Награда "МУЗИКА КЛАСИКА"
за 2016. годину




Награда "МУЗИКА КЛАСИКА"
за 2015. годину




Награда "МУЗИКА КЛАСИКА"
за 2014. годину




Награда "МУЗИКА КЛАСИКА"
за 2013. годину




Награда "МУЗИКА КЛАСИКА"
за 2012. годину




Награда "МУЗИКА КЛАСИКА"
за 2011. годину

ЊИХ ЋЕМО ТЕК СЛУШАТИ

Славен Балаћ, кларинет
Волим да побеђујем


  

Млади кларинетиста Славен Балаћ привукао је пажњу јавности не само свирањем већ и биографијом у коју је уписао двадесетшест првих награда, гран прија и два лауреата, осам других и две треће награде. Свира са лакоћом и има интересовања као и сви његови вршњаци.

Шта је било кључно у твојој одлуци да се посветиш музици?
Кључна је била сцена! Волим тај осећај на сцени кад сви у тишини очекују моје извођење. Мама је сачувала моје прве коментаре из основне школе у којима сам цртао себе као наставника кларинета и ништа друго. Чува их још увек.

Зашто си одабрао баш кларинет? Да ли си размишљао да упишеш и неки други инструмент?
Као мали слушао сам свог оца како свакодневно свира и то ми се  заиста допало. Сви смо у кући музички образовани и надарени и природно је било да и ја нешто свирам, тата је кларинетиста, мама професор солфеђа, а сестра виолинисткиња. Нисам никада ни размишљао да могу бити нешто друго сем кларинтиста.

Како је изгледало твоје досадашње музичко школовање?
Уписао сам први  разред, вокално инструментални смер, инструмент кларинет средње музичке школе „Исидор Бајић“ у Новом Саду. Ове године ћу завршити два разреда по убрзаном процесу, акцелерацији, на основу досадашњих резултата у класи проф. Ђуре Пете. Мењао сам професоре и школе. али ми је увек ослонац био, и сада је, мој отац Слободан. Мислим да је пожељно имати више различитих професора, па сам зато ишао на више семинара и тражио туђа мишљења. То ми је користило.

Где планираш да студираш, у чијој класи и зашто?
Волео бих да студирам у иностранству. Имам већ две године отворен позив за Канаду код професора Алан Дегање у Монтреалу на чувеном Мек Гилу. Али исто тако бих волео да наставим студије и у Немачкој код Сабине Мајер. Она ми је, поред мог оца, највећи узор!


Похађао си мајсторске курсеве код еминентних педагога у иностранству. Шта желиш од професора?
На мастеркласовима узимам оно што је добро за мене. Трудим се да успоставим добру комуникацију са професором, да брзо и ефикасно примењујем то што професори предложе. Желим да разумеју и мој приступ и начин кларинета. Често желим да им наметнем своје мишљење. Углавном су то семинари и мастеркласови на енглеском језику.

Како су на твоје успехе гледали твоји другови у основној школи?
Прави другари су ме подржавали и бодрили. Акцелерацијом сам завршио и основну школу па нисам редовно ишао на наставу, али сам се у школском дворишту дружио са својом генерацијом. Викендом на фудбалу, редовно.

Наставници су ме разумели и пуно ми помогли тиме. Зато сам један солистички концерт посветио мојој школи. Дошли су сви наставници и моји другари. То је било дирљиво!

Какав однос имаш према наградама и признањима која си освојио на такмичењима?
Награде ме мотивишу и доказују да сам на добром путу. Увек су то лепа путовања и нека нова дружења. После сваког такмичења имам  новог пријатеља. Волим да побеђујем, трудим се и очекујем добар резултат. Волим то што радим па кад и други то примете онда стигне награда. Дешавало се и да добро одсвирам, али то неко не чује.

Које би такмичење посебно издвојио и зашто?
Русија. Москва. Дефинитивно. Моје прво такмичење на ком тата није путовао са мном и са мамом. Путовање је трајало 54 сата и директно сам из аутобуса изашао на сцену. Изузетно напорно, а ипак, лепо искуство. Тада сам освојио гран при у Москви.

Да ли је припремање за такмичење другачије од спремања, на пример, солистичког концерта?
На неки начин јесте. Не знам како то рећи. За такмичење спремамо пар композиција, а за солистички концерт вежбам програм у трајању 60 минута. Исто је што увек једнако вежбам. Немам неке посебне при преме. Вежбам и лети и зими, и на распусту и на мору.

Одржао си велики број концерата. Колико је за тебе значајна публика пред којом свираш?
Није исто када свирам пре стручним жиријем и кад је преда мном публика. Лепши је осећај свирати  публици јер зависиш од себе а не од других.

Стални си члан Филхармоније младих „Борислав Пашћан“. У којој мери је искуство оркестарског музичара и тебе самог уметнички обликовало? Која си искуства понео?
Тек тада сам осетио разлику између две улоге, солисте и оркестарског музичара. Лепа су дружења, шале, летње припреме у камповима. Једно време ми је друштво из оркестра замењивало другове у школи, више времена сам проводио са њима. Када истим оркестром диригује друга особа и ми другачије звучимо, то је ново.

Где видиш себе у будућности – као солисту, камерног музичара, члана неког еминентног оркестра и зашто?
Волео бих да постанем солиста на кларинету! Да свирам, путујем. Да предајем на престижном факултету и да ме прати неки познати и квалитетан оркестар.

До сада си одржао осам солистичких концерата. Има ли таквих планова и у новој концертној сезони која је пред нама?
Наравно. Планирам турнеју по Републици Српској у новембру, затим Македонији и Србији. За јул месец планирам одлазак у Баку - Азербејџан, на велику конференцију „ИСМЕ 2018“ где треба да представим српску музику домаћих композитора. То је асоцијација за музичку едукацију на коју ме је позвала бивша чланица проф Силвија Шварценбах из Швајцарске коју сам упозано у Румунији на мастеркласу.

Како изгледа твој радни дан?
Зависно од смене у школи, недељна оптерећена су ми различита. Распоред часова ми диктира време учења и вежбања. Нисам задовољан, јер не стижем да вежбам колико бих хтео. Устајем рано и одлазим на спавање доста касно. Боље сам функционисао кад сам имао мање предмета и мањи број часова, имао сам више времена за вежбање и слушање музике.

(Комплетан текст у штампаној верзији ревије)



НАШИ У СВЕТУ

Србољуб Динић, диригент
Уметност је вечно трагање

Између две каријере – пијанисте и диригента - дириговање је превгнуло на страну Србољуба Динића, уметника који већ две деценије гради успешну каријеру у свету. Да ли ћемо и када имати прилике да га видимо, са неким домаћим или гостујућим ансамблом, на неком од концертних подијума у нашој земљи, јесте питање које и сам себи поставља.

У Швајцарску сте отишли 1995. године као пијаниста, како се Ваш живот променио и одакле љубав према дириговању?
Моја љубав према дириговању постоји још од мог  најранијег детињства. Мој деда је био диригент, то је нешто што ме је од малих ногу фасцинирало и сав мој музички пут је водио само једном циљу - дириговању.  Мој одлазак у Швајцарску је само јос убрзао тај процесс јер сам добио прилику да учим од врхунских диригената и уметника. То је нешто што је од непроцењиве вредности.

Како се припремате за сваку нову оперску продукцију?
Свака нова оперска продукција је и ново искуство. Оперски репертоар је огроман и без обзира што сам дириговао преко 60 опера, увек постоје нове и нове опере које долазе сваке године као изазов за једног диригента.  За припрему једне нове опере, пре свега обраћам пазњу на традицију тог композитора, на његов музички стил и израз као и на језик на коме се та опера изводи.

С обзиром на то да се опера изводи на различитим језицима и да сте дириговали у много земаља, како превазилазите језичку баријеру?
Језичку баријеру сам превазишао самим тим што говорим 7 страних језика. Апсолутно је немогуће замислити једног верзираног опеског диригента који не говори стране језике. Постоји још један аспект мог посла; дириговао сам у преко 15 земаља широм света и музичари поштују када им се обраћате на њиховом језику.

Последње три године живите у Мексико Ситију, пре тога сте дуго живели у Швајцарској. Како сте се навикли на други менталитет и систем рада?
Моја искуства из Мексика су фантастична. Та прича сада већ улази у пету годину. „Palacio de Bellas Artes“ је један од највећих и најлепших театара у свету. Публика је врло захтевна и познаје оперу. Имао сам ту срећу да као гост диригујем још четири њихова оркестра. Мексиканци су јако поносни на своју музичку културу, на крају крајева имају и музичку Академију старију од 150 година. А што се менталитета тиче, Мексиканци су много сличнији нама од Швајцараца, како у лепим тако и у мање лепим стварима.

Како изгледа стварати уметничко дело са великим звездама данашњице као што су Ана Нетребко, Диана Дамрау, Немања Радуловић?
Немци имају један диван израз: „Es wird überall mit Wasser gekocht“ („Сви кувају на води“), што би у преводу значило да сви људи мање или више реагују на сличан начин. Имао сам огромну срећу да сарадјујем са  светским звездама као што су Ана Нетребко, Диана Дамрау, Рамон Варгас, Хавиер Камарена, Летициа Морено и Лукач Вондрачек,  али и са нашим сјајним уметницима који стоје врло високо на „Олимпу уметности“ као што су Немања Радуловић, Роман Симовић, Зељко Лучић, Милијана Николић и још многи други.

Оно што је заједничко за све те уметнике је једно огромно пожртвовање и свакодневна борба у трагању за смислом и перфекцијом у послу којим се баве. Жорж Санд, позната француска књижевница рекла је да уметност и није ништа друго до вечног трагања за истином.

У чему се разликује Ваш рад са светским звездама у односу на уметнике који су тек у успону?
Једина разлика је у томе што младим уметницима морате да пружите осећај да их подржавате у томе што раде, да им својим искуством дајете сигурност и помажете да се развију на најбољи могући начин. Искуство је у нашем послу од непроцењиве вредности и обавеза нас са дужим стажом је да младима пренесемо све оно што знамо, а што ће њима бити од користи у каријери.

Од концертне сезоне 2017/2018. постали сте ГМД (General Music Director) у Брауншвајгу. Да ли се радујете повратку у Европу и шта то значи бити ГМД једне оперске куће у Немачкој?
Концертна сезона у Брауншвајгу је почела сјајно. Врло сам поносан на две ствари у вези са тим. Наиме, Генерал мусик директор је навеће звање које један диригент у Немачкој мозе да добије. Ја сам шеф и у опери и у симфонијском делу у Брауншвајгу, јер један оркестар свира и симфонијске концерте и оперске представе. „Стаатсорцхестер Браунсцхwеиг“ ове године прославља 430 година постојања, тим оркестром су дириговали Луис Шпор, феликс Менделсон, Франц Лист па и сам Рихард Штраус. Театар постоји висе од 320 година. Изузетно сам поносан и на то, без лажне скромности, да сам први српски диригент у историји који ужива ту позицију.

Које оперске продукције Ваш чекају у сезони 2017/2018?
У Брауншвајгу ћу дириговати Вердијевог „Дон Карлоса“, Пучинијеву „Тоску“, Моцартову оперу „La clemenza di Tito“ и „Електру“ Рихарда Штрауса. У Мексику су на програму оперета „Слепи миш“ Јохана Штрауса, „Холанђанин луталица“ Рихарда Вагнера као и  „Адриана Лекуврер“ Франческа Чилее.

Септембра месеца у Брауншвајгу сте дириговали „Другу симфонију“ Густава Малера. Како се успоставља равнотежа између великог симфонијског и озбиљног оперског репертоара ?
Огромна је привилегија за једног диригента да диригује оба жанра. Ти се жанрови узајамно допуњују и преплићу. Конкретно у другој Малеровој симфонији имате хор и солисте као у опери. Са друге стране један оркестар који не познаје симфонијски репертоар не би био у стању да технички савлада  Вагнерове и Штраусове опере. У театру је оркестар у „другом“ плану, у концертној сали је другачија ситуација, тамо је оркестар главни протагониста заједно са диригентом.

Има ли планова да Вас види и публика у Србији?
За сада не, морам да признам да није било ни конкретних понуда. Моје последње гостовање је било овог лета на Мокрој гори, где сам по трећи пут дириговао на фестивалу Бољшој који организује Емир Кустурица.

Како изгледа Ваш радни дан?
Пуно партитура, пуно сусрета са уметницима, пуно проба, пуно путовања. Радни дан траје често и по 16 сати, поготово када треба ускладити рад на два континента….

У којим тренуцима се окренете Србољубу Динићу - пијанисти?
На жалост, имам све мање и мање времена за то. Обавезе су огромне, путовања дуга, али и поред тога ми је огромно задовољство да надјем времена  за везбање, на крају крајева све је тако и почело. Добро познавање клавира ми наравно помаже да рашчитам и најкомпликованије партитуре, а и певачи воле када шеф с времена на време седне за клавир.

(Комплетан текст у штампаној верзији ревије)

МУЗИЧКА ПРИЧА

Јагдинова пирамида
(Утеха за мртве)
Путопису о Паризу М. Цвијетића

И кад умиреш не смеш се љутити на оне који остају да гледају овај свет и који су лепи, какав ти никада ниси био. Ако тако поступиш, одмах се види да си добар човек, и, можда те Бог зато и одводи к себи.
Такав је био, кажу – каже извесни Свето – и наш Жарко Јовановић - Јагдино (Ватрица), кад га је (Свето) посетио у болници, дан пре судњег му дана. На питање како се развија његова болест, Јагдино је одговорио да је све у најбољем реду, и да игуман путује (у Сарајево), а, „да ће он овај свет, у ком борави његова болест, победити добротом и победничким духом, који зна стрпљиво да чека свети час победе, а до тада да се стисне, макар и у смрти тесно, само да дочека фанфаре“.
Фанфаре није никада чуо – наставља Свето – бар не својим ушима. Ми ћемо их, изгледа, слушати за њега, и уместо њега. Умро је кад умиру посебни људи. (Они имају два времена за то, у току 24 сата. Ноћу, кад је „глуво доба“, између 2 и пола 3, и дању, поподне око 17 часова.) Замукла је балалајка његова – и бајка и мајка. Свирао ју је, како је сам говорио, „као ватрица“, што је у жаргону могло да значи „као змај“. Покушали су да га убеде да свира као ватра, „ватрено“, али он на то није пристајао. Говорио је да је „ватрица“ бржа од ватре, и да брже пламиња својим танким прстима-пламеновима који лижу и милују ваздух док гòре, као што он сам милује жице док свира. А свирао је прим-музику, то јест, оно што у оркестру свира први од чланова: водећу мелодију или први глас.
Заминуо је иза „усуднога брега“, као што ишчили мелодија кад стигне до краја: лепа мелодија до непожељног краја. Пошто је последњих година, деценија живео у Паризу, Добри Бог му је дао да нађе места за свој вечни дом на најозбиљнијем гробљу, ако се за гробља овај суперлатив може употребити, јер гробно место и његово окружење увек је толико озбиљна ствар да осим тога ништа више и није толико озбиљно, да може бити озбиљније, а некмоли најозбиљније. Говоримо о гробљу под Мон-мартром, брдом у Паризу.
Тек што се празнична бура стишала, за Ђурђевданом, био је 7. мај, а телефон ми је зазвонио: „Знаш ли да је, кад је претерао своју „заветину“, на данашњи дан умро Света-Петкин миљеник и свечар Жарко Јовановић Јагдино? – разабрах. „Не“ – одговорих, и за 45 минута нађох се на главној авенији подмонмартовског гробља и на главном гробљанском кружном току, са којега се скреће мањим авенијама које воде ка свим парцелама. Знао сам да је број парцеле – 65.
Једноставан, а по мени не и скроман надгробни камен-„пирамида“, макар у облику паралелопипеда, темељито је стајао и изгледом највише подсећао на вечност. Имена сина и оца С(лободана) и Ж(арка) Јовановића (IVANOVICHI), на предњој, онижој чеоној страни. Главна кровна камена површина, без иједног слова, припала је инструменту који је Жарку био вазда важнији од свега, па и од њега самог – говорило се. Али, вај, тај плитко, попут барељефа, изливени облик, положен по двојици жичаних виртуоза заправо је гитара. И то помало невешто „извајана“. Чини ми се да је Жарко више мислио на сина, раније од њега преминулог, па је у својој скромности и болу изабрао гитару. Рекао бих јер око врата тамбуре вијуга и вијори се једна беличаста трака, у камену завитлана. Препознајем у томе Слободанов бели шал око врата, што му је био „имиџ“. Кажу да су на њега „откидале“ жене, више него на музику.
Нас петоро, једва телефоном окупљено, окружили смо пирамиду. Само погледима, јер сам у руци држао шест белих ружа (једна од њих је и Јагдинова), бејах прозван да се први обратим, пошто и тако треба све то да се започне стављањем ружа у камену вазу са већ затеченим, мало увенулим цвећем. Али, ипак, на овом староставном гробљу осим камена нема нечег другог што би гробље одржало толике године, векове. Вечност је, ипак, од камена. И цвеће се у њега лако претвори, само да вечност траје. Додуше, може се видети и понешто од гвожђа – то су капије за капеле-гробнице, све узане колико је узан и сам гроб. Отворио се и зазјапио тренутак када сам ја требало да кажем нешто. Одлучио сам се, као најпримереније, за неколико стихова, јер га лично нисам познавао, али музички, исувише ми бù познат: Отворих књигу ми „Певање уназад“ јер и сећање на смртника с оне стране тече уназад, од смрти ка рођењу, и прочитах песму (написану 28. 08. 2008):
ПИРАМИДА, и брзо јој додах нови наслов на три језика:
ВЕЛИКО СРЦЕ ОДМАРА СЕ ОВДЕ (на српском),
LE GRAND COEUR SE REPOSE ICI (на француском) и
BARRO ILO SOVEL TELE (на ромском). А песма је гласила:
Без страха од времена
доручкујеш са зором искона,
вечераш са рушитељима света.
Нико ти ништа не може,
Твоја смрт је побегла пролазности,
али те мучи твоја сопствена дечја бољка.

То је прашина која се спрема
да свет покрије,
а станује у твојим венама………(и брзо додајем терцину:)

То је и музика твоја, несахрањива,
која се не завештава ни небу ни земљи –
она је чујна само нама, наизглед бесмртнима.
Невероватно је било то, и ваљда једини пут ми се и догодило, да песму, писану очито о другој теми, овде о Пирамиди, читам са наменом да се односи на друго, овде Јагдина, и да буде толико општа да се ниједном речи не може узети као искакање из смисла, већ као потпуно одговарајућа.  Баш та коинциденција ми је и дала идеју да је Жарко Јовановић Јагдино нешто вечито као и пирамида која је, ако би остао тај наслов, у смишљеној терцини, такође, и несахрањива и незавештана ни небу ни земљи, већ самој бесмртности.
После мене сви редом рекоше понешто: и поменути Свето и мајстор церемоније Мрђановић, и учитељ Слободанов и деце му – Салко, и дама која је чинила да смо 5-ро, такође из организације. Породица није била на окупу. У одласку, још једном се просу поглед на тамбуру – камену, која је замењивала и балалајку и гитару, и, наравно, каменом, за камен сраслим, крùла сва та славна имена која је Јагдино имао потписана на леђној страни балалајке, а које је једном врло видљиво открила, и показала свету, једна југословенска телевизија. Ту је заиста било славних људи који су се само потписивали, а добри Јагдино их је топло чувао у својој оданости, као да су живи. Ако се добро сећам, мислим да је ту био и велики Јехуди Мењухин који нам једном рече да нам само музика може дојавити којим путем да се крећемо, кад су многи испред нас. А кад је он „Ватрицу“ слушао, не знам.
Било је ту и других великих имена. Много. Али, вај, ова тамбура се, својим леђима, залепила и срасла за камен. Све ћути на гробљу, као да су сви поражени: ипак влада мŷк. Само се једном, док је Свето подсећао како је Жарко највише волео да свира „Шеву“ (Alouette); огласила птица са оближњег дрвета и пружила доказ да је Светов говор – истина. И тад није стала до нашег повлачења и одласка.
Но, ако нисмо могли у говору камена да откријемо са ким у друштву то живе Слободан и његов „даде“ (отац) Жарко, ипак смо, онда,  могли то  разоткрити у говору бронзе јер угледасмо оно што нисмо могли у доласку. Преко пута IVANOVICHA као сусед-комшија, наспрамно, само тек мало укосо, стајао је разбарушени, и у свом утегнутом фраку и панталонама од истога материјала, нико други до заиста велики Хектор Берлиоз. Изгледао је као саливен. Онакав какав је био и у дириговању својих дела – енергичан тачан комуникативан са композиторским ставом који сматра да је диригент највећи могући рушитељ ауторове идеје и духа дела. Оно што је, пак, имао баш истоветно са Јагдином јесте то да је сматрао да се трагика, весеље, као и радост, боље могу изразити оркестарским звуком, са инструмената, него ли гласом. И то су обојица постизали. Судбинска сличност им се састојала у томе да за вечита времена остану суседи и одмарају на истој гробљанској алеји истог подмонмартовског гробља у Паризу, где су стигли у врло дугој потрази за досезањем божанскога врха у музичком настојању. Пошавши из француске Провансе, а други из Земуна у Србији, сад се сустичу на „истом бунару за воду“ коју чинимо ми посетиоци, ходочасници са сећањем.
Кад више нисмо чули славуја (или можда  и саму аlouette, били смо далеко и од Хекторове и од Жаркове улице, часних људина које почивају у миру. Један једини корак, учињен на овој земљи Тери довољан је разлог за овакав труд, нас који још ходамо, неуморни, а, уз то,  бивамо  и „сигурна“ утеха за мртве. (Други су радили нешто корисно у својим кућама.)

7. мај 2017, Париз, гробље Монмартр