ИНСТРУМЕНТИ

ЏЕЗ ТРУБА



Реч „труба“ изведена је из старонемачког „трумба“. Данашњем немачком називу „дие Тромпете“, француском „тромпетте“ и енглеском „трумпет“, порекло је у италијанској речи „тромбетта“, деминутиву од „тромба“. Истражујући даље порекло саме речи, долазимо до латинске речи „туба“, што значи – цев.

Труба, скраћено Трб. (може се још и срести (често у рукописним примерима) скраћеница Трп. према енглеском називу), је регистарски највиши лимени дувачки инструмент, светлог и продорног звука, који је од давнина коришћен за војничке сигнале и свечане фанфаре.

Њена историја почиње од дугог цевастог инструмента чије је звук заправо био појачан звук струјања ваздуха кроз скоро спојене усне. Други извори говоре о претечама трубе још у 14. веку п.н.е., у Египту Тутанкамоновог времена. Од тада потичу најстарији сачувани метални инструменти, један од сребра други од бронзе, који се могу сматрати претечама трубе. И ови инструменти, као и они касније нађени, у различитим античким културама, били су најчешће сигнални и ратнички, или коришћени у церемонијалне сврхе. Ти рани инструменти типа трубе свирали су се приближније данашњој војничкој труби - задуго на њима није могла да се изведе хроматска скала, већ само тонови једног аликвотног низа, па су грађене у различитим регистарским варијантама и величинама.

У средњем веку, негде током 15. века, почела је употреба савијених цеви, из врло практичних разлога -  како би инструмент био краћи. До шеснаестог или седамнаестог века, усвојен је облик приближан данашњем. Као део оркестра, труба се први пут појављује 1675. године у једној опери Легренција, а већ код Баха и Хендла добија и веће деонице, што значи да је до тада извођачка техника на овом инструменту доста напредовала. У раном 19. веку, увођењем вентила, драстично се мења дужина цеви, као и употребне могућности трубе – на њој сада може да се одсвира хроматска скала, и она од до тада претежно фанфарског и војничког инструмента добија све више и више простора у инструменталној музици, и све више мозике почиње да се пише управо за трубу.

Када говоримо о џез музици, у којој је виртуозитет трубе можда и најизраженији, не можемо заобићи корнет, који је тада био много популарнији у овом музичком жанру. Он је касније развијеној модерној труби близак по општем изгледу, техници и опсегу тонова, али је тада био највишег опсега међу дувачким инструментима, а и јачина његовог звука и могућност лакшег преношења (био је мањи од тадашње трубе), учинили су га логичним избором за „леад“ инструмент који обично изводи мелодију композиција. Историја џез трубе почиње на улицама Њу Орлеанса где су музички ансамбли свирали поводом разних друштвених догађаја. Први утицајни корнетиста био је Бади Болден (Њу Орлеанс, 1877.) који је познат и по томе што је сакупио и водио први џез бенд, 1895. После њега утицајно име у историји џез трубе је Џо „Тхе Кинг“ Оливер у чијем је бенду свирао и Луј Армстронг. О солима Луја Армстронга је остало записано да су били толико иновативни да су заувек променили фразирање у џезу и да су повећали слободу импровизације. Још нека имена чије је музицирање у многоме утицало на историју џеза су управо трубачи – Дизи Гилеспи, Фетс Наваро, Мајлс Дејвис, Ли Морган, Фреди Хабард, Мајнард Фергусон, Чет Бејкер, и други.