Награда "МУЗИКА КЛАСИКА"
за 2017. годину




Награда "МУЗИКА КЛАСИКА"
за 2016. годину





Награда "МУЗИКА КЛАСИКА"
за 2015. годину




Награда "МУЗИКА КЛАСИКА"
за 2014. годину




Награда "МУЗИКА КЛАСИКА"
за 2013. годину




Награда "МУЗИКА КЛАСИКА"
за 2012. годину




Награда "МУЗИКА КЛАСИКА"
за 2011. годину

КРИТИКЕ

СИЛФИДА
„La Sylphide“

Велика сала Словенског народног гледалишћа у Марибору (Словенија), угостила је 11.јануара 2018.године седамсто радозналих посетилаца различитог узраста током целовечерњег балета „La Sylphide“. Музику за овај романтични балет “v štirih dejanjih” компоновао је Herman Severin Lovenskild*, а либрето је писао Adolf Nourit.
    Праизведба овог балета била је 12. марта 1832. године у Паризу, а тек је четири године касније (28. новембра 1836.) овај балет изведен у Краљевском позоришту у Копенхагену.
    Мариборску кореографију је, по Бурнонвилу, урадила Карина Елвер. Представом је дириговао Симон Робинсон, док је за лепе костиме и интересантну сценографију одабран Микаел Мелбај. Асистенти кореографа су некадашњи прваци мариборског балета Аленка Рибич и Антон Богов.
    Кореографија данског кореографа Ogista Burnonvila* је важан правац у класичном балету. То је посебан стил, у којем су Burnonvilove кореографије засноване на једном другачијем склопу познатих елемената из домена класичног балета и као такве су се увек издвајале од оних знаних. Овај и други Burnonvilovi балети засигурно подижу технички ниво целог ансамбла, нарочито главних протагониста, јер су дуети и соло варијације саздани од брзих корака, такозване ситне технике и веома су напорни за извођење. Балерина, Силфида, шумска вила (коју је играла Португалка стално запослена у мариборском театру Катарина де Менезес) је обавезно у шпиц патикама и да би постигла то очаравајуће вилинско лебдење позорницом, мора силно да контролише свако своје појављивање. Кораци се савладају током припремања премијере, али је безваздушност оно на чему се највише ради. Није ни мало лако, али када се узме у обзир да је силфида бајковито биће које долази у снове и у мисли главног мушког лика, онда је сваки сат проведен у балетској сали на изграђивању такве улоге и те како потребан. Радња се догађа у Шкотској, а мушка улога сеоског момка, младог Шкота Џејмса Рубена, поверена је Јапанцу Јуји Омаки који је у сталном ангажману у Марибору. Озбиљан је то задатак за сваког балетског играча, јер су соло варијације препуне заврзлама сачињених од густо наслаганих скокова, “скокића”, вртешки и потпуно другачијих комбинација од уобичајених класичних и често извођених, што је и одлика Бурнонвилових кореографија. Уз добру координацију, али и концентрацију, овај складан пар, успео је да прецизно одигра све солистичке и дуетне моменте. Успешно су водили публику кроз бајку и чудесни свет вила.
    Нарочито се истицала Тања Бароник, као гост у улози чаробнице Мадге. Дугачке руке и “шаке које савршено јасно говоре текст” нешто су што не сме да остане непоменуто. Гибким гестовима, глумом и посебном изражајношћу, апсолутно је доминирала у сценама које су јој додељене.
    Балетски ансамбл мада разигран и уједначен, на жалост, игра у меканим патикама. Није увек тако било, јер је Марибор овај балет изводио осамнаест пута после премијере која је била 19. децембра 1975. године. Ико Отрин* је тада подигао све балерине на врхове прстију.
    Када се седи у другом реду (намењеном спонзорима и гостима) препознају се дипломци Балетске школе у Новом Саду, Јелена Лечић и Петар Марић. У Српском народном позоришту Јелена Лечић, некада прва солисткиња, црни и бели лабуд, Китри и Жизела, играла је Ефину другарицу. Петар Марић, који је у Српском народном позоришту провео четири године нашао је посао у Марибору и сада се већ на заласку играчке каријере нашао у улози  Музичара. 
    Све у свему, ово је један леп и пријемчив балет у трајању од 90 минута, који привлачи све оне који воле класичан балет. Сам садржај и бајковита прича су довољни да се сваки гледалац без обзира на број година преда маштању и полети за Силфидом у нестварни свет.

                       
*Herman Severin Lovenskild рођен је 30. јула 1815. године у граду Улефос (Норвешка). Умро је 5.  1870. године у Копенхагену (Данска). Био је син режисера који је своју породицу преселио у Данску 1829. године. Студирао је у Бечу, Лајпцигу и Санкт Петербургу, а после повратка у Данску започео је компоновање музике за бројне драмске радове и балете у Краљевском данском позоришту, као и свирање на оргуљама у цркви. Најпознатији и најчешће извођен балет је „La Silfid“.

*August Bournonville (21.августа1805.-30. Новембра 1879. Копенхаген Данска) играч и кореограф, син Antoana Bournonvilla, такође балетског играча и кореографа. Огист се школовао у Паризу код Вестриса и Кулона, био је ангажован у Опери и као првак балета се вратио у Копенхаген. Burnonvil је, супротно тадашњој моди, придавао посебну пажњу мушкој улози, што му је донело непријатељство балерина, али и инсипирисало га да направи нову верзију балета Силфиде, затим Свечаности у Албану, балет Напуљ који се и данас изводи, и свој последњи балет који је кореографисао у Русији Од Сибира до Москве. Представник је најчистије француске традиције балета коју је пресадио и у копенхашку Оперу.

*Ико Отрин (25.јануар 1931. Земун – 28.јули 2011. Љубљана) је словеначки балетски играч, педагог и кореограф. Образован, вредан и способан балетски посленик, утицао је да се балетска уметност развија и напредује. Стварао је и преносио бројне кореографије, основао Средњу балетску школу у Марибору и остао запамћен као покретач модерног израза.

Бранислава Подрумац

Солистички концерт у Мадлениануму приредила је њихова примадона Бранислава Подрумац коју је публика упознала и заволела преко „Јадника“ и „Ребеке“. Насловила га је „Музички калеидоскоп“ сложивши га управо како се у овој играчки слажу разнобојни комадићи стакла: непредвидљиво и без одређеног реда. Показавла је притом суверенитет не само у мјузиклима него и у оперским аријама Пучинија и Росинија, у тумачењу госпела и танга и у компатибилној вокалној комуникацији са колегама (Душицом Бијелић, Наташом Радовановић и Владимиром Андрићем) и изнад свега са шармантним диригентом Ђорђем Станковићем, који је своје умеће у стилу шоумена желео да прошири и активирањем публике, али она једино реагује тапшањем у току нумера чиме се, заправо, више омета него подстиће извођач на сцени. У мноштву разнородних садржаја на мене је најупечатљивији утисак оставила непреболна Јесењинова „Песма о керуши“ коју је компоновао и Браниславу пратио на клавиру Корнелије Ковач у којој су сви троје (и песник и певачица и композитор) излили мноштво сопствених емоција.
 

„Пламен Париза“

 

Петроградски композитор и музиколог, историчар и филолог, уметник велике културе, изоштреног запажања, широких интересовања и сјајних идеја – Борис Асафјев – остао је запамћен као аутор музичко-сценских дела, пре свега балета (којих је написао 27), али и десет опера (међу којима су и три дечје). Подједнако успешан био је и као музиколог (био је професор и оснивач Музиколошког факултета на Лењинградском конзерваторијуму и научни сарадник Института за историју уметности Академије наука). Писао је и изванредне музичке критике, исцрпно обрађивао поједине личности и епохе; занимала га је и музичка теорија и естетика. Стварао је стилски богато под псеудонимом Игор Гљебов о Чајковском, Антону Рубинштајну, Глинки, Стравинском, Римском Корсакову, „Борису Годунову“.
Његов балетски првенац „Пламен Париза“ из 1932. настао је када се композитор приближавао педесетој, у времену када је радио као музички саветник и композитор чувеног Маријанског театра у Лењинграду. За разлику од каснијих балета, „Бахчисарајске фонтане“ и „Кавкаског заробљеника“ (оба по Пушкину, који су обишли свет) „Пламен Париза“ се није приказивао ван Совјетског Савеза. Првобитну поставку кореографа Василија Иванова, чија је премијера била 7. септембра 1932. поводом 15-годишњице Октобарске револуције, а већ следеће године његов колега Алексеј Ратмански обновио је ову историјску причу у којој су текле и две љубавне нарације паралелно о немогућој неоствареној љубави различитих класних слојева. Појавила се и на филму са Иваном Васиљевим и Наталијом Осиповом. Садржај је врло захтеван али и захвалан истовремено јер пружа могућност не само играчима да представе своје потенцијале, него и сценографима па и костимографима за маштовите креације. Управо то обиље различитости привлачно је и за вид и за слух; у првој слици почетног чина – упечатљиво делују маштовито разигране масовне сцене, кроз које се лајтмотивски провукла Масељеза (јер војни батаљон и креће пут Марсеља за Париз), у другој – са белим перикама и кринолинама – тече у ритму менуета дворска сцена коју је раскошно „обукла“ костимографкиња Илена Марковска у стилу Луја XVI .
Други чин је визуелно још богатији: масовне сцене сељака, грађана, револуционара подсећају на монументална родољубива платна Ежена Делакроа. Појављује се и симбол Француске револуције – гиљотина. Композитор, који је музичка знања стицао код Римског Корсакова и Љадова, а за узор има руског великана – Михаила Глинку – базирао је своју балетску причу на великим контрастима остварујући потпуну новину у односу на све остале балете пре овога, на „дискретном шарму буржоазије“, али и на екстатичним баскијским играма са бројним лименим дувачима и секцијом удараљки.
Име диригента Павела Соркина нисмо видели у програму, као ни имена носиоца главних улога, она су само брзо промакла на одјавној шпици из Бољшоја. Организатори преноса у Синеплексу на Ушћу би се могли потрудити да рекламни афиши буду бар мало информативнији.

Славко Николић и Последњи романтичари

Свој јубиларни, десети концерт у Руском дому тенор Славко Николић организовао је са својим већ годинама устаљеним и одлично уходаним тимом, кога карактерише и господственост понашања која као и романтизам не одустаје пред бахатошћу и грубошћу садашњег времена. Славкову екипу чине: пијаниста енормне музикалности Миодраг Чолаковић, који је и песник, приповедач, сликар и певач, мултиинструментралиста Петар Голубовић, који свира на хармоници, мандолини, бузукију, гитари и балалајци (а уме и на виолини и на кларинету, тако да је овладао свирање на свим типовима инструмената, и жичаним и гудачким и са клавијатуром и дувачким) и доктор музикологије Александра Паладин која зналачким, спретним и укусно дозираним најавама између нумера успоставља праву комуникацију и са уметницима на сцени и са публиком. Сви они везани су за Радио-телевизију Београд: мушки део екипе је певао у Хору, а Александра је дугогодишњи уредник одличне емисије „Сусретања“ која се емитује радним данима на првом програму Радио Београда. Још једна карактеристика повезала је ове момке мултимедијалних талената – то је школа „Станковић“ у којој су сва тројица стасавала на различитим одсецима и у различитим временима васпитавајући и посебни дух који, чини ми се, не успоставља се у другим музичким школама. Њима се придружила и млада сопранисткиња Ана Станковић, која је управо у педагошкој радионици Славка Николића стицала прва певачка знања, показујући својим свежим, сонорним и раскошно обојеним гласом да далеко досеже и Славкова учитељска активност.
Програм је обуухватио музичку шетњу различитим подневљима, кроз различите и стилске и емотивне сензибилитете, одличну дикцију на разним језицима кроз разне земље, са најпопуларнијим нумерама које је публика прихватала са одушевљењем. Кренули су од Италије, „колевке опере“ и вокалне лирике уопште уз незаборавне канцоне наполитанских песама патетичних одјека са дугим коронама на крају којима као да нису хтели да се одвоје ни од самих нумера ни од публике. Широки спектар песама са шпанског говорног подручја донео је и ритмове аргентинског танга (уз „Гранаду“ Аугустина Ларе) и мексичке одјеке из славног филма „Један дан живота“. Чули смо и лајтмотивску арију из „Виолинисте на крову“, једну вероватно најпопуларнију јеврејску нумеру, а кроз Грчку су нас уметници повели уз музику Теодоракисовог „Грка Зорбе“. Разуме се, чули смо и две српске нумере: не штедећи емоције Ана Станковић је интерпретирала Коњовићеву соло песму „Нане кажи тајку“, а Миодраг Чолаковић је клавиром дочарао читав оркестар преко најпопуларнијег српског марша – Марша на Дрину! На крају програма одужујући се за Захвалницу коју је Славку Николићу доделио Руски дом за културну сарадњу Русије и Србије уметници су интерпретирали „Подмосковске вечери“ и „Калинку“, а пијаниста је поново забрујао дамарима марша – „Руско-српског марша“ Петра Чајковског.

„Семирамида”

Семирамида је легендарна асирска краљица која је живела око 800. године пре нове ере. Била је предмет многих легенди како о њеном божанском пореклу, тако и о њеној развратности. Сматра се да јој је мајка била богиња – риба Алагартис из Аскалона у Сирији. Рано ју је напустила те су је одгојили голубови, све док је није пронашао краљевски пастир Симас. После победе код Бакре срела је митског оснивача Ниниве – Нинуса. У то време била је удата за једног његовог официра – Онеса, за кога се сматра да га је Нинус лично уклонио како би могао да је ожени, мада постоји и варијанта да је извршио самоубиство. Са Нинусом је Семирамида имала сина Ниниаса. После Нинусове смрти наследила га је на престолу и подигла велике градове, међу којима се посебно истакао Вавилон по чудесним споменицима и Висећим вртовима. После 42 године владавине препустила је престо сину Ниниусу и нестала је (сматрало се да се претворила у голубицу и да је била и даље обожавана као богиња).
Пре Росинија (чије је дело после четврт века Метрополитен поново поставио на сцену, а ми смо захваљујући Синеплексу имали прилику да га видимо и чујемо на Ушћу), ова је сурова прича привукла и Леонарда Винчија, Николу Порпору и Доменика Чимарозу, као и творце балета - Анђолинија и Глука. „Семирамида“ је последња опера коју је Росини написао пре него што је 1824. године напустио Италију и отишао у Париз. Писао ју је током лета и јесени 1822. године, одмах по повратку из Беча, где је доживео тријумф, а на либрето Гаетана Росија, према истоименој Волтеровој трагедији. Премијерно је изведена наредне (1823) године, 3. фебруара, у Театру Ла Фениче у Венецији.
То је била још једна од опера чију је насловну улогу композитор писао мислећи на Изабелу Колбран, која је осам месеци пре премијере постала његова супруга. Ову шпанску примадону он је упознао и заволео у Напуљу, умногоме је утицала на његово стваралаштво, посебно у стварању веома захтевних колоратура које је она по свему судећи и била у стању да иузведе. Убрзо након „Семирамиде“, она се повукла са сцене, због проблема са гласом, тако да је ово последња улога коју јој је Росини наменио. Али, „Семирамида“ је занимљива и као још једна од његових опера у којој је мушке ликове дочарао женским гласом (што је свакако остатак доминације певача – кастрата из времена барокне опере). То је заповедник асиријске војске, у ствари принц, и на крају краљ Арзас.           
 После премијере у Венецији, изведена је 28 пута у Италији, а затим је наредних година представљена је и у Паризу, Милану, Бечу, Лондону, па чак и Њу Орленсу 1837. и Њујорку 1845. године.
Главну улогу у „Семирамиди“ су певале неке од највећих звезда белканто епохе, међу којима су Марија Малибран или Ђудита Паста, али је опера двадестих година XX века изгубила на популарности. На сцени Метрополитена је обновљена 1962, што ју је вратило на оперски репертоар, али се данас (ипак) ређе поставља. То је опера која захтева певаче изузетних вокалних квалитета, са гласовима који су у исто време јаки и снажни, али колоратурно покретљиви. Управо таква је садашња поставка у којој су солисти: сопран Анђела Мид, као Семирамида, мецосопран Елизабет де Шонг као Арзас, тенор Ксавијер Камарена је Идрено, бас баритон Илдар Абдразаков (који већ има око 150 представа у Мету) тумачи улогу Асура, док је Рајан Спидо Грин свештеник Орое. Редитељ је Џон Копли, док хором и оркестром диригује Маурицио Бенини, који је дебитовао у Мету 1998 и водио до сада преко две стотине представа, од тога 75 су из Росинијевог опуса. 
 
Из данашњег убрзаног угла свега па и оперских садржаја, „Семирамида“ је предугачка, што је означено већ у Увертири која траје петнаестак минута и која се иначи сматра најбољом Росинијевом увертиром после „Виљема Тела“ у којој су коришћене тематске мисли из саме опере (што у осталим његопвим оперским увертирама нбије био случај и пошто су оне настајале невероватно брзо, за само неколико недеља, често је узимао исте увертире за сасвим различите оперске садржаје). Изванредна је и њена оркестрација, са сетним тематским материјалом у хорнама а и очаравајућу бриозност коју Росини постиже већ од првих тактова.             Сама опера тече у споју величанствених хорских сцена (што је приближава раним барокним операма које су имале узор у антоичком грчком театру) и доиста величанствених колоратурних арија главних протагониста чије је извођење потпуно фасцинантно. Са вокалне стране „Семирамида“ је јединствена управо у тим енормним захтевима и тешко да би на некој мање славниј сцени могла да буде изведена. Са друге стране има много елемената који су већ виђени у другим делима, тако да је она спој „déja vue“ утисака. Широка арија Арзака са медаљоном у првом чину подсећа на порфтрет арију принца Тамина из Моцартове „Чаробне фруле“; читање писма из друге сцене у стилу речитатива сека – налик је драмском монологу насловне јунакиње „Адријане Лекуврер“ из опере Франческа Чилеа;  љутња богова Семирамидиним избором праћена је грмљавином, што је омиљени Росинијев поступак примењен и у „Севиљском берберину“ и у „Пепељузи“; лејтмотивско понављање при тексту.„крв ми се леди у жилама“ – антиципира будући реформаторски оперски ппоступак Рихарда Вагнера; злослутна појава духа Семирамидиног бившег мужа и звучно и садржајно личи на појаву духа Комтура (оца Дона Ане) из Моцартовог „Дон Ђованија“, што ће касније користити у Ђузепе Верди у свом „Риголету“ при појави духа грофа Монтеронеа у првој слици првог чина); и овде је јасно назначен Едипов комплекс... Мада предугачак читав финале првог чина у Нинусовој гробници је ипак изванредан у сваком погледу, мада наиван ѕа поимање савременог посетиоца. Хор Заклетве на оданост краљици је достојна најава Вердијевом „Мизерере“ из „Трубадура“. Мада је други чин мање ефектан од првог, арија баса и дует мајке и сина су крајње захтевни и упечатљиви. Поред изузетних гласова и раскошне одоре извођача знатно су допринеле општем утиску (сомотске тоалете са брокатом и протканим бисерима и драгим камењем).

Станковићеви изданци

У одличној емисији „Сусретања“ Првог програма Радио Београда гост уреднице Александре Паладин био је изванредни фаготист Реља Калапиш који је још као ђак освајао прве награде не само у својој категорији него такмичећи се као 15-годишњак са учесницима до 30 година. Притом није заборавио ни свог учитеља, професора Петра Ристића (који једино првог дана Нове године не држи часове), који долази у школу пре помоћног особља и предано и посвећено почиње наставу. Припремао га је не само за такмичења и концерте него и за пријемни испит на Музичкој академији у Минхену, где је на трећој години у класи Дага Јенсена.
На концерту са Симфонијским оркестром РТС и младим и веома талентованим диригентом (и композитором и виолинистом) из Милана Алесандром Круделом Реља је интерпретирао „Гранд кончерто“ у Еф-дуру Јохана Непомука Хумела, својевремено „чуда од детета“, чију је чудесност запазио и Моцарт, те га по сопственој жељи подучавао две године. Код Салијерија је учио композицију, код Хајдна – оргуље и био концертмајстор дворског оркестра принца Естерхазија (у коме је Хајдн биои капелмајстор). Касније је отишао у Вајмар, спријатељио се са Гетеом и доводећи у овај град водеће музичаре учинио га једним од највећих музичких центара Европе.
Зашто је Реља одабрао управо овај концерт а не неки од 40-ак Вивалдијевих (три је свирао још као ђак) или прелепи Моцартов? Вероватно отуда што је он међу најтержима, прави „Велики“ концерт за овај инструмент који је (с обзиром да је композитор био и сјајан пијанист) писан готово клавирски, са бројним украсима и виртуозним пасажима које је наш 22-годишњи уметник савладао изванредно, са лакоћом, остављајући утисак да уопште не узима дах (што му је вероватно помогло и место ватерполисте у државном тиму). Он свира и стилски чисто и са изузетним смислом за форму (оба почетна става написана су у сонатном облику, са великим динамичким амплитудама, а лагани став – Романсу – испевао је буквално на начин раноромантичарске соло песме).
Да „ивер не пада далеко од кладе“ најбоље се показало на Свечаном концерту поводом Дана школе „Станковић“ у Коларчевој задужбини где је Сара Котур премијерно сјајно интерпретирала Кјурноову „Фантазију за тромбон“ коју је научила у класи Вере Ристић, кћерке фаготисте Петра Ристића! Притом су се представиле и такође одличне младе уметнице, виолинисткиња Милица Андријашевић и пијанисткиња Теодора Марић, не показујући само сопствено знање него и сјајно понирање у дела наших аутора (Милица, која је и концертмајсртор Оркестра школе, интерпретирала је већ легендарну „Песму и игру“ Властимира Перичића, а Теодора други став из Музике за клавир и гудаче Станка Шепића). Концерт је отворио Ансамбл перкусиониста који је припремио и дело аранжирао професор Синиша Јовић, што је постало својеврсни заштитни знак школе. Чули смо и праве инструзменталне бисере (Вивалдијев Концерт за гудаче „Alla rustica“ и најлепши барокни став – Арију – из Треће Бахове оркестарске свите у Де-дуру.
И мешовити хор средње школе (који је као и оркестар водила диригенткиња Јелена Радуновић) представио је уз најлепше странице највећег српског композитора Стевана Мокрањца – „Тебе појем“ и Осму риуковет – и „Свјатиј Боже“ Александра Спасића, који је и сам учио у „Станковићу“.
Било је посебно интересантно видети и чути и ансамбл од седам харфи (у Киктоовом Ораторијуму „Под светлошћу тихих звезда“) – што се ретко чује и на фестивалима харфи – које су припремиле Ивана Пејоска и Мина Маринковић, заједно са вокалним солистима Тијаном Стаматовић и Стефаном Живановићем. Избор програма сачиниле су диригенткиња и Мр Вањушка Мартиновић, прва жена директор од ове школске године, у дугој историји школе која датира од 1911.

VII СОМУС
(Сомборске музичке свечаности) Отварање

Далеке 1961. године СОМУС је био први фестивал оформљен у тадашњој Југославији после Дубровачких љетних игара из 1950!. И данас „одјекују“ његови почеци „Одјецима“ Василија Мокрањца, најлепшом клавирском композицијом са нашег тла, коју је незаборавно интерпретирао Душан Трбојевић који је и основао ове музичке свечаности. Лепо је да су се и садашњи његови посленици, пијаниста Михајло Зурковић и директор Културног центра „Лаза Костић“ Саша Милић сетили на отварању „онога који је воћку посадио“ сада када се већ седми пут континуирано једу њени сочни плодови. Град у коме су живели и стварали Милан и Петар Коњовић и Лаза Костић, чији је хор „Iuventus cantat“, настављајући традицију дугу преко два века (од 1816. године) са легендарним диригентом Силвестером Хајналом пронео славу вокалног музицирања широм наше планете – управо је хоровима дао част да отворе СОМУС! Хор Музичке школе „Петар Коњовић“ са диригенткињом Мином Бошњак отпевао је својеврсни хит „Колибрија“ – „Молимо за фину тишину“ по тексту Љубивоја Ршумовића сјајно уводећи у атмосферу флуидне и мистичне ефемерности на путовању између живота и смрти, насловивши свој програм са „Плод тишине“. Уметнички директори СОМУС-а – Лидија Бизјак и Михајло Зурковић одабрали су млади Камерни хор „Декор“ из Љубљане, основан пре три године, са такође младом 30-годишњом диригенткињом Петром Граси (која је завршила и студије клавира, композиције и музичке педагогије) за први концерт и нису погрешили јер, познато је, словеначки хорови су одлични и редовно се високо пласирају на свим нашим такмичењима и фестивалима (на „Мокрањчевим данима“ у Неготину, „Златној вили“ у Приједору, „Хорским свечаностима“ у Нишу). У сарадњи са сјајним виолончелистима Сантјагом Канон Валенсијом из Колумбије и Иваном Каризном из Словеније (чије је мајсторство осведочено и правим поигравањем и са флажолетима) интерпретирали су програм који није најпримеренији отварању Фестивала са самртничком потком, али је у свим делима и у свим сегментима перфекционистички изведен, упечатљив у својеврсном псалмодичком солу виолончела над исоно,м хорских гласова на почетку Тавенерове „Сјати Боже“, у отменом, ненаметљивом динамичком сенчењу, које најпре даје само боју, а касније израста у устрептало и молитвено тонско ткање. Добар баланс постигнут је и између женских и мушких гласова.
Поред Хора „Декор“ из Љубљане и Гудачког секстета високе школе за музику из Кронберга чули смо изванредног кларинетисту Матета Бакавца, који је својевремено на Међународном такмичењу Музичке омладине оставио за собом и наше најбоље кларинетисте, Огњена Поповића и Вељка Кленковског, који је овог пута приказао своје умеће и на дудуку и као перкусиониста и као диригент.
У другом делу концерта слушали смо дела летонског композитора Петериса Васкса инспирисаних размишљањима Мајке Терезе и Есенвдсова нежна музичка сањарења подстакнута сентименталним песмама Саре Тисдеји о младости и пролазности.

„Краљ Чачка“

На сцену Сомборског народног позоришта изашао је Ненад Марић  и представио се:
„Ја сам Краљ Чачка!“
Асоцирало ме је то на један од интервјуа који је имала славна примадона Меланија Бугариновић у коме је рекла и ово:
„Волим народне песме. Али, молим вас, Лепа Лукић! Певачица шестог реда, а кажу краљица. Ни Ђиљи ни Карузо нису били краљеви, а она краљица, царица! Кажем вам, што лошија роба то боља реклама...“
Леп гест је да се на СОМУС-у представљају наши ствараоци. У претходним гоидинама то су били академици Исидора Жебељан и ДФејан Деспић. А ове године – „Краљ Чачка“! Зар није „Краљица Чачка! – сликаркаби болничарка Надежда Петровићкоја је и живот алтруистички подарила својој домовини лечећи рањенике у Ваљевској болници у току великог рата, а „Краљ Чачка“ – чувени тобџија Танаско Рајић који је погинуо у боју на брду Љубиоћу 1915?
У Прислоници, селу удаљеном осам километара од Чачка је од 1944-46. као искушеник боравио Гојко Стајчевић, касније патријарх српски господин Павле, но њему тако светом земљско царство не би ни доликовало. Такође и патријарх Иринер рођен је у селу Видова поред Чачка. Међу познатим Чачанима били су и војводе Степа Степановић, Јован Курсула, Лазар Мутап.Примадона Радмила Бакочевић рођена је у Драгачеву; мајор Драгутин Гавриловић, браћа Теофиловић, глумиа Соња Савић и Миодраг Радовановић, певач и кантаутор Бора Ђорђевић („Бора Чорба“)...
Самозвани „Краљ Чачка“ („Лажни цар Шћепан Мали“) завршио је Факултет ликовних уметности и донео на сцену мешавину џеза, рокенрола и шансонауз увек добродошлим додацима блуза, са бескрајним понављањима, често на нивоу дечјих песмица.
Deja vue! Ништа ново и нимало „краљевски“!

„Вибрирајући чекићи“

На најлепши начин сестре Бизјак, Лидија и Сања, које већ годинама живе у Паризу, на самом изворишту импресионизма обележиле су стогодишњицу смрти највећег француског композитора, Клода Дебисија. Интепретирале су његово најлепше дело – „Прелид за поподне једног фауна“, по поеми Стефана Малармеа, која је премијерно изведена у „граду светлости“ 22. децембра 1894, а осамнаест година касније доживело је и кореографску поставку. Једну деценију раније Маларме је, враћајући се с концерта на коме је први пут чуо Дебисијево ремекдело, с видним узбуђењем написао композитору:
„... Ваше дело иде још даље, заиста, у носталгију и светлост, с пуно одмерености, неспокоја, богатства. Стежем Вам руку задивљено
                       Ваш Стефан Маларме

И интерпретација сестара Бизјак, која се изванредно надовезала на ефемерне тактове „Одјека“ Василија Мокрањца, изазвала је такође у мени задивљеност њиховим умећем у поистовећавању са делом.
На истом концерту чули смо галски отмени, шармантни, плесно необуздани експресивни „Валцер“ Мориса Равела, са посебним тушеом који се среће искључиво код француских пијаниста. Поред тога, оне имају и оно што се успоставља само код чланова из истих породица – истоветан однос према делу, према растућим динамичким сазвежђима, коронама, рубатима, глисандима...
Овај концерт, насловљен са „Вибрирајући чекићи“ донео је и сусрет са перкусионистима Милицом Грубишић и Дарком Карлечиком који су представили „Токату“ за вибрафон и маримбу данског композитора Андерса Копела код нас сасвим непознатог аутора музике за преко 150 филмова, 50 позоришних представа, осам балета, три мјузикла... Чули смо и сјајну, темпераментну (кухињску) „Sex in kitchen“ нашег најпознатијег маримбисте Небојше Живковића који је изградио светску славу, а заједно са сестрама Бизјак и „Хидру“ за два клавира и удараљке 31-годишњег београдског композитора Југа Марковића, чија су се дела већ чула и у иностранству и управо за ову композицију добио је пре две године прву награду на такмичењу композитора у Хонг Конгу. И клавире је третирао као својеврсне удараљке, са циљем да се музиком исприповеда легенда о лернејској хидри из грчке митологије, кћерки стоглавог дива Тифона и полужене – полузмије Ехидие, која је имала девет змијских глава и отрован задах; када би јој се одсекла једна глава – израсле би две нове, а једна од њих постајала је бесмртна. Ипак, Херакле је уз помоћ нећака Јопаја успео да је савлада.
А сложену Марковићеву партитуру такође су изванредно савладали четворо наших извођача, додавши и једно од ремекдела из Бартоковог опуса – Сонату за два клавира и удараљке из 1937, написано по поруџбини швајцарског мецене Пола Сахера, које се снимало и изводило широм света, у коме је идеална уравнотеженост свих музичких елемената – мелодије, ритма и хармоније, уз олујну динамичност и ванредан колорит.

У рану зору

У завршици СОМУС-а чула су се два сасвим различита али оба одлична клавирска дуа. Поред сестара Бизјак, слушали смо на последњем концерту Васила Хаџиманова, унука чувеног оснивача Етномузиколошког института у Скопљу са истим именом, који се школовао на Берклију и вративши се у родни Београд са „Васил Хаџиманов бендом“ започео да ради на спајању етно музичке баштине Балкана са жанровима џеза, фанка word music-e. Заједно са својим суграђанином, Бојаном Зулфикарпашићем, који већ тридесетак година живи у Паризу и који је 1989. добио награду за најбољег младог џез музичара Југославије, а 2005 – за најбољег европског џез музичара – приредили су сјајан концерт проширујући могућности клавирског звука  и „чепркањем“ по жицама и својеврсним трилерима по резонаторској кутији, измамљујући носталгичне, поетичне, ритмички прегнантне , готово светлуцаве звуке (као охридски бисери у композицији „Охрид“).
На почетку овог концерта леп гест захвалности публици што посећује Фестивал показали су они који га воде – Саша Марић и Михајло Зурковић, на начин како су то чинили и велики српски просветитељи, Вук и Доситеј, речима:
„Хвала што дођосте!“
А на крају СОМУС-а?
Можда је мени у овом тренутку најпримереније размишљање Мориса Метерлинка у трагању за „Плавом птицом“:
„Овде се срећа не примећује, али то је управо доказ њене свеприсутности““.
У Сомбору, у другој декади априла и ја сам се осећала управо тако!

“Mузичка кутија“ Клода Дебисија

Посебна специфичност СОМУС-а је што свој програм сваке године обогати садржајем везаним за децу. Прошле године то је била прича о Бабару, малом слону, а ове године, прикључила се обележавању стогодишњице Дебисијеве смрти његовом „Музичком кутијом“. Те музичке приче имају и едукативан карактер и на овомСОМУС-у, користећи присуство двоје перкусиониста, који су претходне вечери учествовали у концерту упознали су наше предшколске малишане са десетак ударачких инструмената, покушавајући да их питањима активно укључе у програм. Под називом „Дечја посла“ сестре Лидија и Сања Бизјак су уз помоћ сомборског глумца испричали малу љубавну причу о једном од стотину оловних војника и лутки Шушу, коју је и славни композитор посветио јединој ћерки са тим надимком. Музиком су дочарали патњу због њихове раздвојености, чежњу, сањарење о венчању (са обрисима свадбеног марша)... Као и у бајкама а и у животу – појављује се „онај трећи да науди њиховој срећи“ – то је Полишинел, али, како то у причама бива – њихова љубав надјачава све и како глумац реће – „њихово свадбено весеље трајало је читав месец, а њихова љубав толико дуго да се о њој још прича кроз ‘Кутију за играчке’“ (La boîte a joujoux).
Нажалост, у стварности – прича о Дебисију у његовој кћерки није имала тако срећан ток. Композицију из 1913. он није успео да оркестрира (учуинили су то други композитори). Умро је (од рака дебелог црева) 1918, у 55. години, а његова вољена јединица од епидемије дифтерије само годину дана касније, још у првој деценији живота.