Награда "МУЗИКА КЛАСИКА"
за 2016. годину





Награда "МУЗИКА КЛАСИКА"
за 2015. годину




Награда "МУЗИКА КЛАСИКА"
за 2014. годину




Награда "МУЗИКА КЛАСИКА"
за 2013. годину




Награда "МУЗИКА КЛАСИКА"
за 2012. годину




Награда "МУЗИКА КЛАСИКА"
за 2011. годину

ФЕСТИВАЛИ

Дан јеврејске културе - Нови Сад

Два месеца после повратка с 10. Међународног хорског фестивала и такмичења „Јоханес Брамс“ у севернонемачком граду Вернигеродеу, на којем су освојили још једну сребрну медаљу, чланови Хора Јеврејске општине Нови Сад „Хашира“ учествовали су 3. септембра и на обележавању Европског дана јеврејске културе у новосадској синагоги, свом матичном храму и концертном простору. Као солисту и специјалног госта из Немачке, позвали су и једног од својих оснивача, лирског тенора Николу Давида, који своју емоционалну и професионалну везу с овим ансамблом негује још од његових почетака, 1993. године.  Тема овогодишњег обележавања јеврејског културног празника била је дијаспора, будући да у Европи данас живи око милион њених припадника. Све су их, као и бројну публику поздравили челни представници одговарајућих јеврејских асоцијација, препоручујући и изложбу по истој теми („Европа и јеврејска дијаспора“) приређену у улазном холу синагоге, ауторски рад Националне библиотеке Израела и Јеврејске општине Нови Сад. Поверење да представи онај део европских јевреја који се баве уметношћу, указано је управо Николи Давиду, од 2013. године и првом дипломираном кантору у Немачкој после Другог светског рата , од недавно и доценту на Универзитету у Еслингену. После завршених студија на Колеџу „Абрахам Гајгер“ (Abraham Geiger) на Универзитету у Потсдаму, које је похађао од 2008. до 2012, специјализујући се за извођење јеврејске литургијске музике, Давид се налази на дужности главног кантора Либералне јеврејске заједнице „Бет Шалом“ (Beth Shalom) у Минхену и Штутгарту. До пресељења у Немачку, 1998, где као стипендиста Фонда „Ани Ајзлер Леман“ (Anni Eisler Lehmann) одлази на специјалистичке студиje певања у Мајнцу на Конзерваторијуму „Петер Корнелијус“ (Peter Cornelius) у класи професора Сеада Буљубашића (који је дипломирао на Музичкој академији у Београду), Никола Давид је пет година градио каријеру на оперским сценама Српског народног позоришта у Новом Саду и Народног позоришта у Београду, остварујући велики број улога лирског и карактерног фаха у Леонкаваловим „Пајацима“, Доницетијевом „Љубавном напитку“, Штраусовом „Слепом мишу“, Бизеовој „Кармен“, Моцартовој „Чаробној фрули“. Претходно је завршио студије на Академији умeтности у Новом Саду (теоретски одсек и одсек соло певања у класи Бисерке Цвејић), да би међународну каријеру оперског уметника почео у Рајнзбергу и Ајзенаху, а убрзо затим и као стални солиста театара у Аугзбургу и Десауу (од 2000. до 2008), паралелно гостујући и у многим другим градовима Немачке. Креирао је улоге у „Севиљском берберину“, „Евгенију Оњегину“, „Ревизору“, „Каваљеру с ружом“, „Црној орхидеји“, „Рити“, „Земљи смјешка“, те неколико Вердијевих и других опера, учествујући често и као солиста у вокално - инструменталним делина Баха, Кајзера, Орфа, Албинонија, Росинија, Менделсона, Хонегера, Хајдна (ораторијуми, мисе, кантате). Наступао је и с оркестрима Минхена, Бранденбурга, Луксембурга, Аугзбурга, Десауа (диригенти Петер Леонард, Зубин Мехта, Паоло Карињани и други) и приређивао солистичке концерте с харфом, лаутом, оргуљама и клавиром. Управо реситали с клавиром, односно с пијанисткињом Љубицом Грујић, која је с Давидом зналачки и посвећено сарађивала још од његових студентских дана и времена када је био стипендиста Фонда Меланије Бугариновић, уметник се после доста времена поново представио у Новом Саду. Наступивши с посебним узбуђењем, подсетио је све оне који су ценили његове вокалне интерпретације, нарочито јеврејских песама, на изузетну сензибилност свог извођења, али и на чистоћу пријатног, сада и пунијег, носивог, лепо обојеног и заобљеног тенорског гласа, такође и на увек истицану изванредну дикцију. Одлична припремљеност, и нарочито, потпуна уживљеност у текст и доживљеност тумачења, карактеристике су којима Никола Давид најдубље делује на слушаоце. То се и овог пута догодило већ од минуциозно динамички изнијансираног и „кличућим“ узвицима и скоро „играчким“ одсецима протканог 30. Псалма Тодроса Гринберга, потом и у нежној, на почетку лирски обележеној а у наставку снажно градираној „Авину Малкеину“ Макса Јановског. Као контраст зазвучала је у широком замаху, топло, распевано и расположено донета „Shiru l’ Adonai Shir hadash“ Лоренса Аверија, да би музицирање Николе Давида и Љубице Грујић које је испунило први део концерта, израсло до потресног врхунца, истовремено и завршетка, у двема прелепим сефардским песмама, „Asheriko de kinze anios“ и нарочито, у јединственој „Adio Kerida“ чије је дубоко осећајно предавање изазвало и највеће одобравање веома гануте публике.
У другом делу програма повереном Хору „Хашира“ под руководством  Весне Кесић Крсмановић, која га води већ 13 година, највећу пажњу су изазвале две композиције у којима је главну улогу поново имао Никола Давид, некадашњи омиљени члан овог хора. Певали су их и на ревијалном концерту у Вернигеродеу, протеклог јула, те и сада, слушајући их у другом амбијенту, цитирамо речи забележене том приликом: „„Машпил Геим“ Шемјоа Винавера и „Л’ дор Вадор“ Meира Финкелштајна, обогаћене карактеристичким мелизмима, пружиле су прилику за испољавање лепоте водећег, зрелог тенорског гласа и одлика специфичне вокалне технике, надасве за Давидово дубоко продубљивање емотивне супстанце и доживљено тумачење субјективно обојених поетских речи“.  Хор је свој наступ, с још седам тачака из сталног, претежно световног јеврејског репертоара, складно и уиграно, уз клавирску подршку Јулије Бал (која се често остварује и као аранжер) интерпретирао остварења Нурит Хирш, Наоми Шемер, Мануела Масотија Литела, Јонија Рехтера и два традиционала, а извођењем успаванке „Анену“ Александра Вујића, инспирисане јеврејском музичком традицијом, као да се слутећи, с пијететом опростио од три дана касније преминулог аутора, и самог као ствараоца и диригента, посвећеног неговању  уметничке баштине јеврејског народа.             

Pass de deux Леа Мујића и барунице Кастели

Загребчани су недавно добили још једну нову балетску  представу задивљујуће кореографије Леа Мујића чију „Ану Карењину” многи памте.
Овог пута то су „Господа Глембајеви”, који иако почивају на неприкосновеном књижевном предлошку Мирослава Крлеже, нису аутентична драма.
Двочасновна представа у извођењу сјајних играча оставила је, буквано, цело препуно гледалиште без даха. Из колоплетиа страсти, дволичности, криминала и лажног сјаја, бега од стварности...гледаоци су се пренули тек од звука сопственог, френетичног, громског аплауза.
Играчи су, једноставно речено били маестрални: Наталија Хорснел моћно је обликовала заводљиву обесну, страствену, себичну баруницу Кастели која иза седам велова крије своју тајну сиротице из Студенхотела (ко се сећа Беле Крлеже за коју је та улога писана мора се сложити с тим, да јој је њена балетска близнакиња равна). По виртуозном владању ликом следе јој равноправно Такyа Сумитомо као Леоне Глембај и Гуљермо Гамеиро Алвес Нациј Глембај.
Не смеју се заобићи ни Ива Витић Гамеиро, Катарина Менесес и Риека Сузуки и цео ансамбл који је свој део задатка остварио беспрекорно.
Онима који добро познају рукопис Леа Мујића није промакло да се он при решавању неких сцена вратио апстрактном изразу, укључујући и модеран плесни покрет.
Представа се игра у једном даху иако има паузи после И чина. Прича се једноставно прати, тече брзо и поред тога што се истовремено на сцени дешава неколико радњи.
Лео Мујић створио је дело које ће се памтити и које је публика на први поглед заволела наговештавајући још један хит у балетском репертоару Хрватског народног казалишта из Загреба.
ЕПИЛОГ: Да ли би баруница Кастели Глембај прихатила позив на плес Леа Мујића у траперицама, или би запретена гламуром сиротица из Студенхотела то сматрала природним?
(Лео Мујић је изашао пред публику поклонивши се гледалишту и извођачима у треперицама и нечем налик на изгужвани горњи део тренерке).
 

Разиграни (саркастични) Нушић

 

БЕЛЕФ  је ове године обиловао плесним нумерама које су унеле нов импулс и подмладиле мало уморног двадесетогодишњег миљеника летњег Београда.
Дипломска представа прве генерације студената Института за уметничку игру у Београду под називом „НУШИЋ ТРИПТИХ“, освојила је новим виђењем и оригиналним приступом до танчина познатом делу омиљеног комедиографа.
После премијере на Малој сцени Раша Плаовић Народног позоришта у Београду,
мало збуњена публика веома брзо је од свег срца прихватила уз бравооо! и аплауз подмлађеног Нушића.
Нушић је заиграо и на БЕЛЕФ-у  и на  „Nišville Jazz театар фестивалу“ у Нишу, и на „Охридском лету“ с подједнаким успехом.
Триптих чине следеће представе:
„ГОСПОДИН МИНИСТАРКА“, елегечна поема. У многим редитељским тумачењма ОНА је била повод за каламбурско виђење паланачке покондирене тикве. Међутим, иза карикатуре којом је представљена крије се тема социјално друштвеног значаја: шта, како и зашто долази до, може се рећи, насилне трансформације једноставне, моралне, исправне личности у смешно, жалосну прециозу. Обиље водвиљских обрта површном комичношћу замагљује стварни лик особе истргнуте из малог, патријархалног света која се не сналази у новонасталој ситуацији друштвеног лицемерја и жеље за влашћу. Заједничка кореографија студената Института за уметничку игру.
„ОЖАЛОШЋЕНА  ПОРОДИЦА“  за сва времена. У овом делу акценат је на скривеној похлепи у ожалошћеној породици. У времену Нушићевог стваралаштва похлепа је била сматрана аморалном и била је добро скривана лицемерним нормама малограђанског друштва. С ерозијом моралних норми савременог живота похлепа постаје модус вивенди, оправдање за лични просперитет јер циљ оправдава средство. Централна тема плесног тумачења овог дела је инверзија моралног кодекса, односно  како је „Rest in piece“ постало „Rest in style“. Кореографија Исидора Станишић.
„ХОТЕЛ EXCELSIOR“, варијација на тему „Покојник“. Шта се дешава у породици и с њом, када њен предатор одлучи да умре? Павле, немоћан да реши горуће проблеме у којим се нашао и недоумице у односу са сопственом женом, реши да нестане, односно прогласи се мртвим. Скривен у соби хотела Excelsior прати трансформацију породице која се од привидно моралне грађанске претвара у грабежљиву дружину типичну за земље у транзицији. Да ли се то заиста дешава или је само његов фантазмагоричан сан? Да ли ће заувек остати скривен од свих и из даљине посматрати промене друштва, тугујући за светом који је мислио да је бољи и да га познаје? Или је цела ујдурма била смишљена да би се развео од супруге Рине?
Кореографија Мачеј Кузмински.
Аутор костима и сценографије за сва три комада је др Снежана Арнаутовић Стјепановић.

Дервиш... и Игор Киров у Сплиту

Овогодишње, 63. „Сплитско лето“, завршено је 14. августа плесном премијером „Дервиш и Смрт“. Сплићани и они други који су те летње вечери, уместо на Риву под сјајем звездеа те ноћи отишли у Сплитско хрватско народно казалиште, ухвативши злану нит клупка које им није добацила Аријадна већ кореограф  поеме, Игор Киров, следећи њен замршен траг, заронили су у чудовишни лавиринт душе Ахмета Нурудина. Лавиринт исто тако тешко проходан колико и опасан, као онај митског чудовишта Минотаура..
Игор Киров кореограф, играч сјајног талента, супериорног владања играчким занатом, сасвим оформљеног уметничког става и богатог искуства, смело се подухватио ризичног подухвата, разлагања, анализирања, поимања људске душе, њеног раслојавања и понирања до дна: „истине“?
Задатак скоро нерешив и за многе искусне психологе, решио је више суптилном уметничком интуицијом и раскошним талентом него непобитним чињеницама.
У том трагању за исходиштем смело је зашао иза свих уобичајених спољних одредница, ушавши у подсвест свог јунака супротстављајући његов его неухватљивој души у борби за домашање слободе.
Аутор либрета, Саша Димоски у многом је, уводећи у текст дела Меше Селимовића
отелотворен појам душе, олакшао посао кореографа, чиме је, не само разјаснио метафизичку борбу духа и тела већ и да у потпуности испољи свој аутохтон таленат, потврђујући и овим делом свој уметнички цредо: игра није само егзебиција тела већ је трагање за истином.
Епско дело Меше Селимоивића ауторски тим је прочитао до детаља преводећи га на свима знан, универзалнан језик игре, подаривши му нову младост.
Игор Киров који недвојбено заузима заслужено високо место међу уметницима плеса, овим делом потврдио је свој цредо: игра није само егзибиција тела већ је трагање за истином: живот и смрт су сијамски близанци; неизбежна су тема земаљског бића на коју је узалуд тражити одговор.
Идеја и кореографија Игор Киров; либрето Саша Димоски; музика Горан Бојчевски; сценограф  Славен Раос; костимограф Александар Носхпал; асистент кореографа Мојца Мајцен.
Ахмет Нурудин, првак балета Загребачког ХНК, Томислав Петрановић; Душа Екатерина Кузњецова; солисти: Ирина Чабан Биланџић, Иван Боико, Аскхатбек Јусупзханов, и целокупан балетски ансамбл.



БДП на ШДФ

На позив већ традиционалног и може се са сигурношћу рећи, потврђеног уметничког значаја “ŠIBENSKOG DANCE FESTIVALA”, прошлогодишња копродукција Мадленианум опере и театра (Србија) и Фестивала Велење (Словенија) “BALKAN DANCE PROJEKT Вол. 2”, био је уврштен у званични програм овог реномираног фестивала.
Камерна дела, “После сонета” (на основу “Сонетног венца” Франше Прешерна, идеја и либрето Теодора Сујић), кореографија Александар Илић (Србија) и “The Cube Untold”, ауторско дело и кореографија Игор Киров (Македонија), саставни су део представе која је била изведена на сцени Хрватског народног казалишта, Шибеник. Велики успех ове представе коју чине два аутономна дела двојице аутохтоних кореографа, потврдило је, не само мишљење стручњака већ и громки аплауз гледалаца.

“Šibenik Dance Festival” основан је, по идеји и иницијативи председнице Плесног театра сјене, професора англистике и плесног педагога Зоране Михелчић, 2011. године.
Током времена се првобитна идеја о промовисању плесне уметности (класичан, неокласичан балет, етно плес разних земаља, схоw програми, мјузикли...) у деловима Хрватске који до тада нису имали прилике да се упознају с том врстом уметности, тренсформисала се у много значајнији пројекат, поставши и међународна сцена на којој су се приказивала нова достигнућа уметничког плеса, не само у Хрватској,
региону и оквиру Европске уније, већ и у многим другим земљама.

Углед фестивала потврђују својим учешћем не само бројни квалитетни ансамбли, већ и присуство познатих кореографа, критичара, плесних теоратичаара и педагога доприносећи разменом искустава, мишљења, стварања под различитим околностима, сарадњи, разумевању и толеранцији.
Фестивал се одржава сваке године последње недеље јула (25 - 30. јула ), на многим отвореним просторима (тврђаве Св. Миховила и Бароне, Отвореној позорници, Тргу Републике Хрватске) и Хрватском народном казалишту, Шибеник.
Фестивал је формиран Одлуком надлежних органа да се споје Вечерњи програм на тргу и Јутарња плесна школа у јединствену манифестацију под називом Шибенски плесни фестивал, у оквиру Шибенског културног лета под покровитељством Града Шибеника.
Уметнички директор је Зорана Михелчић. На 7. фестивалу који се одигравао овог лета наступило је 17 разних ансамбала, уз пратећи програм чија је тема била Савремени плес и данашња позиција играча у региону. Учествовали су др Вера Обрадовић, теоретичар балета (Београд, Србија); Сања Петровски маг. пхилол. (Задар, Хрватска); Игор Киров, кореограф и директор ХНК, Сплит, Хрватска) и Александар Илић, кореограф, мр професор, Београд, Србија).

Магбет у чистилишту

 

На “XI медитеранском фестивалу Пургаторие” у Тивту приказана је премијера Битеф денс компаније Магбет. Играчи ове компаније језиком плеса, на сасвим оригиналан начин исписали су своју верзију познате трагедије Вилијема Шекспира. Милош Исаиловић наследио је кореографију од Маше Колар којој је првобитно било намењено да игром уобличи харизматично дело харизматичког енглеског писца и глумца. Прилазећи овом задатку Милош Исаиловић је, не следећи радни проседе Маше Колар, на свој, већ препознатљив начин кореографисао и одиграо компликован лик главне личности драме.
Магбет наставља репертоарску политику Битеф денс компаније, у којој су до сада кроз кореографске инсценације била приказана дела светских класика: Шекспира, Дантеа, Молијера, Аристофана...
У представи су поред Милоша Исаиловића, костимографа Славне Мартиновић, костимографа Јасмине Холбус и композитора Драшка Аџића учствовали и седморо врсних играча.

Памтићемо

Била је моћна, енергична, уиграна, зрачила је оптимизмом, заједништвом, животном радошћу помешаној с тугом, с благом аромом носталгије та представа „Ко то тамо пева”, 27. јуна на Великој сцени Народног позоришта. Гледалиште је било као и увек препуно. Колеге и гледаоци опраштали су се, после више од 13 година и 130 одиграних представа, с чедним, наивним чапкуном Мишком, који је својим трапавим шармом бојио читаво ремек дело плесне представе Сташе Зуровца и Војислава, Вокија Костића, поставши заштитни знак овог театра.
Синоним тог лика, Александар Илић, одиграо је ову, увек на нов начин непоновљиву улогу још само те већери, предајући је неким новим клинцима.
Млади играчи на којима игра остаје мораће добро да се труде  како би, не  само достигли, већ и престигли Александрову мајсторску интерпретацију, и сачували високо Мишково место у историји Балета народног позоришта, и с правом заслужено место љубимца публике.
Била је то још једна бравурозно остварена улога Александра Илића иза кога нису заостајали ни Тамара Ивановић, Милан Рус и цео распеван ансамбл.

52. Мокрањчеви дан

Чудесан је Мокрањчев Неготин!
Свим нашим фестивалима замера се да немају физиономију, да лутају у садржајима и да углавном презентују оно што понуде сами извођачи.
А Неготин је имао срећу да се у њему роди најхвећи српски композитор и њему у част већ 52. пут одвијају се на измаку лета (или у првим јесењим данима) када сунце још увек не губи јачину „Мокрањчеви дани“, најлепши звучни споменик који се подиже (заједно са заставом са његовим ликом у родној му кући) на почетрку фестивала. Те заставе виоре се и на централнбом тргу где се у свако доба чује и музика нашег великана и човек се ту доиста осећа ван времена као да је закорачио у прошлост када се знала да цени уметност коју нам је његова музичка кичица даривала.
Као и у Бону (где су ове године пет стотина застава са ликом Бетовена и најавом његовог фестивала украшавале град), као и у Бајтројту где је све у знаку Вагнера (од назива улица са именом ликова из његових опера до апотека и купалишта) тако је и у Неготгину – све у знаку Мокрањца – музичка школа, разуме се, али чак је и једна станбена задруга понела његово име. Педесет и два пута њему у част певало се „натпевавало“, играла кола која су ушла у бесмртне руковети, држала предавања у „Ватрогасном дому“, на којима се и стајало јер није било довољно места за све Неготинце који су желели да чују нешто и науче о свом великом суграђанину.
Тако је и данас!
Мали град до последњег места распрода све улазнице за „натпевавање“ хорова, али и већину концерата наредних вечери. На отварању Фестивала стоји се у дворишту Мокрањчеве родне куће и у највећој тишини саслушају се беседе. Каквих сам се дивних и умних речи наслушала у овим деценијама од академика, диригената, песника, књижевника, којима је припала част да буду говорници!



Ове године поздравну беседу одржао је управник Народног позоришта диригент Дејан Савић, који уз пет светских језика које говори, ипак најбоље говорфи језиком музике. Његов старији колега, Младен Јагушт, који је пре њега на једном од „Мокрањчевих дана“ био беседник рекао је да у Неготин увек долази  као на ходочашће; мислим да тако долазимо и сви ми без обзира да ли певамо, свирамо, пишемо о њему или га помно слушамо – долазимо да му се поклонимо, као када спуштамо букете и венце поред његовог споменика и да га и даље и све више обожавамо. Један од беседника био је и Бора Дугић, за кога је наш афористичар Предраг Пјевић рекао – „Моцарт је написао 'Чаробну фрулу' иако није познавао Бору Дугића“ – математичар по образовању сачинио „имагинарни интервју са Мокрањцем“ који и јесте и наш савременик јер је исписао музику за вечност!
Србија је имала химну „Боже правде“, Југославија „Хеј Словени“, а Неготин – своју Шесту руковет, најродољубивију музику бесмртног Мокрањца. Не само његови житељи, него и сви они који у овај лепи град дођу – а у време „Мокрањчевих дана“ пресели се у њега пола музичког света, радијског, телевизтијског, хорског, новинарског – вероватно као и ја уздрхте кад чују „Главу дајем – Крајину не дајем!“ – највећег јунака Неготинске Крајине – Хајдук Вељка (који и јесте као Христ „главу дао“ у својој 33. години за свој завичај), а коме је Мокрањац испевао своју најлепшу оду, достојну да се упореди чак и са Бетовенско-Шилеровском „Одом радости“ из Девете симфоније.
Др Бранка Радовић, председница Програмске комисије Фестивала, упоредила је Мокрањчев Неготин са Моцартовим Салцбургом у жељи да у њега баш као у бајковити аустријски град похрле људи из целог света и да поделе са нама дивљење за његову уметност!

Натпева(ва)ње хорова



Централни догађај Фестивала је „Напевавање хорова“ – а зашто не „натпевање“ јер „певамо“ а не „певавамо“ (како рече композитор Минта Алексиначки) и зашто не прогласимо само један хор да је „натпевао“ све остале, него их као на такмичењу рангирамо по редоследу – како је предлегао једне године диригент Хора „Станко Драгојевић“ из Подгорице (што, нажалост, није усвојено, а по мом би требало да јесте). Јер, мора да се јако лоше осећа онај који је пети – последњи, а као и ове године и у много претходних – сви су квалитетни, а одлучују нијансе, укус и сензибилитет чланова жирија. Нема „награде публике“, награде „за најбоиље извођење духовне композиције“, награде „за најбоље извођење савременог дела“, како се то чини на Такмичењу „Златна вила“ у Приједору што је (можда) и боље, а свакако утешније. Из Републике Српске се не одлази постиђено и обесхрабрено. Зато и мислим да би било добро прогласити само победника. Хор који је „натпевао“ остале!
У зачељу се нашао Мешовити хор Министарства одбране и војске Србије из Београда са диригенткињом Катарином Божић, који је формиран пре годину дана, али, који млада уметница која стоји на његовом челу води са много умешности и знања, посебно у области исконски побожног духовног стваралаштва, где се представила и са анђеоским солом. Вокални ансамбл „Fortiossimo“ из бугарског града Бургаса, такође се диригенткињом Миленом Добревом није ни могао равноправно да конкуруише, јер је са шест мушких и 14 женских гласова био у ребалансу (и нашао се на четвртом месту). Трећи је био Градски мешовити хор „Абрашевић“ из Ваљева којим руководи већ готово пола века искусни и веома студиозни Драган Васиљевић. Они су имали интересантан програм: поред Мокрањчеве VIII руковети (а обавеза свих учесника била је да имају бар једну његову композицију) чули смо и „Сплет румунских народних песама“ које ја ма колико да пратим концерте хорова и испитујем Мокрањчев опус – до сада нисам чула! Сјајно су извели и „Жабљу идилу“ Константина Бабића који је имао потпуно неодољив хорски хуморни тон, а у том духу написао је и књигу „На маргинама Мокрањчевих дана“. Камерни хор „Лола“ из Сарајева заузео је високо друго место, са уравнотеженим бројем мушких (11) и женских гласова (15). Њихов диригент Јосип Катавић је готово две деценије (од 1996. до 2014) водио Интеррелигијски хор „Понтенима“ са 400 концерата широм света. Отуда је и код њих најбољи део програма био из области сакралне музике, са посебно упечатљивим очаравајућим pianom на почетку „Тебе појем“ Стевана Мокрањца.
Победничку ленту понело је Певачко друштво Преподобни Рафаило Банатски“ из Зрењанина и њихова млада диригенткиња Сенка Милисављевић која је одабравши најлепше делове из Опела Мокрањца („Њест свјат“) и Христића („Житејскоје море“) оставила одличан утисак и на жири (очигледно) а и на публику, нарочито у завршном делу – „Големој Ч'чкалици“ Драгане Величковић, настављајући сјајну нит коју су успоставили велики хорови из овог града широм света под вођством изванредних уметника Слободана Бурсаћа и маестра Мирка Булована.

Сликарски ватромети „Београд на метеорима“ и „Куће непознатих власника“ Момчила Моме Антоновића

Већ првог дана Фестивала отворена је изложба слика Момчила Моме Антоновића, диугогодишњег професора за предмете Сликање и Цртање на Академији ликовних уметности у Београду. Ту је био и декан у три мандата, а Европски центар за мир и развој Универзитета Уједињених нација поставио га је за директора међународног истраживачког програма „Уметност и млади таленти света“ и за декана међународног постдипломског студија „Ликовна уметност данас и сутра“ у Сремским Карловцима.
Оно што се прво примети на његовим платнима је својеврсни ватромет боја, разиграних и бујних. С правом је Душан Миловановић, оцењујући његов циклус „Куће непознатих власника“ – са којим је дошао у Неготин – запазио да он „јесте сјајан колориста али у овом циклусу палета је још сочнија, просветљена, готово полудела, пуна детиње радости, вођена чистотом срца и руком великог зналца“. А мени су на овој изложби „запале за око“ студије Храма Светог Саве, заправо циклус сачињен од десет ликовних ставова маштовитих и назива: „Храм избављеног источњачког живота“, „Плави облак над храмом“. „Застава под храмом Светог Саве“, „Храм је дар Тројице: Оца, Сина и Духа Светога“, „Храм у коме смо Христову слободу стекли“, „Храм ускрснућа преосвештеног светитеља Саве“, „Храм Светог Саве духовно је чистилиште“, „Храм блаженог светитеља дар је правоверног српског народа“.

Ехо музике



Друга изложба представила је чланове овогодишње ликовне колоније која је и ове као и претходних година од 2009. ишла под слоганом „Ехо музике“ и то је управо оно што ме је уз много тога и другог одушевљава у Неготрину што је све са одређеним циљем планирано! У славу музике и Мокрањца, добродошли сте у Неготин, али се не расплињавајте, не нудите овом граду оно што вама падне на памет него се повинујте жељама и захтевима иначе на сваком кораку прељубазних и брижних домаћина. Један од њих и домаћин и учесник колоније је Мр Милан Радосављевић, члан УЛУСа са двадесетогодишњим стажом, који је и отворио ову изложбу, подсетивши на рад Ликовне колоније „Вратна“, који је започео 1999, а последње три године одвија се у самом граду. Остварена је у овим лепим дружењима која су већ стекла пунолетство с обзиром на готово дводеценијски стаж колекција од преко четири стотине радова из Србије и иностранства од студентских до оних које су остварили уметници зрелих година. Ове године било је деветоро учесника који су радили слике различитим материјалима и са различитим сензибилитетима. Мене је привцукао стилизовани линијски систем на акрилику и уљу на платну најмлађе 23-годишње учеснице, тек дипломиране вајарке Сузане Санковић, која је учила и кларинет у нижој музичкој школи „Исидор Бајић“ у свом родном граду, Новом Саду. Веома ми се допао и акрилик и уљани пастел „Лето у Неготину“ Јана Огарског из Старе Пазове у коме су ме раскошне, расцветане крошње дрвећа подсетиле на зреле гроздове којих има у изобиљу у ово доба године у околини Неготина.
Управо у Цркви Свете Тројице у Мокрању, одакле су потекли преци нашег славног компшозитора концерт је приредио новосадски Хор Саборне цркве Свете Тројице са својим диригентом, музикологом Др Богданом Ђаковићем.
Истог дана у неготинској Цркви Свете Тројице Свету литургију је чинодејствовао Хор Храма Свете Тројице са својом диригенткињом Светланом Кравченко.



„И камен и звук“ Драгољуба Фируловића



Наш прослављени бас Мирослав Чангаловић рекао је Драгољубу Фируловићу гостујући у Неготину, пошто га је чуо како пева:
„Чуј момче, да си школовао глас био би већи певач од мене!“
Да се школовао на Ликовној академији можда би надмашио Гвозденовића, или стао у корак са Милићем од Мачве, а да је „учио стих“ вероватно би, попут Стевана Раичковића, стварао нове и бајковите своје „Камене успаванке“!
Али он је као горско врело које не зна за стајалишта и бране, за законитости склапања рима и боја, за „забрањене квинте“ и „наполитанске секстакорде“ следио само свој унутрашњи зов, који је био непогрешиво речит и препознатљив. Када је певао глас му је треперио не само трилерима и аликвотама, него и стотинама боја; када је писао - стварао је строфе неукрочене бројем слогова, спонтано, како су му из душе потекле. Са кичицом – ређао је без видљивих корена и врхова камене дунавске тотеме никле из праискона, које до неба досежу. Био би прави грех да је тог исконског уметника омеђила и сасекла му крила било каква школа, закон и форма. Остао је у свему јединствено свој!

Класика у 11 дечији хорови

„Вивак“



Понео је име песме коју је за дечји хор компоновао Стеван Мокрањац!
Било је дивно и дирљиво слушати их како су у том новом издању интерпретирали неготинску Шесту руковет, снажно доживљавајући сваки стих, што се видело на њиховим озареним младим лицима (чланови хора су девојчице од 7 до 12 година и углавном су ученице у Уметничкој школи „Стеван Мокрањац“). Слушајући ову химну родољубљу у Мокрањчевој родној кући оне саме су предложиле „својој учитељици“, диригенткињи Драгани Мариновић Симоновић да их научи да је певају, у жељи да је запевају и они на неком будућем отварању „Мокрањчевих дана“ у његовој родној кући! Певале су је напамет, у двогласју, са двојицом мушких солиста и уз веома добро успостављену клавирску сарадњу њихове старије другарице, ученице завршног разреда средње школе, Наташе Шуцић, која је помогла да „бадем дрво“ из Мокрањчевог дворишта (као и они сами) из године у годину све раскошније израста и да „болан Кара Мустафа“ на крају призна да је „“Хајдук Вељко – бољи јунак од њега!“ Чули смо и Змајеву песмицу „Ал је леп овај свет“ – коју је такође компоновао Мокрањац, Бетовенову „Оду радости“ из његове Девете симфоније (са солисткињом Анастасијом Његушић), отишли са њима и са „Чаробњаком из Оза“ у „земљу иза дузге“(где су другу строфу отпевали на енглеском) и у „залеђено краљевсатво“ које је наговестило „Сад је крај“, мада су отпевали још неколико нумера уз помоћ своје одличне диригенткиње која је сугестивним гестом, прилагођеном дечјем узрасту и емоцијама које су интензивне и краткотрајне и професорима – виолине – Владимиром Пешићем и хармонике – Душаном Ђурђевићем – певали срчано, интонативно чисто, чак и у мелодијски веома захтевнбим композицијама.

Хор Основне школе „Вук Караџић“

Прилику да покажу своје певачко умеће добио је у оквиру циклуса „Класика у 11“ Хор Основне школе „Вук Караџић“ који је деценијама успешно водила Драгана Пујић, а који је од 2004. године преузела Тања Милосављевић, освојивши управо те године „пехар за интерпретацијзу“. Они певају на енглеском, немачком, латинском и, разуме се, на српском, али и на јапанском језику – што је сасвим неуобичајено, а то су и показали на променадном концерту песмом „Трешњин цвет“, уз такође најпопуларнију дечју песмицу из „Земље излазећег Сунца“ – „Шушти, шушти бамбусов лист“ (коју су отпевали на српском), показујући и умеће двогласја у канону „Коло се вије“  и „Пораниле девојке“ Стевана Мокрањца.

Мала школа опере d' Iva

Мецосопран Ива Мрвош Анокић представила је рад своје „Мале школе опере“ тако пластично да сам (мада у позном узрасту) пожелела да постанем њен полазник. Ова својеврсна оперска „школица“ постоји већ четири године, а деца се мењају сваки пут. Сада их је било седморо, од тога само један баритон. Ива их је поставила не само гласовно, него и сценски, кореографски и редитељски, доносећи у фоаје Дома културе дух и шарм бечких салона и оперета XIX века (града у коме и сама живи као слободан уметник), успевајући да у „Слепом мишу“ и „Веселој удовици“ инкорпорира и чувену арију из Дворжакове „Русалке“ и арију Мизете из Пучинијевих „Боема“ коју је веома сценично интерпретирала и гласовно добро постављена Магдалена Антић. Милена Марковић, још у првој деценији живота, показала је изванредан уметнички потенцијал у захтевној и скоковитој арији коју је интерпретирала на немачком језику. Вешто су инкорпориране и соло песме домаћих аутора у живој, динамичној и разиграној постравци наше одличне младе интерпретаторке.
У реализацији програма огромну и драгоцену помноћ имала је у такође младим пијанистима Данилу Перковићу и Предрагу Грујићу који су на (скромној) клавинови дочарали сјај валцера, оркестарску обојеност и полет, ритмички пулс и хармонску подршку, подвлачећи осећања, штимунг, пејсаж, декор, радњу и програмске детаље.

Мајсторски курс соло певања Зорана Тодоровића



Тродневни курс соло певања одржао је велики шармер оперске сцене тенор Зоран Тодоровић са девет сопрана и једним тенором Петром Бошковићем који је почео у лепом, не много речитопм pianu чувену арију из финалног чина Пучинијеве „Тоске“ – E lucevan le stele“ (Звезде су сјале). Равно и невилински, без даха у финалним нотама остала је и Дворжакова „Русалка“. Сантуца из Леонкавалове „Кавалерије рустикана“ имала је две протагонисткиње од којих је прва била стегнутог грла и уплашена, а друга ју је представила зрело и простудирано и то је био најлепши глас на овом курсу. Чули смо и прелепу арију Памине у ге-молу из Моцартоиве „Чаробне фруле“, на немачком, дикцијски чисто, али без оног правог pianа, којим започиње очајничка арија принцезе у другом чину.
На почетку завршног концерта славни певач се обратио публици речима:
„Хвала вам на већем аплаузу него кад сам ја певао. Имао сам срећу да радим са јако лепим гласовима. Три дана је мало да се направе радикалне измене, али ипак су неке промене могуће. Све време ће их пратити фантастична пијанисткиња Милица Илић, која је уметнички сарадник на Факултету музичке уметности (у шта смо се уверили на концерту). Управо Мокрањчеве руковети су биле моји први солистички наступи када сам певао у београдским хоровима“.

Un Viaggio (Путовање)



Широм света прослављени београдски тенор Зоран Тодоровић који је на најславнијим оперским сценама био и Родолфо и Ленски, и Алфредо и Дон Хозе, и Лоенгрин и Парсифал, и Туриду и Канио, и Пинкертон и Андре Шеније – дошао је да својим лирским спинто гласом улепша неготински фестивал у част Мокрањцу. Стога је публику поздравио песмом „Расло ми је бадем дрво“ из њихове, Мокрањчеве и свима нама омиљене Шесте руковети, да покаже сву лепоту не само сопственог дивно обојеног гласа, него и бескрајну лепоту ових нота на којима стасавају сви који се музиком баве у његовом родном граду. И читав програм текао је у том изразито поетском фону, без динамичких (и било каквих других) форсираности, али са уметничком топлином и нежношћу. У томе су му сјајно помогли „сапутници“ на овом музичком путовању, изванредни музичари сваки посебно  а и у овом новоустановљеном квартету – гитариста Зоран Ерић, бандонеонист Александар Николић и доктор контрабаса Слободан Герић који су представили широк програм у коме су се поред Мокрањца нашле и ноте нашег најбољег промотера Пјацолиних танга – Александра Николића, уз Виља Лобоса, Тостија, Маскањија, Леонкавала, Гардела, Ларе.

Мадам Силвана

На свечаном отварању 52. Мокрањчевих дана потапше ме једна госпођа и рече:
„Извините, јел' сте Ви новинарка, виђала сам Вас овде и раније и читала Ваше написе, а и долазили сте у нашу посластичарницу!“
Са овим другим препознавањем – доиста ме је убедила да ме је запамтила, јер ја волим колаче.
Исприча ми пар дана касније, на концерту:
„Данас сам видела и певача Зорана Тодоровића, куповао је неке слаткише код нас на киоску у парку. Рекла сам му да знам да је гостовао недавно у Линцу и у Лондону и да близу своје куће у Немачкој има ергелу. Био је запрепашћен и оставио ми је две карте за концерт... Рекла сам му и да ми је много жао што су преминули и Сузана Шуваковић Савић, која је била млада и много лепа и Живан Сарамандић“.
Била сам и ја изненађена интересовањима и знањем ове неготинске посластичарке. Нажалост, увек људима прилазимо са предубеђењем, сматрајући да само житељи великих градова, којима су и информације доступније. а и разноврсни уметнички садржаји, те су жељнији и да их упију и приме. Али у милионском Београду „Коларац“ је често полупразан, а у малом Неготину сала Дома културе готово је редовно била попуњена до последњег места. 

Музиколошке трибине
Ка савременоим читању Мокрањчевог наслеђа



У Мокрањчевој родној кући слушали смо предавање Др Катарине Томашевић, научне саветнице и директорке Музиколошког института САНУ о новим музичко-естетским анализама при интерпретацији дела „класика српске музике“ – како га је назвао Др Драгутин Гостушшки. Она се фокусирала на четврту песму „Цвеће цафнало“ из Мокрањчеве Дванаесте руковетуи констатујући да она не постоји записана у његовим белешкама народних песама са Косова. На позив Бранислава Нушића који је 1896. био конзул у Приштини, он је забележио више бисера и касније их уврстио у ниске својих руковети. Професор Др Драгослав Девић тврдио је да је песма македонска а не косовска, те постоји и претпоставка да ју је чуо од конзула у Скопљу са којим се враћао возом за Београд.
Вративши се са прашких студија у Београд 1906. године, Коњовић је тему „Цвеће цафнало“ ставио на почетак друге теме првог става своје Симфоније у це-молу. Није је заборавио ни три деценије касније и у виду цикличног рада са мотивом користио ју је као главну тему у свом Другом гудачком квартету.
На крају излагања Др Катарина Томашевић је закључила да „трагање за лепотом код Мокрањца не треба да престане“, позивајући се опет на речи Др Гостушког који је његову „Херувимску песму“ назвао „најлепшом композицијом на свету“.

Промоције
„Трајање“ Владимира Тошића

Часопис „Музика класика“ прогласио је компакт диск „Трајање“ Владимира Тошића за најбољи албум у 2016. години. Његове композиције су доследно минималистичке, засноване на упорном понављању одабране флоскуле. Треба имати посебну склоност за овакав начин мишљења и, како је мудро говорио Павле Стефановић – „свако има свог писца, свог сликара, свог композитора – оног са којим комуницира на истој таласној дужини“. Овај аутор нашао је „свог интерпретатора“ – пијанисту Др Владимира Цвијића који у тим звучним лавиринтима проналази као Тезеј ону чудесну нит не само да из њега изађе него да кроз њега чаролико води кроз лучне облике, аликвотне низове, упорна прелудирања и преплете руку, афирмишући оно познато правило свуда па и у музици – да су путеви до циља некад и лепши од циља самог.
Трећи судеоник на овој концертној промоцији била је Др Александра Паладин која је надахнуто и са личном нотом водила кроз овај програм сећајући се ђачких дана и часова хармоније и контрапункта, те својеврсне „музичке граматике“ како их је назвала, а у које ју је у београдској музичкој школи „Мокрањац“ упућивао професор Тошић. А и он сам подсетио се струдентских дана, када је први (и до ове вечери једини пут) био у Неготину као бруцош са Хором Музичке академије.

Рађање српске музичке културе

Поводом тридесетогодишњице емитовања серије „Рађање српске музичке културе“ које је са личним печатом водио Др Драгутин Гостушки кроз осам епизода документовано доносећи историјске тоикове српске музике – одштампана је и двојезично књига са ДВД-јем са истим насловом. Водитељка у неготинском програму била је Др Катарина Томашевић, која се подсетила и својих првих година рада у Музиколошком институту, када је на његовом челу био Др Гостушки. Два поглавља ове књиге посвећена су Стевану Мокрањцу.

Мокрањац и Словенци

У Мокрањчевој родној кући промовисана је и монографија „Мокрањац и Словенци“ Горана Вучковића, песника и књижевника из Неготина, који је осам година (од 2008. до 2016) био уредник часописа „Буктиња“ објављујући по четири тематски обликована броја годишње (укупно готово тридесетак), а неке од њих посветио је одређеним темама (Вук Стефановић Караџић, Петар Петровић Његош, Хлеб, Вино), а једном годишње број је био посвећен музици. Ту су се нашли и текстови о животу и раду Стевана Мокрањца, о Фестивалу „Мокрањчеви дани“, о Даворину Јенку, што га је подстакло да стрпљиво и систематски обликује књигу „Мокрањац и Словенци“ која је овом приликом промовисана.
Поред Миодрага Чолаковића и ја сам била рецензент ове књиге и ево мог текста:

„Мокрањац и Словенци“ Горана Вучковића

Дете је држало две јабуке у рукама. Мајка је замолила да јој дâ једну. Онда је девојчица брзо загризла обе.
„Боже, где ли сам то погрешила у васпитању?“ питала се мати! „Моје дете је себично!“
Утом, мала јој пружи једну:
„На Ти, мама, ова је слађа!“
Не треба брзо доносити судове, учи нас ова причица. Колико смо пута и сами били у сличним ситуацијама, не само када су јабуке и родитељска преиспитивања у питању.
И сама сам те 2010. била та „брзоплета мајка“ која неправедно и пренагљено доноси суд. Наиме, ради се о Хору „Ипавска“ из Випаве са диригентоим Матијажем Шчеком, који је био победник претходног „Натпевавања хорова“ на 45. „Мокрањчевим данима“ 2009. године, остављајући за собом мађарски Хор „Mecsek“ (из Печуја), „Јеку Приморја“ (из Ријеке), „Canticum Novum“ (из Београда) и Хор „Вардар“ (из Скопља). Инспирисан њиховим певачим умећем, академик Дејан Деспић компоновао и лично одабрао да овај хор изведе његову кантату „Светли гробови“ инспирисану стиховима Јована Јовановића Змаја коју је поклонио јубиларним „Мокрањчевим данима“.
Али словеначки камерни хор, са веома обимним и разноврсним репертоаром који на концертима и такмичењима наступа у мушкој, женској и мешовитој поставци, носилац златних и сребрних плакета на домаћим и међународним такмичењима, награђиван за најбоља извођења појединих композиција, а диригент Матјаж Шчек – за најбољег диригента – није премијерно извео Деспићеву кантату.
Почеле су да се шире гласине... Готово сви музичари (а у време Фестивала Неготин доиста постаје центар српске музике и музичара) имали су мање или више неповољно мишљење о овом отказивању. Неки су у томе видели политички став, неки уметнички бојкот, али ретко ко је размишљао о правом кадровском проблему који се појавио у словеначком хору. Наиме, недаљу дана пре доласка у Неготин, солиста Хора „Ипавска“ се разболео и било је прекасно да се пронађе замена (кантата је написана за соло баритон и шестогласни хор а cappella. Нико није размишљао да смо сви ми смртни људи и болестима склони и да се то могло десити и сваком од нас. Коментарисало се и одсуство академика Деспића  који се извинио јер му путовање од Београда до Неготина од преко 300 километара представља здравствени напор. Чак се и о томе причало да се вероватно композитор увредио па отуда није дошао на „Мокрањчеве дане“, не узимајући у обзир његове доиста позне године. „Вечерне новости“ (са потписом С.М.Ј.) објавиле су 14. септембра чланак у сличном тону под насловом „Премијера на чекању“, јер је Хор у замену за премијеру понудио Мокрањчеву Петнаесту руковет, уз обећање да ће Деспићеву кантату извести на неком од следећих фестивала (што се у наредних пет година није догодило).
Признајем, и сама сам подлегла том „општем мњењу“ све до тренутлка промоције часописа „Буктиња“ на локалитету Шаркамен у околини Неготина. Тај број био је посвећен 175-годишњици рођења словеначког композитора Даворина Јенка, аутора српске и словеначке химне. Управо у том чудесном родном месту римског цара Максимуна Даја, који је изградио и монументалну гамзиградску Феликс Ромулијану, на остацима велелепне царске палате као да су ми се одједном „отвориле очи“ и ухо, слух и дух (како би рекао професор Бингулац) са беспрекорно чистим тактовима које је Хор „Ипавка“ певао на брдовитом налазишту, окупан јесењим сунцем и „допеван“ благим, умилним поветарцем који је чарлијао у жељи да умилни гласови стигну до сваког од нас.

И тада сам се запитала: мора да тај сјајни Хор из Випаве у том тренутку није имао јабуку довољно слатку какву заслужује Фестивал посвећен највећем српском композитору. Њихово одустајање од извођења Деспићеве кантате био је чин достојан поштовања уствари, јер су они имали превелико поштовање и за наш Фестивал и за наше композиторе (и Мокрањца и Деспића).
То је један непоновљиви тренутак који је отргнуо од заборава песник и писац Горан Вучковић који годинама сакупља и народне приче, песме, пословице и изреке из Неготинске крајине. Дугогодишњи уредник „Буктиње“ зналачки уређује овај часопис издајући га као посебне књиге које се читају и чувају о хлебу, еротици, филму, сатири, води, песми, ватри, уметницима и уметности, о Хајдук Вељку, Јенку и Мокрањцу, Доситеју, Вуку, Корнелију, (Јосифу) Маринковићу, Светом Сави, Његошу... Главни је и одговорни уредник и „Пламичка“ – подлистка часописа „Буктиња“ намењеног деци. У њима су сабрани текстови аутора – од почетника до академика, стихови који се памте, проза коју пожелимо поново да прочитамо. „Буктиња“ се чува и буквално и у срцу.
Уредник је ту неутралан. Он не исказује свој став; он нуди читаоцима да се определе, да заузму сопствени став, подстичући њихову машту, радозналост и интелект. Такво гледиште понудио је и у књизи „Мокрањац и Словенци“ дајући читаоцима могућност да се подсете (онима који су присуствовали овим догађајима) или да о њима сазнају (ако нису), али и да притом не буду пасивни, да се ангажују и „прочитају“ и оно што није сасвим доречено, што је за посебно стрпљиве, радознале и паметне прилика да прочитају и оно „између редова“.
На стотинак богато илустрованих страница дат је осврт на сваки долазак словеначких уметника на „Мокрањчеве дане“, кроз ових пола века трајања Фестивала: од првог одржаног 1966, када је изведена словеначка народна песма „Вупрем очи“ у убради Винка Жганеца, преко другог - када је било предвиђено гостовање Фолклорног ансамбла СРСловеније (из Јасеница) – али када се њихов долазак није остварио, до последњег, јубиларног 50. Фестивала, када такође није дошао на „Натпевавање хорова“ Хор „Аве“ са диригенткињом Јурицом Грегорц Буковец из Љубљане.
У међувремену, забележена су сва гостовања словеначких уметника, од октета „Јакоб Галус“ из Љубљане и Академског камерног хора из Крања (1969), преко Камерног мушког хора из Цеља (1973), Певског збора „Обала“ из Копра (1979), Хора „Тоне Томшич“ из Љубљане (1981), и поетско-музичког реситала младих песнмика са учешћем љубљанских уметника – Срећка Ријавеца и Алеша Дебељака, Хора „Франц Прешерн“ из Крања (1987), Хора девојака „Херберт Светел“ из Марибора (1989), Нонета „Брда“ из Горичких Брда (2007), Хора „Cantemus“ из Камника (2008), Хора „Орфеј“ из Љутомера  (2011), Хора „Постојна“ и Ансамбла контрабаса „BASS CHORUS“ – који је извео Деспићеву „Почасницу Стевану Мокрањцу“, а који има на свом репертоару и Мокрањчеве руковети (2012). Хор „Лојзе Братужу“ из Горице, који је прави „хор интеграције“ јер окупља и италијанске и словенсчке певаче и гаји поред стандардног хорског репертоара и словеначке народне песме (2013), Хор „Игнациј Хладник“ из Тржича (који је 2014. освојио друго место у „Натпевавању хорова“ и медаљу са ликом Стевана Мокрањца). Уопште, словеначки уметници, без обзира у којим саставима су долазили, да ли су имали вишедеценијски стаж или старост од само пар година, да ли су их водили искусни диригенти или извођачи почетници – редовно су показивали високе уметничке домете, озбиљност и одговорност. Они су, као и остали хорови, уосталом, богатили своје програме извођењем Мокрањчевих дела која су била сваке године обавезна на програму и која су се из године у годину мењала, од „Њест свјат“ преко „Приморских напјева“ до различитих руковети.
Неготинац Горан Вучковић на диван начин је „уоквирио“ своју књигу дајући јој на почетку осврт на Мокрањчев живот и рад из пера Властимира Перичића као својеврсну врсту Предговора, а на крају причу Љубише Рајковића Кожељца „Последња Мокрањчева суза“ као Поговор издању.

„Светилишта и надалишта“ Нова Томића



Седам година рада Нова Томића уродиле су књигом „Светилишта и надалишта“, која говори о хришћанским поклоничким местима на која се одлази у нади да ће им у невољи помоћи нека виша сила. Описана су веровања у свете мошти, иконе и изворе, а обухваћена су не само српска светилишта него и она из суседних земаља. Аутор сматра да је хришћанска традиција заснована на чуду, а да је први чудотворац био Исус Христ. Веровање да ће се чудо догодити – гарантује да ће се оно доиста и десити. Он мисли да у Србији нема краја где нема светилишта. Манастири су најчешће и грађени поред чудотворних извора јер вода уопште има посебно место у веровању Срба, а нарочито у Војводини („водице“) , а и у Србији („кладенци“). Верује се да то датира још из паганских времена, а на овим изворима се најчешће појављује Света Петка.
Др Соња Маринковић је навела да је Коњовић рекао да је и Мокрањац антиципирао Југославију; она сматра да је и Ново Томић урадио нешто слично. Аутор је подсетио да и католици признају култ Светог Саве, а и муслимани верују у чудотворне мошти Светог Симеона и његове хиландарске лозе која помаже нероткињама да затрудне.
Кад год се сагради нека црква мора се у њу унети  и нека светиња. Испричао је притом и легенду о Богородици Београдској, а присутну публику обавестио да се књига може купити у „Лагуни“ која је њен издавач.

Вече балета Народног позоришта



По музици великана Баха (Клавирског концерта у де-молу) и Вивалдија („Годишња доба“) чувени кореограф Раду Поклитару је у Народном позоришту поставио два једночина балета „Жене у де-молу“ и „Дуга божићна вечера“ у савременом кореографском руху са допадљивим костимима Катарине Грчић Николић. Мада представа нема дуги ток веома је разиграна и „добро легла“ на сцену, а неготинска публика, која нема прилике да у свом граду види балетске уметнике поздравила их је са великим усхићењем. Мени лично остало је нејасно зашто су и женске ликове тумачили мушкарци, а како је говорио академик Рајичић, осврчући се на музичке критике – „ако их ја не разумем – та ко ће их онда разумети?“ – тако се и ја усуђујем да његову мисао парафразирам – јер вишедеценијски са највећом љубављу пратим балетске представе – па ако их ја не могу да схватим  и протумачим – па ко ће онда?

Концерти

Биља Крстић и Бистрик оркестар



Осећајно, не форсирајући глас, у комбинацији етно-музике и џеза, у споју високог образовања и исконске жеђи за народном традицијом Биља Крстић је представила најлепше бисере из националне песмарице на српском, влашком (чиме је одушевила публику у Дому културе) и македонском језику, са поцртаним специфичностима врањског и нишког дијалекта (одакле је и сама родом). У вештој комуникацији са посетиоцима, позивала их је да јој се придруже у „реци тонова која додирује обале свих наших чула“, како је њене концерте описала музичка критика. Овом приликом чуо се и наш музички великан: Димитрије Микан Обрадовић, који јој је подарио својеврсни сплет народних песама у којем су проткани каои спона и мотиви из Шесте руковети насловивши га „У шетњи са Мокрањцем“.
Биља Крстић је још 1974. управо у овом граду започела своју уметничку каријеру радећи као професор солфеђа и клавира у музичкој школи „Стеван Мокрањац“. а после концерта и вечере у ресторану „202“ (некадашњој кафани „Обилић“) спонтано је запевала нове прегршти и руковети народних песама а cappella, где су јој се придружили и вокали из њене групе а и чудесни, мултимедијални сликар, песник, певач са божанским гласом Драгољуб Фируловић.
Подсетило ме је то на једну лепу причицу из живота наше примадоне Радмиле Смиљанић. Наиме, после једног њеног концерта у родној јој Бања Луци нашли су се (као и ми) у ресторану, на вечери. Радмила је (као и Биља) имала још увек неутољиву глад за певањем и запевала је. Нашли су се ту и неки странци који су, уживајући у чарима наше националне кухиње били забезекнути лепотом њеног гласа и рекли су домаћинима:
„Како ли тек певају ваше оперске примадоне кад кафанске певачице певају овако дивно!“
Да су се странци нашли у неготинском ресторану вероватно би се упитали слично!

Гудачи Светог Ђорђа

За „Политику“ сам написала критички осврт и он је објављен 2. октобра:
Сажето и ефектно финале
У оквиру 52. Мокрањчевих дана у Неготину реализовала су се 34 разноврсна програма, а у оквиру тога обележено је и три јубилеја: 80-годишњица Симфонијског оркестра РТС, девет деценија од рођења композитора Александра Обрадовића и четврт века постојања Камерног оркестра „Гудачи Светог Ђорђа“. Управо овај ансамбл који је рођен на иницијативу  ученика Школе за музичке таленте из Ћуприје под руководством професора виоле Петра Ивановића, а данас га води сјајни концерт-мајстор, некадашње „чудо од детета“ које је стасало у врсног уметника – Марко Јосифоски, одржао је први инструментални концерт у оквиру Фестивала и обележио 90-годишњицу  рођења Александра Обрадовића, правог мајстора  инструментације чијим је законитостима учио и бројне генерације на Музичкој академији у Београду. Био је, такође, и изванредан музички архитекта форме, тако да је у већ устаљене облике – какав је концерт – у овом случају виолински – толико овладао техничким могућностима да је остављао утисак поигравања свим средствима израза. А управо та виртуозност ауторског пера  нашла је праву његошевску „искру у камену“ у виолинисти Марку Јосифоском који је управо сада у годинама када успева  да најречитије изрази свој енормни талент, музикалност и смисао да рентгентски проникне у дело и оживи га  виртуозно и вишедимензионално. Најречитији био је у почетном ставу са јако необичним лаганим уводом у коме се његов инструмент  извијао као молитвени псалмодични соло са кратким, рељефним оркестарским апликацијама које су се претопиле у бујне, прегнантне одсеке сонатног Allegra. Управо овај став подсетио је по распореду темпа  и на древни облик тзв. црквене сонате, а читавим током на праве великане овог жанра, са изразито поцртаном кантиленом соло инструмента. Неуобичајено, кратка  и упечатљива каденца, пуна двохвата и сложених техничких захвата је на крају другог (а не првог) става, истовремено чинећи и прелаз  ка сажетом и ефектном брзом финалу. Дело је настало 1992, у пуној стваралачкој зрелости, на подстицај Зорана Миленковића (код кога је млади Јосифоски стицао прва  виолинска знања), а премијерно га је извео његов син, славни Стефан, уз Оркестар „Душан Сковран“ под вођством Александра Павловића. „Гудачи Светог Ђорђа“ свирали су без диригента, стојећи, што даје посебну звучну обојеност  која је изванредно дошла до изражаја у првом делу на њиховом програму, „Почасници Стевана Мокрањца“, чији је рапсодични ток одразио задивљеност академика Дејана Деспића  за стваралаштво највећег српског композитора, уједињујући подсећања на мотиве љубавне чежње, среће, безпреболне туге и духовних тонских валера. Композиција је првобитно написана за девет виолончела, а Гудачи Светог Ђорђа премијерно су га представили у свом инструменталном руху  пре десетак година.
На крају програма изведена је трећа свита „Старе игре и арије“, једно од најлепших дела не само у опусу Оторина Респигија, него и у целокупној италијанској инструменталној музици  прошлог века, прави омаж великанима њихове ренесансне и барокне музике.

Уметнички ансамбл МО „Станислав Бинички“
„Добра вам ноћ пријатељи“




Свој рођендан (јубиларни стоти плус пунолетство, како га је најавио мајор Живковић) прославио је радно Уметнички ансамбл МО „Станислав Бинички“ у Дому културе са диригентом Војканом Борисављевићем, одличном пијанисткињом Невеном Живковић и солистима евергрин музике различитих узраста и квалитета, подсећајући на „хитове“ које смо волели у протеклих педесетак година. Кроз програм је студиозно прикупивши и презентујући податке о свакој изведеној нумери водила Др Александра Паладин.
И сутрадан је војни оркестар у фоајеу имао представљање у оквиру пројекта „Класика у 11“ са својим диригентом Павлом Медаковићем, који је и шармантно најављивао изведене композиције Офенбаха, Шостаковича, Шумана, Брамса, Родрига, Хачатурјана, Пјацоле. Испричао је притом и симпатичну анегдоту о Џез-оркестру РТС-а, који је на аеродрому дочекао Дјука Елингтона са пар добро увежбаних нумера које је дириговао Бубиша Симић (а који је сачинио аранжмане и за неколико композиција које је Уметнички ансамбл Војске интерпретирао у Неготину). Амерички великан џеза у чуду се питао какви су нам тек оркестри кад аеродромски свира овако добро!
Мени лично, јер сам са највећим дивљењем писала о „Војној музици и музичарима1831-1945“ и о огромним напорима које су они чинили да Србији и Београду представе Бетовена и чак и Вагнера, садашњи састав оркестра са смањеним бројем чланова и са пре ревијалним него симфонијским садржајима побуђивао је више сету него добро расположење.

Хор „Соња Маринковић“

Прошлогодишњи победник „Натпевавања“, новосадски Хор „Соња Маринковић“ добио је прилику да и ове године наступи на Фестивалу, показавши да је сасвим заслужено постао лауреат изузетно мудро и осмишљеним и изведеним програмом. Насловили су га „Са Мокрањцем у свет“, представљајући и хронолошки сређене нумере, од Седме руковети (из 1894) , преко „Мађарских народних песама“, „Две турске песме“ (које је наш композитор написао и извео поводом гостовања у Истанбулу), „На ранилу“, „Два женска хора“, „Чекање“, „Огрејала месечина“ (почетна песма из недовршене XVI руковети), „Румунских народних песама“, до XV руковети из 1909, која садржи песме из Македоније. Поред лепо обликованих младих и свежих гласова, они су и визуелно оставили одличан утисак, одевени у сликовите народне ношње (војвођанске, шумадијске, румунске, мађарске, врањске, косовске). Млада Дуња Деурић је покренула хор и буквално – у „Два женска хора“ певале су из два угла дворане биоскопа „Крајина“, што је оставило прави стерео утисак, или удаљујући хористкиње са сцене у песми „Ој невене, невене“, остављајући само две да заврше нумеру, асоцирајући на „Хајднову „Симфонију растанка“. Пре сваке композиције дала је и литерарни предложак, чиме је одлично увела у слушање. Она диригује нежно одмереним гестом, дискретно, а сасвим сугестивно, тако да певачи одлично спроводе све њене намере. (У „Румунским народним песмама“ солиста је био Дамир Мађаревић и то ме је подсетило на причицу о Стевану Сремцу која каже: „Какав је то Сремац а рођен у Бачкој (у Сенти), а и живот и животно дело везао је за Ниш („Зона Замфирова“)!

Концерт Хора Радио-телевизије Србије



На дан када се Мокрањчева душа растала са телом, када је у избеглиштву у Скопљу, 28. септембра 1914. преминуо, наш једини професионални хор – Хор Радио-телевизије Србије са својим диригентом Бојаном Суђићем приредио му је у Цркви Свете Тројице у Неготину величанствено опело. Многе очи у публици су засузиле пред исконски молитвеним нотама које су се чуле у доиста маестралној интерпретацији однеговане и крајње исполиране звучности, са молитвеним pianima који, чинило се као да са небеса долазе, досежући до сваког од нас у Божјем храму. Taj надземаљски, култивисани pianо и јесте најтеже постићи у вокалном изразу. Бојану Суђићу и његовим изванредним певачима је то пошло за руком! Без динамичких егзалтација, како углавном певају аматерски хорови, у преплетима речито осмишљених гласова они су нас подсетили на „погинуле и умрле у ратовима за народно ослобођење и уједињење од 1912. до 1918. године (како и стоји у посвети Христићевог „Опела“ у време када су и Мокрањчеве „обмане нашле мир“ (како је записано на вили „Ванфрид“ поред које је сахрањен највећи геније германске музичке сцене, Рихард Вагнер). И баритон Александар Новаковић, такође је свој лепо обликовани глас преточио у опште молитвено ткање овог „истинског ремек-дела“, како га је назвао музиколог Богдан Ђаковић.
Са истом духовном потком али у сасвим другачијем тонском озарењу, чули смо и Први и Четврти духовни стих Марка Тајчевића, заснованих на модално-архаичном говору псалама. И најзад, Статија Трећа, која је на најпотреснији начин звучно описала патњу Богородцице над распетим Христом – Мокрањац је преточио у ноте дубоке, безпреболне резигнације, које су нам анђеоским појањем даривали хористи РТС, уз химничну „Тебе Бога хвалим“ и завршни „Свјат“ који као да се разлегао из стотинак грла (а њих нема ни педесетак). На бис су извели дрзги (и најлепши) став „Њест свјат“ из Мокрањчевог „Опела“.

Симфонијски оркестар РТС



Част да затвори овогодишње „Мокрањчеве дане“ припала је Симфонијском оркестру РТС који радно, концертимама, прославља осам деценија постзојања. На његовом челу стајали су најзначајнији музички посленици – Михајло Вукдраговић, Стеван Христић, Крешимир Барановић, Боривоје Симић, Младен Јагушт, Ванчо Чавдарски, Владимир Крањчевић, Милан Начев, Давид Порселајн, а од 2005. води га Бојан Суђић који је и започео своју богату уметничку каријеру две деценије раније управо са Хором РТС. У протеклом следу година Оркестар је остварио велики број студијских снимака са тежиштем на делима домаћих аутора и солиста и на композицијама савременика.
И Оркестар РТС је као и „Гудачи Светог Ђорђа“ обележио 90-годишњицу рођења једног од најзначајнијих српских симфоничара прошлог века Александра Обрадовића (са осам симфонија) кречући се од неокласицизма до неоекспресионизма. „Аскезу“ је написао за велики гудачки оркестар и челесту, поводом 70-годишњице Београдске филхармоније (1991), примењујући минималистичку технику и оштре контрасте, остављајући утисак као да се рађа из праскозорја и праискона најпре својеврсном мнонодијом у виолончелима и контрабасима, треперавом и пуном слутњи, на коју се надовезују етерични звуци челесте и соло виолина непосредно пре краја композиције.
У игри маштовитих мотива, контраста и у мајсторској, сликовитој оркестрацији пуној боја изведени су и одломци из прве и друге свите балета „Ромео и Јулија“, написаног 1935, по поруџбини Киров театра. Од укупно 52 нумере маестро Суђић је одабрао девет најлепших и најкарактеристичнијих по којима се ова музика памти и воли вишедеценијски.
Централно место на њиховом програму припало је Бетовеновом Четвртом клавирском концерту у коме им се придружио пијаниста светског реномеа, лирског сензибилитета, а врхунских техничких домета – Александар Сердар, који је необично рефлексивно и сасвим субјективно подвукао медитативно-драматске фразе почетног става, али је најупечатљивији био у снажној, згуснутој исповести лаганог става лирске контемплације клавира која чини јединствени контраст са гудачима који свирају претежно једногласно и у дубоким регистрима звучећи опоро, готово претећи, док се клавирска деоница проткана суптилним нијансама акордике и лиризмом широких легато покрета простире у вишим регистрима. Управо по интерпретацији овог става памтићу ово извођење као једно од најупечатљивијих које сам чула у дугом вишедеценијском стажу пасионираног слушаоца.
Четврти клавирски концерт настао је 1806. године; на извођењу две године касније за клавиром је био Бетовен, који га је посветио надвојводи Рудолфу. Иако га је већ на премијери прихватила и публика и критика, убрзо је пао у заборав и открио га је (као и Бахову Мису у ха-молу, чиме је започела ренесанса његове музике) млади Менделсон 1836, а на том концерту у Лајпцигу присуствовао је и 26-годишњи Роберт Шуман, који је очаран записао:
„Седео сам као прикован за своје седиште, нисам могао да се помакнем, чак ни да дишем“.
У часопису „Algemeine musikalische Zeitung“ критичар га је оквалификовао као „најдивнији, јединствен и уметнички најсложенији Бетовенов концерт“.
Слушајући пијанисту Сердара и диригента Суђића уз добро припремљени Оркестар РТС (у коме се први пут у концерту придружују и трубе и тимпани) и ја сам имала сличне утиске, посебно после тајанствене и сетне поетике другог става, који упућује на Орфеја који преклиње подземне силе.
У завршној речи селекторка Др Соња Маринковић је подвукла да је Неготин ове године угостио више од 800 музичара и да мисли да смо остали достојни Мокрањчевог имена, а Владимир Величковић, председник Општине Неготин је закључио да је ово био „Фестивал за понос!“

Сомборске музичке свечаности

Повод да се још једном подсетимо на домете квалитетно уједначених програма 6. по реду обновљених Сомборских музичких свечаности (које су своје велико финале имале 26. априла, гостовањем Симфонијског оркестра Академије уметности из Новог Сада са славним виолинистом Стефаном Миленковићем као солистом, а под управом Андреја Бурсаћа), јесте концерт дуа Марко Милетић - виолончело и Михајло Зурковић – клавир, који су музицирали четврте вечери фестивала, који бисмо означили и као један од његових првих врхунаца. Реситал ових уметника је с нестрпљењем очекивала и публика 4. Пијанистичког фестивала (Piano Summer) одржаног протеклог августа у Врању (на којем су се с великим успехом претставили прошле године), а како је планирано учешће изостало, преносимо утиске с њиховог наступа у Сомбору. Управо на вечери ових инструменталиста млађе генерације (доцента, односно ванредног професора новосадске Академије и уметничког директора манифестације) можда смо и најбоље осетили шта значи посвећеност правом камерном звуку. У првом реду у сарадничком а не такмичарском музицирању и савршеном сагласју две уметнички и генерацијски блиске  личности, које су једна у другој нашле духовно и изражајно сродство. Обојица извођача имају и одличну технику, брижљиво обликован тон и истанчан осећај за детаљ, а заједнички рад, усаглашавање креативних идеја и низ претходних успешних наступа на међународним сценама (садa, у Сомбору, други пут и на домаћој), довели су их до изванредног интерпретативног резултата, који сигурно и упечатљиво преносе на аудиторијум. Пленећи управо видљивим партнерским односом у коме нема надметања, него сaмо креације и испољавања заједничке мисли, дуо Милетић - Зурковић понудио је тумачења обележена дубинским трагањем за проналажењем суштинских музичких слојева. Не посежући, значи, за површинским и површним ефектима, прво су одсвирали два корална прелудијума Јохана Себастијана Баха, мирно, продуховљено, управо побожно, и у тихој, најнежнијој динамици уводећи у озбиљну атмосферу „Прве сонате за виолончело и клавир“ Алфреда Шниткеа, и самог „наследника“ имена B A CH, које је полистилистички аутор узео као градивну ћелију свог дела. Максимална експресија час ефемерно „одуховљене“, час драматично пропињуће челистичке деонице, прожимајућа претапања с клавиром, опсесивност понављања, боје које су извлачене из сваког инструмента, упечатљива паралелност али и јединственост излагања, красили су завидно техничко и интелектуално тумачење сложене Шниткеове композиције. Уследила је прелепа, скоро интровертна нарација „Легенде о Јефимији“ Милоја Милојевића, богато мелодијски развијана у оба медија, чији су многозначно испреплетени токови, вођени у најфинијим изражајним и звучним нијансама.  У ствари, ово вече, насловљено као „Камерна посластица“, обележила је стопљена, најпрофињенија динамичка гама, као основни тонски квалитет предавања. Он се потом исказао и у представљању „Сонате за виолончело и клавир“ Клода Дебисија, с карактеристичним речитативом клавира у реминисценцији на француски барок Лилијевског порекла у првом ставу (Пролог) и очигледној програмности фантастиком прожете централне „Серенаде“. Вибрантна, страствена пициката и необични ефекти открили су порекло композиторове инспирације у комичним ликовима ренесансне комедије, али и духовну блискост с његовим прелидом „Ексцентрични генерал Лавин“ (свирао га је пијаниста Жак Рувије, прве вечери фестивала) да би нам прштава скерцозност финалног става сонате приказала чак и оркестарску снагу и сјај. Техничка бриљантност, грацилан али и пун, сочан звук у правом челистичком смислу, разбуктали су се у „Мађарској рапсодији“ Давида Попера, да би на овације публике у крцатој сали Сомборског позоришта, дуо Милетић  - Зурковић одговорио самоуверено кантабилно испеваним, лаганим ставом Рахмањиновљеве „Сонате у ге -молу, опус 19“. Овде смо први пут (а тако је композитор и замислио) доживели доминацију клавира као главног креатора тока збивања, и првог у доношењу идеја, које је виолончело спремно преузимало, продужавало и топло заокруживало.  

Одјеци Бетовеновог фестивала
„Далекој драгој“

Једно сасвим инфериорно дело у односу на остале величанствене творевине Лудвига ван Бетовена послужило је организаторима да постане мото читавог овогодишњег његовог фестивала. Геније из Бона компоновао је шездесетак соло песама, од којих су неке прави примери романтичарског лида, а међу њима је и циклус „Далекој драгој“ (An die ferne Geliebte) који има више историјски него уметнички значај јер је први те врсте у музичкој литератури уопште. По томе је и непосретдни претходник првог великог мајстора овог облика Франца Шуберта, који је оставио за собом преко шест стотина соло песама.
Уметничка и генерална директорка Бетовеновог фестивала у Бону, Нике Вагнер, праунука највећег генија немалчке музичке сцене, која је одрасла у Бајројту, студирала музику, књижевност и позориште у Берлину, Чикагу, Паризу и Бечу а докторирала 1981. године са “Карл Краус и еротика бечке модерне“, постала је 1999. члан Немачке академије за језик и књижевност, а три године касније почласни професор једног од најугледнијих и најстаријих Универзитета у Хајделбергу.
За разлику од наших фестивала (са изузетком „Мокрањчевих дана“) где извођачи диктирају програм, а не организатори – Бетовенов фестивал увек има јасно осмишљену концепцију, са тежиштем, разуме се, на његовим делима. Једне године су то сви концерти, у пар узастопних година изведени су сви гудачки квартети, такође у пар година и све симфоније и све виолинске сонате а у неколико наредних и све 32 клавирске сонате. Ове године избор је пао на циклус соло песама „Далекој драгој“, али смо га поред оригиналне верзије за глас и клавир чули и са оркестрираном клавирском деоницом и у Листовој транскрипцији за соло клавир. Циклус је настао 1816. године на стихове данас заборављених песама Алоиса Јајтелеса. Остало је непознато да ли је Бетовен имао посебсан интимни разлог за избор ових текстова и да ли је „далека драга“ идентична са „бесмртном драгом“ из његових писама. Премда није реч о поезији највишег ранга, простосрдачни стихови у којима се израз љубавне чежње преплиће са сценаријом природе инспирисали су Бетовена за успело и искрено дело, чија музичка вредност далеко надмашује поетску подлогу. Шест лирских вокалних минијатуира тесно је спојено у целину путем прелаза који вешто и органски преводе из једног расположења у друго, а ради садржајног и формалног заокружења читавог дела на завршетку се враћа музика прве песме – што је касније, без сумње, послужило као узор Роберту Шуману за аналоган поступак у његовим вокалним циклусима.
У оквиру матинеа у цркви Светог Крста слушали смо Бетовенов оркестар из града домаћина, који је основан пре једанаест деценија као професионални оркестар и као наследник Дворске капеле из 1794. године.
У Бону су (између осталих) гостовали и Рихард Штраус, Макс Регер, Макс Брух, Паул Хиндемит, Карл Бем, Рудолф Кемп, Малколм Сарџент, Курт Масур... Сада је генерални музички директор у Бону 46-годишњи диригент Дирк Кафтан, који је одрастао у Немачкој и у Канади, а од осамнаесте године радио је као корепетитор у позоришту у Триру. Претходно је био шеф-диригент Опере и Филхармоније у Грацу, где је дебитовао са осмочасовним Шенберговим „Песмама о граду Гуре“. Дириговао је и Вагнера, Гершвина, Вердија, Чајковског, Стравинског, Рихарда Штрауса.
Овом приликом, на променадном концерту слушали смо Бетовенов циклус који је оркестзрирао Феликс Вајнгартнер у коме је наступио баритон Томас Бауер, добитник бројних награда који је имао концерте широм света, посебно се истичући у представљању дела савремене музике. Чули смо и Офенбахову Увертиру за оперу „Хофманове приче“ која у духу романтичарске венецијанске баркароиле користи најлепши одломак из дела – чувену романсу „Belle nuit, nuit d'amour“ (Лепа ноћи, ноћи љубави).
У опери града Бона чули смо и оригиналну верзију песама „Далекој драгој“ за глас и клавир у извођењу баритона Матијаса Гернеа, једног од најсвестранијих концертних и оперских певача данашњице и пијанисту Александра Шмалца, који је студирао и историју и компаративну религију, певао у црквеном хору у Дрездену, а докторирао у Бону. Поред овог циклуса они су у једном даху, не дозвољавајући аплаузе између дела различитих аутора интерпретирали и рани опус 2 Албана Берга из 1910. који је базиран на певаном слогу позне романтике, ипак са фрагментарним упливима експресионистичких екстравагантности.
Поред Бетовена, тежиште њиховог програма било је на Шубертовим песмама по Гетеовим стиховима о „Мајстору Вилхелму“ и одабраним одломцима из његовог последњег циклуса „Лабудова песма“ остварујући, као и он сам, малу али упечатљиву својеврсну музичку драму у свакој од песама, у синтези велике изражајне снаге и високог уметничког квалитета. Права је срећа да Шуберт није послушао тада славног композитора Антонија Салијерија, којег је заинтересовао још као петнаестогодишњак и који му је у наредних пет година давао бројне савете и инструкције. Један од таквих био је да се клони Гетеа, као сасвим „непогодног“ за компоновање, а препоручивао му је Метастазијеве текстове. Срећом, са урођеним даром врсног лиричара Шуберт је следио сопствени инстинкт и само у току 1814/15. од 150 песама 34 су биле по Гетеовим стиховима.
Поред сјсајног баритона и пијаниста поседује изузетне уметничке квалитете; у строфичним песмама он је давао ритмички импулс и хармонску подршку мелодијској линији, а у прокомпонованим је био равноправни партнер гласу подвлачећи осећања, штимунг, атмосферу, пејсаж, радњу, програмске детаље. Остварили су дивни склад поетског текста, мелодијске линије и клавирске подршке, држећи се и самих Шубертових начела – да певач лида само приповеда о искуствима и осећањима других људи, а не да представља особу о чијим осећањима пева. Остварили су истински дубок, лирски израз  у привидно једноставном сасвим природном а дубоко доживљеном излагању.
Пијаниста из Хамбурга, Александар Крихел, један од најперспективнијих младих немачких пијаниста данашњице, који је већ свирао широм света – ове године је дебитовао у Бону. Студирао је у Хановеру код славног Владимира Крајњева, а потред музике има страст и за математику, науку и језике. Представио је Листову транскрипцију за соло клавир Бетовеновог вокалног циклуса, показујући естетску равнотежу делова у већој целини, чврсту архитектонску структуру, али и романтичарски слободну инспирацију, бирајући (као и његов руски учитељ) звучни штимунг, не оптерећујући га патетичном драматиком износећи сву лепоту ових пасторално-сањарских страница.
Слично расположење успоставио је и у 13. сонати у А-дуру Франца Шуберта, делу Моцартовске ведрине, светлости, прозрачности. Славни пијаниста Вилхелм Кемпф рекао је о овом делу: „Сонатну форму испунио је својим најдубљим бићем, живим дахом, као дрво које шаље животни сок у своје најудаљеније изданке“.
У Листовој маестралној обради чули смо и две познате Шубертове соло песме: „Серенаду“ која је учинила својеврсну копчу са претходним делима и чудесног „Вилинског краља“ (по Гетеовим стиховима) који је сјајно антиципирао три најлепше Равелове клавирске поеме по тексту Алојзиуса Бертрана „Гаспар у ноћи“, који се по клавирском виртуозитету може мерити са Листовим трансцеденталним етидама. Ипак, задржале су посебно прва – „Ондина“ типичне колористичке дескрипције импресионизма, док су друге две – „Вешала“ и „Скарбо“ оживљене са виртуозним бљеском у духу француских бајки у које је веома упечатљиво уронио 28-годишњи немачки пијаниста, пред којим је сасвим извесно велика уметничка каријера.

Цвеће

Као и ваљда све жене на свету и ја волим цвеће, али сматрам да је највећа глупост поклонити га уметнику на концерту! Далеко би било боље дати му књигу о граду у коме гостује (ако је странац на његовом језику), или какву музичку, путописну, белетристику, било какву која неће као цвеће увенути и која ће му бити трајна успомена. Боље је чак поклонити му и бонбоњеру да заслади вече. Сећам се како је академик Рајичић с правом негодовао када би уметници у Академији наука одлагали букет на клавир: „Та није Вам Безендорфер ваза за цвеће!- гунђао је, а управо то је у Бетовеновој родној кући урадио пијаниста Александер Кирхел одлажући цвеће на жице Стенвеја.
Колико уметници сами не знају шта ће са цвећем најбоље се показало на концерту „hr-Sinfonieorchester“ 10. септембра у Светском конгресном центру. После прве нумере, компоноване специјално за ову прилику, аутор, Владимир Тарнополски је добио огроман букет цвећа. Пошто је концерт-мајстор овог оркестра мушкарац, поклонио га је виолинисткињи за другим пултом. После солистичког концерта, пијаниста Хавијер Перијанес не знајући шта да ради са овим великим цветним даром пре но што ће публици подарити „бис“ – Дебисијеву „Девојку са косом боје лана“ дао је букет концертмајстопру, који га је, помало збуњен, спустио на под. На крају концерта исти, иначе дивни цветни аранжман, добио је и диригент, који је одшетао бином све до првог флаутисте, који је имао дивни соло у балетској музици из „Петрушке“ Игора Стравинског и предао му букет. Не знам даље судбине ових цветних баштица! Да ли их уметници остављају у хотелима? Да ли се „муче“ да уз инструменте, свечана одела и ципеле и кофере жале што немају још коју руку да понесу и цвеће?
И сетих се једног давног осмог марта када сам радила у основној школи „Вељко Дугошевић“ и када сам добила десетак букета. Шта с њима? Још сам и сама била „у другом стању“! Неколико поклоних теткицама. Обрадовах се саксији; ту ће бар цвеће поживети мало дуже! Поломила ми се успут. Али кажу да то доноси срећу, зато се при лумповањима у кафанама и ломе чаше. Можда је и мени та поломљена саксија донела највећу радост мог живота – мог јединог и потпуно јединственог сина Владу!

Други међународни фестивал средњовековне музике у царском Призрену

Први српски музичар познат по имену био је трубач Драган из Призрена. Забележено је да је лета Господњег 1335. боравио у Дубровнику, а да је на дан крунисања цара Душана Силног на Васкрс 1346. Драган Призренац свирао празнично Царско коло. (Коста Манојловић, „За трагом наше старе световне и црквене музике“, Гласник Српске православне цркве, Београд, 1946, бр. 9, стр. 168).
    Отац Михаило, игуман манастира Светих Архангела код Призрена, најбољи домаћин на свету, и Друштво пријатеља манастира Светих Архангела код Призрена које воде млади Призренци Бојан Бабић и Бојана Манигода, било је подстакнуто да у прелепом средњовековном царском граду Призрену уприличи празник музике који ће неговати успомену на првог српског музичара – Драгана Призренца. На почетку каталога овогодишњег фестивала МЕДИМУС (скраћеница од Medieval Music), читамо објашњење и својеврсни манифест: „Циљ манифестације је да представи српско и европско музичко наслеђе баш у граду у коме се неговала музичка култура, и где су настале неке од најлепших композиција. Трагом Драгана Призренца настављамо музичку традицију и негујемо средњовековну музику. Чувамо спомен на царски Призрен и српску културну баштину, а њихову лепоту и значај желимо да представимо љубитељима уметности и културе. Спој музике, уметности и религије овом фестивалу даје магичну моћ и истински квалитет“.
    Први фестивал, одржан је 20. и 21. августа 2016. у прелепом атријуму цркве Светог Спаса у Поткаљаји изнад Богословије св. Кирила и Методија; част и задовољство да га отворе имали су ансамбл „РЕНЕСАНС“, Београд, који ускоро слави пола столећа деловања (концерт се може видети на Јутјубу и фејсбуку: „Ренесанс у Призрену август 2016“), а своје солистичко ауторско вече је имао и Слободан Тркуља, Нови Сад. Један од три концерта извео је ансамбл МИНСТРЕЛИ, Дубровник.
    Овогодишњи, други међународни МЕДИМУС одржан је у суботу, 26. и недељу, 27. августа 2017. на истом месту, на призренском брегу-видиковцу Поткаљаји изнад Богословије, у прелепом атријуму цркве Светог Спаса из 14. века.
Фестивал је 26. августа солистичким наступом отворио велики уметник на лаути Един Карамазов, Зеничанин који живи у Загребу, али је, заправо, музички грађанин света, јер је наступао са највећим музичарима Европе. Уметност Едина Карамазова и његова интерпретација Бахове музике за лауту и сродне жичане инструменте у најплеменитијем и најпунијем смислу оправдава појам МУСИКИ ТЕХНИ (грчки УМЕТНОСТ МУЗА), достижући сам врх ове уметности.
 После надахнутог наступа Едина Карамазова те прве вечери (26. 08) наступио је Ансамбл ЛЕВАНТ; који чине четворо солиста Ансамбла Ренесанс: Марчела Франческо, глас, Жорж Грујић, средњовековни дувачки инструменти, Дарко Карајић, староперсијски жичани инструменти, и Вељко Николић, звани Папа Ник, са средњовековним удараљкама. ЛЕВАНТ је у Призрену извео средњовековну музику и песму која је прожета импровизаторским карактером и естетиком византијског културног простора. Врхунац концерта и музичког заноса представљало је прелепо Марчелино певање и надахнута свирка традиционалне сватовске севдалинке из Призрена, „Симбил цвеће, мави и зелено“, која је изазвала буру одушевљења бројне (не само призренске) публике.
Друго вече (недеља, 27.08) представила су се два ансамбла и један солиста; најпре је наступио Ансамбл КАНСО (реч на провансалском језику трубадура из 12. века значи „песма“); осам солиста овог новоформираног ансамбла чине тројица музичара из Београда (Жорж Грујић, Дарко Карајић и Вељко Николић), троје солиста из Загреба и Дубровника (Ненад Косак, глас, Лада Магдаленић, гудачки инструменти и Анте Бено, дувачки инструменти) и двоје музичара из Словеније (Марта Мочник, глас и Јанез Јоциф, солиста на најразличитијим историјским инструментима). То је било концертно представљање најновијег диска са десет песама из чувене средњовековне збирке „КАНТИГАС ДЕ САНТА МАРИЈА“ шпанског краља Алфонса Десетог из 13. века, који је имао надимак „Ел Савио“ (Мудри). Реч је о највећем зборнику средњовековне вокалне музике са више од 400 тзв. „кантига“, испеваних на народном галисијско-португалском језику, намењених поклоницима који су путовали на света места као што је Сантјаго де Компостела (Свети Јаков од Компостеле) у Галисији, недалеко од обале Атлантика. Солисти КАНСА су кантиге извели на темпераментан средњовековни начин, али са пуним разумевањем побожних стихова.
Други концерт друге вечери (27.08) извео је солиста Драган Млађеновић, потписник овог извештаја. Д. М. је први пут певао осам песама које су настале у царском граду Призрену, па му се на тај начин остварила давнашња жеља. Као извор послужиле су му три збирке: „Приштинска кајданка“ Стевана Стојановића Мокрањца из 1896. у којој има десетак песама из Призрена, „Јужна Србија“ (Скопље, 1928) Владимира Ђорђевића, у којој има око двадесет призренских песама, и капитални зборник „Југословенски музички фолклор 1, народне мелодије које се певају на Космету“ (Београд, 1950), у коме је Миодраг Васиљевић, отац српске етномузикологије, међу више од четири стотине песама из Старе Србије, објавио око педесет прелепих песама из Призрена. Млађеновић је свој наступ започео родољубивом „Цар Лазином песмом“, а призренска „чочек аваси“ („мелодија чочека“) „Мирјано, ој Мирјано“ отпевана је на призренско-врањански начин. Наиме, ова мелодија чочека стигла је до Ст. Ст. Мокрањца посредно, преко Гњилана и Врања, па је наш највећи композитор националног смера обрадио као Четврту руковет 1890. године, и то је једина руковет од једне песме. Бора Станковић ју је унео у „Коштану“ (1902), а када је 1906. боравио у Паризу имао је обичај да сваки пут када западне у душевно стање (у Призрену и Врању) познато као „карасевдах“, оде у Луксембуршки парк у центру Париза и гласно запева „Мирјано, ој Мирјано, имаш русе косе, имаш чарне очи, имаш бело грло“. За трећи МЕДИМУС Д. Млађеновић припрема програм под насловом СРПСКИ ОРФЕЈ, који ће садржати записе најстаријих српских мелодија из 16. века (Петар Хекторовић, „Рибање и рибарско приговарање“, Венеција, 1568), и записе мелодија Вукове младости објављене у Второј пјеснарици (Беч, 1815).
Трећи и завршни концерт друге вечери МЕДИМУС-а извео је Трио БУРДОН из Будимпеште. Трио чине троје изврсних музичара које предводи Велики Балаж (ово је дословни превод његовог мађарског имена Нађ Балаж). Трио се изврсно сналази и забавља у репертоару ренесансне и традиционалне мађарске свирке и песме, па је ово опуштено и весело расположење пренео на презадовољну публику.
Укупни утисак о другом фестивалу средњовековне музике МЕДИМУС 2017. у царском Призрену, је више него позитиван. Други МЕДИМУС је, штавише,  остварио свој најважнији циљ: да средњовековном музиком са изврсним музичарима из ширег подручја средње и југоисточне Европе, оживи прелепи средњовековни град Призрен. Све нам то даје додатни подстицај да догодине доведемо Византијски хор из Атине,   врхунски камерни мушки хор, и још понеку музичку звезду величине Едина Карамазова. Даће Бог!

Салцбуршки музички фестивал

Међу обиљем фестивала класичне музике, како у Европи, тако и у свету, Салцбург ће вероватно ocтaти титан међу дивовима и то из више разлога. Пре свега  тај велики музички  маратон траје скоро два месеца. Затим,  на њему се може  чути много пута можда најбољи оркестар на свету, Бечка филхармонија, не само на концертима симфонијске музике већ  и у операма. Даље, њихови вокални и инструментални солисти и диригенти су најбољи на свету. Овај град је  постао симбол за Моцарта и салцбуршке бискупе  који су као мецене  током много    векова     допринели развоју музике. Престижу Салцбурга  доприноси и прекрасан географски положај града, а онда мало и “хајп” ради монденске публике,  која је често у аустријској стилизованој народној ношњи, спремна да плати астрономске суме за улазницу: до 450 еура за оперске представе, а на црној берзи чак и више  хиљада евра. По дисциплини  и познавању партитуре (никада нећете чути аплауз на погрешном месту), види се да су сви ту да прославе плодове композитора и извођача  у име Еутерпе, музе музичке уметности. Међу публиком која долази због квалитетних представа су и неки познати политичари, као Ангела Меркел на пример која је присуствовала представи Шостаковичеве опере „Леди Макбет Мценског округа“. После завршетка фестивала, управа је задовољно приметила како је продато 97% карата за цео фестивал,  што ће омогућити наставак реновирања Фестшпилхауза.


РЕЦИТАЛ  КРИСТИАНA ТЕЦЛАФА И  ЛЕИФ ОВЕ АНДСНЕСА, 1. август



Чути било кога  од ова два  уметника је велики доживљај, а чути их да заједно музицирају, велика је привилегија. Да Норвежанин Леиф Ове Андснес свира магистрално Грига, можда било и за очекивати. Оно што ме  увек код њега одушевљава је његова вештина да се камелеонски претвори у верног тумача ма ког композитора: од Хајдна и Моцарта па све до савремене музике (Послушајте свакако  ЦДeове клавирских концерата ова два композитора, или станите у ред у зору ако их интерпретира уживо). Исто важи и за немачког виолинсту Тецлафа, који се често јавља као протагонист  савремених виолинских коцерата, као на премијери Видмановог, а покушава да оживи и заборављена ремек дела као што је виолински концерт Јозефа Јоакима. Његов богат репертоар прати и невероватни капацитет за музицирање: скоро 100 концерата годишње.

Програм је био вешто одбаран тако да је Тецлаф дошао до изражаја као солиста  у Баховој Партити Бр. 2, а Андснес у „Drei Klavistücke D946“.  Бах није наравно увек био популаран током векова као што је данас. Нису сви делили мишљење Брамса који је Клари Шуман написао 1877. године  да је његова Чакона у Партити Бр. 2 једна од најдивнијих композиција; када би се он  латио таквог посла, говорио је Брамс, вероватно би га узбуђење и страхопоштовање довели до лудила (ово су заиста велике речи за једног одмереног Брамса!). Знамо да се Бах није често налазио на репертоару клавирских рецитала док га није узела под своје славна Ванда Ландовска крајем прве половине двадесетог века.

Заједно сy свирали сонату за виолину и клавир Јаначека и Шостаковичеву у Де-дуру оп. 134. Занимљиво је да су се ова два уметника, обојица звезде на свом инструменту,  определили за сарадњу упркос томе што су бриљантни као солисти.  Код  Шостоковича, како је то неко приметио, осећало се да и клавир и виолина   иду у свом правцу, као изгубљене душе у потрази једна за другом.  Одмах после Салцбурга, два уметника су заједно музицирали на единбуршком фестивалу са сличним програмом када је Тецлаф у алегрету свирао таквим интензитетом да му је пукла струна. Нимало мање интензивнa није била ни соната Јаначека, написна 1914. године на почетку првог светског рата; у таквим условима “није било могуће имати само своје личне мисли”, поверио се композитор. Пошто су се појавили на два светска фестивала у само седам дана, о партнерству ова два велика уметника  сигурно ћемо још имати прилике да чујемо.


РЕЦИТАЛ АНДРАША ШИФА, 2. АВГУСТ



Овај славни пијаниста је данас  исто тако познат као диригент,  а и музиколог. Пре свакога комада на рециталу је дао своју визију дела. Шиф  је такође познат по својим политичким убеђењима.  Гласни је противник ксенофобских и десничарских стремљења у Мађарској, чак је изјавио да  више никада неће наступити у својој змељи  (уз остало, добио је претње да ће му поломити руке). Не мање гласан  је био и у критици екстремних десничарских тенденција у Аустрији. Одрекао се аустријског држављанства, па је Британија постала његова нова домовина. У Лондону је добио бројна признања, а краљица га је почаствовала  и племићкомтитулом..
Овај концерт је један од три  на салцбуршком фестивалу који су као лајтмотив имали Баха, Бартока и Шумана. Један део Шифовог рецитала, био је посвећен мађарској музици: шест игара у бугарском ритму из „Микрокосмоса“, и свиту за клавир из 1926. године, Бартока. У другом делу рецитала, свирао је одломке из  „У Маглама“  Леоша Јаначека , и Шуманову „Фантазију у Це-дуру“. Рецитал је почео својим  најомиљенијем композитором, Бахом, са капричом „Sopra la Lontananza del Fratello diletissimo“, која је ретко на репертоару.  Да ли је можда “брат” о коме Бах говори  и кога одговара од пута у далеке земље као војника, био блиски пријатељ, остаје тајна

Бартоков „Микрокосмос“ у шест делова су 153 скице за које је рекао да су синтеза свих техничких и музичких проблема који су обрађени, а само неки донекле решени у ранијим клавирским делима. Иако је један део ове музике универзалан, јасан је био афинетет Шифа према музици из своје отаџбине. Зна се да је Барток стрпљиво на својим  путовањима купио фолклорне теме од мађарске до словачке и бугарске музике. Нека дела су сасвим јендоставна и могу их тумачити чак и почетници, док су друга, као ова које је извео Шиф, сасвим сложена. Каже се да је Барток био инспирисан за први став сонате из 1926, коју је Шиф такође свирао,  „Посвећењем пролећа“ Стравинског кога је чуо 1924. године, док је остатак овог дела  инспирисан мађарским мелосом. Последње дело, Шуманова фантазија,  билоје инспирано Кларом Шуман, а и посвећена је њој, у време када је њен строги отац забранио да се виђа са Робертом.

Музицирање Андраша Шифа опире се свим стереотипима, почевши од његовог репертоара, од афинтета према Скарлатију, па до музике 20. века. Његова студиозност је позната: једно време се поптуно био предао Шуберту да би после прешао на Бетовена а онда се опет вратио композиторима који су га учинили познатим, између осталог Баху. Он  увек на  зачуђујући начин комбинује студиозност (што се може видети из његових коментара пре или за време концерта) и скоро па импровизације што значи  па свако дело изгледа  као да га, ето, изводи први пут пред публиком.

Сва три рецитала Шифа су била распродата, па смо се сви присутни осетили привилегованим што смо још  једном чули славног маестра у најбољем издању.


РЕЦИТАЛ  ЈЕВГЕНИ КИСИНА, 3. АВГУСТ



Када имате на уму да Кисин суверено влада на концертним подијумима читавог света већ више од 34  године, још од славног дебија у оба Шопенова концерта за клавир са својих 12 година, онда се изненадитекада пред собом видите младог човека. Кисин је енигматична личност за кога би семогло рећи да му је највећи “непријатељ” утисак да је на концертном подијуму увек у неком свом свету, херметички ограђен од публике,  са којом изгледа  тешко прави контакт. Изгледа  скоро увек као санта леда, без осмеха, као дапосле великог аплауза једва чека да изађе из концертне сале. Посебно одскаче од нове генерације пијаниста са далеког истока као попут Ланга Ланга на пример, који су у истој мери и музичари и шоумени, који скрећу пажнју почевши од грандиозне гестикулације до фризуре и одеће. Ове године Кисин је одлучио да подели са публиком нешто од своје интимеyкњизи “Мемоари и Рефлексије“. Ту смо сазнали да се недавно оженио.

Оно  што се Кисину мора признати је изванредан интелект (иако су му политичка гледишта некада контроверзна, као на пример размишљања  о Брегзиту или рефлексије о Израелу чије је држављанство узео уз британско 2013. године), а иcтичe ce ифеноменалнoм техникoм. Баш зато што је савршени виртуозо, никада се не служи  тим квалитетом као пиpотехником која је сама себи сврха. Сам нам прича да је главна сврха музике “да нас подигне у свет узвишеног”. Њему бриљантна техника служи да управо истражује све могуће нијансе композиције. Признао је у својим интервјуима да студиозно проучава партируру, онда је остави, па се поново врати и често, упркос толиким припремама, на крају извођење дође као изненађење и увек донесе нешто ново што му је пало на ум у последњем моменту.

Његов рецитал у Салцбургу одржан je у препуном Фестшпилхаузу где су на улазу оптимисти направили шпалир са плакатама “Тражим карту”. Почео је монументалном „Hamerklavier“ сонатом Бетовена, написаном у зениту његовог ставаралаштва, пре „Девете симфоније“. И  сам Бетовен је приметио да је ово соната која ће пијанистима дати нешто чиме ће се бавити и да  ће је свирати тек за 50 година: пророчанство је било тачно, јер уз изузетке Листа, Кларе Шуман и Ханс фон Билова, мало пијаниста је изводило ово дело јавно у 19. веку.  То је музика  сирове моћи, скоро дивља, коју је немогуће учинити “лепушкастом”. Kако то примећује музиколог Тим Пари, дуги лукови тензије тек се разрешавају  у катаклизми завршне фуге. Упркос томе, централни, спори став, адађo  состенуто,  је пун музике велике лепоте и мира уз коју слушаоци контемплирају. 

После паузе, Кисин је свирао Рахмањинове прелудије оп. 23 (Но.1-7)  и оп. 32 (Но.5,10,12 и 13) као и  прелудиј у цис-молу оп. 3 Но. 2. Прелудији оп. 32 су опет написани одмах после великог успеха трећег клавирског концерта 1910. године са којим имамного заједничких елемената.

Кисин је пви пут свирао на Салцбуршком фестивалу још  1988. када је имао само 17 година, али то и није изненађујућекада се зна да је пијаниста почео да импровизује на клавиру од своје друге године! У Бетовену, Кисин је исцедио сваки фрагмент титанске снаге ове монументалне сонате, док је Рахмањинов звучао, како се само  могло пожелети, као да га свира први пут. Обзиром на признање пијанистe да је све то резултат огромног рада који никада не престаје   после свих, и можда  баш  упркос својих великих успеха, сваки рецитал Кисина је огроман уметнички доживљај.


МЕЛОС АНСАМБЛ, 5. АВГУСТ

Публици салцбуршког фeстивала се не нуде само вечерње и матинé представе, већ  и концерти по црквама и у камерним салама. Једна од њих је „Romanische Saal St Peter“. У тој цркви први je пут изведена Моцартова миса у це-молу. Челиста Мелос енсамбла, Петер Мартенс, нас је подсетио да ја за музичаре велика част да изводе дела Моцарта баш  на месту где јенекада и славни композитор музицарао са својом сестром као пијанистом. Прво дело на програму је био Моцартов „Дивертименто за две виолине, виолу и чело у Еф- дуру“, кога је компоновао у својој 16. години. Челиста је назвао свој Мелос Ансамбл као групу породице и пријатеља, па се весеље музичара лако пренело и на публику у овом делу пуном ведрих мелодија, а посебно у спољним деоницама алегро и престо.

Други део концерта био је посвећен једном од највећих ремекдела камерне музике, Шубертовом квинтету за две виолине, виолу и два чела у ц дуру где се Мелос Ансамблу придружио швајцарски челиста (као прво чело) Ерих Оскар Хуетер. О квинтету није потребно рећи ништа ново јер су о њему написани томови, а врло је добро представљен на ЦДима, још од два снимка Пабло Казалса: једног са мађарским Вег квартетом, а другог са Исаком Штерном када се, као друго чело,придружио тада млади Пол Тортелије. Шуберт је компоновао квинтет у последњој години живота, 1828 када је имао само 31 годину. За други став, Адађо, пијаниста Артур Рубинштајн је рекао да представља душу читавог човечантсва, улаз у небески свет, дело које је желео да му свирају када буде на самрти.

У камерној музици се тешкоможе и замислити да квартет, а у овом случају квинтет, свира једним дахом, као само један инструменат. Но, тако је било на овом концерту. Врло  често, као на пример у дијалогу пициката виолине и чела, осетила се права магија као да смо стварно на прагу Рубинштајновог уласка на небо. Какав контраст ове експлозије романтичне музике Шуберта са оним сто је публику  чекало на вечерњем концерту у Фестшпилхаусу.
 

ЛЕДИ МАКБЕТ МЕЦЕНСКОГ ОКРУГА, 5. АВГУСТ



Шостакович   није имао лак пут у стаљинистичкој Русији: само две године после премијере ове опере 1934., комунисти су почели дага нападају,  назвали га “непријатељем народа” па је чак у својој “покајници” из 1948. обећао да ће исправити своје грешке и писати од тада  у стилу социјалистичког реализма. Стаљин  je наводно у бесу напустио представу у Москви после паузе назвавши музку “вриском”. Tо je потпуно тачно али не како је то Стаљин  мислио:  ова опера и јесте крик, врисак Катерине Измајлове над њеном судбином. Цензура је забранила оперу скоро 30 година, после чега је Шостакович  прерадио ово дело  под новим именом „Катарина Измајлова“. Публика у Салцбургу је видела оригиналну верзију.

Опера је ремек дело, пуно еклектичних елемента како веризма тако и експресионизма, а пошто је компонована по причи Лескова, тражи изванредну режију која може да  искористи огроман драмски потенцијал, као и изврсне певаче и првокласни оркестар. Занимљиво је да је у интимним сценама Сергеја и Катарине подвучен еротски контекст  тако де је очигледно пуритански настројен критичар  Њујорк Тајмса у допису од 1935. године назвао музику “порнофонијом”.

Последњи пут сам  видео ову оперу у Москви у извођењу Хеликон Опере. Сећам се да сам после представе шетао  један сат завејаним улицама Москве док се не смири адреналин.  Била је тако успешна да се поставка 2014.  поново  појавила   у опери у Болоњи. Салцбуршка пубика је имала пуно разлога да се осети привилегованом маестралним извођењем овог дела. Иако је фестивал не само уметничка већ  и друштвена манифестација, организаторима се не може пребацити уметничка линија мањег отпора: увек су на репертоару и савремена дела, а често и рана барокна опера.

Режија Андреаса Кригенбурга је била подједнако убедљива у камерним моментима, у монолозима Катарине, Бориса Тимофејевича Измаилова, и дуетима Катерине  и Сергеја, а такође и у масовним сценама као венчањe, расправе у  полицијској станици и процесијa затвореника у последњем  чину. Сатирична сцена у полицијској станици је била забавна јер су једном делу персонала дали да  штрика и прави гоблене док је мушки хор потенцирао дуги монолог Алексеја Шишљајева имитирањем пициката на виолинама па је чак био и реминесцентан на хорску деоницу Ратаплана из „Моћи судбине“. Треба похвалити и осветљење Стефана Болигера и костиме Тање Хофман.

Представом је доминирала, како то и треба да буде, Катарина Нине Штеме. Овај изванредан шведски драмски сопран је сада вероватно на самом врxy  своје каријере. Kао и њена славна претходница, Биргит Нилсон, позната је  пре свега у германском фаху, у операма Вагнера и Рихарда Штрауса, али је  исто толико    убедљива и у италијанским операма, а пре свега у “Турандоту”. У овој опери, била је подједнако добра у лирским моментима, и у сценама велике драмске снаге када је њен сопран лакоћом покривао све солисте и хор. С обзиром на дугу представу од 160 минута, то није био мали подвиг, али је Штеме на то навикла у свом вагнеријанском репертоару. Она нема физичку лепоту Светлане Создателове која је била незаборавна у лику Катарине у московској Хеликон Опери, али је добра глумица, што је прошле сезоне показала у Штраусовој Електри  и „Турандот” у Метрополитену. У деветој слици четвртог  чина, дезинтеграција личности  и самоубиство су били упечатљиви премда није јасно зашто је Крингебург на сцени приказао вешање, док либрето јасно говори да је она скочила у воду, повукавши са собом супарницу, заробљеницу Сонетку.

Драмски тенор Брандон Јовановић, као Сергеј, је дошао у Салцбург после низа успеха у германском, словенском, италијанском и француском репертоару, а посматрачи преноса из Метрополитен опере су га недавно видели као принца у „Русалки“ уз Кристину Ополаис. Као и увек, Јовановић је показао изврсне драмске квалитете у улози опоpтунисте, лицемера и сеоског примитивног ђилкоша,  а и вокално је био вредан партнер Нини Штеме. Кригенбург је велики ансамбл солиста поверио скоро искључиво руским певачима, па је дикција била на највишем нивоу. Сви су били изврсни, али су највећи успех постигли Дмитри Уљанов као Борис Тимофејевич Измајлов и Ксенија Дудникова у краткој, али ефектној улози Сонетке.

Као што је то увек случај у операма на фестивалу у Салцбургу,  највеће задовољство публици  је приредило  музицирање Бечке филхармоније, а поготово у партитури Шостаковича  атавистичке, сирове снаге пуне дисонантних урагана. Били су изванредни и лирски моменти када Катарина жуди за правом љубави, докјој  њени превртљиви и лицемерни љубавник доноси на крају још  више бола него импотентни муж  и воајаристички и садистички свекар. Ниједан суперлатив није довољан да се опише раскош  звука овог врсног оркестра. Звучао је савршено и  као  ансамбл, али и у  свим  деловима, како гудача тако и свих дувачких инструмената који су приредили прави ватромет у дисонантним деоницама партитуре, пре свега у интермецима као и у свим другим моментима  када је оркестар био солиста. Знамо да Бечка филхармоија може да свира и без диригента, али је Марис Јансонс знатно допринео успеху опере. Није чудно да је Јансонс изабрао баш   ову оперу у Салцбургу јер је још 2006. године његово извођење тринаесте симфоније Шостаковича са Баварским Симфонијском Оркестром добило Греми награду за најбољи оркестарски снимак. 


АИДА, 6. АВГУСТ



Ван сваке сумње ово је требало да буде хит сезоне ради славне тројке, Ане Нетребко, у дебију у овој улази, Рикарда Мутија и режисера, иначе фотографа, Ширин Нешат. Резултат је био занимљив коктел са много интересантних момената, али се не може рећи да је то био и потпуни успех.

Обожаватељи Ане Нетребко су добили још један доказ да овај сопран сада може да пева улоге за већи глас неко што је био њен када је почела своју каријеру у Кирову. О томе сведочи  и  њен последњи ЦД посвећен веризмо репертоару. С обзиром на “хајп” око ње, може да тражи од оперских кућа да се појави  у ма ком репертоару. За многе, њени излети у бел канто су били поптуно неуспешни, пре свега y „Лучији ди Ламермур“ или у “Ана Болени“. Била је много боља у делима Вердија из његовог средњег периода као Леди Макбет и Леонора у „Трубадуру“. У „Аиди“ су све  ноте биле не месту, чак и “Це” у трећој октави у сцени на Нилу у трећем чину. Каже се да би Верди ушао у оперски пантеон и да је компоновао само тај чин, савршен како музички тако и драмски. Мора се признати такође да је Нетребко показала добре глумачке квалитете: баш као што је некада саветовала Марија Калас -  максималани ефекат са што мање покрета. Ипак, неким слушаоцима недостаје она текстура баршуна и боја “дима” које су имали  наша Зинка Миланов, Мартина Аројо, и  Леонтин Прајс. Нетребко има лепи тембар гласа али то није инструменат који се може препознати у магновењу као што је био случај код ових вердијевих драмских сопрана и наравно Марије Калас.

Рикардо Мути, се показао  као и увек суверени тумач Вердија из средњег и касног периода (баш  као што је Ђузепе Синополи био маестралан у раном Вердију). Када га добијете у комбинацији  са Бечком филхармонијом, онда можете замислити савршену инструменталну архитектуру. Од увертире па до последњих тонова четвртог чина до те је мере стављен акценат на лепоту звука, да му је критичар  Њујорк Тајмса замерио да је од опере направио тонску поему за оркстар где су певачи били споредни, и где је дивљење савршености звука превладалоемпатију и бригу  за судбину протагониста. На крају опере, није била осветљена сцена већ  подијум оркестра: да, овде је баш  тај оркестар  под палицом Мутија играо главну улогу.

Последњи   члан тријумвирата звезда била је режисер Ширин Нешат, визуална уметница позната пре свега по свом раду за филм, видео и фотографију. Добила је награду на Бијеналу у Венецији 1999. и Сребреног лава на фестивалу у Венецији 2009, а Роџер Денсон, критичар Хафингтон  Поста је   прогласио Ширин Нешат  уметником деценије. С обзиром на њено порекло из Ирана, сматрало се ваљда да ће моћи да донесе нову димензију овог дела које има  истовремено и елементе  камерне интимности и великог спектакла. Било је неколико занимљивих момената када су се појавиле фотографије а  после и видео побеђених Етиопљана, али велики уложени труд није показао најбоље резултате. Нису помогли ни костими Татјане Ван Валсум за египатске свештенике који су овде  личили на православне (илиможда асирске)  свештенике   са дугим брадама. Још  мање убедљиви су били костими за женски хор  Египћана како у сцени са Амнерис тако и у тријумфалној  сцени: припадали су више Вадимовом филму „Барбарела“! А кореографија три балетске сцене је била без идеје водиље и без икакве лепоте; не мора то да буде класика коју даје арена у Верони, али Верди је дао могућност за ефектне три сцене које су овде биле пропуштена прилика.

Остали певачи су били адекватни, а најбољи је био Амонaсро, италијански баритон Лука Салси . Екатарина Семенчук, за разлику од Нетребко, је поборник некадашње школе такозване   семафорске глуме и колутања очима у покушају да потцрта драмске моменте, али је вокално била одлична у сцени суђења. Франческо Мели је сада један од најтражених тенора широм света: мора се признати да се физичким изгледом успешно носиу било  којојх херојској улози, иако су му глумачки квалитети веома ограничени. Музички и на захтев Мутија завршио је арију „Celeste Aida“ како је то Верди захтевао: “morendo“ никако не форте како се обично пева ради већег ефекта. Ипак, није то глас индивидалног тембра, па нас само подсећа на то колико је светска оперска сцена данас “танка” с тенорима.
За оне читаооце који сами желе да донесу закључке о овој представи, захваљујући дареживљости управе фестивала, већ  могу да виде ову „Аиду“  на Јутјубу.


СУСРЕТ СА БЕЧКОМ ФИЛХАРМОНИЈОМ, 7. АВГУСТ

Овај концерт и разговор  нису били део фестивала, али га је Пријатељима Бечке филхармоније поклонила дирекција у току прославе 175 година од oснивања овог оркестра. Био је то разговор са  управом фестивала као и диргентима Франз Велсер  Местом, Марис Јансонсон и Рикардо Мутијем. Чули смо још једном сасвим залужене комплименте  тих маестра за овај велики оркестар. Сви су у хору хвалили његов посебан звук који се лако може препознати. Такође, сваки од њих  прича  своју анегдоту.

Приређен је такође и музички програм  клавирског квинтета са гудачима састављен од младих музичара Филхармоније. Са подједнаким успехом изведени су ставови из квинтета Шостаковича, Сенс Санса, Моцарта и Дворжака.

Било је то пријатно после подне прославе музицирања Бечке филхармоније, глaвнoг paзлoгa  због когa ce  идe на Салцбуршки фестивал.


КОНЦЕРТ БЕЧКЕ ФИЛХАРМИНИЈЕСА АНДРИС НЕЛСОНСОМ И ДАНИЛОМ ТРИФОНОВОМ  , 7. АВГУСТ

На овом концерту изведена су само два дела: „Клавирски  концерт број 2“ Прокофјева и „Седма (Лењинградска) симфонија“ Шостаковича.

Латвијски диригент Андрис Нелсонс долашао је у Салцбург већ покривен ловорикама главног диригентa Бостонског симфонијског оркестра. Још важније је, он је следећи диригент  jeднoг oд  нajcтapиjиx оркестaра на cвeтy, лајпцишког Гевандхаусa. Тако брзо достиже славу своје супруге, изврсног сопрана Кристине Ополаис, коју смо недавно, видели у Метрополитену у „Манон Леско“, „Мадам Батерфлај“ и „Русалки“, зa кojy се не зна да ли  је боља певачица или глумица.

Андрис Нелсонс није могао да покаже своје квалитете боље него у монументалној „Седмој (Лењинградској) симфонији Шостаковича. У овој фази своје рехабилитације после Стаљиновог непријатељског става према његовој социјално неангажованој музици, Шостакович је дао све од себе да се рехабилитује у овом славном делу пуном патриотизма,  у стилу социjалистичког реализма. Дао је и свој лични допринос борби против немачког окупатора па се чак пријавио као добровољац да копа противтенковске насипе око Лењингарда. Касније је постао и члан пожарне бригаде. Чак је  и премијера одржана уз велике фанфаре за време опсаде овог херојског града. Иако је симфонија пуна рефлексија на патњу руског народа, истовремено одише великим оптимизмом и вером у бољу будућност после ослобођења, поготову у последњем ставу када лимени дувачи презумају опет почетну тему. Треба напоменути и интерсантну вињету да је партитура после премијере 1942. године послата микрофилмом западним савезницима преко Техерана, па је Хенри Вуд дириговао британску премијеру у јуну, а Тосканинини у Америци у јулу. Ово је било прво извођење симфоније  на салцбуршком фестивалу од 1945. године.

Шостакович и његово велелепно дело oмогућавају Бечкoj филхармонији којy је Андрис Нелсонс вешто водио, дa покаже пун сјај свих секција од заглушујућих лимених дувача до гудача са cвojим  импресивним тонским колоритом.

Концерт је почео другим познатим деломсловенске музике, другим клавирским концертoм  у г молу кога је Прокофјев компоновао 1913. године , још као студент конзерваторијума y нaмepи дa  пoкaжeвиртуозност пијанисте. Клавирски концерт   је послужио као наговештaj олује авангардне музике руских, и после, совјетских композитора. Дует младих уметника, Нелсонса и Трифонова, пијанисте  коме је само 26 година,пpиpедиo  je представy пуну тестостерона укључујући и каденцу која је трајала чaк пет минута док се Трифонов театрално њихао на столици дa ce чинило  да импровизује. Нелсонс је у том и u неким другим моментима дао пијанисти да води оркестар. Скерцо и  интермецо су били пуни ефектних тонских боја, али су  неки критичари приметили да иако је у извођењy Трифонова било пуно момената за дивљење, није сe осетила целина архитектуре концерта.


РЕЦИТАЛ МАРИАНЕ КРЕБАСЕ, 8. АВГУСТ



Млади француски мецосопран Мариан Кребаса се све чешће среће на оперским сценама, све до миланске скале. 2016. године је њен деби ЦД рецитал добио велике похвале, а 2017. је Кребасу „Victoire  de la MusiqueClassique прогласио зa певача године. Овај рецитал је пратио њену улогу Сеста у „La Clemenza di Tito“, њену четврту оперску улогу у Салцбургу од 2012. године. 

Иако се ништа не може одузети великом таленту и музикалности Кребасе (коју још  краси и велика лепота), за мене је херој вечери ипак био пијаниста и композитор Фазил Сај. Као солиста свирао је Сатијеве „Trois Gnossiennes“ и прелудиј Клода Дебисија, и своју композицију „Gezi Park  2“ сонату за клавир оп.52. Његова виртуозност је зачуђујућа, а покрети док музицира и  налази се у правој екстази  театрални скоро као код Ланг Ланга (на срећу не певуши како је некада то чинио Глен Гоулддок је  свирао). Мислим да то није било изазвано жељом за визуелним ефектом: Фазил Сај се док музицира налази на некој другој (вероватно лепшој и бољој) планети. Оно што можда највише плени у његовом свирању је управо феноменална контрола динамиком: не знам када ћете поново чути тако огроман дијапазон између пиано и пианисимо. Звук се некада губио да се претвори у оно то се у вокалној музици зове „fil di voce“, а опет сваки део текстуре је био савршено јасан и прецизан. Фазил Сај је титан клавира.

Кребаса је била у свом елементу у француској музици, пре свега у „Вокализи“, а после „Шехерезади“ Равела, три мелодије на текстове Верлена Клода Дебисија и у „Chanson Triste“ и „Au pays ou se fait la guerre“ Анри Дипарка. Она је била исто тако убедљива у лирским моментима као и у великој драми а то се могло видети пре свега у делу „Gezi Park 3“, балади за мецосопран, клавир и гудачки оркестар Фазил Саја, кога је композитор прерадио само за клавир. Овде је глас Кребасе порастао и у волумену и у интензитету, као сто се може очекивати од овог политички инспирасaног дела у коме композитор коментарише  на Гези Парк инцидент 2013. Taдa је тринаест људи погинуло, 8000 рањено, а 3000 ухапшено. Дело је вокализа без текста али су  гнев и  разочарење били више него дочарани самим гласом. Кребаса је поновила исте квалитете када је на бис отпевала „Summer Time“, али пре свега  у изваредно изведеним џез варијацијама. А онда, да нас подсети да Салцбург дугујемо Моцарту, на други бис нам је дала неодољиву „Voi che sapete“ из „Фигарове Женидбе“. Још  једном смо могли да приметимо да онај вокални уметник који савлада Моцарта може да пева све.


БЕЧКА ФИЛХАРМОНИЈА СА ЈЕФИМОМ БРОНФМАНОМ И РИКАРДО МУТИЈЕМ, 13. АВГУСТ



Била је велика привилегија поздравити се сaовим салцбуршким фестивалом посетом још  једномконцертy Бечке филхармоније са Рикардо Мутијем. Изведена су два дела које често чујемо: Брамсов други клавирски концерт и четврту симфонију Чајковског.

Иако Бечка филхармонија има раскошан звук у сваком случају, ипак  у рукама врсног маестра, добије се додатна инфузија адреналина. Већ  је скоро непотребно додавати нове похвале. Ипак да поновимо да су на овом концерту и гудачи и сви дувачи добили прилку да блистају, па их је, како је то уобичајено, маестро поздравио једне за другим после концерта. Треба напоменути  да можда никада нећете чути  перкусионисте који музицирају таквом вештином и yзсавршену динамику. У скерцу  симфоније, пицикато остинато гудача је било као пулсирање, а текстура звука тако богата да се осетило да ова огромна секција оркестра свира једним дахом, као гудачки квартет: сваки музичар је био истовремно и виртуозни солиста и беспрекорни део ансамбла. Композитор је назвао последњи став „Allegro con fuoco“, а Мути и музичари су заиста, како то тражи Чајковски, упалили партитуру; сви дувачи како дрвени тако и лимени,  дошли су до пуногизражаја. Када је то било нужно, као у другом ставу, андантину, успешно су дочарани  и лирски моменти, пре свега у руским националним мелодијама на које се Чајковски често враћа.

Бечка филхармонија тражи и добија само најбоље музичаре света као солисте. У тој категорији је и израелско/амерички пијаниста Јефим Бронфман. За некога ко се појавио на свим важним концертним подијума света, који камерно музицира редовно за Цукерманом, Мартом Аргерич  и Ане Софи  Мутер, који сарађује са свим најважнијим диригентима и коме су посвећена нова савремена дела, тешко је рећи нешто ново и дати још  једну похвалницу. Оно што највише импресионира код овог пијанисте ја да његова  велика виртуозност и савршена техника у већем делу партитуре не смета да се прикључи као нераздвојан део целог оркестра, па  чак да га и прати као у трећем ставу где оркестар, односно  чела, воде основну тему.

Публика је враћала Бронфмана на подијум у нади да ће нам поклонити бис, али је пијаниста одлучио да је све већ  рекао у овом ремек делу Брамса. 




Фестивал у Пезару

Овај фестивал је први од смрти чувеног диригента и највећег музиколога Росинијевог опуса, маестра Алберта Зеде.  Успех Фестивала у Пезару великим  делом се дугује њему као диригенту и као уметничком директору. Његов рад музиколога  је такође заслужан  за многе реконструкције аутентичних партитура Росинијевих опера: то није био лак посао када се зна коликом је брзином Росини  компоновао, колико је написао алтернативних арија и како је стално прерађивао своје композиције.  Зеду, као диригента,неће бити лако заменити, али је за новог уметничког директора фестивала  (а то  је била друга улога Зеде)  постављен Ернесто Палацио, бивши Росинијев тенор и познати менаџер који је открио Хуан Диега Флореза. Једина “жртва” промена је то што није обновљен уговор са оркестром опере у Болоњи кога је Рикардо Шаји довео до највећих висина. Заменио га је  „Orchestra Sinfonica Nazionale della RAI“ . 


IL VIAGGIO A REIMS,
Академиа росиниана 16. АВГУСТ



Никада не треба пропустити представе такозваног “Фестивала Младих”, програма којим Академија Росиниана окупља младе таленте након  што прођу ригорозну аудицију. Они имају прилику да покажу шта знају у двема јутарњим представама “Il Viaggio a Reims“, a то je прикладне оперaјер има 12 солиста од који свако има барем једну велику арију. Тако се могу чути млади таленти од којих  ће  многи постати тражени на светским сценама за само неколико година. Неколицина њих  су већ   после кратког периода постали звезде Пезара, а захваљући том статусу, добили такође приступ већим оперским кућама.

Овог пута, барем у подели која се могла чути 16. августа, био је само један велики таленат, а то је јужноафрички сопран Нолувујисо Мпофу. Она је тумачила мадам Кортезе, власницу хотела  „Златни Крин“, и показала је своје велике квалитете већ  у првој арији „Di vaghi raggi adorno“ као и у тиролском дуету са Дон Профондом и бројним ансамблима. Глас подсећа на други јужноафрички сопран, Прити Јенде, чија се каријера одвија метеорском брзином, и о којој смо писали уз валике комплименте у представи „Кира у Вавилону“ прошле сезоне: сопран Нолувујисо Мпофу је великог волумена, али и са   флексибилношћу и лакоћом којом пева у највишој теситури, па се већ  могу наслутити нове и веће улоге у делима Вердија. То можете и сами проверити ако уђете на Јутјуб и чујете како пева Виолету, Ђилду и Јулију  Гуноа.

Док у представи младих певача нећете наићи ни на једно разочарење, после Ноувуисо Мпофу, истакли су се пре свега Мартиниана Антони, мецосопран, као Мелибеа, Беатриз де Суза као Корина и Франческо Ауриема као Алваро, као певач  и као изванредан глумац. Сигурно ће ce ускоро чути као добар Фигаро Росинија.

Иако је сценски  „Il Viaggio“ успешна представа, много смо се обрадовали да ћемо следеће године добити нову поставку када ће , сигурно, бити виђени нови таленти, они на самом почетку своје каријере. Маестру Зеди заиста треба честитати за оснивању Академије Росинијане која се претворила у праву фабрику усавршавања идиосинкратичне уметности певања бел канта уопште, а посебно Росинија.


LE SIEGE DE CORINTH, 16.  АВГУСТ



Нова поставка ове комплексне опере била је свакако догађај сезоне из много разлога. Пре свега, ова опера је инспирисана Росинијевом paниjoм  италијанском опером „Maometto II“, иако се не ради  једноставно о преради те италијанскeопере на француски у периоду кадa je почео последњи стадиј  Росинијевог опуса y Пaризy. Међутим, не постоји ни једна потписана  партитура, а од прве представе било је промена, замена и резања музичких бројева. Ова нова едиција Фондације Росини дугује много напорима фрацуског савременог музиколога Дамиен Коласа, једног од најважнијих експерата за италијанску оперу у Паризу са почетка 19.  века. Ова едиција садржи разне ново додате музичке бројеве и промене у односу на пређашњу француску верзију која је извдена у Пезару 2002. године. О вредности музике, можете судити ако само  чујете увертиру: и поред бројних нових снимака, још  увек вероватно највише блиста Артуро Тосканини док диригује НБЦ оркестром још 1945. године.

Росини је компоновао „Maometto II“ за  истим лицима али где се радња одвија у 15. веку за време напада на венецијанску колонију Негропонте. Та  опера није доживела успех ни на премијери у Напуљу 3.децембра 1920. ни нешто касније у Венецији. Росини се није предао већ је 1826. при доласку у Париз  покушао поновода преради оперу, али овог пута са радњом у древном Коринту и то управо у време грчког рата за независност, и одјекау целој Европина холокауст,  крвопролиће и анихилијацијy Грка у Мисолонгију коју је такође овековечио Делакруа у свјој славној слици „La Grèce sur les ruines de Missolonghi“. Премијера је одржана 9. октобра 1826. у Паризу у „Salle Le Peletier“ париске опере уз два обавезна балета, како је то тражила француска традиција. Шездесетих година 19. века нестала је са репертоара док није обновљена у италијанском преводу са Ренaтом Тебалди у Фиренци 1949, a права ренесанса је почела од 1969. године представама у миланској Скали и првим снимцима за плоче.

На музичком плану, успеху је допринело сазнање да смо коначно чули ауторитативно издање ове француске опере Росинија из које није одсечена ниједна нота. Али, пошто је опера као жанр  драма са музиком, много се очекивало од нове поставке. Највећи део успеха ове представе, ван  сваке сумње, била је одлука дирекције да режију повери не једној особи већ  целој драмској каталанској компанији „La Fura del Baus“. На својој веб страници они се без скромности називају ексцентричним, и иновантивним, и додају да су група коју интересује адаптација, ритам, еволуција и трансгресија. Жеља им је да поново дефинишу две важне компоненте драмске уметности: простор и публику. Да, публика је хтела, не хтела, добила улогу у овој опери, чланови хора су је пели на сцену, а многи солисти, а посебно хор, су долазили  из публике на сцену. Наравно, све је ово посебно важно јер „Le Siege de Corinth“ има битaн политички контекст. Инспирисана је грчком побуном против Отоманске империје, трећом опсадом Мисолонгија 1825. и падом 1826. која је донела вал прогрчких емоција у Европу. Није без значаја ни Бајроново учешће у рату и његова смрт од реуматичне грознице, баш  у Мисолонгију 1824. Његови стихови су били приказани на платну током читаве представе, укључјући његову поему „Опсада Коринта“ која пак нема никаквих додирних тачака са либретом опере. Огромни панели лица која носе имиџе рата и погрома су оставили висцерални утисак на публику, а будило се чак и чуло мириса јер су делови хора пролазили кроз салу Арена Адриатико са кандилима. Уз мало песничке слободе, лајтмотив је била битка за воду, а зна се да ће  неки будући ратови можда да се воде баш ради несташице воде, од Африке то Азије. Чим би се пластични контејнери са водом испразнили, гомилали су се да начине зидине  Коринта. Чланови хора су у круговима својим телима имитирали таласе, а валови, велики као код Хокусаија, су се стално пројектовани на платну. Костими Лите Кабелут су били сасвим стилизовани, припадили су некој другој планети пошто ова група комбинује карнално и мистично, природу и вештачко, грубост и софистикацију, примитивизам и технологију. 

Данас је „La fura de Baus“ тражена у целом свету и то  у многим медијима, укључјући оперу.Joш yвeк ce пaмтe инoвaтивни „Orfeo ed Euridice“ ca фecтивaлa y Пepaлaди  2011. године и „Нopмa“ y Ковент Гарденy пpoшлe ceзoнe. Овакав приказ се неће сваком допасти, али је пробијање зида између сцене и публике донело велико узбуђење. Такође препознали смо свој свет данас, од људске трагедије у Барцелони, до избеглица и погрома  широм блиског истока и суб-сахарске Африке. Била је то представа које је натерала публику да размишља дуго пошто је oпеpa завршена.

Музички, представа је била у одличним рукама, премда је Роберто Абадо дириговао само једном руком (друга је била у гипсу после повреде пре неколко месеци). Истакао се и хор театра „Ventido Basso“ који има важну улогу у опери, као на пример у сцени „Divin prophète entends nos voeux“. Финале другог чина била је права експлозија праћена снажним сликама на сцени.

Сви солисти су били одлични. Грузијски сопран Нино Мачаидзе као коринтска принцеза Памира није рођена глумица, али су њене вокалне вредности велике што и објашњава њен све већи успех на свим великим позорницама света као што су Миланска Скала, Метрополитен, „Bayerische Staatsoper“, „Staatsoper“ у Берлину, Лицеу у Барцелони, Ковент Гарден и Народна Опера у Паризу. Ако сте је видели барем на Јутјубу као Елвиру у Пуританцима уз Хуан Дијего Флореза, биће јасно да колартурна техника и висока теситура коју захтева улога Памире не  представља никакaв проблем за овог сопрана. Посбено се истакла у великој арији „Juste ciel!“ као и у „Que vais  je devenir - Du sejour de la lumiere“ и кабалети „Mais après un long orage“, али такође и у терцету са Неоклесом и Клеоменом, у најбољој традицији бел канта „Céleste providence“.

Лука Писарони као Мехмед II, њен љубавник, али и политичка немеза који је на крају довео до њеног самоубиства, има не само херојски  бас  лепог тембра и великог дијапазона већи одличнy колoратурнy технику брзине лазера, као што се могло видети у арији „Rassure-toi mon pouvoir t’environne“, „Chef d’un peuple indomptable“. Ништа од тог тиранина у Пезару нећете видети на слици веницијанског мајстора Ђентиле Белинија из 1480. године где је cултан приказан као племенити и префињени владар.

Коринтски краљ Клеомене је био млади амерички тенор Џон Ирвин: дрвен као глумац али сасвим сигуран у свим регистрима и одличан стилиста.

Руски тенор у свом дебију у Пезару, Сергеј Романовски,у улози грчког ратника Неоклеса, на крају је побрао можда  највеће аплаузе. Када смо се срели у граду посебно сам похвалио његову одличну  дикцију на француском, а он је одвратио да је веома дуго радио да савлада тај језик. То је пре свега глас са бриљантним високим тоновима изнад Це у другој октави, али истовремено сигуран у доњем регистру.  Није посебно префињен глумац,  али поред лепог гласа има баш  велики смисао за бел канто, што се посебно показало у његовој речитативу из трећег чина „Avancons…oui, ces murs …. O toi que je révère“ и арији „Grand Dieu  fait-il qu´un peuple qui t´adore“. Италијанска верзија ове опера „Assedio di Corinto“ постала је позната европској публици у славној представи из 1969. године у миланској Скали у којој је Памиру певала тада млада Беверли Силс, а Неоклеса Марилин Хорн, јер је постао обичај да мецоспран замени високог тенора.

Коначно треба поменути и италијанског баса Карла Ћинија као свештеника Хероса. Његова инвокација богова „Je viens de parcourir“ и секстет са хором „Répondons à ce cri de victoire“ пре битке били су и музички и сценски међу најимпресивнијим моментима у опери када се процесији хора у партеру уз кандила умешала и публика.

 Не зна се  како, али је  аудио снимак целе опера већ  доступан на Јутјубу. Тако ће сваки читалац моћи да сам суди, иако је за пун успех ове опере, нужан и визуални спектакл. Ових дана се појавио такођe и видео клип са најважнијим деловима оперe.


ТРИ ТЕНОРА, 17. АВГУСТ



Није лако имати три тенора који могу да се суоче са невероватним техничким захтевима Росинијeве музике: од навише могуће теситуре у другој октави па до фиоритурaкоје захтевајувеликy вокалну акробатикy. Пезаро, а није се чудити, је нашао таква три тенора. За мене, како сам и раније писао у овом листу, најубедљиви аутентичан Росинијев глас има амерички тенор Мајкл Спајрс, који је овoг пута, као и увек импресионирао не само  огромним дијапазоном гласа, већ  и пријатним  тембром. Није чудо да се Спајрс све  чешће налази на таквим сценама као што су Скала, Ковент Гарден, салцбуршки фестивал, минхенска опера и другe славнe кућe.
Сваки тенор је имао по један соло и дует. Спајрсов соло је била арија Агорантеа „Minacci pur“ из „Ricciardo e Zoraide“.  Можемо га само још једном похвалити на одличној дикцији, свршенoм владањy свог инструмента  од највише теситуре па до  тембра правог баритона у нижим нотама, као ште сте могли читати у овој ревији у приказима представа „Кира у Вавилону“, „La Donna del Lago“, у главној улази у „Aureliano in Palmira“ као и на прошлогодишњем солистичком рециталу.  

Други амерички млади тенор Џон Ирвин, је дебитовао на фестивалу у Пезару, а овај концерт дугyјемо његовој улози Клеоменеа у „Le Siege de Corinth“. У истој опери је дебитовао у Пезару као Неокле и трећи тенор са овог концерта, Сергеј Романовски.

И  Џон Ирвин и Романовски су спремни на вокалне ватромете, Ирвин у арији Идрена из „Семирамиде: Ah, dov´e il cimento?“, а Ромоваски у aрији Антенореа  „Che vidi! Amici, oh eccesso“ из опере „Зелмира“. Оба тенора  имају пријатне гласове из репертоара „tenore di grazia“, али Романовски делује природније на сцени.

Овај рецитал је омогућио да чујемо више дуета два тенора, што је заиста реткост: дует Рићиарда и Агорантеа „Donala a questo core“ из „Ricciardo e Zoraide“ (опера која ће бити изведена на фестивалу 2018. године), а који су певали Романовски и Спајрс, дуету Јага и Отела „Non m´inganno, al mio rivale“ из „Отела“ и дует Карла и Убалда „Come l´aurette placide“ из „Армиде“ који су певали Ирвин и Ромоваски.  А на крају, а то су певали и на бис, још  већа реткост: терцет тенора Риналда, Карла и Убалда „In quale aspetto imbele“ из „Армиде“. Млади тенор Романовски је већ певао у Петрограду Неморина у „Љубавном напитку“,  а чуо се и на фестивалу у Вексфорду, Холандској народној опери, и у Краљевској опери Валоније. У Лиону је покушао и главну улогу у „Дон Карлосу“: и поред свог талента, мораће да припази на гласне жице и да се сети како је изврсни Росинијев тенор Крис Мерит упропастио глас уласком у Вердијев репертоар.

Публика ја тражила и добила само један бис, а занимљиво је приметити да су све карте одавно распродате не толико ради славе ових младих певача, већ ради ретке привилегије и задовољства да се чује овакав репертоар у ансамблима.


LA PIETRA DEL PARAGONE, 17. АВГУСТ



За ову оперу је Стендал, велики поштовалац и обожаватељ Росинијевог опуса, рекао да је најсавршенија комична опера из пера овог маестра. Росини је имао само 20 година када је компоновао ово дело кога је наручила Ла Скала, а сматра се да је наруџбину добио по препоруци својих пријатеља мецосопрана Маријете Марколини и баса Филипа Галија, оба супер стара. Њихова препорука, каже се, била је заснована на убеђењу да ниједан други композитор неће писати музику која ће до те мере да покаже њихов таленат. Зато је и необично да протагонисти оперe нису тенор и сопран, већ   баш  баритон и мецосопран/алт. Марколини је певала  претходне године у „Equivoco Stravagante“ и била је толико импресионирана, да је замолила да се  велика арија „Se per voi le care io torno“ напише специјално за њу. Пошто је зажелео да заблиста у Скали, Росини је пренео у нову оперу целе комаде из ранијих успеха „Equivoco Stravagante“ и „Elisabetta Regina d´Inghilterra“.    Знимљив је детаљ да му се толико допала увертитира за  ову оперу да ју је после пребацио у потпуности у будуће дело, познати „Tancredi“.   

Либрето је боље не спомињати, јер је ова „melodramma giocoso“ по либрету снимљене телевизијским камерама и треба се надати да ће дирекција фестивала пустити у продају ДВД. Међутим, већ   постоји снимак из 2002. године када је представа била нова. Немојте пропустити да је купите, јер је ово сценски био прави ватромет коме је у последњих неколико година једини конкурент могла да буде „Gazetta“ о којој смо писали раније. Пици је поставио ову оперу за Пезаро још 2002. године, али је још увек тешко замислити да вреди наручити нову поставку.

„La pietra del Paragone“ се ретко изводи јер је Росини, као и многе друге опере које виђјамо скоро увек само у Пезару писао за гласове који данас или не  постоје, или их је веома тешко наћи јер захтевају савршену колоратурну технику у свим регистрима.

Не зна се кога треба највише похвалити међу певачима. Ипак се може издвојити млади јапански мецосoпран Аја Вакизоно, као маркиза Клариће, можда баш зато што је она пре само три године почела да пева као члан Академија Росиниане као маркиза Мелибеа у „Il Viaggio a Reims“. Тада смо попили кафу заједно и ја сам јој рекао како сам сигуран да је чека блистава каријера. Бурни аплауз захтевне публике, потврдио је њену популарност прошле сезоне на рециталу љубавних дуета са јужноафричким сопраном Прити Јенде. Већ у првој каватини „Quel dirmi, oh Dio! Non t´amo“ показала је одличну динамику, глас подједнако чврст у свим регистрима и добру технику дисања, реквизите без којих се не може успешно тумачити Росини. Joш више се истакла у великој арији „Se l’itale contrade“ где је показала таленат за колoратуру.

Млади бас-баритон Ђанлука Маргиери нема вокални материјал који би му омогућио да покрије оркестар као његове колеге из истог фаха у Пезару, на пример Симоне Алаимо, Карло Лепоре или Лука Писарели. Међутим, он је показао одлично познавање идиома бел канта (скоро цео његов репертоар је из тога фаха), пре свега у познатој каватини „Se di certo io non sapessi“ и „Ah! Se destarti in seno“, а сценски је био изванредан, убедљив, прави мајстор глуме. Помогао му  је и његов физички изглед гимнастичара, а режисер је то искористио пошто је скоро у половини представе могао да покаже крај базена свој торзо. После представе га је један део публике, и то из партера, извиждао: италијанска публика сматра да је она, и то вероватно са правом, крајњи арбитар и врховни критичар, али је оваква строгост свакако била неоправдана.

Максим Миронов, још  један из галаксије руских тенора је такође продукт Академије Росиниане где је пре још 16 година певао грова Либенскофа у „Il viaggio a Reims“, а онда се појавио као Линдоро у „Пепељуги“ и Алберто у „La Gazetta“. Критичари су били једногласни у хвали  његовог префињеног стила за Росинија (има на репертоару 10 његових опера), али је то глас малог обима, иако добре пројекције, па је мало вероватно да би певао на великим оперским сценама.

Шпански сопран Марина Монзо као Дона Фулвиа, и мецосопран из Болцана, Аурора Фађиоли као баронеса Аспасиа, дебитују у главним улогама после успеха прошле године на представама „Il Viaggio a Reims“ као контеса де Фолвил и маркиза Мелибеа. Поред вокалних квалитета обе су сјајне глумице.

Као што се поменуло, Росини је дао важне улоге осморици певача, па тако треба поменути и изврсне баритоне Давиде Лучианa као Макробија и Паоло Бордоњу као Пакувиа: Бордоњи је ово десети пут да пева на Фестивалу у Пезару а Лучано, који је дебитовао као члан Академије Росинијане у „Il Viaggio“ пре само пет година, већ има завидну међународну каријеру у Сполету, „Deutsche Oper“ у Берлину, „Theatre du Chatelet“ у Паризу, Терме ди Каракала, Ла Фениче у Венецији, Театро Реал у Мадриду, Сан Kарло у Напуљу и на  чувеном фестивалу y Глајнборну у Енглеској. Он има можда најпопуларнију аријu у опери: „Ombretta sdegnosa del Misisipi“.

„Orchestra Sinfonica Nazionale della RAI“ је под палицом младог маестра Даниеле Рустионија кojи je даo свој велики допринос успеху представе, још од саме увертире па до неминовне сцене олује, чија је структура слична оној коју ће нам касније Росини понудити у „Севиљском берберину“. Овај диригент кога јe Антонио Папано из Ковент Гардена узео за асистента, сада se појављује често у овом театру , као и у Скали, баварској опери у Минхену, „Statsoper“ у Берлину, „Opéra National“ у Паризу и у Метрополитену.

Постоје три снимка за ЦД: из 1973. године где је тенорску улогу певао Хозе Карерас, снимљену представу из Пезара из 2002. под палицом Карла Ричија, и  ДВД са s „Théâtre du Châtelet“, из 2007. године. Међутим, www.apemusicali.it су већ  ставили на Јутјуб-y колаж најзанимљивих делова тако да можете и сами да стекнете утисак,  а цео аудио снимак је исто тако доступан на овом медију.


РОСИНИ НА ОРГУЉАМА , 18. АВГУСТ



Овo је био концерт чија не сврха била да нам пре свега понуди багателе из Росинијевог великог опуса  за које вероватно ни један слушалац није знао: Марш  Султана Абдул Међида, „Pas redoubléи Petite Fanfare“.

Порeд тога, Мартино Поркиле и Ђулијана Макарони су свирали  четирима рукаматранскрипције уветира за „Семирамиду“, „Танкредија“, „Севиљског берберина“ и „Свраку крадљивицу“ и то на дивним оргуљама Сале Педроти  конзерваторија у Пезару. Не може се порећи таленат оба уметника али се мора признати да и поред богатства сојих звукова, оргуље лишe Росинија од једног од његовим највећих талената  а то је бриљантна оркестрација која максимално искористи звукове свих дувача у симбиози са гудачима. То богатвство једноставно не може да дође до изражаја на оргуљама. Тако је овај концерт био пре свега пријатан музиколошки експеримент и догађај.


TORVALDO E DORLISKA, 18. АВГУСТ



Ово дело спада у опере „dramma semi-seria“, жанр  који је Росини започео са успехом у „Ingano Felice“  и који ће довести до савршенства у „Свраки крадљивици“. Такве опере које су имале елементе и опере буфо и опера сериа  су биле у моди  од краја 18. века да би после последњег успешног примера, Доницитејеве „Linda di Chamonix“, прешле у заборав. Прича Торвалда и Дорлиске о невиној девојци коју деспот жели да одвоји од праве љубави, али чија се верност на крају награди срећним завршетком је била у великој моди у летератуpи и музици у Енглеској, Францсукој  и Италији. Та серија је почела драмом „Памела или награђена врлина“ Самуела Ричардсона 1741. године, на којој је касније Голдони засновао свој комад „La Pamela o sia la Virtu Premiata“. Прича се касније претворила у либрето за опере коју су написали прво Еђидио  Дуни, а после са још већим успехом славни Николо Пичини. Сага се наставила с тим што је хероина мењала имена од Лодоиске (у операма Родолфа Кројцера, Луиђи Керубинија и Фердинандо Паера) до Дорлиске у истоимоној опери  Чезаре Стербинија. Росинијева  радња се одвија у Пољској, како је то и новели „Vie etamour du chevalier de Faublas“, Жана Батисте де Кудре. Била је то прва опера коју је Росини написао за Рим, после успеха у Венецији и Напуљу, а либретиста Ћезаре Стербини је аутор његовог највећег ремек-дела, „Севиљског берберина“.   

Пезаро је обновиo поставку из 2006. године у режији Марио Мартонеа, са костимима Урсуле Пацак.  Сценографија је дала привлачан   оквир у коме се догађала радња пуна како комичних тако и трагичних заплета и расплета, а највећи  „coup de théâtre“ је био затвор у облику гвозденог кавеза који се као „deus ex machina“ одједном из подземља појавио на сцени  у коме је  војвода затворио Торвалда.

Опере у Пезару увек прате два оркестра: у „Le Siege de Cortinth“ и „La Pietra del Paragone“, свираo је „Orchestra Sinfonica Nazionale della RAI“, а у „Torvaldo e Dorliska“ локални „Orchestra Sinfonica G. Rossini“, са мање искуства али свеједно веома доброг квалитета, поготово када  као диригента има таквог стручњака као што је млади уметник из Рима Франческо Ланцилота.

Торвалда и Дорлиску су тумачили  руски тенор Дмитри Корчак и грузијски сопран Саломе Јициа. Корчак нема глас великог волумена (премда га нема   ни супер стар  Хуан Дијего Флорез)  али је пријатног тембра и велике музикалности и одличног фразирања а и праћен добрим владањем динамике где су и у пианисиму све ноте јасне. Његове арије „Tutto e silenzio“, „Fra un instante a te vicino“ и „Dile che solo a lei“ су  биле међу најлепшим у опери, као и дует са Дорлсиком „Dunque tu vuoi que io parta“.  Глас Саломе Јиције, о којој нисмо  писали прошле године,  као Елена у Ла Донна дел Лаго  са највећим комплиментима, је сазрео толико за само годину дана да га је било тешко препознати. Она је увек имала смисао и таленат за бел канто стил, али је глас био премали да би могао да се диже изнад хора, солиста и оркестра. На овој представи, Саломе Јиција је са великом лакоћом певала своју велику арију  „Dove son chi m’aita... Tutto e vano“ и „Ferma, costante, immobile“, а истакла се и у свим вокалним ансамблима којима  обилује ова опера, као и многа друга дела Росинија: дуетима, терцетима и секстетима.

Највећи успех, без сваке сумње, постигла су два бас баритона: наш  војвода Ордов Симоне Алаимо (о коме смопохвално писали говорећи о ранијим фестивалима укључујући и његов рецитал прошле сезоне). Изгледао је, приметио је један критичар, као  Жерар Депардје оперске сцене са фалстафовском  корпуленцијом. Други је заиста генијални Карло Лепоре без кога се не може замислити ни један фестивал у Пезару. Обе улоге имају бројне могућности да покажу вештину у парландо певању великом бризином,  они имају изванедан смисао за глуму a пошто је ова опера драма семисериа, исто толико у комичнимдеоницама колико и оним пуним патоса. Алаимо, као војвода Ордов, је отпевао убедљиво своју велку арију „Dunque invano i perigli e la morte”, а Лепоре, као Ђорђо, своју „E un bel dir che tutto al mondo“. Изузетно велики успех  је  постигао  и мецосопран Рафаела Лупинаки коју  често виђамо у Пезару у  последњих пет година. Она је имала камео улогу Карлоте, у којој ce њен велики глас савршено уклапао са сопраном Саломе Јицијом. Добила је на крају посебно топао аплауз. До сада је певала само на италијанским оперским сценама, али ће после успеха на фестивалу у Вексфорду у Ирској вероватно почети да пева и по Европи. Њена најпознатија деоница је била арија „Una voce lusinghiera“.


РЕСИТАЛ ИЛДАРА АБДРАЗАКОВА, 19. АВГУСТ



Успон руског баса Илдара Абдразакова од победе на међународном телевизијском такмичења Награда Марије Калас 2000.године у Парми, је био метеорски. Дебитовао је у Пезару годину дана касније у „Стабат Матер“, и затим тумачио Селима у „Il Turco in Italia“ и Асура у „Семирамиди“. Његов репертоар је широк, од руског до италијанског и француског, и чује се данас у свим великим оперским кућама као што су Скала, Метрополитан, Бечка и Баварска опера, а такође на ББЦ променадним концертима и у Карнеги Холу.

На програму су биле три најпознатије басовске арије Вердија: „Mentre gonfiarse l´ anima“ из Атиле, Филипова арија „Ella giammai m´amó“ из „Дон Карлоса“ и Да Силве из „Ернанија: Infelice e tuo credevi“. Показао је свој моћан бас лепог тембра, уједначен у свим регистрима, изванредну динамичку контролу и што је данас веома важно, одличну сценску појаву али само са стилизованом глумом као што доличи концертном рециталу.

Пошто је ово Фестивал Росинија, морала се наћи и арија из његове опере па  је Абдразаков изабрао Асурову сцену из Семирамиде „Il dia già cade“ и арију „Deh …ti ferma … ti placa … perdona“. То се и могло очекивати, јер је већ певао улогу у Пезару, а следеће сезонеће је поновити у Метрополитен Опери.

Свој талент за комичну оперу, Абдразаков је показао у Леполеровој каталог арији из „Дон Ђованија“, и Базилијевој арији из „Севиљског берберина“ коју је певао на бис. „La Calunnia“ је вероватно једна од 20 најпознатијих арија у целокупном оперском фаху, чули су је сви  барем 100 пута, али је фразирање овог баса и доминирање Росинијевим вокалним идиомом било такво да је звучала као да се чује као новитет. Треба такође поменути и изванредну динамичку контролу од пианисима када моћ клевете почиње па до „colpo di cannone“ на крају арије у форте фортисиму. Серенада Дон Ђованија „Deh vieni alla finestra“ је отпевана сасвим јасно, али са таквим пијанисимом да се скоро претворио у шапат. 

За чудо, неки несташни члан публике (то се суди по невештим покретима камере) снимио  је бис из „Севиљског берберина“ и ставио на Јутјуб: свакако га потражите.

Други бис је био рондо Мефиста, још једна улога у којој се Абдразаков истиче на сцени.

Треба такође поменути и одличан допринос филхармонијског оркестра Ђоакино Росини и младог мексиканског диригента Иван Лопез Рејноса, још  једног продукта Академије Росинијане. Као што је уобичајено, уз арије су изведене и инструменталне деонице, прелудиј за „Атилу“ и „Ернанија“ и увертире за „Cosi fan tutte“ и „Семирамиду“.


СТАБАТ МАТЕР, 22. АВГУСТ



Ово је био концерт који је затворио фестивал у Пезару: све карте су биле давно распродате, па је дирекција фестивала одлучила да га симултано пренесе на биоскопско платно на градском тргу dа га  виде и чују бесплатно они који нису могли били у позоришту.

„Стабат Матер“ је дело које је имало занимљиву историју. Није Росини после 37 опера престао да компонује још  као релативно млад човек само зато што га нису више “јуриле” мелодије већ би он од тада морао да трага за њима. Росини је био практичан човек који је чувао свој финанисјки привилегован положај, инвестирао свој новац у разне подухвате, увек био у друштву банкара, укључујући Ротшилда, а прелазом у Париз је имао веома стриктан уговор са франуcким двором да мора да борави барем девет месеци у земљи и да не сме да пише опере ни за једну другу кућу. Његова титула је била „Premier Compositeur du Roy“ и „Inspecteur Général du Chant en France“. Добио је уз хонораре и доживотну пензију од 6000 франака, иако је морао да иде на суд да је обезбеди.

Високи функционер  шпанске цркве Дон Емануеле Фернандез Варела га је замолио током посете Мадриду (за коју је тражио дозволу министра унутрашњих послова  да изађе из земље) да напише једно свето дело. Oбзиром на близак однос који је увек имао са својом мајком, Росини се одлучио за „Стабат Матер“ под условом да се дело не штампа. Обећао га је за ускрс 1832. године. Као што му је био обичај, оставио је све за последњи моменат па је зато компоновао само деонице за све солисте са хором, а остатак, шест деоница, је компоновао  Ђовани Тадолини. Дело је изведено 1832. у палати Вареле, а тек за велики петак 1833. у цркви Сан Фелипе ел Реал у Мадриду. Скоро десет година касније, Росини је је одлучио да сам компонује цело дело и да избаци деонице Тадолинија јер се бојао да му се не штампа ван земље верзија дела које није било само његово. Ту коначну верзију кoja cадржава само Росинијеву музику,  први пут изведенуу „Théâtre-Italien“ у  Паризу 7.  јануара 1842. чули смо ове сезоне у Пезару.

Представом је доминирао, како  то треба да је  случај, под идеалним условима, оркестар („Orchestra Sinfonica Nazionale della RAI“)  и хор театра „Ventidio Baso“ под вођством младог диригента из Милана Данијеле Рустионија који је оставио тако снажан утисак на представама „La pietra del paragone“. 

Уметнички директор је позвао као солисте неке младе уметнике, а и оне који већимају светску славу. Бас Ервин  Шрот који  се данас среће у свим највећим оперским кућама, поседује величанствени инструмент, уједначен у свим регистрима што је показао у свим ансамблима, а пре свега у арији „Quae moerebat et dolebat“. На овој представи, пошто се ради о светом делу,   били смо поштеђени његовог ексцеса енергије  као глумца на сцени. Други “ветеран” је изванредан албански мецосопран Енкелејда Скоза која се 90-их година често чула у Пезару. Иако је њен данашњи репертор са својим зрелим тембром и великим волуменом другачији, показала је изванредно владање бел канта, пре свега у каватини „Fac ut portem“. 

Најпријатније изненађење је био грузијски сопран Саломе Јициа. Управо је невероватно колико је сазрео овај глас за само годину дана. Као и у „Torvaldo e Dorliska“, Јиција није имала никаквих проблема да доминира  хором,  оркестром и солистима у свим ансамблима, а пре свега се истакла у својој арији „Vidit suum dulcem natum“. Тако је коначно испунила обећања  великог успеха као члан  Академије Росинијане када је дебитовала у Пезару 2015. године као контеса де Фолвил. Тако је већ почео њен успон на славним оперским сценама попут Ковент Гардена. Квартет солиста је завршио тенор Димитри Корчак који пева вероватно најпознатију арију у овом светом делу (која не звучи ни мало свето), а то је „Cuius animam“. Као и његов Торвалдо ове сезоне, глас леп, али му је недостајло волумена да би се изједначио са осталим солистима, посебно у ансамблима и дуету са басом „Eja mater fons amoris“.
                                         
Управа фестивала је потвтрдила да је ова сезона била четврта рекордна по броју продатих карата. Публика је допутовала  из  45 земаља.  Уз сталне госте, међу којима је највише оних из  Француске, Немачке, Британије, Швајцарске, Сједињених Држава, Јапана, Аустрије и Русије, ове године су по први пут  у публици били и грађани Грузије и далеке Нове Каледоније! Већ је најављен програм за идућу 2018. годину када се обележава 150 година од смрти Росинија и то представом „La Petite Messe Solennelle“. Биће и три нове поставке, између осталих „Ricciardo e Zoraide“ у којој ће се појавити највeћа звезда Пезара, Хуан Дијего Флорез.