николић је израстао у хуманистичког и културног прегаоца, највишег ранга...
         А младим певачима, желим пуно успеха и награда. Знам, ко се такмичи, жели и да победи, али запамтите, да је најважнија ПОБЕДА у своме СРЦУ . Једино она трасира пут до БИћА , а БИЋЕ је грудобран за ИНТЕГРИТЕТ. ОН пак у своме дробу, свеудиљ носи ТРАГАЊЕ за одгонеткама, које крије понор младалачког заноса, а у чијој дубини искричи ВЕЧНА ИСТИНА САМОСПОЗНАЈЕ, као ИСКРА СПАСЕЊА на путу сваког стваралачког замаха и труда!... ЖИВЕЛИ!...



КРИТИКЕ

21. Међународна трибина композитора у Београду     



У јеку јесењих догађања, почетака концертне сезоне, у тренутку мало смиренијег таласања, између Бемус-а и Чембало феста, од 3. до 7. новембра ове године, већ 21. пут одржана је „Међународна трибина композитора“ у Београду - посвећена камерној музици (у организацији УКС и Југоконцерта). Уназад шест година њен селектор је млади композитор, од недавно први доктор композиције, професор на ФМУ, Иван Бркљачић, који од 2007. одлично осмишљава ову манифестацију стваралаца из читавог света увек са новим прилазима, новим темама, које подстичу машту композитора, као например: „Минијатуре“, „Сјај гласа“, „Инструментални театар“ – веома блиско подручје самом селектору (за шта је најбољи доказ његов „Истар“ изведен 2011. у оквиру ‘Дунав феста’- којим је ове године и докторирао). А од почетка „Трибине“ не мење се логотип, који је  креативно и веома ‘музикално’ осмислила дизајнерка Катарина Љубинковић-Жаркић. 
    Овогодишњи мото, на први поглед са помало збуњујућим насловом  „Музичко градилиште“ – наводи на нову градитељску снагу која покреће учеснике на нове подухвате, чији се нуклеус налази у новооснованом ансамблу „Градилиште“, специфичног усмерења, чији назив је преузела Трибина.  Иницијатор овог ансамбла је пијанисткиња Неда Хофман (крајем 2011), која је осетила потребу да оживи извођачки апарат за нову, савремену музику, који би покривао широки спектар: представио већ написане композиције, иницирао нове са домаћим ауторима али и проширивао репертоар иностраним делима. И такво усмеравање путем селекције, посведочила је  и овогодишња „Трибина композитора“. Дела из читавог света, која су стизала на конкурс, после одабира, великом већином су завршила на програму концерата и поменутог ансамбла за нову музику Градилиште захваљујући и њиховом еластичном саставу од солисте до 20-ак чланова - проширујући се према потреби - а који долазе из разних оркестара или су реномирани појединци.
    Пре свечаног отварања „Трибине“ у прелепом и модерном Холу Народне банке испод Славије (стецишту већине концерата) пред бројном публиком, додељена је, већ традиционално ‘Мокрањчева награда’ коју је за прошлу годину, тада изведену оперу Милева Ајнштајн, добила Александра Вребалов и допутовала из Америке да је прими.
    Трибина је свечано отворена концертом поменутог новооснованог ансамбла „Градилиште“ са диригентом Премилом Петровићем и посебно су се истакле две композиције, и својим иновативним звуком, својом лириком и асоцијативном речитошћу: „Успомене“ (2010) Бењамина Јусупова (Израел, 1962) на почетку програма – који је лично присуствовао овом догађају - и „Ноћни гласови VIII“ (2012) из серије Вука Куленовића (САД, 1946), на крају концертне вечери.
 

ТРИ ИЗВАНРЕДНА МУЗИЧАРА
Субота, 19. маја 2012.        



У недељу у Суботици одржао је свој концерт љубљански камерни састав Баркарола (Barcarola). Трочлани ансамбл – виолина Грегор Храбар, виолончело Зринка Влашић и Клавир Симона Ђонлић (додуше, не потпуно у истом саставу) већ је једном наступио код нас са великим успехом, чему је вероватно допринело и то што је у сали Градске куће било много публике.

Трио, који је основан 2009, редовито даје концерте, већ су наступили више пута и у иностранству, а на такмиченју, које је организовано у Чита ди Тревизо (Città di Treviso), освојили су треће место.

На програму концерта, који су одржали у Суботици, свирали су три дела: скакако најпопуларнији трио Јозефа Хајдна у Г-дуру (Hob. XV/25) био је добар избор: захваљујући последнјем ставу, који је компонован у мађарском стилу, публика их је наградила великим аплаузом. Дело Данета Шкерла компоновано у пет кратких ставова је постигло велики успех захваљујући савременом сазвучју. Композиција, коју су интерпретирали након паузе, вероватно је велики део публике било изненађење, јер је као композитор слајало женско име, наиме, Кларе Шуман, управо супруге Роберта Шумана, једног од најболјих клавириста свог доба, која је и сама компоновала. Трио у г-молу, опус 17 уверљиво је сведочио да Клара Шуман с правом заслужује место међу композиторима романтичара 19. века.


„Лењинградска“ Седма симфонија Дмитрија Шостаковича       

Величанствену Седму симфонију Дмитриј Шостакович је писао инспирисан потресном лењинградском епопејом, досегнувши мисаоне дубине какве не сусрећемо ни у једном његовом ранијем делу. Сâм је говорио да је у њему „осећање туге толико јако да за њега нема довољно суза“. Музика је потекла из њега незадрживо, као горски кључ, као „морање да је напише“, како је рекао.
Сличан осећај имала сам на концерту Симфонијског оркестра РТС, поводом 75-годишњице ансамбла и њиховог диригента Бојана Суђића да је управо „Лењинградску“ симфонију Шостаковича баш он, са 124 инструменталиста „морао“ да изведе; да их утиша до једва чујног piana и поведе у грандиозне, упечатљиве, упорне, дуге градације, у морбидне и стравичне вечне „теме зла“, теме патње, страха, бескрајне туге.
Симфонија је написана у Це-дуру, тоналитету Моцартове „Јупитер“ симфопније, светлом као ведри јулски дан – како је сматрао Вагнер – али напротив, све је у њој тамно и бескрајно тужно.
Савремене Шостаковичеве колеге сматрале су да је она написана „за споро-мислеће, не много музикалне слушаоце“.
Готово 3.500 веома потресених посетилаца у Сава центру овацијама је поздравило извођаче Шостаковичеве симфоније на челу са младим маестром Бојаном Суђићем.


Светлана Максимовић на концерту

Ауторски концерт Светлане Максимовић у Скупштини града донео је сусрет са композиторком изразите индивидуалности флуидне експресије која је у својим делима спојила драматику сличну оној коју чујемо и у композицијама њеног великог учитеља Василија Мокрањца, са сопственим, аутентичним, нежним, поетским музичким рукописом. Имала је изврсне сабеседнике у интерпретаторима: пијанисткињи Наталији Младеновић, која је дубоко уронила у унутрашњи духовни сублимат дела осмисливши сваку ноту дуалистичким трептајима, од упечатљивог, трагичног набоја (чак и у силазном низању скала) до потпуно прозирних, етеричних завршетака. Одличсан је био и виолинист Милош Петровић, сопран Маја Јанушић, Гудачки квартет Concertone, Камерни оркестар „Љубица Марић“ са диригентом Радетом Пејчићем, који је у маштовитој инструментацији небеског озарења, као својеврсну нит срме провукао црквенословенске фразе посвећене Светом Николи, развијајући и у публици божанско осећање непролазности.



КОНЦЕРТИ

Ауторски концерти Светлане Максимовић   



Вредно и по квалитету одабраних дела и по интерпретативним постигнућима, али и по раритетности таквих врста представљања, каква су ауторски концерти, монографско вече (могли бисмо га и тако назвати) српске композиторке Светлане Максимовић, било је једно од најзначајнијих и најлепших београдских музичких дешавања у октобру 2012, достојно присуства и на Бемусу, започетом недељу дана касније. Лепо посећена Свечана сала Скупштине града била је „поприште“ складног музицирања и посвећеног тумачења ауторкиних разноликих стваралачких идеја „спроведених“ кроз различите медије, али обједињених сличним креативним проседеом, односно њеним особеним, вишеслојним музичким језиком. Препознатљив лиризам и контемплативност израза, издвајају понуђена остварења од уобичајених „трендова“ музике времена у коме живимо. Некадашња студенткиња Факултета музичке уметности у Београду у класи Василија Мокрањца, потом педагог у Музичкој школи „Станковић“, најзад и докторант Универзитета у Торонту (с успешно одбрањеном финалном тезом „Четири музичке собе“ за оркестар) и музички писац (текстови о делима Месијана, В. Мокрањца и Љубице Марић), Светлана Максимовић се по повратку у земљу (у Канади је боравила од 1993. до 2006) бави првенствено компоновањем (два пута је од тада учествовала на Међународној трибини композитора). Концерт под покровитељством Сокоја и у организацији Југоконцерта садржао је седам дела насталих у распону од 1979. до 2004. године, посвећених, осим солистичкој клавирској, камерној музици за различите саставе, иначе преовлађујућој у досадашњем ауторкином опусу. Извођење првих двеју композиција за клавир („Музички моменти“ и „Три кореографске етиде“, први пут одсвираних у Србији), поверено одличној пијанисткињи Наталији Младеновић, оживело је низ брижљиво постављених минијатура, које, свака за себе, у контрастном, али и хармоничном заједништву, откривају различите пијанистичко-изражајне захтеве, у првом, краћем, дводелном циклусу, исказане путем истицања „јарких тонских боја“. Њихов бурнији ток и супротности између полетности и медитативности, нежног лиризма и драматичне узбуђености, басовског и дискантног регистра, акордске продубљености у средњој инструменталној лаги, те коначног смирења, Младеновићева је изнела снажном енергијом, управо како би их, по композиторкиној замисли, протумачили млађи музичари.
И у „Кореографским етидама“ из 2002, с програмским насловима (прва „Сизиф“, друга „Ноћне  воде“, док је трећа посвећена Бартоку), својеврсним „студијама кретања прстију по диркама клавира, с интервалом септиме“, сажетих, расцепканих, чак „растрганих“ и прекиданих мисли, Светлана Максимовић показује да добро познаје инструмент, користећи га као креатора финих лирских атмосфера и рафинираних тонских боја, како у украшеним, динамички крешендираним пасажним низовима, тако и у хармонски „просветљеним“, нежно озареним епизодама.


9. МЕЂУНАРОДНИ ФЕСТИВАЛ ЧЕМБАЛО, ЖИВА УМЕТНОСТ     



Фестивал “Чембало, жива уметност”  први пут је ове године одржан у целини у просторијама организатора Културног центра Београда, што је умногоме представљало освежење у односу на претходне године. Организована је врло маштовита и лепа изложба инструмената, у припреми породице Бјелановић, изврсних градитеља чембала који су овом  приликом представили један део своје изузетно лепе и богате збирке. Осим клавикорда, спинета и чембала, приказане су и три врсте малих  преносивих оргуља,  као и хармонијум и челеста. У оригинално конципираном амбијенту, прилагођеном посебно за ову прилику, који је осмислила сценограф Душица Кнежевић, са експонатима – костимима из епохе барока,  као  и сјајно музицирање страних и домаћих извођача, публика је имала прилику да крочи у стари аутентични амбијент 17. и 18. века.
Концерт који је отворио фестивал представио нам је музичко стваралаштво Ј. С. Баха и његових синова – Карла  Филипа Емануела, Јохана Кристијана и Вилхелма Фридемана, који су, иако компонујући под окриљем стваралачког  генија свога оца, формирали сопствени стил и музички укус у складу са традицијом, али идући и корак даље. Чембалиста и пијаниста Микеле Барки, (Италија), заљубљеник у барокну епоху и врстан познавалац инструмената,  градитељ  и  рестауратор инструмената, ентеријера и стилског намештаја, на бриљантан начин нам је дочарао процес стилског развоја који се у композиторском смислу одвијао између оца и синова.