Награда "МУЗИКА КЛАСИКА"
за 2016. годину





Награда "МУЗИКА КЛАСИКА"
за 2015. годину




Награда "МУЗИКА КЛАСИКА"
за 2014. годину




Награда "МУЗИКА КЛАСИКА"
за 2013. годину




Награда "МУЗИКА КЛАСИКА"
за 2012. годину




Награда "МУЗИКА КЛАСИКА"
за 2011. годину

КОНЦЕРТИ

JEДАН ОД НАЈБОЉЕ ИЗВЕДЕНИХ КОНЦЕРТНИХ ПРОГРАМА „TРИJА ПОКРЕТ“
(РИМ, САЛА БАЛДИНИ, 20. НОВЕМБАР 2016)

Међу бројним концертима овог трија које смо могли чути (аутор овог текста можда само пет) програм у сали Балдини, у Риму, је свакако један од најбоље изведених, и најуспешнијих (по реакцији присутних слушалаца). Избор дела и аутора имао је врло широк спектар идеја, техничко-поетских реализација и „стилова“. Поједина су истакнуто комуникативна еманирајући доста енергије (у неким тренуцима), нека су писана мало „прецизнијом руком“, ипак немајући и дистанцу од слушаоца, али сва су, уже или шире разматрано, у оквирима постмодерне.
    Сви називи дела и њихови аутори се могу наћи на огласу концерта у Италији, у сали Балдини, који је „Трио Покрет“ проследио преко Удружења  композитора. Чланови ансамбла су виолинисткиња Мадлен Стокић, кларинетиста Милош Николић и пијанисткиња Маја Михић. Организацију и реализацију наступа (последњих година доста мучан процес са непредвидим тешкоћама) омогућили су, осим самих музичара, СОКОЈ, културна асоцијација Кливис - из Рима, а са покровитељством наше Амбасаде Републике Србије. То је омогућило боравак и простор за пробе музичара и врло лепу и отмену салу Балдини. Важан моменат у презентацији „Ретроспективе- Савременa српскa музикa“ било је учешће госпође Ранчић Александре (такође музичара) која је пре сваког дела говорила, у неколико реченица, о професионалном животу аутора, и неколико о самом делу. Тако је публици омогућен лакши приступ различитости и посебностима свакога дела и аутора!
    Од прве композиције „Neoromantico 2“, Милане Стојадиновић, врло топло, одмерено стилски интерпретиране (сугестијом рафинираног писма) преко  „витализма“ и свежине у делу Драгане Јовановић, свако остварење је имало и рафинмана и, или, исијавања енергије, према различитим захтевима појединих њихових делова или ставова. Такође и неки „ударни“ детаљ - као у „Drei Musikhomeopathistucke“ ( Д.Ј.). Сарабанда Исидоре Жебељан озвучена је као „слика са патином“, елегантним лиризмом и лебдећом сетом. Сасвим особена интерпретација музике Срђана Хофмана, дела које је високо оцењено на нашој музичкој сцени, допринела је заокрету према „објективнијем звуку“ и универзалнијој естетици. Ретко успешан спој овакве естетике са елементима постмодернизма, неочекиваним изворима звука (предметима-инструментима) и ефектан завршетак електронским процесуирањем. Наслов – „Кроз кутије звука“!
Извођење дела „Magnum Mysterium“, аутора овог текста, било је изврсно, нешто другачије од ранијих извођења када се, очигледно, протоком времена добија у одговарајућој изражајности. Коло Александра Седлара самом музиком и цитатом сасвим непосредно комуницира и „призива“ размену енергије. Трио је врло убедљиво извео ово, толико различито од већине, музичко остварење. На крају, Кувада Ивана Бркљачића, вријућом музиком на моменте, а овај програм. Високим техничким и интерпретативним, различитим компонентама, прецизно изражајним у представљању стања или наглих заокрета, заокружили су вече.
    Сама сала Балдини (некад црква) висином и акустичком особеношћу дала  
је леп допринос богатству тона и боје. Радује ме чињеница да сам била са музичарима тамо и да смо добили толико одушевљења од публике и вредних коментара од неколико присутних италијанских колега. Рекла бих да је било око шездесеторо људи у сали, можда двадесетак наших сународника. Честитам Триjу
    на посвећености музици, српској савременој, и на овако високом нивоу
њеног представљања ван наше земље.

КОНЦЕРТ ИЗ НОВОГ ЦИКЛУСА ЦЕНТРА ЗА МУЗИКУ КОЛАРЧЕВЕ ЗАДУЖБИНЕ – УРЕДНИК У ГОСТИМА

Одабрани репертоар руских аутора, основа инструктивне клавирске литературе која се негује у свим високим педагошким институцијама у некадашњем Совјетском Савезу, наравно, и на Државном конзерваторијуму “Чајковски“ у Москви, који је похађала током целине својих редовних и постдипломских студија, некадашња одлична ученица реномираног професора Глеба Акселрода, Биљана Горуновић, сада и сама угледни педагог и шеф Катедре за клавир Академије уметности у Новом Саду, осмислила је као омаж чувеној руској школи пијанизма, односно спомен на композиторске и пијанистичке  великане земље у којој се образовала и успешно наступала. Свој изразито романтичарски, али и разноврсни реситал дела Александра Скрјабина, Сергеја Рахмањинова и њиховог млађег савременика Николаја Метнера, одреда и незаборавних мајстора свирања на клавиру, те једне Листове парафразе Полонезе из опере „Евгеније Оњегин“ Петра Чајковског приредила је најпре 8. децембра у Београду, у циклусу Уредник/уметник у гостима, у организацији Центра за музику Коларчеве задужбине, да би га недељу дана касније поновила и у новосадској Синагоги као део А - феста у организацији Академије уметности. Као специјалне госте окупила је на обе вечери, у две композиције Астора Пјацоле, у необичној камерној формацији и тројицу драгих и цењених колега, пресекавши таквим жанровским „искораком“ програмски класично конципиран концерт. Своја технички заокружена, „уредна“, али и врло креативна тумачења, свака с добро „прочитаним“ композиторовим замислима и одговарајућим смислом, али и личним интерпретативним печатом, уметница је започела делима Николаја Метнера, која су подједнако пленила и прегледном слојевитошћу и фино дозираним, никад прегрубим, преоштрим или прејаким динамичким и агогичким супротностима. Клавирски тон Биљане Горуновић је култивисан и мек  и звучи топло и заобљено, што се показало већ у лепим лирским, емотивно донетим минијатурама овог прилично дуго запостављеног ствараоца и пијанисте („Арабеска оп.7, бр.1“ и „Канцона серенада оп.38, бр.6 у це-молу“). Истоименим тоналитетом другог комада, готово неприметно, уронила је затим у наглашено чаролику атмосферу „Сонате оп.25, бр.1 у це-молу“ („Соната – бајка“), шесту од 14 композиција овог жанра истог аутора (једино она је била и на Рахмањиновљевом концертном репертоару), назначену већ од првих тактова. Настављајући стилски уверљивим и квалитетним извођењем, откривала нам је, најпре суптилно и нежно, у уобичајеним динамичким контрастима „пиано – форте“, а потом све распламсаније, у полифоним  преплетима и широком акордском излагању (2. став), бајковити наративни карактер, али и својеврсни поемски ток сонате, вративши се у варијационом маршевском финалу на почетни лирско - епски садржај, а у завршној коди и рекапитулацији „пређеног“ тематског материјала. Ако је репертоарски акценат одабраних капиталних аутора и дела у првој половини вечери био стављен на Метнеров троставачни опус, за којом је уследила поменута необична Листова прерада чувене Полонезе Чајковског, другу половину концерта и његов укупни врхунац обележила је „Друга соната у бе–молу“ Сергеја Рахмањинова, цео реситал развивши и уздигавши у пуном замаху до симфонијских димензија и узбудљиве звучности. Уведена Скрјабиновим „Прелидом“ и „Ноктурном“ за леву руку, повезаним јединственим мелодијским током узвишене, управо нестварне тонске лепоте и експресивности, и ова, попут Метнерове, својеврсна програмска соната, изведена је у правој мери адекватне изражајности, и упркос преовлађујуће садржајне патетичности и узнемирености, као и тамног карактера и колорита, без истицања претеране драматичности, страствености и експлозивности. И овде спретно градећи целину композиције, уверљиво откривајући њену приповедност кроз испреплетеност драмских и лирских тема, пијанисткиња се држала праве мере у доношењу великих контраста и претежне лиричности предавања, остављајући утисак слободног импровизовања, али увек чувајући компактност и чврстину облика.
А у складу с називом концертног циклуса Уредник/уметник у гостима, Биљана Горуновић је по свом избору позвала врхунског уметника на хармоници Бобана Бјелића, врсног кларинетисту с новосадске Академије, Александра Tасића и широко популарног перкусионисту Драгољуба Ђуричића, да са њима, као централну тачку програма темпераментно и с уживањем представи аранжман својеврсних посвета Астору Пјацоли, творцу „танга нуева“, оваквом саставу прилагођене верзије/обраде две од најпопуларнијих композиција чувeног аргентинског маестра („Escualo“ и „Libertango“) чије мелодије изводе многи славни музичари из „света класике“. Тиме су и они, и поред не сасвим успелих прерада, снажно, помало и прегласно, потврдили композиторов став да „тангу није потребна ни песма ни плес да би постојао“, и да све музичке форме могу бити примењене уз њега. Taкoђе, да постоји велика слобода у хармонији и мелодијама танга и да је то музика која је потпуно другачија од било које друге.   

„КОМПОЗИТОРИ СРПСКОГ РОМАНТИЗМА“
(KОЛАРЧЕВА ЗАДУЖБИНА, 2. Јануар 2017)

Два доктора музике, троје магистара и један бас – прави, достојан наследник наших легендарних басова – Жарка Савића, Мирослава Чангаловића, Живана Сарамандића – учествовали су на концерту и промоцији комакт диска пијанисткиње Јасмине Јанковић под називом „Композитори српског романтизма“. Мада је докторирала из области руског пијанизма (где је и магистрирала) као и Др Александра Паладин која је своје научничко умеће фокусирала на „Функционалну улогу музике и музичке продукције у очувању националне културе“ – обе су заправо пасионирани истражитељи српаке музичке баштине коју су у више наврата и представиле у разним концертним просторима у Србији. Овога пута, њихови сарадници су били: сопран Марина Трајковић-Биџовски која је са гласом милујуће лепоте представила Јенкову композицију „Укор“, мецосопран Ана Јовановић – која је са великим емотивним тонусом уронила у одломке из Мокрањчевих руковети, бас Горан Крнета – који је са готово савршеном дикцијом и изузетном сценичношћу оживео Мокрањчевог „Лем Едима“ и Тајчевићеву „Причу“ (по стиховима Ђуре Јакшића „Отац и син“) и виолончелиста Синиша Јовановић, који је подједнако успешно дочарао полифоне преплете Деспићеве „Пасакаље“ и тамно инструментално појање „Старе песме“ Василија Мокрањца.
Разуме се „кичмени стуб“ свих ових уметника била је Јасмина Јанковић, која је испоштовала Хајекову дефиницију – „пијаниста је камерни сарадник свих“ – свирајући и соло дела Алојза Калауза, Јована Фрајта и Станислава Биничког, али и пратећи све троје певача у својеврсној химни српских војника, композицији коју је „удесила за клавир на тему српске народне песме“ – „Тамо далеко“ Мара Маћејовска.

ЛИДИЈА МАТИЋ

Стално се говори о младима којих је на нашем музичком небу из године у годину све више и чему с разлогом треба да се радујемо. Ретки су они који се ни у позним годинама не одвајају од своје уметности, какви су били незаборавни пијанисти, Душан Трбојевић и Андреја Прегер. Код првог од њих Лидија Матић је дипломирала, код другог – магистрирала и читав радни век провела у Музичкој школи „Станковић“, радећи предано и посвећено.
У програму концерта у Галерији Академије наука написала је најкраћу биографију коју сам икад видела, пречуткујући бројне реситале који су се годинама памтили. Сматрала је да ће се најбоље представити управо озбиљним, захтевним и претешким реситалом. Интерпретирала је обимну Шубертову четвороставачну Сонату у Бе-дуру, насталу у последњој години композиторовог живота, у трајању од готово четрдесет минута коју карактерише својеврсно спокојство и озареност, које су карактеристичне за тестаментна дела и неких других аутора. Велики пијаниста, Вилхелм Кемпф, рекао је за почетни (Molto moderato) став „небеске дужине“ да га је „испунио својим најдубљим бићем, живим дахом, као дрво које шаље животни сок у своје најудаљеније изданке“. Емитовала је Лидија Матић те шубертовске (а и своје) зреле животне сокове, у преплетима руку (и емоција), у лаганом ставу који подсећа  на праву лирску соло песму изречену клавиром. Као у Шопеновој „Харфеној етиди“ извучен је тематски материјал у певљивој кантилени у малом прсту десне руке. У трећем ставу дочарала је карактер скерца, а у финалу – готово детињу радост у расутим октавама сличну оној коју је успостављао и његов велики узор – Лудвиг ван Бетовен!
Потом је интерпретирала Трећу (од девет) клавирску сонату у а-молу опус 28 из 1917. године, која се сматра најроматичнијом сонатом Прокофјева, у композиторовој токатно-хуморној нарацији дуж читаве клавијатуре, са поднасловом „Из старих свезака“, музичких забелешки насталих у његовом тинејџерском периоду. Врло полетно Лидија Матић је успоставила драмску напетост, узбуркане ритмове, подвлачећи хармонске оштрине и олујни ритам триола у оквиру згуснуте једноставачне форме. На крају концерта чули смо и последњу Четврту Шопенову баладу у еф-молу опус 52 која је готово антиципирала и импресионистичке тонске боје, мада је њен основни колорит био као уосталом и читава музичка палета пољског генија и даље доминантно романтична.
Кад смо код ових сликарских асоцијација, сетих се и Ван Гогових размишљања – „Шта би био живот кад не бисмо имали храбрости да нешто рескирамо“.
Лидија Матић имала је храбрости не само да поново изађе пред публику него и да избором великих сонатних дела за свој реситал потврди да је и сама уметница великог формата.



ФЕСТИВАЛИ

КОНЦЕРТ „UN AMORE COSI GRANDE“ ЗА КРАЈ ЉЕТОПИСА
Популарним оперским аријама окончана барска манифестација

Концертом “Un amore cosi grande” на платоу Дворца краља Николе прексиноћ је званично спуштена завеса на међународни мултимедијални фестивал културе XXIX Барски љетопис. Чувени српски тенор и оперски првак Славко Николић са мецосопраном Милицом Поповић певао је потпури популарних оперских арија, наполитанских канцона, руске романсе, француске, грчке, шпанске и циганске песме….  Многобројни посетиоци чули су поред осталих и тему из “Грка Зорбе”, “Каљинку”, “Партиро”, “Катјушу”, а предвиђени део концерта окончала је чувена “Фуликули фуликула”. Николић и Поповић наступили су у пратњи Миодрага Чолаковића на клавиру и мулти инструменталисте Петра Голубовића, који је свирао хармонику, гитару, балалајку и манодлину, а врсни музичари, награђени аплаузима, извели су више него заслужени бис.
Након наступа музичара, пред микрофон је изашла девојчица Радмила Шкулетић и подсетила публику да је за 37 фестивалских дана Љетопис приредио укупно 56 селектираних и 20 додатних разнородних програма, који су извођени у Дворцу, на летњој позорници и у сали Дома културе, те на сцени у Старом граду. Централни догађај овогодишњег фестивала, без дилеме била је позоришна продукција “Свети и проклети” по тексту и у режији Обрада Ненезића.
“Иако звучи као фраза, морам истаћи да смо ове године имали лепши и квалитетнији  програм него лани. У потпуности смо одговорили задатку, да тематски и програмски обележимо велике јубилеје – хиљаду година државотворности и деценију обнове државности, као и миленијум од погубљења дукљанског кнезаВладимира. Истичем и да су сви програми били веома добро посећени, чак и изнад тога, што је најбољи одговор да оно што радимо има смисла и даје нам снагу”, казао је Ћазим Никезић, директор ЈП Културни центар Бар, које је потписало продукцију и организацију Љетописа.
“Свети и проклети” одмах након три извођења на барском фестивалу настављају свој позоришни живот: Никезић није желео да открива детаље предстојећих већ договорених гостовања широм региона, међутим, зато није крио задовољство што је план у овом случају испуњен сто посто.
“За представу влада велико интересовање, као директор сам поносан на продукцију, добили смо класичну шекспировску причу, управо оно што смо и желели. Лично сам инсистирао да овакву универзалну љубав, причу о Владимиру и Косари,  заштитимо од заборава, и то смо урадили на најбољи могући начин”, казао је Никезић.  

51. МОКРАЊЧЕВИ ДАНИ
НЕГОТИН, СЕПТЕМБАР 2016.

Један од најчвршћих и најблиставијих беочуга у развоју српске националне музике, који стоји и на првом месту како по вредности тако и почетном стваралачком импулсу и историјској улози, без сумње, чини опус Стевана Мокрањца (1856–1914). Његове световне и духовне композиције представљају неизоставан репертоар већине наших професионалних и аматерских хорова, актуелан у свим етапама развоја српске културне прошлости. Традиција извођења Мокрањчевих дела почиње деведесетих година 19. века, када је композитор, као диригент Београдског певачког друштва, креирао изванредно оцењене интерпретације у највећим уметничким центрима Европе и региона, о којима сведоче и бројне сачуване критичке рецензије. Слично представљање ове, свакако респектабилне српске музичке баштине, наставили су у потоњим деценијама 20. и нашег столећа тадашњи најугледнији диригенти: Вукдраговић, Бајшански, Илић, Симић, Вауда, Крањчевић, Јагушт и, данас, Бојан Суђић, претежно као уметнички руководиоци Хора Радио-телевизије Београд, односно Радио-телевизије Србије.
Обележавању једног века од уметникове смрти пре две године поклоњена је значајна, мада по неким мишљењима и недовољна пажња. Све уметничке и научне манифестације и пројекти остварени тим великим културним поводом, па и 49. Мокрањчеви дани у Неготину поново су потврдили да је он „непревазиђени хорски композитор и да његово дело има светску вредност“. Такође, и најистакнутија личност српског романтизма, чија се делатност простирала и на поље извођаштва (поред диригентског рада и на свирање у првом српском гудачком квартету, који је сам основао), мелографије, етномузикологије и педагогије (основао је прву музичку школу у Србији, 1899), поставши тако узор свим ствараоцима националног смера крајем 19. и почетком 20. века. За дописног члана Српске краљевске академије изабран је 1906, а пет година касније и Француске академије уметности. Био је и први председник Удружења српских музичара, основаног 1907. Као аутор посвећен скоро искључиво хорском медију (широко популарне „Руковети“, „Козар“ и др.) написао је вероватно и најбоља остварења духовне музике у нас („Литургија“, два опела), оставивши засигурно и најдубљи траг и најснажнији утицај на будуће токове српске музике до данас.

51. Мокрањчеви дани

На трагу свих ових Мокрањчевих засада одвијали су се и 51. Мокрањчеви дани, обавезујући све оне који их на различите начине чине оним што јесу, да не изневере композиторов аманет, што се пре свега односи на императив да се његова музика изводи у свим нашим хоровима, који ће је ширити и ван граница Неготина и Србије. Последњи фестивал и житељи Мокрањчвог и Хајдук Вељковог града угостили су преко 700 уметника – инструменталиста, глумаца, вокалних солиста, чланова оркестара, композитора, музиколога и нарочито хорова, у сваком од њих остављајући наду да врело стваралаштва највећег српског композитора никад неће усахнути. За њихов леп боравак, топло гостопримство и примерену организацију заслужни су првенствено посленици из Дома културе „Стеван Мокрањац“, програмска комисија, нова селекторка програма, др Соња Маринковић (која је наставила мисију чувања традиције, после немерљивог двомандатног доприноса др Бранке Радовић), као и поменути грађани Неготина на челу с председником Општине Јованом Миловановићем, сви на свој начин шаљући поруку о завету неговања културног наслеђа и увек актуелног, Мокрањчевог дела. То се  пре свега односи на интерпретацију хорских остварења, првенствено кроз натпевавање хорова, али и подстицај савременом стваралаштву, музичком позоришту, уметности игре, ликовним манифестацијама („Ехо музике“), камерном музицирању, најзад и подршку научном интересовању за дело Стевана Мокрањца. Томе треба додати и рад Музеја Крајине у Неготину на сабирању у јединствену збирку композиторове личне заостaвтшине – докумената дневничког карактера као важних сведочанстава за проучавање његовог приватног живота. Као резултат студиозне обраде и пажљивог прикупљања грађе настала је богато илустрована књига „Музејска заоставштина Стевана Мокрањца - писма и разгледнице“, аутора Ивице Трајковића, вишег кустоса – документаристе (с историјатом неготинског музеја, композиторовом биографијом  и текстом о његовој родној кући, писана двојезично – на српском и енглеском језику), веома лепо промовисана у Мокрањчевој кући, последњег дана фестивала.

Натпевавање хорова

Започето, како је одавно замишљено, круном фестивала - натпевавањем хорова, „основним стубом програмског концепта манифестације“, надовезаним на Свечано отварање и традиционалну беседу, коју је у име Његове Светости Патријарха српског Господина Иринеја, изговорио Епископ топлички Господин Арсеније, најновије издање славног неготинског фестивала је већ првим програмом показало не само виталност, него и сву лепоту хорског певања, живог, и с љубављу и пијететом негованог код различитих генерација певача, и поред несклоних и промењених друштвених и културолошких услова у нашем времену. Сва четири камерна хора, која су по оцени жирија (др Соња Маринковић, музиколог и диригенти Тамара Адамов Петијевић и мр Милоје Николић) оправдала поверење Програмске комисије која их је позвала на надметање, представила су се у различитим фазама рада и нивоа, сопственим репертоарским избором, али и обавезном конкурсном композицојом, у овој години, Мокрањчевим “Акатистом Богородици”. Управо, првонаграђени, новосадски академски хор „Соња Маринковић“, по нашем мишљењу је најлепше и најекпресивније извео ову духовну композицију, давши јој највећу изражајност, одговарајућу акцентуацију и интензитет у фином вајању гласова чистих линија, као и расположење непомућене ведрине у поклицима „радујсја“, премда и понешто наглашенији романтизирани израз у лирским деловима.
По обрнутом редоследу од броја освојених бодова, најпре смо чули интонативно чисти Хор „Шуматовац“ из Алексинца, који осваја и финим изгледом на сцени и држањем. Наш првобитни блеђи утисак о још скромном почетничком заједничком стасавању под вођством Марије Зовко, променио се до краја наступа у поштовање према овом храбро окупљеном саставу у малој средини (у којој је постојаност борбе за опстанак тим тежа), али и ансамблу који има лепу перспективу уметничког развоја, чије је такмичарско представљање крунисано ритмички прегнантним, темпераментним извођењем  песме “Голема ч‘чкалица” Драгане Величковић.
Веома успелим избором програма представили су се чланови Београдског студентског певачког друштва под руководством 22 - годишњег Данила Томића (некадашњег ученика Музичке школе „Стеван Мокрањац“ из Неготина, сада студента дириговања на Факултеу музичке уметности у Београду), пленећи свежином и звонкошћу младалачких гласова, динамичком нијансираношћу, сигурношћу, ангажованошћу и пријемчивошћу, али и извесном „ослобођеношћу“ и полетношћу интерпретације. За своје прво огледање на Фестивалу добили су високу оцену од 79,66 бодова и освојили треће место.
Београдске мадригалисте, најстарије по саставу и певачком искуству, краси добро познавање вокалне техниле и стилова музицирања (посебно различитих облика ренесансног мадригала), али и усредсређеност тумачења и високи квалитет мушког дела ансамбла. Вођени спретном и флексибилном, „правом“ диригентском руком Александра Брујића, с којим остварују врло дејствену комуникацију,  оцењени су с 83, 33 бода, што им је обезбедило друго место.
Најзад, највише домете у укупном наступу, најквалитетнији хорски звук, и уопште, најуверљивији општи утисак, виртуозитет и у групама и појединачним иступима, приказао је одлично припремљен Хор АКУД „Соња Маринковић“ из Новог Сада, који прецизно и лепо обликованим гестом води Дуња Деурић. Поред поменутог Мокрањчевог “Акатиста”, овај камерни састав од 23 певача инпирисано је донео и његову VII руковет, потом и нешто мање успешно, због „поремећене“ интонације, и полифони “Crucifixus” Антонија Лотија, да би врхунац предавања постигао у сензибилно озвученом, речитативном остварењу “Ubi caritas” Оле Јаила, и врло спремном, управо чароликом, спретно и елегантно „кореографисаном“ извођењу композиције “Mironczarnia” Пољака Јакуба Нескеа, што је у збирном пласману овом амбициозном и максимално мотивисаном ансамблу донело победу (с 92,33 поена), али и обавезу и част повратка у Неготин с целовечерњим концертом на 52. Мокрањчевим данима, 2017. године.

Први пут на Мокрањчевим данима



Током фестивала, у прослављању 160. рођендана великог српског композитора, учествовала су чак три новосадска ансамбла. Поред победника Натпевавања, с одличјем освојеним већ прве фестивалске вечери, централни догађај другог дана припао је гостовању оперског ансамбла Српског народног позоришта (први пут у Неготину) и концертном извођењу опере “Кнез Иво од Семберије“ Исидора Бајића, које је доживело срдачан пријем посетилаца у Дому културе. Ангажованој интерпретацији којом је инспирисано руководио Александар Којић, у првом реду су допринели импресиван, прецизно увежбан хор (рад Весне Кесић Крсмановић) и одличан оркестар, као и упечатљиви баритон Небојша Бабић у насловној роли (који је био и стуб целокупног догађања), док су се  међу тумачима мањих партија издвојили Жељко Андрић и Горан Крнета. Срдачни аплаузи изазвали су и додатак, још једном поновљено коло “Српкиња”, остварено у нешто споријем темпу. Штета што за ову свечану прилику није припремљено сценско представљање Бајићевог музичко - сценског дела.



Један од најлепших програма у првој половини Фестивала, приредили су у Цркви Свете Тројице у Мокрању чланови новосадског Хора „Свети Стефан Дечански“ под диригентским вођством Тамаре Адамов Петијевић, који су већ композицијама Корнелија Станковића оставили снажан утисак на препун аудиторијум. Донели су их наизглед једноставно, како пуним коралним звуком и јасном дикцијом, тако и топлим молитвеним изговором, што би, као специфичност предавања Корнелијеве музике, могао постати заштитни знак овог узорног ансамбла. Певали су и дела Стевана Мокрањца, старе напеве (по записима Мокрањца и Косте Манојловића) и остварења руских аутора (Лвовског и Чеснокова) на начин кристалне, анђеоске, и тамније, кадифене алтовске сонорности, али и сочног „бруја“ целог састава, или пластично извајаних, динамички валовито вођених, врло култивисаних, појединачних гласова, у сваком тренутку водећи рачуна о пажљивом испевавању фраза и дугих легата. Истог дана, у порти мокрањске цркве, одржана је и традиционална светковина народног стваралаштва – “Нити традиције“, која је представила активности културно - уметничких друштава из Мокрања, Кривеља и Манастирице, с наступима изворних фолклорних, српских и влашких група и изванредних вокалних и инструменталних солиста (на труби, фрули, дромбуљама, виолини, те као главну звезду Милана Дуцића, свирача на кавалу и гајдама)  окупивши, као право народно весеље, велики број учесника и гостију.

Посвећеност духовној музици

Исте  вечери, у великој Цркви Свете Тројице у Неготину чули смо и први, прави велики мешовити српски хор од 49 чланова (сви остали на Фестивалу, изузев поново присутног, прошлогодишњег победника из Бугарске, „Ангела Манолова“, припадају категорији камерних хорова), Нишку црквену певачку дружину „Бранко“. Вођство енергичне Саре Цинцаревић, максимално посвећене духовној музици већ три деценије, одликује и различит приступ њеном тумачењу и раду с хором. Снажна сонорност, широки динамички распон, управо опипљиво духовно „озрачје“ које емитују певачи и њихова диригенткиња, гејзирски су „куљали“ најпре из полифоних преплета изразито обликованих мелодијских линија у сваком гласу, али и мирне хомофоније музички богато изаткане Мокрањчеве “Литургије”, а онда и из понесених градација, замирућих уздаха, као и речитативних делова композиторовог  потресног “Опела у фис-молу”. И остали део програма, претежно руских аутора, изведен је у споју моћног и грандиозног звука и самосвојне словенске осећајности, маестетично, али и тонски избалансирано и савршено динамички нивелисано, с финим иступима соло гласова и увек савршено синхроних хориста и диригенткиње, која је добијала безусловне одговоре на сваки свој гест, покрет, мимику и поглед.

Омаж првом српском гудачком квартету



Својеврсни спомен на први гудачки квартет у Србији, у којем је поред Ф. Мелхера, Ст. Шрама и Ј. Свободе, Стеван Мокрањац од 1889. до 1893. свирао деоницу друге виолине, учинио је 122 године касније, Гудачки квартет Београдске филхармоније (основан 2011), представивши се на малој сцени биоскопа „Крајина“ изузетно ангажованим и посвећеним музицирањем. Директну везу с композитором успоставили су извођењем „Другог гудачког квартета у еф–молу“ Петра Коњовића из 1937, који користи Мокрањчеве теме у другом и трећем ставу. После озбиљног увода чија баладна тема провучена кроз цело дело, посебно први став, осликава херојско - епски карактер народне поезије, упечатљивост интерпретације подвучена је у резолутној главној идеји, богато развијеној у ритмички наглашеном централном делу. Леп, меланхолични соло виоле (на почетку другог става), таман колорит кантилене у првој виолини (с асоцијацијом на народну мелодију „Цвекје цафнало“) који достиже топлину и изражајност људског гласа, наглашена певност виолончела, чија партија поступно ишчезава над прозрачним певом осталих инструмената, били су и најлепши тренуци извођења. Заокружење композиције у виртуозном, прегнантно донетом, динамичном финалу, с главном темом готово играчког карактера (заснованом на мелодији „Марика на стол седеше“), с врхунцем у вехементном наглашавању њених снажних ритмова, срдачно је поздрављено у лепо посећеној сали, у којој је с истим занимањем праћено и тумачење Гудачког квартета оп. 83. бр. 4 у Де-дуру Дмитрија Шостаковича (1949). Дубока унесеност и пасионираност извођења, с акцентом на интензивној, „болно“ проосећаној и динамички минуциозно изнијансираној експресивности, максималној усаглашености и тонској избалансираности, с дугим „издисајима“ појединачних инструменталних линија, красили су и ово, у свим аспектима узорно предавање.

Програмски искораци

Као и у ранијим издањима, и 51. Мокрањчеви дани наставили су с увођењем жанровских „искорака“. У домену музичко - сценског стваралаштва, то је овог пута учињено представљањем Малих тајни - комада с глумом, певањем и плесом, на текст и у режији Горана Марковића и с музиком Зорана Симјановића, у продукцији Опере и театра „Мадленианум“ у Земуну. Леп пријем посетилаца оправдао је и овај иновативан селекторски потез, што се догодило и с концертним програмом „Карневал Мисисипи“ у извођењу осмочланог Београдског диксиленд оркестра и 12 - чланог плесног ансамбла „The Dixie Dance Show“. Шармантно вођење и високо професионална реализација овог забавног, како га аутори називају „образовно - уметничког спектакла“ разгалили су публику лепо посећене дворане, премда бисмо његовом креативном тиму замерили што у најразноврснији одабир популарних и претежно ведрих композиција нису уврстили и неку тачку која би нас повезала с Мокрањцем. Њена припрема би им као мајсторима импровизације и познаваоцима различитих музичких жанрова сигурно „пошла за руком“, а организаторима и Делегацији Европске уније која је омогућила овај пројекат, пружила сатисфакцију за његово присуство у фестивалском програму.

Остали сегменти фестивала

Музиколошки аспект манифестације која је 2016. започела своју шесту деценију, реализован је кроз Научну трибину чији је учесник био др Богдан Ђаковић, један од ретких музиколога који се Мокрањчевом духовном музиком бави и као извођач - диригент, подједнако у оквиру литургије колико и на концертном подијуму. Његово предавање на тему Мокрањчево дело у светлу савремених богослужбених и уметничких елемената музике православног Истока, освежило је питање статуса богослужбене праксе, односно место музике у њој, али и како је сам истакао, „покушало да означи место Мокрањчевог црквеног опуса у односу на савремене тенденције унутар богослужбене и концертне црквене музике водећих Православних Цркава (Русија, Грчка, Финска, православне заједнице у Америци...“). Такође, и као интерпретатор, Ђаковић сведочи о „успешности својеврсног историјског ,прeживљавања’ Мокрањчеве музике унутар нових околности, чиме се даје један објективан позитиван поглед на стваралаштво овог аутора унутар сложеног мозаика елемената у оквирима Српске Православне Цркве.“
У истом простору је дан касније уприличена промоција документарног филма Довољно за будућност,   пројекат младих музиколога – свршених полазника мастер студија, сада докторанада Факултета музичке уметности, у којем се путем интервјуа и изјава бројних музичких стручњака различитог профила и генерација (музиколога, етномузиколога, теоретичара, диригената, композитора) креира својеврсна слика разноврсних подручја деловања Стевана Мокрањца. Штета што овај занимљив и вредан рад, припремљен поводом 100 - годишњице композиторове смрти (2014) није технички, првенствено тонски, професионално боље остварен.

Финални акорди



 Последњи концерт 51. Мокрањчевих дана добили су ансамбли Музичке продукције Радио - телевизије Србије под вођством њиховог шефа - диригента Бојана Суђића. Сва у бојама и тонским нијансама и флуидној атмосфери, попут потресног „опроштаја од живота“ уметника на крају виталних и ауторских снага, протекла је најпре „XXII (Неотпевана песма)“ Александре Вребалов, развијена над последњим Мокрањчевим тактовима – недовршеном песмом „Зимњи дани“, чије је коначно уобличење поверено  нашој угледној композиторки средње генерације. Мешовити хор РТС - а је певао као и увек лепо, емотивно, продуховљено, свој дубоки доживљај Мокрањчеве, и према њој настале музике (коју присно носи у себи и фразира је онако како и сам дише), упечатљиво преносио на аудиторијум и тако још једном приказао врхунске квалитете нашег најбољег хорског колектива. Заокружење првом делу свечане завршне вечери припало је „Магнификату“ Џона Ратера (1945) у којем су се певачима придружили одлична солисткиња Евгенија Јеремић (у целој, богато развијеној сопранској партији, вокално пријатна, „регистарски“ изједначена и минуциозно динамички изнијансирана) и врло спреман и инспирисан Симфонјски оркестар РТС - а, уједињени сувереном руком неприкосновеног Бојана Суђића. Складно спојени, мотивисани и сигурни музичари, управо су „запљуснули“ слушаоце свежом ведрином, али и нежно - пасторалним, лирским, па и маестетичним и химничким, фанфарозно - ритмизованим расположењима. Овде би за нас могао бити и најпримеренији завршетак, премда је за посетиоcе у неготинском Дому културе, жељне оркестарског звука, пријатан доживљај сигурно био и енергично одсвиран, ефектан избор филмске музике Хауарда Шора („Господар прстенова“) и Клауса Баделта („Пирати с Кариба“), што се потврдило и овацијама на крају концерта. Доказ, да су фестивалу потребне и такве иновације, као и савремена композиторска остварења. Посебно ако успостављају везу с Мокрањцем и ону неопходну карику између прошлости и будућности, односно на прави начин промовишу опус великог српског композитора.

48. БЕМУС 2016.
КРИТИЧАРСКИ ПОЛОЖАЈ КОД НАС И У СВЕТУ
 

Не волим да поредим, поготово не када поређења иду на нашу штету, али морам, јер после 46–годишњег критичарског стажа и сарадње у готово свим нашим листовима и часописима и мом родном граду ја и ове (као и прошле године) не добијам улазнице за све концерте на Бемусу (иако сам ја једина која сам о свим концертима писала!) него за оне који су не тако атрактивни, на које бих могла и тако да уђем (већ ме и љубазни вратари у Коларчевој задужбини препознају, а организатори Бемуса – не). И за то добијам места сасвим са стране, она која су остала, па, хајде, да их уделимо и критичарки! Прошле године ми рекоше да се „снађем“ са пропусницом – као да сам студент – и шта то заправо значи? Да сте „несналажљиви“ ако на место на које сте сели дође особа са картом и подигне вас? А у иностранству?
Зову ме на фестивале (у Бајројту и у Бону) не тражећи акредитацију, само да пошаљем које бих представе (или концерте) желела да посетим. Добијам најбоља места у средини дворане и осмех за добродошлицу уз захваљивање што се интересујем за њихов фестивал (овде и то изостаје)! Да не говорим о позивима за коктеле, о честиткама за Нову годину (чак и за рођендан) – што је лепо и не тражи много труда, али говори о лепом васпитању и реду којих код нас нема!
Ипак, захваљујући пријатељима који су добили неколико карата имала сам место у пуној сали Коларчеве задужбине.

Свечано отварање



Уметнички директор Бемуса, композитор Светилав Божић, познат по својој лепоречитости и када се изражава нотама и када говори, поздравио је публику са неизбежним „Уживајте!“ на крају кратког говора. И питам се чему та реч заправо служи? Као да ће нам на „Коларцу“ полужити сладолед! А „послужили“ су нам прилично неувежбане фанфаре Ивана Јевтића и „концерт против виолине“ (како је названо претешко и презахтевно дело Јоханеса Брамса) и својеврсно опроштајно музичко писмо највећег руског романтичара, пуно бола без пребола, вероватно најтрагичније у читавој светској историји музике – „Патетична симфонија“ Петра Чајковског, уз која, никако, не могу да вежем појам уживања!
Но, када је музика започела – све ове и непрецизности језичких поштапалица па и претходне непријатности око критичарских карата – су заборављене, јер су и програм и интерпретатори били одлични! Неки ће, вероватно, замерити што на отварању нашег најзначајнијег музичког фестивала није било домаћег дела (уколико се изузму Јевтићеве фанфаре), што се ишло за тим да се удовољи публици која, ипак, највише воли музику романтизма, али фестивали и треба да се праве ради публике, да им се улепша живот и измами осмех на лицу при изласку из дворане. И то је учињено! 
(Већ неколико година уназад на Бемусу не учествује оркестар Београдске филхармоније, по чијој одлуци и зашто? Да ли су га казнили организатори или су шефови у филхармонији тако одлучили, тек публика је ускраћена за музицирање овог веома доброг оркестра). 



Част да отвори Бемус припала је Симфонијском оркестру РТС са диригентом Бојаном Суђићем и младим виолинистом Драганом Средојевићем, који је солиста једног од најпрестижнијих музичких колектива у свету – оркестра Маријинског театра у Санкт Петербургу. Они су интерпретирали Брамсов Виолински концерт у Де-дуру опус. 77, по начелима праве руске школе која култивише лепоту тона и вођења фразе у лирско-пасторалним сегментима почетног става, у племенитој мелодици Adagia, (који темом у обои подсећа на песму „О, кад бих знао пут у земљу детињства“, што је навело Ничеа да композитора назове „певачем чежње“) и у изразито играчким елементима мађарског музичког фолклора у финалу. Драган Стредојевић је приказао читаву скалу емоционалности и техничких умећа са посебним квалитетом у вајању piana и деликатних динамичких валера. Чак и у каденци коју је исписао чувени виолиниста Јозеф Јоаким који га је премијерно извео 1. јануара 1879. у Лајпцигу – виртуозитет је био у служби музичког израза. Наш млади солиста свирао је са лакоћом чак и бриљантне фигуративне украсе у финалу, без икакве агресије и грубости. Пратња Симфонијског оркестра РТС и Бојана Суђића била је адекватна и добро увежбана (на мартовском Међународном Такмичењу Музичке омладине они су пратили двојицу финалиста који су се определили за овај концерт). Простудираност партитуре била је приметнија код Брамса, него код Чајковског, у његовом тестаментном делу, најболнијој „Патетичној симфонији“ у ха-молу опус 74, премијерно изведеној 18. октобра 1893. у Петрограду, којом је дириговао сам аутор, само девет дана пре смрти. Сматрао га је „најискренијим које је икад написао“, интровертним, елегичним и ужасно драматичним. Веома је тешко уронити у све сложености ове крајње исповедне партитуре и њене главне карактеристике ипак су представљене адекватно и доживљено. Али све оне финесе бриљантних солистичких одломака појединих инструмената и инструменталних група са брзим пасажима, тремолима и виртуозним фигурацијама, са сталним променама ритма и агогике, са бујицом разнородних, а изванредно сливених емоција у јединствено и крајње речито звучно ткиво – музичари из оркестра РТС – ипак нису досегнули.

Мушки хор „Оптина пустиња“



У ствари то је камерни вокални октет основан пре две деценије у Санкт Петербургу. У трећој вечери Бемуса представили су се у Коларчевој задужбини под вођством Александра Семјонова, са изврсним басом профондом Владимиром Милером, нашим старим знанцем из Хора „Глинка“, који је солиста и Маријинског театра. У његовим солистичким деоницама (Чесноков: „Спаси Боже људи твоја“, „Блажен муж“, „Легенда о 12 разбојника“, „Архијерејски вход“, „Стењка Разин“, „Гори, гори, моја звездо“) чули су се чак и аликвотни тонови над његовим моћним и јединственим гласом. И сви остали чланови имали су и солистичке улоге, мада ансамблу није циљ да истакне поједине гласове – који су прелепи (сви су професионални музичари и распон гласова је огроман од контратенорских висина до понора баса профонда), него да се, као у техници мозаика, укомпонују и слију у јединствено звучно ткиво. Савршено су изконтролисали гласовне волумене не допуштајући да делују грубо, напротив, остављајући у сваком тренутку утисак савршене избрушености, хармоничности, музикалности и посвећености. Први део њиховог програма био је у славу Бога, у дивној сливености гласова и савршеној интонацији, без јубилусних украшавања, са псалмодичким солима над врло покретљивим исоном и одлично постављеном међусобном балансу, складном, прожимајућем. Без икаквих егзалтација, чак ни молитвеног патоса они су успоставили и емитовали крајњу чистоту са којом и треба стати пред Господа. (У манастиру „Оптина Пустиња“ својевремено је тражећи управо унутрашњи мир боравио једно време и Фјодор Достојевски; у нашем, скривеном од сваке буке, а само на двадесетак километара од Ваљева, у манастиру „Пустиња“ – боравила је наша највећа поетеса, Десанка Максимовић).
 У другом делу програма изведене су световне композиције највећих руских аутора, са великом скалом динамичке разноликости и емотивног набоја. У Глинкиној „Венецијанској ноћи“ били смо уљуљкани ритмом баркароле, у „Бумбаровом лету“ Римског-Корсакова савршено осетили његов зуј. Свој програм су завршили са композицијом „Једнолично звоне прапорци“ – али њихово музицирање сасвим је одударало од сваке једноличности.



Ауторски концерт Вере Миланковић



Композиторка и пијанисткиња Вера Миланковић често је своје стваралаштво везивала за клавирски звук; Њен Други клавирски концерт незаборавно је интерпретирала још пре двадесетак година Маја Рајковић. Префињена и сензибилна озвучила је једанаест љубавних песама Милана Ракића. Сада се ауторка обратила млађем узрасту, без моћне акордике и широких мелодијских легата, у једном посебном микрокосмичком музичком сазвежђу намењеном деци. За њу су она била већ много пута инспирација и Хор „Колибри“ и ђаци нижих музичких школа „Лисински“ и „Коњовић“ радо свирају и певају њене ноте.
Овога пута, после „Позоришпних фанфара“, посвећених јубиларној годишњици Шекспировог рођења, у извођењу Београдског дувачког оркестра и диригента Владимира Мустајбашића (увежбанијих од „Фанфара“ Ивана Јевтића на отварању Бемуса) чули смо седмогодишњу пијанисткињу Нику Глишић, у „Concertu per I bambini“ која је свирала напамет и сјајно комуницирала са оркестром, што је у њеном узрасту потпуно неочекивано, оживљавајући у игри синкопа хуморни дух близак Прокофјеву. Тринаестогодишњи Душан Дачић интерпретирао је „Класични концерт“ (који и по духу и уметничком руху подсећа на поједностављеног  Моцарта, са упливом бројних ударачких инструмената који, ипак, не оптреречују партитуру гломазношћу) и „Кончертино“ (написан у народском духу, са ритмовима 5/8 и 9/8 са којима се млади пијаниста одлично сродио). Оба извођача припремила је дугогодишњи угледни педагог Злата Малеш (из чије су „уметничке радионице“ изашле и сестре Бизјак), која музику Вере Миланковић сматра генијалном и која је успела да своје одушевљење пренесе и ђацима. Први део концерта био је намењен младим извођачима (сличне албуме за децу налазимо и код светских композитора – Шумана, Чајковског, Дебисија), други је био за децу слушаоце, својеврсни пандан Бритновом „Водичу кроз оркестар“ и „Пећи и вуку“ Сергеја Прокофјева. „Гусари из кутије“ Вере Миланковић представиле су је и као драматурга (заједно са редитељем Александром Николићем), а уз глумицу – девојчицу Јелену Велковски открили смо и нов талент за глуму нашег доктора музикологије, Александре Паладин, која је,као и у свему што ради показала срчану ангажованост, шарм и крајњи професионализам.
Музичко вођство Симфонијским оркестром Уметничког ансамбла МО „Станислав Бинички“ било је поверено њиховом дугогодишњем диригенту Павлу Медаковићу који је и овом приликом као и у много година и у много наврата пружио младим извођачима подстицајну и охрабрујућу подршку.

Опера „Сутон“ у Мадлениануму



Чуди ме да композитор истанчаног сензибилитета који је и сам написао оперу – „Меланхолични снови грофа Саве Владисавића“ – Светиуслав Божић, уметнички директор Бемуса, ње ставио Христићеву оперу „Сутон“ на отварање нешег најеминентнијег музичког фестивала. Она у свим сегментима то с пуним правом заслужује: дело је нашег славног композитора, диригента, професора и академика, друга је српска опера у историји музике (после једночинке “На уранку“ Станислава Биничког). Он је био прави човек позоришта: само у десетак последњих година живота дириговао је преко две стотине представа своје „Охридске легенде“. Са годинама његова оркестарска палета је постајалка све раскошнија и истанчанија. Опера „Сутон“ натопљена је духом и атмосфером старог аристократског Дубровника и управо то су аутори поставке у Мадлениануму успешно пренели на сцену. Остварили су читаву скалу дубровачких госпара, охолих, а у корену давно трулих, који живе своју фиктивну стварност у давној прошлости, како их је у „Дубровачкој трилогији“ чији је други део преузео Христић за либрето своје опере, описао Иво Војновић.
Од почетних филигранско-импресионистичких тактова Увертире диригенткиња Весна Шоуц је савесно и простудирано проучила и поставила ову емоцијама пребогату а привидно уздржану партитуру пуну боја с једне стране раскошне позноромантичарске музичке палете, с друге стране тананих, импресионистичких, да дочарају оне најсуптилније трептаје у души главне протагонисткиње, Павле. Њу је доиста маестрално дочарала и глумом привидно скученог геста, какав и одговара припадници вишег друштвеног аристократскг сталежа, а гласом изванредне лепоте у свим регистрима, изражајног и моћног (и када се њени искази крећу „иза рампе“, у дну позорнице) – Душица Бијелић. Као да је и сама одболовала носталгични „мотив туге“ (који прати осму сцену и дует са Лујом) и која завршава меланхоличним акордима сутона. Др Тијана Поповић упоредила ју је са ликом Дебисијеве Мелисанде, јер их обе прати осећање беспомоћности, недостатак снаге, стање сете и туге, препуштање судбини и спољашњим надреалним утицајима. Достојног партнера Душица Бијелич је имала у рељефно оцртаном лику мајке Маре (посебно у ИВ и XИИ сцени) коју је изванредно представила у свим детаљима Наташа Јовић Тривић, не само гласом изузетне лепоте него и отменим држањем, ходом, мимиком умереног геста. Уопште, о свему се водило рачуна, чак и о фризурама и ципелама које су осмишљене у складу са епохом. Капетан Лујо (Ненад Чича), који је у односу на њих две инфериоран лик, имао је свој блистави, готово белкантистички раскошни тренутак у арији „Били смо деца“ у осмој сцени. И сви остали учесници представе заслужују највише оцене (Драгана Поповић, Бранислава Подрумац, Александра Ангелов, Алекса Васић, Љубомир Поповић, Миодраг Д. Јовановић); изнад свих редитељ и сценограф Небојша Брадић који је своје потезе зналачки прилагодио статичности самог драмског ткива. Балетски дивертисман, у трајању од двадесетак минута, унео је свеж дах у атмосферу у којој царује прошлост, онај неопходни музичко-сценски контраст и у музичком језгру које се ослања на израз рококоа и у маштовитим, колоритним, карневалским костимима које је осмислила Марина Меденица. Кореограф Марија Јанковић Шеховић није се концентрисала само на овај сегмент представе, него је разиграла и оперске извођече, који су у ритму менуета сјајно увели у балетски сегмент.
Сам Христић није у својој опери могао имати узоре у колегама – земљацима. Није их ни било, са изузетком прве опере Биничкпог, која је стилски у сасвим другачијем руху. Али, с обзиром да је његово музичко образовцање било широко постављено, да је био упознат са свим тековинама највећих оперских школа Италије, Француске, Немачке и Русије, он је знао да из сваке од њих узме најбоље и да то прилагоди сопственом стваралачком језику који је притом остао оригиналан и потпуно особен. Тако је управо овај кореографско-оперски контраст подсетио на онај пучинијевски између првог (интимног, лирског) и другог чина (бучног, световног) његових „Боема“. Арија Луја „Вај, како то боли“, по стиховима Дучићеве поеме „Снови“ такође је пучинијевска, искрена и једноставна; богата оркестарска партитура (једва је смештено педесетак инструменталиста у „оперску рупу“) на сјај оркестарских сегмената из оперских партитура Рихарда Штрауса; бесконачни мелодијско-драмско-оркестарски ток на један од главних принципа Вагнерове оперске реформе (уз симфонизацију опркестра и примену лајтмотива који су такође спроведени); лагодни шарм рококоа и балетски сегмент на балет, што је у француској опери почев од Лилијевих времена био неизбежан. Ипак, нема Лујевих морнара (као у Вагнеровом „Холанђанину луталици“), нема народа на дубровачким улицама – Христић је то свесно избегао како би се и сам (а и пажњу публике) концентрисао на суптилну психолошку драму, на „импресионистичкој варијанти веристичке музичке драме“, тј. на „лирској музичкој драми веристичког призвука“ и „женској опери“, како ју је у својим продорним музиколошким проучавањима окарактерисала Др Бранка Радовић.
Сам композитор је о „Сутону“ рекао следеће:
„Гледао сам, пре свега, да дело напишем тако да буде приступачно и јасно. Да га разуме шира публика, да на њу што снажније делује, а да његова техничка обрада задовољи оних десет петнаест стручњака што ће бити тамо“.
После премијере у Мадлениануму уверена сам да су његова очекивања у потпуности испуњена.

Бемус на великом платну

Заслугом Кинотеке видели смо снимке оперских представа са Фестивала у Екс-ан Провансу 2016. године; првобитно најављена Дебисијева опера „Пелеас и Мелисанда“ замањена је „Краљем Едипом“ и „Симфонијом псалми“ Игора Стравинског, што је штета, заправо, било би боље да је уместо друге, Моцартове „Cosi fan tutte“ (Тако чине све), која је имала своју поставку у „Мадлениануму“ и коју смо могли да видимо и чујемо и приликом гостовања Бечке државне опере у Сава центру, а на Бемус и у наш град чини ми се први пут (бар о ових пола века колико интензивно пратим опере) стигла би једина опера највећег представника импресионизма.

„Oedipus Rex“и „Симфонија псалми“Игора Стравинског



Али, било је изузетно задовољство за оно мало публике која је дошла да упозна оперско-ораторијумски опус руског композитора, диригента и пијанисте, једног од најутицајнијих аутора XX века, познатог по стилској разноликости, чији су му балети („Жар птица“, „Петрушка“ и „Посвећење пролећа“) прибавили светску славу. Опера-ораторијум о „Краљу Едипу“ оживела је у редитељском руху Питера Селерса, са Филхармонија оркестром и удруженим хорским ансамблима којима је дириговао Еса-Пека Салонен. Насловног јунака маестрално је тумачио статични (како сам текст захтева) лирски тенор Џозеф Кајзер, Јокасту изванредна мецосопранисткиња Виолета Урмана.
Верујем да је свим читаоцима „Музике класике“ позната ужасна судбина  Краља Едипа, чији је легендарни лик оживео у свом делу славни Софокле (као другу од три своје тебанске трагедије), који је за њу добио 467. године пре нове ере у граду Дионису другу награду (Есхилова драма била је првонаграђена). Ипак, Аристотел је сматрао да Оedipus Rex“ најбоље одговара „рецепту“ за то како треба да изгледа драма; Витман – да је Софоклова суптилност маестрална, да Едип незаслужено пати без своје кривице (у грчкој писаној форми, нарочито у трагедији, судбина је била тема која се често јављала као водећа). ER Dods (ирски научник и писац Ерик Робертсон који се увек потписивао псеудонимом ER Dods) упоредио га је са Исусом. Фројд је ову жртву судбине, без слободне воље сматрао актуелном и у свом времену, јер први сексуални нагон води према мајци, а мржњу усмерава према оцу. Бернштајн је „Цара Едипа“ сматрао сјајним делом неокласичног периода Стравинског, повезујући почетни мотив од четири ноте у хору са цитатом у Вердијевој „Аиди“, мислећи да је идеја „моћи и сажаљења“ паралелна у обема, мада су садржаји сасвим другачији. И Хиндемит је овим делом био одушевљен.
Легенда о Едипу је неколико пута филмована, писац Габријел Гарсија Маркес довео је причу у савремено колумбијско окружење, а Стравински ју је увео на оперску позорницу уз помоћ Жана Коктоа који је на основу Софоклове трагедије написао либрето на француском, а онда га је кардинал Жан Данијелу превао на латински, док се нарација врши на језику публике.
Премијера је била у Паризу 30. маја 1927; представом је дириговао аутор (следеће године у Бостону је била америчка премијера).
Сам Стравински почео је о Едипу да размишља већ од 1920, а записивање је кренуло пет година касније, на повратку из Венеције у Ницу, када се зауставио у Ђенови. Сматрао је да је „језик његовог срца“- руски – неупотребљив, а француски, немачки и италијански су му били страни по темпераменту. Желео је универзалну фабулу, чије тумачење не би морао да разрађује до танчина. Позвао је Коктоа на сарадњу, објашњавајући му да не жели драму акције, већ „мртву природу“, како је рекао, без конвенционалних арија и речитатива. Кокто је био стрпљив сарадник, читав либрето је два пута исписао. Композитор је замислио да се приповедач креће на сцени како би се издвојио од осталих ликова јер се људи овде не обраћају један другом покретима већ речима. Тиме је сматрао да се трагедија концентрише на фатални развој који је у ствари њен смисао. У једној њујоршкој поставци Роберта Едмонда Џонса коришћене су лутке, што се Стравинском веома допало. Ја сам 1982. видела „Краља Едипа“ у овом граду са маскама, што је била композиторова првобитна идеја и компоновао га је као поклон за двадесетогодишњицу Ђагиљављевих Балета, али је по мишљењу кореографа то био „језовит дар“ (un cadeau trés macabre).
Стравински је. као и Софокле у својој драми, користио ритмичку статичност, служећи се метрикама дактила и анапеста, сматрајући да су ритмови главни извор драмске напетости, инсистирајући на савршеној прецизности, чак и у мелизматичним расцветавањима.
Композитор је рекао да воли целокупног свог „Едипа“, чак и Гласникове фанфаре које су га подсећале на трубе из „20th Century Foxa“ (мада је више волео верзију партитуре из 1948. године). Ипак, мрзео је Говорникову бесмислицу „Пада, пада, одозго“ (Il tombe, il tombe de haut) – питајући се као да може да пада одоздо упркос земљиној тежи – а и финално „Волели су те“ (оn t'aimaiti) сматрао је „најувредљивијом од свих фраза“ и „сентименталном мрљом потпуно страном стилу тог дела“.
Он је био перфекциониста; стрпљиво је прерађивао своја дела, дотеривао их и мењао, тражећи и од извођача врхунске домете. Ја сам била срећна и овом приликом, као и пре три и по деценије да се поново сусретнем са овом чудесном и јединственом опером.
Исте вечери приказана је и његова „Симфонија псалама“ за хор и оркестар, коју је француска телевизија директно први пут емитовала 17. јула ове године. Дело је Стравински написао 1930. као поруџбину диригента Сержа Кусвицког који је желео да нарученим делима увелича педесетогодишњицу Бостонског симфонијског оркестра. Било је спој симфоније и духовне кантате по стиховима из „Давидових псалми“; првобитно га је замислио на црквено-словенском језику, али касније је компоновао на латинском. Сва три става изводе се attaca, у необичном оркестарском саставу, без виолина, виола и кларинета, са повећаним бројем удараљки и са два клавира, са полифоним мајсторством двоструких фуга и стрета. Нараторка на почетку композиције саопштава: „Све што дише нека хвали Господа!“ Моје похвале иду организаторима Бемуса који су нам омогућили сусрет са овим сјајним делима Игора Стравинског.

 „Cosi fan tutte“ Волфганга Амадеуса Моцарта

    Макс Регер и Исидора Секулић мислили су да је „највеће музичћко чудо које је земља видела  - био Моцарт“, Шуберт – да је „бесмртни Моцарт бескрајно много благотворних одраза једног бољег, лепшег и светлијег живота утиснуо у наше душе“, а Вагнер је „веровао у Бога, Моцарта и Бетовена“!
Није чудо што је нашу Исидору Секулић над силином својих композиција подсетио на „маленог египатског принца над којим се наткриљује читава пирамида“! Као клавирског и виолинског виртуоза познавала га је читава Европа! Научио је латински, француски и италијански. Читао је Шекспира, Молијера, Метастазија, Фридриха II, Мозеса Менделсона (чувеног филозофа, деда Феликса Менделсона). Привлачила га је и математика, посебно алгебра. Његова радозналост била је универзална.
И његова љубав, као и он сам, била је вулканска.
А Моцартову музику, упркос свему – никада није напустила ведрина пуна оптимизма и лепоте у свакој ноти.
Ромен Ролан је са поетским надахнућем писао:
„Моцартова душа је младалачка, префињена, понекад чак претрпана нежношћу и хармонична – и он пева о својим мукама у добро ритмизованим и изосећаним фразама, којима на крају препушта да га уљуљкују с осмехом на уснама, усред суза, у милине његове уметности и властитих опојности. У томе је контраст те расцветане душе и тог сувереног генија који чини неизрециву драж тих музичких поезија“.
Бернар Шо, који је и сам писао музичке критике на преласку из XIX у XX век изврсно је приметио да мада су Моцартове композиције последња реч XVIII века, три његове последње опере најављују долазак музике наредног романтизма.
А међу његовим операма најиталијанскија и највише буфа била је „Cosi fan tutte“ (чији се и наслов ретко преводи – „Тако чине све“), за коју је Алфред Ајнштајн у својој обимној биографији о Моцарту рекао да „особе које нису у стању да прихвате ову оперску реалност не би уопште требало да иду у позориште“ . У усхићењу он даље пише:
„Ова опера се прелива у свим дугиним бојама као какав блистави мехур од сапуна, с бојама буфонерије и пародије, с искреним и лажним осећањима. Овом је поврх свега додана и боја чисте лепоте“.
Сматра се да је садржај истинит, да се по неким изворима догодио у Трсту, а по другим подацима био је опклада једног бечког богаташа. Либретиста је био Лоренцо да Понте, уметник са врло необичном биографијом, чије је право име било Емануеле Конељијано, а који је узео име бискупа који га је покрстио и који је преузео бригу око школовања и његовог и његове двојице браће. Постао је опат, па професор „gramaticar inferiorae“ у Тревизу; из Венеције је прогнан због скандала са удатом женом; отишао је преко Дрездена у Беч, у нади да ће наследити Метастазија, који је умро 1782. Салијеријева опера „Школа за љубоморне“ и његова препорука отворила му је врата „Италијанске опере“ у Бечу  и он је постао позоришни песник. Ту је упознао и Моцарта и тако је започела њихова плодна уметничка сарадња овековечена у операма „Фигарова женидба“. „Дон Ђовани“ и „Тако чине све“. Мада је садржај фриволан (иако се у њему уочавају и елементи мита о Кефалу и Прокриди, познатом из Овидијевих „Метаморфоза“) музика пршти комичним елементима али и танано протканом лириком а местимично и патетиком. Певачки је то једна од најзахтевнијих Моцартових опера, права је ансамбл-опера са секстетом, квинтетима, терцетима и дуетима. Сваки од четворо солиста има по две арије. Водеће личности морају бити веома младе (по либрету имају само петнаестак година) а морају да покажу и велико техничко мајсторство, посебно колоратурка Фјордилиђи, чији је распон у аријама од малог А до Це 3, мада су и роле Дорабеле и Феранда писане у јако високој тастатури. Дон Алфонсо, покретач читаве интриге, типичан је буфо-бас. И инструментални захтеви су веома високи, што се чује већ од првих тактова увертире, која има јасан тонални план. И читава опера проткана је лепотом оркестарских деоница нарочито у деликатном третману дувачких инструмената, у ритмичкој разиграности, разноврсности и суптилности и у хармонском рафинману.
Oва типична двочина buffa први пут је изведена 20. јануара 1790. у Бургтеатру у Бечу. Нова производња Фестивала Екс-ан-Провенса
била је у копродукција са Барокним оркестром из Фрајбурга и Хором Опере Кејптауна  Редитељ је био Кристоф Оноре, диригент Луј Лангре, а у солистичким улогама смо слушали Рода Гилфрија, Махуела ди Пјероа, Хоела Приетоа, Ленеке Рујтен, Кејт Линдзи и Сандрин Пијо.
(Није на одмет напоменути да су цене карата биле  270 €, 180 €, 150 €, 120 €, 55 € и 30 €, а да је заомладину цена улазнице била 9 €; наша публика могла је да ову поставку чује и види за само 200 динара; па опет, сала је била полупразна).


Како савремена оперска сцена захтева не само лепе гласове него и лепе извођаче (што је тражио својевремено и Вагнер) јер опера и јесте доживљај за сва чула и треба да задовољи и аудитивно и визуелно -  извођачи су били млади – јер то тражи и оперски либрето – и њихова невиност потпуно је у складу са њиховим узрастом и временом догађања, а и Моцартовом музиком која је суптилна и чиста, али и хуморна и као и обично написана са божанском искром.
У жељи да се осавремени тај сиже аутори ове поставке сместили су радњу у садашњост у простор око војне касарне поред кога „ординирају“ жене сумњивог морала, које су црнкиње, као и хористи, па чак и вереници Дорабеле и Фјордилиђи приликом маскирања преоблаче се у црнце. Од почетка над делом се успоставља као својеврсни лајтмотив, као лебдећи обавезни део бруталност и агресија које никако не иду уз нежну Моцартову музичку палету, па су у складу са тим и сестре прилично разголичене у шорцу и са дубоким дехолтеом (у једном тренутку Дорабела се и обнажује до струка!) а њихова превара иде чак и до општења са три партнера! То никако не иде уз Моцартову музику, готово да је вређа, али ипак, ништа не може умањити њену лепоту, па ни оваква „осавремењивања“ која припадају области егзибиционизма и удаљавају од уметности уопште, па и од музике саме.

Панонска филхармонија

Права је штета што концерт Панонске филхармоније из мађарског града Печуја са диригентом Балашом Кочаром и пијанистом Гергејем Богањијем није одржан у оквиру Бемуса, тим пре што тог дана на фестивалу није било никаквих догађања а и била би то прилика да се поред домаћих оркестара чује и један из иностранства.
Обележевајући сећање на Мађарску револуцију из 1956. они су у Коларчеву задужбину дошли са херојско-националним програмом, на чијем се почетку нашла Бетовенова Увертоира „“Егмонт“ – јер како је с правом запазио Леонард Бернштајн  - његова музика примењива је увек и свуда, у свим приликама. „Егмонт“ је написан 1809, по поруџбини бечког Бургтеатра као сценска музика за Гетеову драму. До данашњих дана на концертним подијумима задржала се једино Увертира, снажног драматског набоја, у којој је концентрисан музичко-литерарни садржај о борби Фламанаца на челу са Егмонтом против тираније Војводе од Албе, у напетом дијалогу гудачких и дувачких инструмената. Посебно упечатљива била је химнички интонирана кода у лименим дувачким инструментима.
Пијаниста Гергеј Богањи интерпретирао је Први концерт у Ес-дуру Франца Листа са великим артистичким замахом у потпуно романтичарском светлу централне теме при свим њеним ритмичким и мотивским варијантама. (На премијерном извођењу овог дела 1851. у Вајмару солистичку деоницу је свирао аутор, а дириговао је Берлиоз).
На крају концерта чули смо најзначајније оркестарско дело Беле Бартока „Концерт за оркестар“ које се надовезује на стил и естетику позноромантичарске симфоније, како на епско-драмски ток, тако и на мелодијско богатство тема. Гости из Печуја сјајно су представили динамичке и агогичке супротности, благо провучени цигански призвук (у почетном ставу), играчке елементе у другом (у коме су флауте и трубе наступиле у паралелним секундама над тремолом виолина), елегичну мелодију у обои у трећем, контрасте мађарских и румунских фолклорних карактеристика у четвртом и весели финале пун бљештаве виртуозности из кога израста моћна четворогласна фуга.
Ово дело Барток је написао по поруџбини Бостонског симфонијског оркестра и чувеног руског диригента Сергеја Кусовицког 1943. године, Било му је 62 и две године касније је преминуо. Сам је о овој својој тестаментној композицији написао:
„Опште расположење дела, изузев веселог другог става, развија се у постуипном мењању од озбиљног првог става и тужне посмртне песме трећег, ка животности финала“.

Војвођански симфонијски оркестар



Новосадском Војвођанском симфонијском оркестру часопис „Музика класика“ доделио је 2014. године награду за оркестар године. На концерт на Бемусу дошли су са бугарским диригентом Емилом Табаковим и виолончелистом из Ћуприје Драганом Ђорђевићем који је интерпретирао Први (од два) концерт у Ес-дуру Дмитрија Шостаковича, који је у оба ова дела тесно сарађивао са својим пријатељем из студентских дана у Москви Мстиславом Растроповичем коме су, уз једину Сонату за виолончело и клавир, ове композиције и посвећене.
Наш изузетрно талентовани виолончелиста сјајно је проникао у саму суштину дела, од почетног мотива од четири тона, за који је аутор рекао – „узео сам малу тему и покушао сам да је разрадим“ – маштовито је развијајући на различите начине до трансформисане песме „Сулико“ у последњем ставу. Тежиште дела је, ипак, у два централна спора става чија је лирика тамна и исповедна и у коју је доживљено уронио Драган Ђорђевић постижући и сам својим инструментом крајње деликатни, готово астрални звук којим га је пратила у високим флажолетима и челеста на крају другог става, на који се надовезала најпре медитатива, а потом паганинијевски бравурозна Каденца, која се атака преточила у  вихорни Финале.
У другом делу Емил Табаков је напамет дириговао обимну Другу симфонију у е-молу опус 27 Сергеја Рахмањинова која је наставила раскошним оркестарским путевима Чајковског откривајући сво богатство његове инструменталне палете, при чему су новосадски музичари приказали увежбаност, изражајност и поседовање ритмичког нерва, обликујући медитативне, свечане, маршевске карактере појединих одељака (мада је међу њима било и оних на граници сентименталности, посебно у трећем ставу, који је на моменте подсећао на звук Мантованијевог оркестра).
Композитор је неколико пута прерађивао ову партитуру и 8. фебруара  први пут је и дириговао Другу симфонију  у Санкт Петербургу, коју је посветио свом земљаку и колеги, теоретичару и педагогу Сергеју Тањејеву. Ова композиција донела је Рахмањинову Глинкину награду.

Двојица руских пијаниста

Двојица сјајних руских пијаниста својим изванредним интерпретацијама обогатили су овогодишњи Бемус!     

Борис Березовски



Московски пијаниста Борис Березовски, добитник Златне медаље на Такмичењу „Чајковски“ кога је „The Times“ окарактерисао као „музичара очаравајућег виртуозитета и невероватне снаге“ поново је одушевио публику 48. Бемуса. Како излази на сцену, једноставно, без уметничке помпе и дугог клањања коко би што више уживало у аплаузу, тако и свира потпуно једноставно чак и најсложеније техничке бравуре и бујице густих акордских блокова. Имао је потпуно скоковит програм и што се националности тиче (Немац, Мађар, Норвежанин, Италијан и разуме се Рус) и што се односи на стилске карактеристике дела (од преткласичарских и класичарских преко романтичарских до музике XX века). И у свима је показао суверену удубљеност у дело, у епоху, потпуно владање техничким и свим осталим проблемима.
Бетовенова 13. Sonata quasi una Fantasia у Ес-дуру опус 27 број 1 изведена је готово хајдновски чисто, у јединству опречних садржаја ставова који су се надовезивали атака у огромном градационом не само динамичком луку него и у темпу, акцентуацији, игри синкопа и non legata, налик на какву импровизацију а ипак у чврстом сонатном облику који се појављује тек у финалном, четвртом ставу. Потом смо чули Бартокову Сонату из 1926 у којој преовлађује типична робусна акордска грађа, обогаћена сплетом народских мотива у финалу који по техничком третману местимично подсећа на Милојевићеве „Ритмичке гримасе“. Као супротност акордско-ритмичком клавирском ватромету Бартокове Сонате следили су нежни одломци Григових „Лирских комада“ и пар чембалски дозираних соната Доменика Скарлатија.
Ипак, најсјаније тренутке Борис Березовски имао је у раскошном и маштовитом приповедању руских скаски клавиром у „Думки“ Петра Чајковског и још више у чудесној свити из балета „Петрушка“ Игора Стравинског, која је врвела од полиритмије, полифоније и битоналности, од емоција сваке врсте, од срчаности, нежности, слабости и бруталности, живописности и животности, вашара у предграђу Петрограда за време покладне недеље.

Дмитриј Маслејев



Прошлогодишњи лауреат XV Међународног такмичења „Чајковски“ Дмитриј Маслејев – по једногласној одлуци жирија добио је најласкавије оцене руских критичара, који су нагласили „владање свим клавирским техникама, спонтаност стила, осећај за форму...“ Свој концерт на Бемусу започео је са четири сонате Доменика Скарлатија (од преко шест стотина) дочаравајући чембалски звук преткласике, трилерима, брзом репетицијом тонова, бројним орнаментима и виртуозним елементима. За крај програма изабрао је једну од највратоломнијих Листових композиција – „Игру мртвих“, одушевљавајући публику узлазним и силазним глисандима, прштећим октавама, непревазиђеном бриљантношћу – показујући колико је његов пијанизам универзалан – од перласто-прозрачног Скарлатијевог рукописа до густих акордских и пасажних блокова Листове моћне палете.
Ипак, као и Березовски, био је најупечатљивији у руским делима!
Чули смо три прве сонате Сергеја Прокофјева, пуне немира, слутњи и резигнација, са преплетима руку, са интевизирањем forte динамике, са екстатичним, али и неоромантичним па и хуморним узлетима. Посебно упечатљива била је Трећа соната, са концентрацијом на једноставачни облик, која је настала прерадом једне сонате из школских дана, у којој је акумулирао напрегнута и узнемирена осећања. По својој сажетој форми блиска је првој, такође једноставачној сонати, али је од ње романтичнија и слободнија. Подсетила ме је по згуснутом језгру и на неке сегменте „Несталних визија“, које су такође настале око 1917. године.
У другом делу програма чули смо Маслејевљев избор из опуса Рахмањинова (Елегија, Прелудијуми, Етиде-слике, Фрагменти, Полка), који је и сам био један од најсјајнијих пијаниста XX века у чијим делима је спој компактности, прозрачности и наратовне бајковитости. Млади руски пијаниста свирао их је незаборавно, откривајући у сваком комаду читав спектар емотривних боја, ширину тематских мисли, хармонску тајновитост и страственост израза.

Баварски камерни оркестар



Баварски камерни оркестар из Бад Брикена, који је основан 1979, дошао је на Бемус са двоје сјајних београдских уметника који за собом имају светску каријеру, виолинистом, уметничким вођом и концертмајстором Сретеном Крстићем и пијанисткињом Наташом Вељковић, која је стасала од својевремено нашег највећег „чуда од детета“ до зреле уметнице која, по мом, свира Моцарта најбоље на свету. Поред тога, она увек интелигентно бира програм, узимајући дела класике и раног романтизма која највише одговарају и њеној крхкој конституцији и уметничком сензибилитету. Овога пута определила се за Други Шопенов концерт у еф-молу којим се композитор представио 26. фебруара у сали Плејел без оркестарске пратње (повремено је и нама Наташино изванредно музицирање побуђивало жељу да слушамо само њу, нарочито у трећем ставу, где је долазило и до емотивног, па и ритмичког размимоилажења). У Паризу су Шопена задивљено слушали Лист, Менделсон и Хелер – који је написао: „има душе у његовим мелодијама, имагинације у његовим фигурама, а свуда оригиналности“. Управо таква је била интерпретација наше пијанисткиње – племенита, узвишена, чиста, искрена, интимна, топла и елегантна. (Концерт је Шопен посветио контеси Делфини Потоцки, која је на његов позив дошла да му пева неколико сати пре његове смрти).
У другом делу концерта Баварски камерни оркестар је показао знатно веће умеће – прецизност, увежбаност и изражајност. Чули смо четвороставачну Свиту Френка Бриџа, најзначајнијег енглеског аутора камерне музике пре Мајкла Типика. И сам је био и диригент, виолиниста и виолиста, члан неколико гудачких квартета, те је и његово познавање гудачких ансамбала вишеструко и изванредно.
Уметнички квалитети овог ансамбла још више су дошли до изражаја у интерпретацији Бетовеновог 11. квартета у еф-молу опус 95, коме је сам композитор дао назив „Озбиљни“, напомињући да „и брзи скерцо има бити 'озбиљан'“. „Озбиљно“ је било и извођење овог последњег дела пре групе „позних квартета“, који је аранжирао за гудачки оркестар Густав Малер, проучено, студиозно и прецизно, од унисоног излагања главне теме првог става, преко двоструког фугата у другом, пунктираних ритмова и синкопа у трећем до тријумфалне Коде поја подсећа на завршне тактове његове Увертире „Егмонт“, која је настала исте 1810. године и била написана у истом тоналитету.

Оркестар школе за музичке таленте из Ћуприје

На крају Фестивала чули смо Оркестар школе за музичке таленте из Ћуприје, који проведу читаву деценију у овој јединственој установи интернатског типа. С правом су организатори Бемуса одабрали овај оркестар чији су чланови показали колико у школи владају не само талент, него и дисциплина и рад – а без тога се не постижу овако велики резулатати. А поред тога, како је говорио Бајрон – „Дани наше младости, то су дани нашег сјаја“ – те је и њихов програм изведен сјајно! Свирали су стојећи (а такви оркестри имају другачији звук од оних „седећих“), без диригента са чудесно музикалним и потпуно посебним виолинистом Романом Симовићем. Подсетили су ме на Оркестар школе „Тохо Гакуен“ са Далеког Истока, који је такође гостовао на једном давном Бемусу.



На почетку концерта слушали смо „Румунске игре“ Беле Бартока у којима су својим младалачким темпераментима потпуно дочарали раскош и ритмику, агогику и захукталост композиторове колористичке палете, кроз шест љупких минијатура, написаних првобитно за клавир соло (које је касније и за виолину и клавир транскрибовао Золтан Секељ, а за оркестар Артур Вилнер), које су одисале духом фолклорних мотива, али и укусом изванредне стилизације. (Притом је деоница соло-виолончела била изражајнија него у интерпретацији Баварског камерног оркестра у Шопеновом Другом клавирском концерту, у лаганом ставу).
Потом су Роман и Милена Симовић интерпретирали са Оркестром школе из Ћуприје Концертантну симфонију у Ес-дуру К 364, у шарму Моцартовско-Кундеровске непоновљиве и „неподношљиве лакоће постојања“! За почетним „манхајмским уздахом“ низале су се дивно извајане мелодије, племените и младалачки ведре. У другом ставу следили су кантабилно-суптилни дијалози солиста, а за њим - живахни рондо, пун духовитости и поцртаних ритмичких акцената. Ипак, било је тешко пратити изразит технички блесак Романовог излагања, посебно у завршном ставу у темпу Presto, где је долазило до повремених размимоилажења са оркестром.
На крају овог концерта и овогодишњег Бемуса, средњошколци из Ћушрије посегнули су за Бетовеновом Седмом симфонијом у А-дуру опус 92, са младалачким полетом, јер како је запазио сликар Делакроа – „млади се увек диве више нечем грандиозном, него рационалном“. (Једино они су то од свих својих вршњака били су стању да изведу). После свих мојих сусрета са овим ремекделом на Бетовеновим фестивалима у његовом родном граду Бону (на једном од њих слушала сам Бечку филхармонију са Леонардом Бернштајном) – ово је био једно сасвим ново „читање“ Бетовена у непоновљивој младалачкој енергији коју је наслутио још Рихард Вагнер сматрајући је „апотеозом плеса“ јер она (без изразитог лаганог става) и израста у чудесној виталности кроз бројне епизоде, нагле модулације и контрастне динамичке плохе. Не потенцирајући опречност између Аllegretta и осталих ставова, Роман Симовић је читаво дело видео и водио у смеру безграничне веселости (чак и тему Трија из Скерца која је потекла из једне аустријске ходочасничке песме) израстајући до грандиозног Финала, једног (опет да се послужим Вагнеровим размишљањима) „страсног кермеса“ у коме се чују дионизијске оргије у типично бетовенским сфорцатима главне теме на слабим тактовим деловима.
Публика је одушевљено (уз ипак непримерено звиждање и урлање) стојећим овацијама поздравила чланове Оркестра школе за музичке таленте из Ћуприје.



ArtLink ФЕСТИВАЛ

Tрећи ArtLink фестивал текао је у првој половини октобра под слоганом „Загрли музику“, са циљем афирмације младих интерпретатора. На свачаном отварању Симфонијским оркестром Радиотелевизије Србије дириговао је последњи европски студент легендарног маестра Курта Масура Лукаш Похунек из Словачке, који – као и његов отац – не запоставља ни солистичку каријеру трубача – а и диригује многим оркестрима Средње Европе. Симфонијска дела на београдском концерту интерпретирао је напамет (Еуген Сушон: Симфонијета Рустика и Роберт Шуман: Четврта симфонија у де-молу опус 120) показујући снажни експресивни набој и кохерентност кроз сва четири става која се надовезују attaca, али је у оба дела изостала дорађеност детаља, посебно у романтизираној поетици лаганих ставова.
Пољска уметница Агата Шимчевска, победница Такмичења „Хенрик Вијењавски“ у Познању пре десет година, дошла је на београдски концерт са виолином Антонија Страдиварија и партитуром Бруховог концерта у ге-молу опус 26, који (и без нота) свирају и ученици музичких школа. Као и код Иве Погорелића, ноте су јој служиле као подсетник (!?), но упркос већ богато исписаној биографији – она није на нивоу Погорелића који је управо у њеној домовини и започео свој вртоглави уметнички успон. Била је спретнија у ефектним двохватима финала, него у баладно-рафинираним звучним бојама почетног става и лирској медитацији средишњег.

У оквиру ArtLink фестивала чуо се и један од најбољих камерних оркестара данашњице који ове године прославља пунолетство – „Камерата Јаначек“ из града Остраве у коме је велики композитор чије име носи провео своје последње дане. На њиховопм челу је концертмајстор и диригент  Павел Долежал који је сигурно и музикално представио четири века музичке баштине. На првом гостовању у Београду концерт су започели Моцартовим Дивертиментом у Бе-дуру KV 137, који је заправо прерада његовог раног квартета насталог још пре композиторовог пунолетства, у време стварања опере „Лучио Сила“, са неуобичајеном лаганим ставом на почетку и карактеристикама буфо стила у финалу. Сјајни музичари овог ансамбла изванредно су дочарали ехо-ефекте, стрета и све остале особености ове младалачке али предивне партитуре. Потом је новосадски уметник са већ стећеном светском репутацијом, Роберт Лакатош, интерпретирао Бахов Виолински концерт у Е-дуру (такође из нота, као и његова пољска колегиница на отварању овог Фестивала?!) изванредно стапајући солистичку са оркестарском деоницом у почетном ставу, развијајући осећајни лиризам над остинантним басом у лаганом ставу и крепку моторичност у завршном  живахном 3/8 ронду.
У другом делу концерта чула су се дела чешких аутора: чистог музичког лиричара Јозефа Сука (коме је Дворжак био не само професор и свекар него и духовни отац његове музике) – Медитацију на стари чешки корал Светог Венцесласа опус 35а – дело доследно спроведено у складу са насловом, са обиљем носталгичних и сетних тонских боја које се развија у великом градационом луку постижући ефекат читавог симфонијског оркестра.
И најзад, доиста блистава интерпретација сјајне шестоставачне Јаначекове Свите за гудачки оркестар кроз заједничко „узимање даха“, истоветно мишљење у успостављању градација, у изградњи фразе, у дочаравању отмености Сарабанде, бриозности Скерца, певљивости Арије (са изванредним солом виолончела) – представила је изузетно богатство мотивске грађе и ове Јаначекове партитуре.\
Захваљујући нашој изузетној пијанисткињи Алиси Бешевић Буслехнер, која већ годинама живи у Аустрији и ради као уметнички сарадник на Катедри за дувачке инструменте и удараљке у Линцу, чули смо двојицу сјајних младих уметника тубиста, Мануела Мејера и Јакоба Венигвајзера који су на сцени „Раша Плаовић“ представили све могућности овог најдубљег инструмента из групе лимених дувача, конструисаног (тек) у првој половини XIX века који чак и у оквиру оркестарских дела ретко има истакнуту улогу. Овом приликом приказали су (поред аранжмана) Бахове Сонате за флауту у Ес-дуру и дела савремених аутора, концертантна Алексеја Лебедјева и Ралфа Вогана Вилијамса и минијатурна Филипа Гутмана и Софије Губајдулине и Норвежанина Ејстајна Бадсвика, који је својом композицијом за две тубе и клавир са оптимистичким насловом „Биће боље“ и са жељом да опише радост због долазећег пролећа после дуге и хладне северњачке зиме, приказао и врло виртуозно конципиране деонице пуне бриљантних украсних нота у веома проширеном регистру тубе. Београдска пијанисткиња је давала све време експресивну подршку младим тубистима и у уводним тактовима и у репликама и у моћним акордским блоковима.
На недељном променадном концерту у Великој сали Коларчеве задужбине чуо се Ансамбл АrtLink младих виртуоза са концертмајстором Камерате Јаначек Павелом Долежалом (које смо чули на Свечаном отварању), овога пута са једном пијанисткињом и петоро одличних виолиниста у ђачком узрасту, међу којима је Јана Вукићевић извела почетни став Баховог Концерта у Е-дуру (као и већ увелико афирмисани Роберт Лакатош) – за разлику од њега напамет. Посебно су се издвојили талентом, изражајношћу, бисерно чистим флажолетима и техничким умећем Милица Зулус у композицији Вијењавског „Сувенир из Москве“ и Андреј Балаж у Бериоовим „Балетским сценама“.
Фестивал младих талената АrtLink који је текао од 1. до 16. октобра завршен је у сали Београдске филхармоније учешћем двојице сјајних виолончелиста уз Камерни оркестар „Љубица Марић“ и диригента Радета Пејчића. И управо у тој завршној вечери осетиле су се огромне разлике између ова два извођачка тела: с једне стране изванредни солисти, стилски и уметнички чисти и речити а с друге – оркестар који је стасао на савременим делима и сада пред задатком да аутентично дочара класичарски рафинман (а било би примереније да је било обрнуто) – није био одговарајући саговорник госту из Мађарске и нашем изванредном 14-годишњаку Петру Пејчићу, диригентовом сину.
На почетку концерта чули смо Моцартову Серенаду број 6 у Де-дуру К 239 – „Serenata notturna“, коју је салцбуршки геније компоновао у свом родном граду за неуобичејен састав од две виолине, виоле и контрабаса, гудаче и тимпане. Ово непретенциозно дело служило је за разоноду аристократа, а извођачима није „ни слегло ни легло“, са карактеристикама тромости и местимичне и несинхроности. Сличне особине проткале су и интерпретацију Респигијевих „Старих игара и арија“ са додатком робусности уместо апартне архаичности и елеганције везане за музику XVI и XVII века која је иницирала италијанског композитора за стварање Треће свите (из 1931. године).
Како су говорили још стари мудраци – „ништа нисмо урадили ако наша деца нису боља од нас“ – и Раде Пејчић је испунио њихова надања! Његов музикални син Петар сваком нотом „Рококо варијација“ осећа фразу преносећи певљиво кроз седам варијација које се све више згушњавају  и бриљантну Коду дух рококоа али и сензибилитет позне, романтичарске осећајности Чајковског.
Тридесетогодишњи мађарски виолончелиста Иштван Вардаи интерпретирао је Хајднов Други концерт у Де-дуру рељефно и кантабилно потпуно аутентично дочаравајући композиторову природну свежину инвенције.
Фестивал АrtLink потпуно је испунио свој задатак у представљању младих талената од најмлађих, још у првој деценији до тридесетогодишњака. Одржано је седам концерата у првој половини октобра (између претпоследњег и последњег била је пауза од готово недељу дана) и препорука је да убудуће фестивал има континуиран ток, како је то уобичајено на свим и светским и нашим манифестацијама.

КРИТИКЕ

ЉУБАВНЕ НОТЕ КРАЈ КРАЉЕВОГ ДВОРЦА - СА КОНЦЕРТА НА ЗАТВАРАЊУ
29. БАРСКОГ ЉЕТОПИСА

У завршној вечери 39. Барскогљетописа, концерт је одржало четворо уходаних и усаглашених уметника из Београда, на челу са изванредним тенором Славком Николићем. Испред дворца краља Николе одјекивале су најпопуларније странице италијанских, француских, шпанских, грчких и рускихаутора, дикцијски јасно постављене, са великим емотивним и динамичким валерима. Утиску су изванредно допринеле и његове колеге: мецосопран Милица Поповић, свежег, младалачког, лепо обликованог гласа, полиинструменталиста ПетарГолубовић, који се изванредно уклопио својом хармоником, гитаром, бузукијем и балалајком у ово богато музичко путовање, тонским сенчењем сваког поднебља са великим осећањем за вокални слог, као и пијаниста еруптивног мултимедијалног талента Миодраг Чолаковић, који је и сликар, и песник, и певач, и романописац и дугогодишњи музички сарадник Славка Николића.
Концерт је насловљен са „Un amore cosi grande” (Једна љубав тако велика) и доиста, они су сваком нотом говорили о љубави, чак и када се чула само соло хармоника или соло клавир (у концизним композицијама Стевана Мокрањца – „Дунавка 1 и 2“), са читавим спектром динамичких валера чак и на скромној клавинови, казивајући о љубави српског војника и девојке са Крфа у јеку Првог светског рата, о повратку у Соренто, о „Калинки” и „Каћуши”, о ГркуЗорби, о Гранади...
Било је то вече топлине и љубави међу народима које се на најлепши начин песмама успостављају.Усклици „браво” орили су се са свих страна.

ПОСЛЕ СОНЕТА

После сонета» је маестрално обликована кореографија према мотивима Сонетног венца словеначког песника Франце Прешерна и представља плод сарадње професорског тандема кога чине Александар Илић и Наталија Ивањец са Института за уметничку игру. Перформанс је извео тим талентованих младих играчица и играча из Словеније, Хрватске, Босне и Херцеговине, Македоније и Србије у оквиру «Balkan Dance Project Vol. 2» у сарадњи са Опером и позориштем Мадленианум из Србије и Фестивалом Велење из Словеније.
Од извођења «После сонета» у Мадлениануму је протекло довољно времена да бих могао да га погледам поново. Међутим, сећања на перформанс су и даље снажна и изнова упућују на представљене погледе, емоције који мотивишу на даље размишљање о фундаменталним егзистенцијалним питањима која се постављају пред сваког појединца у савременом друштву.
 Утиске поводом перформанса ћу започети речима норвешког писца Карл Уве Кнаусгор-а: «Писати значи извући оно што постоји из сенке онога што знамо.»
Имајући у виду изворе инспирације за «После сонета», перформанс се може јасно жанровски  посматрати као драма са лирском подлогом. Увођење у тему се остварује непрекинутом флуидношћу високо естетских покрета младих играчица и играча у првим кореографским секвенцама које енергично преносе поруку проблема идентитета.
Проблем идентитета, његове бројне слојеве и питања посебно везана за процес развоја личности, постају отелотворени у сукцесивним кореографским бравурама Илића и Ивањец.
Одабране музичке нумере (посебно духовне вокалне музике), у спрези са минималистичком сценографијом и суптилним светлом, одлично прате развој теме кроз надолазеће играчке тачке; овим се практично додатно кристализују и хиперболизују идеје представљене кроз кореографију а које су теоријски утемељене у примерима склопова личности и развојним фазама истих; суптилност кореографског рада се види у креираним представама и тачкама које користе специфичне особености, атрибуте типова личности а које се црпе из модела четири развојна нивоа мотивације према McClleland-овој теорији о развоју и феномену моћи.

 Кореографија трасира кроз појединачне тачке и покрете пут којим се може пратити развој одабраног склопа личности (обрађујући, на пример, доживљај слободе, нагона).  Изузетан утисак оставља примена Лабанове методе у смислу хармоније групе приликом извођења кореографије а што истанчано истиче положај појединца у друштву, пројектовани утицај друштва као и пратеће последице по развој личности.

 На даље се фокус перформанса помера на одређене развојне фазе у емоционалном животу појединца, приказивањем унутрашњих сукоба које играчице и играчи бриљантно износе. Костими аскетске естетике одлично комуницирају са темом и прате потребу кореографије за приказивањем појединца у ослобођеној форми.  Овде се може приметити оживљавање Фројдових основних идеја које је разматрао у Сексуалној теорији.

 Обрт који се поставља пред публику доноси и отвара многа питања која чекају одговор. Третирање појма пролазности и крхкости код човека су са умећем припремљени за последње играчке тачке. У тренуцима пред спуштање завесе осмех ми измамљује симболични Ничеовски завршетак где пахуљице почињу да падају на играчице и играче.

ВОКАЛНЕ НОТЕ

Опера „Ђани Скики“

Оперска премијера у нашем националном театру припала је Пучинијевој комичној једночинки „Ђани Скики“, последњој у оквиру „Триптихона“ (уз „Плашт“ и „Сестру Анђелику“). Заснована је на причи из Дантеове „Божанствене комедије“, својеврсном пандану Нушићевој „Ожалошћеној породици“ – што говори да су тема и ликови вечни, да су заправо прототипови који постоје у свим временима. Радња Пучинијеве опере смештена је у Фиренцу, у 1299. годину – али с обзиром да су и похлепа и кривоклетство увек присутни редитељка Ана Григоровић уз помоћ костимографкиње Катарине Грчић Николић – оденула је протагонисте у савремено рухо, разиграла представу, учинила је динамичном, допадљивом, пријемчивом. Мада је сам композитор говорио – „мучно је трагање за једним либретом“ – он је и овом приликом, заједно са либретистом Ђоакином Форцаном, створио сјајну музичку гротеску изванредно извајаних оперских ликова. Оба диригента, и гост из Италије Ђузепе Аквавива (на премијери) и „наше горе лист“ – Ђорђе Станковић (на репризи) – сјајно су водили ову представу живог духа и темперамента, која местимично, по редитељским потезима подсећа на легендарну комедију „Буба у уху“ у Југословенском драмском позоришту која већ више деценија живи на матичној сцени; ја бих искрено желела и Пучинијевој једночинки тако дуг и успешан век!
Насловну ролу на премијери и тумачио Вук Зекић, на репризи Алекса Васић – који га је играо и пре десет година, на поставци из 2006. Обојица имају моћне, младе, свеже и лепе гласове; ипак, Алекса Васић је више срастао са ликом, његова глума била је спонтанија, његова имитација старачког гласа Буоза Донатија уверљивија и успевао је да нас више придобије да будемо на његовој страни, да не дозволимо да га кривоклетство одведе у осми круг пакла. Што се осталих судеоника тиче, премијерна Лаурета – Софија Пижурица – била је примеренија лику а и (с обзиром на већ умногоме стећено сценско и певачко искуство) допадљивија, упечатљивија. Њој је припала и најлепша арија у читавој опери – „О mio babbino caro“ (O мој драги татице), јединој која је надживела и превазишла саму оперу и која се често изводи и концертно, мимо ње, готово редовно са рефлексијама на читав Пучинијев оперски рукопис, подвучено белкантистички, на ивици сентименталности. Али не треба заборавити да је она извучена из комичног сижеа, да је композитор хтео да нагласи супротност Лаурете са свим осталим ликовимаиз опере. Софија Пижурица је ту нашла праву меру: са дивно извајаним pianima, без јефтине кокетерије. Репризна Лаурета је арију отпевала беспрекорно, али је њено кретање на сцени било пре комбинација кокетне Мизете и лепршаве Папагене. Њен вереник Ринучо – премијерни Ненад Чича – био је одличан: не само свежег и лепог лирског гласа него и окретних и спретних кретњи које и овде (као и у готово свим савременим сценографијама) укључују „пентрање“ по (обавезним) степеницама и онај неодољиви шарм који имају заљубљени. Љубомир Поповић (који је био Ринучо и пре десет година) показује знаке певачког умора, те су високи тонови код њега остали недосегнути. Сличне особине певачког умора показала је и Дубравка Филиповић у роли Ринучове тетке Зите, док је Јелена Петровић и овде испољила све особине свог лепог гласа, мада јој, свакако, боље пристају изразито драмске улоге. Врло је похвално што су у представу укључени и полазници Оперског студија „Борислав Поповић“, а изузетну живахност целом ансамблу подарио је Дејан Коларов, задужен за сценски покрет. Што се саме покретљивости и бриозности тиче, можда је оперу требало изводити на нашем језику (како се комичне опере у свету углавном и изводе на језику земље где је поставка) како се публика не би оптеречивала гледањем у превод изнад сцене, при чему се потискују у други план све редитељске интенције.
Питање је с којом представом треба удружити „Ђани Скикија“?
На премијери она је изведена самостално, али с обзиром да траје мање од једног сата, а и да оперска публика (свуда у свету па и код нас) воли паузу и целовечерњи излазак треба је удружити са још неком једночинком. На светској премијери у Њујорку 14. децембра 1918. изведен је комплетан „Триптихон“ (и тада је највише похваљен управо „Ђани Скики“). Но за данашњег слушаоца, нестрпљивог за дуге садржаје то би можда било „превише музике“! Стога се ова опера најчешће удружује са веристичким ремекделима, што је учињено и код нас, на репризи, као и пре десет година, када је изведена са Маскањијевом „Кавалеријом рустикана“, мада су садржаји сасвим опречни и по жанровском опредељењу и по музичком говору. Али, ако избор пада на ову изразито веристичку творевину, онда треба уложити већи напор да и она  буде изведена како треба, без несинхроности између оркестра и хора, прегласности и једног и другог апарата и, изразито речитом драмском сопрану - драмски потпуно „непогођеном“ лику Сантуце у тумачењу Ане Рупчић.

Мушки камерни хор „Свети Ефрем“

Мушки камерни хор из Мађарске „Свети Ефрем“ заправо вокални октет остварио је „Духовно путовање око света“ потврђујући не само савршену акустику Велике дворане него и Хола испред ње. Солисти – баритон са галерије и септет са степеништа учинили су да се публика нађе „између две ватре“  и осети „у стерео техници“ сву лепоту различитих духовних напева широм света, приказујући склад вокалних деоница, нефорсираност гласова, танана динамичка сенчења. Открили су сасвим различите изворе и путеве грчких, српских, грузијских, бугарских, либанских, јерменских, индијских, украјинских и чак и јужноафричких традиционалних напева. На различитим језицима, као својеврсни заједнички именитељ, провукао се исон да их подржи и дâ им хармонски подстицај. У свој једночасовни програм уврстили су  и духовне записе Золтана Кодаља, Хенрија Персла, Франца Шуберта, краља Алфонса Мудрог (из XIII века), али и нашег Николе Србина (из XV) који стоји као сасвим достојна паралела светски познатим ауторима, Певали су Господу, Богородици, херувимима, успаванке, госпеле, молитве, псалме, каноне, божићне песме – преносећи нас звуком и духом на непознате терене уз непозната сазвучја, остварујући својеврсни времеплов кроз осам векова.

Женски хор бугарског националног фолклорног ансамбла „Филип Кутев“

Женски хор бугарског националног фолклорног ансамбла „Филип Кутев“ одржао је у Коларчевој задужбини праву лекцију нашим хоровима о лепоти заједничког и правог уметничког чина, емитујући све емоције које глас може да изрази, сва динамичка сенчења од једва чујног до громогласног, од богобојажљивог дохвалоспевног, од скрушених молитвених ткања до виртуозних световних излива, од умилног до робусног, од консонантних до дисонантних сазвука, од колоратурних до контраалтовских дубина (а опет без икаквог форсирања гласова), од псалмодичког сола до респонзоријалног певања, без и најмањих гласовних искакања, од брзалица до широких лага спорих темпа, од нетемперованих кретања до понирања гласа, од тужбалица до успаванки, од секстета до нонета, са диригентима (Георги Генов и Елена Кутева) и без њих, од младих до средовечних чланица – што даје посебну обојеност – свежину, али и зрелост хору од 18 гласова.

Дечији хор Првог београдског певачког друштва


 
Са 35-годишњим „уметничким стажом“ у коме су се мењали протагонисти и диригенткиње Дечији хор Првог београдског певачког друштва одржао је концерт у Музичкој школи „Мокрањац“ на челу са мултимедијалном и изразито музикалном уметницом, виолончелисткињом Радмилом Кнежевић, која је специјализирала камерну музику, те на концерту представила и троје виолончелиста  и клавирски трио који су такође чланови хора. Са великим хорским искуством, стећеним у Хору Првог београдског певачког друштва, паралелно је стекла и диригентско умеће радећи са децом од претшколског узраста до тинејџерског доба, што најбоље сведочи колико деца заволе овај ансамбл и не желе да га напусте. Она сама показала је и стваралачке афинитете, компонујући „Херувимску песму“, држећи се духовних начела, не форсирајући гласове, а анђеоски садржај најбоље и одговара саставу овог хора. У нашем времену пуном изазова и искушења сваке врсте, она младима нуди просторе духовности; сачинила је избор нумера са уметничким сензибилитетом и потпуно примереним узрасту чланова. Прва им је учитељица српске историје, етнологије, географије, солфеђа и лепог грађанског васпитања и понашања. Не диригује стандардно – и то је прилагодила дечијем поимању – она је и њихов шаптач и пантомимичар и суиграч у општој радости и креативности интерпретације.

Хорови Музичке школе „Лисински“

На концерту поводом Дана школе „Лисински“ поред веома талентованих ученика инструменталних одсека, међу којима су се посебно истакли флаутиста Артур Ивеља и пијанисткиња Маша Јејина, чули су се и хорови основне и средње музичке школе које је одлично припремила диригенткиња Светлана Вилић, која већ годинама успешно води и Хор Првог београдског певачког друштва. Не форсирарујући гласове инсистирала је на певљивости фраза и начинила одличан избор ретко извођених композиција Стевана Мокрањца и Марка Тајчевића, примерених њиховом ђачком узрасту. Представила је такође и веома захтеван и потпуно божанствени Моцартов мотет „Аve verum corpus“, најлепше дело ове врсте икада написано.

Милијана Николић и Београдска филхармонија

На концерту Београдске филхармоније са диригентом Фабрисом ББолоном чула се светски прослављена мецосопранисткиња Милијана Николић која је интерпретирала „Песме о љубави и мору“ опус 19 париског правника и композитора Ернеста Шосона, у чијој се музичкој палети осећају и утицаји његовог професора Цезара Франка и Рихарда Вагнера коме није могао одолети готово ниједан аутор друге половине XIX века, али и наговештај надахнутих и дескриптивних импресионистичких сенчења којима је и сам утицао на Габријела Фореа и друге ауторе новије француске соло песме. У овој дводелној поеми, између чијих делова је оркестарски прозрачни интерлудијум, наша оперска дива моћног, продорног и волуминозног гласаје показала не само огроман гласовни дијапазон и лепоту у свим регистрима него и деликатну осећајност за стихове Мориса Бушора о платонској љубави која се по сензибилитету може упоредити са Вагнеровом „Изолдином љубавном смрћу“.

Композитори српског романтизма



Два доктора музике, троје магистара и један бас – прави, достојан наследник наших легендарних басова – Жарка Савића, Мирослава Чангаловића, Живана Сарамандића – учествовали су на концерту и промоцији комакт диска пијанисткиње Јасмине Јанковић под називом „Композитори српског романтизма“. Мада је докторирала из области руског пијанизма (где је и магистрирала) као и Др Александра Паладин која је своје научничко умеће фокусирала на „Функционалну улогу музике и музичке продукције у очувању националне културе“ – обе су заправо пасионирани истражитељи српаке музичке баштине коју су у више наврата и представиле у разним концертним просторима у Србији. Овога пута, њихови сарадници су били: сопран Марина Трајковић-Биџовски која је са гласом милујуће лепоте представила Јенкову композицију „Укор“, мецосопран Ана Јовановић – која је са великим емотивним тонусом уронила у одломке из Мокрањчевих руковети, бас Горан Крнета – који је са готово савршеном дикцијом и изузетном сценичношћу оживео Мокрањчевог „Лем Едима“ и Тајчевићеву „Причу“ (по стиховима Ђуре Јакшића „Отац и син“) и виолончелиста Синиша Јовановић, који је подједнако успешно дочарао полифоне преплете Деспићеве „Пасакаље“ и тамно инструментално појање „Старе песме“ Василија Мокрањца.
Разуме се „кичмени стуб“ свих ових уметника била је Јасмина Јанковић, која је испоштовала Хајекову дефиницију – „пијаниста је камерни сарадник свих“ – свирајући и соло дела Алојза Калауза, Јована Фрајта и Станислава Биничког, али и пратећи све троје певача у својеврсној химни српских војника, композицији коју је „удесила за клавир на тему српске народне песме“ – „Тамо далеко“ Мара Маћејовска.

Вече оперских арија



У „Вечери оперских арија“ у Свечаној сали Дома војске Србије чуо се један од најлепших драмских сопрана, какав се у Београду давно чуо није – Јелене Радовановић. Певала је Моцарта (сцену лудила Електре) из опере „Идономео“ тако сугестивно како сам слушала само на Фестивалу у Сацбургу давне 1991. поводом двестогодишњице композиторове смрти – а ко уме да пева (и свира) Моцарта може да интерпретира све; Вердија (арију Леоноре Pace, Pace) из опере „Моћ судбине“, са pianom какве су имале Милка (Стојановић) и Зинка (Кунц), Вагнера (арију Елизабете) из опере „Танхојзер“ са огромним драмским набојем какав имају праве „Вагнеријанке“ у Бајројту, уз одличну клавирску сарадњу  Др Миливоја Вељића и са сјајним колегама бас-баритоном Гораном Крнетом, изванредним Мozartzingerom и „колоратурком“ Браниславом Бринић, која је успела да се избори са грдним ефовима у арији Краљице Ноћи из „Чаробне фруле“.
Јелена је завршила специјалистичке студије соло певања са просечном оценом 10 и мастер студије на Православном богословском факултету са највишом оценом, отуда њене интерпретације имају и све највише атрибуте духовности.
Али...
Јелена већ десетак година ради као замена и хонорарно у Хору београдске Опере иако је рођена солисткиња а не хористкиња. Нико из Опере није ни овом приликом дошао да је чује. Да се не деси опет да оде „у бели свет“ као Оливера Миљаковић, која је у Бечу постала најбољи тумач Моцартових опера, или Даница Мастиловић, која је у немачким оперским кућама хваљена као најбоља Електра на свету, или Жељко Лучић, који је од свих наших певача остварио највећи број улога у „Метрополитену“, а које смо ми (ис) пустили из нашег Народног позоришта.

Вече мађарске и српске соло песме

Кроз свет мађарске и српске соло песме повели су нас троје сјајних младих музичара у Галерији Артгет: Тања Андријић, Светозар Вујић и Добрила Миљковић. Моћни и речити бас-баритон је интерпретирао соло песме Кодаља и Бартока инспирисане мађарским (и украјинским) музичким фолклором, са изражајним динамичким сенчењем, а сопранисткиња Тања Андријић је доживљено у свакој ноти, пребогато емоцијама приказала Три Петраркина сонета Франца Листа, у великом распону гласа и са великим скоковима, како захтева ова сложена партитура. Богато пијанистичко садејство пружила јој је пијанисткиња Добрила Миљковић, која је у Сонету 125 – „Угледах на земљи анђеоске призоре“ имала најпре преплете руку, а затим и комплементарне преплете са гласом. Још речитије су се исказале у Анђелијиној песми по стиховима за драму Лазе Костића о „Максиму Црнојевићу“ Мирољуба Аранђеловића Расинског која је награђена на „Данима Јосифа Маринковића“ у Новом Бечеју, у чијој је тугованки ухватио оне танане трептаје женске душе и преточио их и са огромним драмским надахнућем, а уметнице пренеле осећајно, доживљено и одболовано. Духовите песме Радићевог циклуса „Тренуци без разлога“, који у кроки потезима осликавају карактере и одређене ситуације сугестивно је пренео Светозар Вујић. И најзад, по принципу „конац дело краси“ у двопеву свежих гласова оживљена је изванредно хуморна и пријемчива „Цврчко супер ас“ Александра Вујића, по тексту Тање Крагујевић, у којој је све бујало од веселих нота, а извођачи су тапшањем и ударањем ногама о под учинили да се још пластичније дочара звучна ономатопеја. „Цврчко, цврчко, песмо стара“ – коришћен је лајтмотивски. Разнолике садржаје ових песама, од тужбалице до правих кратких комичних светковина сјајно је клавирски подржала Добрила Миљковић.

Сопран Марија Геслер и пијанисткиња Ксенија Вокхмиањина

Сопран Марија Геслер из Базела са пијанисткињом Ксенијом Вокхмиањином гостовала је у „Гварнеријусу“ са прегрштом соло песама. Интерпретирале су две романсе Чајковскјог и једну соло песму Хуга Волфа, све три по Гетеовим стиховима и три песме из „Дечаковиг чудесног рога“ Густава Малера, следећи различите нијансе расположења ових поетских потки, остварујући музикалност  при вођењу фраза, суптилност у изразу, али и емотивну узбудљивост у великим мелодијским луковима који су увели управо преко Волфа, тог „Вагнера соло песме“ – како су га често називали – у узбудљиву и растућу драматику „Пет песама“ Рихарда Вагнера по медитативним стиховима Матилде Везендонк. Њихов крајње суптилни, носталгични и префињени израз уметнице су прилично једнобразно дочарале, са мањком неопходних емоција које су букнуле у најљубавнијој опери у историји – у „Тристану и Изолди“ (трећој и петој песми из циклуса Вагнер је дао поднаслов – „студије за „Тристана и Изолду“). Нису дочарале у пуној мери снажни емотивни тонус и мистичну звучност који бујају и у гласу и у разуђеном хармонском слогу у деоници клавира. Њихов доживљај „Туга“ није нас убедио да „прелепе очи Сунца плачу црвеним сузама“, нити да „чудесне снове чува моја душа па се не могу распршити и нестати у најтамнијој ноћи“ – како говоре последње две песме у овом предивном љубавном циклусу.

Моцартов „Реквијем“

На дан 225-годишњице Моцартове смрти изведен је у Коларчевој задужбини његов „Реквијем“, најузвишенија „миса за мртве“ у читавој историји музике. Дело је далаеко надмашило религиозне оквире и како је рекао (задивљени) Хајдн – „само оно обезбеђује свом аутору непролазну славу“. Да би што реалније дочарао трагично осећање смрти и неизмерну дубину људских страдања и патњи салцбуршки геније је у партитури изоставио флауте, обое, кларинете и хорне чиме је постигао тамни звук без сјаја. Можда је Вердијев „Реквијем“ монументалнији и тонски богатији (што је последица романтичарског начина мишљења), али је Моцартов, чини се, ближи Богу.
Диригент узвишене визије, Предраг Госта, изванредно је комуницирао са овим делом, зналачки понирући у његове суптилне детаље, изосећајући сваку ноту (чак и генералну паузу испред аугментираног „Кyrie eleison“), емитујући сабласни дух „Dies irae“, успостављајући испевани дијалог баритона са тромбоном у ставу „Tuba mirum“, непоновљиву, безмерну лепоту сагласја у вокалном квартету и беспреболну, богобојажљиву зебњу у најречитијем ставу „Реквијема“, у „Lacrimosi“, после кога је и маестро Госта застао за тренутак јер је управо ту заувек напустио овоземаљски свет Волфганг Амадеус Моцарт, који је Рихарда Вагнера „натерао“ да изјави – „Верујем у Бога, Моцарта и Бетовена“, а његово тестаментно дело професора Бингулца на размишљање – „ако је икада музика људских гласова сишла да милује душу – онда је то у 'Реквијему'“.
Новосадски хор „Орфелин“ одлично је припремила диригенткиња Тамара Адамов Петијевић; Нови симфонијски оркестар „Макрис“ изванредно је уронио у инструментални дух партитуре, а међу солистима Нове београдске опере бриљирала је права „Mozart-singerica“ – Ана-Марија Бркић, која је своје сјајно умеће приказала и у гроздоивима јубилусних нота у напеву „Alleluja“ из мотета „Exsultate, jubilate“, који је (уз увертире за опере „Lucio Silla“ и „Le Nozze di Figaro“) претходио и сјајно увео у атмосферу „Реквијема“, коју је студиозно и доживљено перфекционистички пренео маестро Предраг Госта.

Брамсов „Немачки реквијем“

Брамсов „Немачки реквијем“, посвећен успомени на преминуле - композиторову мајку и Роберта Шумана, користи делове лутеранске Библије а не латински литургијски текст, концентрушићи садржај на човековој патњи и потреби за утехом, уз моћне хорске структуре и драматизовану отркестарску подршку. На челу са изванредним маестром Младеном Јагуштом, уз сјајне солисте – Јасмину Трумбеташ Петровић и Драгутина Матића уз (већ годинама „срасле“ са овом партитуром) Симфонијски хор и оркестар РТС, дело је оживљено у споју медитације и трагике, поетике дубоког, филозофског промишљања и пулсације посмртног марша. На концерту су дошли до пуног изражаја сви елементи добро проучене и простудиране до најмањих детаља ове „мисе за мртве“ уз невероватну виталност и музикалност маестра Јагушта и одличне интерпретаторе – пре свега међу хорским члановима – који су сјајно осенчили различита динамичка осветљења и полифоне преплете у тексту и моћну и речиту сливеност и компатибилност гласова. Они су са поштовањем и према диригенту и према делу уронили у његово специфично звучно ткиво које је свом творцу обезбедило мишљења да је најзад „рођен Бетовенов наследник“.



УРЕДНИК УМЕТНИК У ГОСТИМА -
РИТА КИНКА

Центар за музику Коларчеве задужбине, други пут је по идеји своје уреднице Мирјане Лазаревић креирао циклус концерата под називом „Уредник уметник у гостима“, који је започео реситалом пијанисткиње Рите Кинке. Као што се и очекивало, први одабрани програм у текућој сезони окупио је специфичну публику, непосредно везану за клавир: пијанисте, студенте, композиторе и поштоваоце наше уметнице из ширег слушалачког круга, који је одавно памте и са занимањем прате њене наступе. У Београду је и магистрирала у класи проф. Душана Трбојевића, добивши и Октобарску награду града за најбоља студентска остварења у 1983. Низ признања и стипендија које је још као ученица, па и касније освајала, крунисан је потом и Наградом за жену Европе. Рита Кинка је пијанисткиња која се страствено и с љубављу, али и великим извођачким искуством, самосвојним стилом, пуним сензибилитетом и сугестивношћу „креће“ кроз одабрана дела најзахтевнијег клавирског репертоара. Свирајући јединственим, дугим, управо „певачким“ дахом, од почетка привлачећи аудиторијум интензивним драмским набојем и изразом, приказала је овог пута једну нову, зрелу фазу свог професионалног живота, који се од ране младости и потоњих концертних огледања, увек кретао узлазном развојном линијом. Своје афинитете за  музику одређених композитора (овог пута без Бетовенових остварења, иако смо га „чули“ кроз Брамса) и увек специфичним, јасним (понекад и скривеном) концептом програмског обликовања, вече је започела Баховом Коралном фантазијом у еф - молу „Ich ruf zu dir Herr“, успостављајући од првог, пажљиво осмишљеног тона, управо небески озарено, „бестелесно“ духовно - медитативно расположење. Била је то савршена трансцендентална интродукција у ретко на концертним подијумима присутну, Сонату бр. 3 Јоханеса Брамса истог тоналитета, смишљено повезана са сличном атмосфером „пронађеном“ и у неким страницама (посебно у другом и четвртом ставу) њене опсежне, у свим , елементима грандиозне, петоставачне форме. Посебна физичка, али и унутрашња снага и издржљивост потребни су за доношење наглих и ефектних, јарких динамичких контраста, уверљивих градација, убојитих акордских удара и огромних садржајних супротности  ове упечатљиве, изузетно сугестивно протумачене композиције. Фасцинација Бетовеновим класичним сонатним циклусом, асоцијације на чувени судбински мотив његове Пете симфоније у це молу (у I, III i IV ставу), агилни валцерски покрет централног Скерца али и слободни романтичарски дух дела тек двадесетогодишњег аутора, открили су једног, уверени смо, многима непознатог Брамса.
После ове, у сваком смислу моћне и величанствене прве половине вечери, и друга је зрачила квалитетом и изражајношћу какви се срећу само код уметника дубоко посвећених свом позиву. Поново смо били понесени емотивношћу, енергичношћу и експресивношћу који произлазе из суштинског и „искуственог“ понирања у музику, сада и ванмузички, поетски садржај дела. Избор увек радо слушаних 24 прелида оп.28  Фредерика Шопена, композиторовог програмског, својеврсног аутобиографског опуса, пружио је прилику Рити Кинки да прикаже још неке стране свог, сада превсходно „устрепталог“ и узнесеног, још увек и младалачког, уметничког бића, које сваки комад тумачи, разоткрива, издваја и „издиже“ без садржајног„промашаја“ и у правом значењу, али на свој начин.  Згуснутост наративног и личног унутрашњег исказа, имали су у сваком прелиду своју нарочитост и колорит, градећи циклус попут чврсто сковане ланчане ниске, и далеко од уобичајеног манира, као смену незадрживих, оркански грмећих и „анђеоски“ озвучених детаља, закључен управо Бетовенски „судбинским“, троструким ударима, „закивеним“ у басовском регистру инструмента.
На крају, како је и замишљено, уредник – уметник у гостима, имао је и свог госта, колегу Доријана Лељака, редовног професора на Академији уметности у Новом Саду, где заједно предају, да као клависки дуо изведу Регтајм на турски начин Г. Андерсона, парафразу чувеног трећег става Моцартове Сонате у A дуру, К. 331. Жестоки темпо, расположено, виртуозно и темпераментно „џезерско“ музицирање с одговарајућом дозом врцавог хумора и веселости, на радост интерпретатора и раздрагане публике, испраћено је овацијама и скандирањем, какви се углавном могу чути само у Великој дворани Коларчеве задужбине. Надамо се да ће, овако „компатибилни“ пијанисти, наставити сличну сарадњу.


МУЗИЧКА ДРАМА „СУТОН“ СТЕВАНА ХРИСТИЋА
„ДОЛЕ ТОПЛО, ГОРЕ ХЛАДНО“



Две године заједничког рада Опере и театра Мадленианум и Музиколошког друштва Србије на реконструкцији и припреми нотног текста опере „Сутон“ Стевана Христића резултирало је премијером у оквиру 48. БЕМУС-а 22.10.2016. Међутим, оно што је могао бити прави погодак у извођењу ове националне опере након више од пет деценија од њеног последњег интегралног извођења у Народном позоришту, ипак је остало само на нивоу наде.
Наиме, музичка драма, како ју је Христић ословио, обојена је романтичарском традицијом богате оркестрације Пучинија и Вагнера, као и националним српским романтичарским тенденцијама које су присутне како у вокалним деоницама, тако и у хармонији. Овај музички део опере, маестра Весна Шоуц изнела је садржајно, врло изражајно и осећајно како у оркестарском парту, тако и у креирању солистичких делова које је припремала заједно са певачима, али са приметном дозом несигурности.
Драмски део који је осмислио редитељ Небојша Брадић остао је у потпуности хладан и сув. Солисти су изгледали као покретне лутке које су заузимале одређене положаје. Због такве режије они нису успели да мимиком подрже карактере својих ликова, а било је и доста празног хода који је могао бити употпуњен одређеном гестикулацијом. Оваква драматизација ликова можда би и могла бити оправдана атмосфером коју је редитељ замислио као „лице полумртвих сабласти“, али такво тумачење донело је укоченост самих певача и ликова који ипак имају неку своју причу у позадини.
Међутим, да не буде све тако сабласно помогли су солисти који су својом музикалношћу и талентом успевали да превазиђу ограничења и да повременим искорацима дају живот својим ликовима.
Ту бисмо најпре издвојили фантастичног Миодрага Јовановића, који је тумачио старца Луцу. Улогу која је могла остати непримећена, он је наметнуо својом глумом и искуством. Наташа Јовић – Тривић је са великом крутошћу лик властелине Маре донела као ригидну и строгу жену. У доњим лагама вокално је њен тамни мецосопран врло лепо звучао, док је интонација у одређеним моментима била нестабилна. Две старије сестре које у свом дому одржавају стари сјај породице оживљене су веома особено. Бранислава Подрумац (Оре) је својом енергичношћу уверљиво обликовала лик који је певачки веома незахвалан сходно томе да име доста необичних мелодијских скокова који захтевају додатну пажњу. Драгана Поповић (Маде) истакла се интонативном прецизношћу и пластичном спретношћу у глуми. Конзервативну служавку Кате је Александра Ангелов извела прилично уверљиво у глумачком погледу, док је певачки све деловало доста неспретно. Трговца Васу и госпара Сабу фино су изнели Алекса Васић и Љубомир Поповић, једини дајући комичну нит целокупној опери.
Душица Бијелић коју први пут слушамо на нашим просторима у оперској улози, својом добром техником оставила је утисак да је читаву улогу отпевала у једном даху. Од самог уласка и Пучинијевских мелодијских линија достигла је распон Вагнеровске тежине у веома тешком финалу опере. Искуство које је стекла дугогодишњим усавршавањем у иностранству приметно је у глумачким гестовима и емотивним набојима због којих публику није оставила равнодушном. Њену неостварену љубав, капетана Луја, тумачио је Ненад Чича свежином својих тенорских висина, али са великом крутошћу у ставу и глуми коју је редитељ требало да разбије.
Оно што је за похвалу солистима јесте чињеница да су готово сви успели да испоштују основно правило музичке драме у којој је текст равноправни чинилац с музиком: дикција је била, са малобројним изузецима, задовољавајућа. 
Балетски дивертисман је кореографски поставила Марија Јанковић у виду једноставних стилских игара са малом дозом инвентивности која се огледа у коришћењу одређених савремених покрета попут салсе што можда није стилски оправдано, али како је цела опера ишла ка некој врсти модернијег читања, то онда и није превише сметало. Оно што посебно иде у прилог успешности балетског дела јесте комуникација која је остварена међу плесачима и солистима, али са одређеном дозом извештачености, што би требало да у наредним извођењима ишчезне. Међу многобројним солистима балета истакли су се Ана Павловић – Пешић и Јован Веселиновић који су игром антиципирали пут љубави капетана Луја и Павле. Поред њих и Олга Олћан као циганка у Машкаратама.
Декор и сценографија сведени су на минимум (сценограф Небојша Брадић) чиме се и просторно оголила кућа у којој се одвија радња додајући још више осећај хладноће. Костими у виду бунди и крзнених шалева (ваљда да се добије утисак топлине), осим црне хаљине мајке Маре, као да су позајмљени из опере „Евгеније Оњегин“, нису се у потпуности уклопили у атмосферу и модерну замисао „Сутона“.
Прави је изазов урадити цеолупан посао око припреме нотног материјала, ишчитавања новог текста и реализовања овако богате опере какву би требало да чешће гледамо у нашим оперским кућама. Било би још боље да оно добије и своје адекватно уметничко оживотворење како не бисмо у будућности дошли до тога да музички и драмски делови буду дијаметрални, па да нам (доле) у оркестарској рупи буде топло, а (горе) на сцени хладно. 
.