Награда "МУЗИКА КЛАСИКА"
за 2016. годину




Награда "МУЗИКА КЛАСИКА"
за 2015. годину




Награда "МУЗИКА КЛАСИКА"
за 2014. годину




Награда "МУЗИКА КЛАСИКА"
за 2013. годину




Награда "МУЗИКА КЛАСИКА"
за 2012. годину




Награда "МУЗИКА КЛАСИКА"
за 2011. годину

МУЗИЧКО ПОЗОРИШТЕ

Душица Бијелић, сопран
Oпера бира тебе, а не ти њу

Са Душицом Бијелић имао сам прилику да се упознам у Опери и театру Мадленианум приликом рада на националној опери „Сутон“ Стевана Христића, која је припремана за премијеру у оквиру БЕМУС-а. Наш први разговор десио се у ходнику у паузи једне пробе када смо причали о њеном наступу у оквиру БЕЛЕФ-а у Капетан – Мишином здању. Душица је тада оставила утисак особе са којом може отворено да се говори о свему, а посебно о свету музике и уметности у који је она већ упливала. Како бих се упознао са њеним досадашњим професионалним развитком што детаљније, решио сам да направим интервју који је отворио многа питања чије ћемо одговоре, надам се, добити неки наредни пут.

Данас сте остварена уметница која у својој биографији може да се похвали значајним ангажманима при оперским кућама у иностранству. Међутим, како је све почело?
Одувек сам певала. Као мала учествовала сам на такмичењима: „Златна сирена“ и такмичењу рецитатора града Београда на ком сам победила и освојила прву награду. Од малих ногу била сам заинтересована за поезију, глуму, као и да изнесем туђе речи, што су препознали наставници, који су ме у том најранијем добу упућивали на музичке и драмске секције. Прва професорка соло певања са којом сам  радила била је Анђелка Симоновић – Обрадовић, после које је уследила сарадња која и данас траје са редовним професором Факултета музичке уметности у Београду, госпођом Људмилом Грос-Поповић од које и данас тражим савете, те је саставни део сваког мог наступа. Веома је значајно истаћи да ми је управо она препоручила професора Данијела Фера, који је деловао при  Џулијард универзитету у Америци,са којим сам имала част и задовољство да радим на бисерима вокалне литературе. Поред господина Фера и незаменљиве професорке Људмиле Грос – Поповић у свом усавршавању бих издвојила и рад са чувеном сопранисткињом, Ренатом Ското при оперском студију Санта Ћећилија у Риму.

Шта Вас је то заинтригирало па сте одлучили да се бавите послом на сцени?
Претпостављам да је иницијална каписла било похађање драмског студија редитеља и сценаристе Мике Алексића, који је изнедрио глумце попут Николе Која, Николе Ђуричка, Гордана Кичића и др. Са једне стране пробудио је у мени осећај за драмски моменат, који је неопходан у приступу опери, а са друге стране налази се моја страст према изазовима, а опера представља огроман изазов јер подразумева размишљање о више сегмената истовремено, удружујући певање, глуму и игру. Мој је став да опера бира тебе, а не ти њу.

Који су Вам узори били у младости и које циљеве сте себи тада зацртали?
Бићу искрена и рећи ћу да сам увек била и остала веома амбициозна. Као и многима узор ми је била непревазиђена Марија Калас, која је направила потпуну револуцију у оперској уметности. Код ње је драмски моменат био изузетно јак, а техника и све остало се подразумевало. Залазила је дубоко у суштину улоге и музике, чиме је показала апсолутну посвећеност свом позиву, што је резултирало њеном ванвременском егзистенцијом.

Били сте на усавршавању у оперској кући Ковент Гарден. Колико Вам је значио тај рад?
Провести две године у тој оперској кући, а бити у њој сваки дан оставља неизбрисив траг. Одређена знања и сазнања, која сам одатле понела, примећујем као напредак, а нека ће се, верујем, тек очитати и применити. У оперској кући Ковент Гарден те припремају за дугу, здраву каријеру, као и да будеш опремљен потребним знањем. На тај начин си у стању да спознаш своје лимите, а истовремено ти је на располагању помоћ при њиховом превазилажењу, како финансијска, тако и професионална. Веома сам напредовала када су у питању приступи техници певања, глуми, језику, шминки, маркетингу и др. Међутим, морам да истакнем да суделовати у таквом програму није лако. Неопходно је психички и вокално дорасти до одређеног нивоа да би га похађао. Доста времена се проводи на сцени са уметницима попут Кауфмана, Доминга, Леа Нућија, Ферућа Фурлането и др. Покушајте само да замислите тај осећај.

Реците ми нешто о томе како изгледа радити са свим тим уметницима. Какве сте савете добијали од њих?
Са поменутим  тенором Јонасом Кауфманом једном приликом разговарала сам скоро сат времена на ходнику о техници. Као један искрен и предан уметник  несебично је причао о сопственом развоју, који није био нимало лак. Веома ми је значио тај разговор, јер сталне аудиције и критике умеју да обесхрабре, па чак и исфрустрирају. Волела бих да истакнем да је рад са истакнутим диригентима попут Папана, Ретла, Армиљата и др. такође веома утицао на мој развој и приступ музици. Њихово несагледиво знање и искуство у овом послу као и великодушност да то и поделе, оставља импресије у свима, па самим тим и у мени. Господин Папано, као уметнички директор Ковент Гардена био је директно повезан са младим уметницима учесницима програма, те сам са њим највише сарађивала.

Шта доноси оперски живот са собом?
Оперски живот доноси много одрицања. Чување гласа мора да буде максимално, а то је тешко, јер стално нешто причамо или певамо. Неопходно је константно вођење здравог начина живота као и бављење спортом. Припрема самог штива такође је захтевна јер се у већини светских оперских кућа очекује да уметник дође потпуно спреман. Самим тим, оперски живот подразумева и захтева континуирани рад.

(Комплетан текст у штампаној верзији ревије)

ИН МЕМОРИАМ

Зоја Беголи (1949 - 2017), балерина

Некадашња прва солисткиња, а потом и репетитор Народног позоришта у Београду Зоја Беголи преминула је после дуге и тешке болести 2. јануара у 68. години.
Чланица Народног позоришта, у којем је провела целу играчку, педагошку и репетиторску каријеру, постала је 1. септембра 1967. године.
    Осим у матичној Кући, педагошким радом бавила се и у балетској школи „Лујо Давичо“ и на БК Академији, где је са великим успехом предавала на играчком и глумачком одсеку.
Носилац је више значајних признања и награда.
    Завршила је балетску школу „Лујо Давичо“ 1965. године. После двогодишњег усавршавања у Лењинграду у чувеној Академији „А.Ј. Ваганова“, као стипендиста Народног позоришта, враћа се у Београд 1967. и у Народном позоришту остаје до краја своје играчке и педагошке каријере.
У Академији „Ваганова“ је доживела изузетно признање и част да буде једини страни студент изабран да игра на сцени Маринског театра у чувеним годишњим представама.
Од самог почетка своје играчке каријере у Народном позоришту, бави се упоредо и педагошким радом, како у Народном позоришту са свим солистима, првацима и ансамблом, тако и у балетској школи „Лујо Давичо“, по позиву.
    Сарађивала је са свим страним и домаћим кореографима који су радили у Народном позоришту: П. Дарелом, М. Атанасиу, С. Стефанским, М. Шпаремблеком... Д. Парлићем, В. Костић, В. Логуновим, Д. Трнинићем, Л. Пилипенко, А. Прелић, Б. Марковићем, Ж. Пребилом...
Играла је са свим нашим првацима - Б. Младеновићем, Р. Вучићем, Д. Симићем, С. Израиловским, С. Стефанским...
    Са Балетом Народног позоришта добила је награде за представе „Ана Карењина“ (Д. Парлић – 19.1.1976 Бијенале Љубљана – најбоља представа), „Крцко Орашчић“ (Ж. Пребил – 19.1 1977. – награда Народног позоришта – најбоља представа), „Пер Гинт“ (М. Атанасиу – 25.6.1985. Бијенале Љубљана – најбоља представа).
     Такође, добила је и Плакету Академије уметности БК и Диплому заслужном Професору и једном од оснивача Академије, као и Златну значку Културно-просветне заједнице Србије. Њен педагошки рад донео је вредна признања ученицима и играчима с којима је предано радила.
Награђивани су на такмичењима у земљи, али и широм света.
Уз Вишњу Ђорђевић, један је од чланова заслужних за ревитализацију Удружења балетских уметника Србије и покретање Фестивала кореографских минијатура.
У више наврата била је члан жирија струковних награда УБУС-а – „Д. Парлић“, „Н. Бошковић“.

РЕЦЕНЗИЈЕ

ЦД ИЗДАЊА

SOW FRIENDLY
Соња Калајић, тестера
(Metropolis, 2016)

Компакт диск „Sow Friendly“ Соње Калајић, уметнице на тестери, сасвим је јединствено издање у Србији, а по избору композиција, њиховим аранжманима, те интерпретацији припада групи раритетних издања и у свету. Тестера као музички инструмент сасвим је специфична, како због звука, тако и због сложености свирања на њој, те окупља мали број интерпретатора који у потпуности могу да задовоље све елементе саме интерпретације.
    Соња Калајић, ученица једног од најреномиранијих полиинструменталиста данашњице – Родрига Гере, овим компакт диском представља уметност свирања на тестери и њену интерпретативну комуникативност у различитим жанровима музике – од уметничке, преко танга, забавне и филмске до традиционалне. Истовремено, кроз одабране нумере, она показује ширину своје уметничке личности, у оквиру које жанровска фокусираност не карактерише уметника, већ га може и спутати да се у потпуности уметнички изрази. Иако професионално класично образована, Соња Калајић музику перципира као модел за истраживање самог звука, при чему се тестера, интонативно изузетно комплексна, за њу показала као инструмент који отвара различите могућности сарадње са традиционалним инструментима. По професији виолинисткиња, она унутарњим слухом моделира интонативну исцизелираност звучне боје тестере, опредељујући се за столарску тестеру, а не њену уметничку варијанту, тзв. музичку тестеру, на којој се и лакше свира. Прегнантност њеног инструмента истовремено утиче и на лепоту звука који држи слушалачку пажњу, а нумере, специфично  драматуршки сложене, и слушаоца наводе на својеврсно трагање за особеностима звука овог необичног инструмента.
    Концепт компакт диска „Sow Friendly“, на коме се налази музика различитих жанрова, окупила је као сараднике изузетне музичаре међу којима су Бобан Бијелић, хармоника, Душанка Абрамовић, флаута, Миодраг Јанковић, гитара, Небојша Јанковић, виолончело, Даша Илић, клавир, Миона Бацковић, вибрафон, маримба, звона, Жељка Милошевић, харфа, Ирина Живковић, сопран, Марко Хајдуковић, бас, Александар Радуловић, кахон, Владимир Војновић, клавијатуре, и квартет Милана Петровића. То су извођачи са којима је Соња Калајић током дугог низа година сарађивала у различитим уметничким пројектима, по којима се и сама позиционирала као један од најинтересантнијих домаћих музичара данашњице. Кроз музику она је представила и све техничке могућности тестере, а истовремено и сопствено умеће свирања у коме доминира интонативна прецизност, изразита музикалност, способност стилске и изражајне трансформације кроз различите жанрове, те отвореност за комуникативност са широким аудиторијумом. Поменуто посебно потврђује избор композиција, које можемо дефинисати као популарне хитове, који у себи носе и едукативни моменат и пружају могућност комуникације са новим потенцијалним слушаоцима. Томе посебно доприносе сјајни аранжмани, у којима тестера уз остале инструменте, добија прави волумен и могућност уметничке перцепције.
    На основу поменутог може се закључити да диск „Sow Friendly“ није намењен само слушаоцима заитересованим за откривање нових звучних светова, већ представља и својеврсни модел који може да подстакне музичке професионалце за нова интерпретативна истраживања.

КЊИГЕ

ИВАН ЈЕВТИЋ - КОМПОЗИТОР НА ПУТЕВИМА СЛОБОДЕ
Силви Нисефор
(Паидеиа, САНУ, 2016)

Силви Нисефор, доктор музикологије са Универзитета Сорбона у Паризу, аутор је монографије Иван Јевтић - композитор на путевима слободе (Паидеиа, 2016), у двојезичном издању на српском и француском језику (превод на српски Мила Катарина Ђуровић и Милена Анђелић), која на свеобухватан начин говори о стваралачком путу Ивана Јевтића, еминентног српског композитора,  чија присутност на музичким сценама Европе, започета осамдесетих година, данас осваја и даље просторе. Дефинишући композиторов стил, Силви Нисефор разматра  пријем његове музике,  његово стваралаштво, средства и методе рада који су допринели посебном месту које  заузима у савременом музичком животу. Указујући на естетски правац, истовремено сасвим особен и утемељен у традицији, ауторка означава кључ за тумачење његовог жанровски разноврсног, богатог и значајног опуса.
Посвећујући посебна поглавља монографије различитим аспектима   развоја композитора, ауторка истиче корене и културно наслеђе Ивана Јевтића који су општеприсутни у његовом опусу, разматрајући и контекст различитих утицаја и околности у којима се нашао. Шта му је донела Француска, а шта Бразил и савремени свет, његов јединствени пут. Цело уводно поглавље посвећује објашњавању послератних друштвених околности у бившој Југославији, обележених репресијом комунистичког режима, који погађа породицу Јевтић и који се одразио на године Јевтићевог одрастања. Потпуним увидом у историјске токове  развоја музике у Србији, осветљавајући амбијент у којем Иван Јевтић започиње музичко образовање у Београду, довршено на Музичкој академији у класи професора Станојла Рајичића, Силви Нисефор следи, затим, његов пут ка Паризу, којем су претходиле године студија у Бечу, код професора А.Ула. Опширно разматра музичку сцену Запада, у последњих педесет година,  посебно француске престонице, у којој ће Јевтић боравити дуги низ година и у којој ће богатити своја искуства учењем, сусретима и радом са великанима као што су Оливије Месијан, Нађа Буланже, Морис Андре, Жак Обије, Андре Навара, Мстислав Ростропович, Јуриј Башмет, Жерар Косе, Владимир Јанкелевич. Упркос окружењу и времену обележеном доминацијом  авангардних покрета, Јевтић остаје, веран традиционалним, универзалним вредностима које могу да допру до шире публике, трагајући непоколебљиво за сопственим стилом и аутентичним изразом који одликују искреност, блискост са српским музичким наслеђем, енергија, зналачки третман техничких и изражајних средстава, контрасти, боје, ритмичко, мелодијско и  хармонско богатство. Изнад свега, ауторка истиче врлину искреног предавања и интеракције коју  Јевтићева музика успоставља са извођачима. Јевтић је аутор који извођачима пружа не само изазов виртуозног мајсторства већ и праву инспирацију. Он често пише за познате солисте који са одушевљењем афирмишу његова дела. То се посебно односи на композиције за лимене дувачке инструменте. У делима  за трубу које посвећује највећим извођачима као што су Морис Андре и Ерик Обије проналази широку лепезу мелодијских и изражајних могућности, поигравајући се физичко-техничким изазовима инструмента. Блискост остварује и са извођачима као што су виолончелисткиња Ксенија Јанковић, флаутисткиња Ирена Графенауер, пијаниста Паскал Гале, диригенти Манфредо Шмит, Роберто Гато, Бојан Суђић. Заобилазећи експерименталне правце који бујају у Западној Европи, Јевтић настоји да његова музика носи универзалне вредности, занатску перфекцију, реализам и искреност са ослонцем на традиционалне постулате компоновања.
У координатама  историјских оквира музике западног и источног света, српске музичке културе и њене народне и духовне традиције, на које се  стваралаштво Ивана Јевтића надовезује,   ослонца на узоре Шостаковича и Прокофјева са једне, и фасцинације француском културом и музиком са друге стране, Силви Нисефор је у завршном  поглављу монографије изнела детаљну теоријску анализу појединих остварења из богатог композиторовог опуса, настојећи да дело осветли као целину и истакне карактеристике његових стилских црта, указујући  на самосвојност композитора који говори оригиналним, сопственим језиком. Књига је опремљена богатим избором фотодокументације која илуструје путеве, сусрете и присутност композитора и његовог дела у свету. Монографија Иван Јевтић – композитор на путевима слободе  из пера Силви Нисефор представља мајсторски извајани портрет композитора кога је дефинисала као „романтичара, хуманисту и визионара“.