Награда "МУЗИКА КЛАСИКА"
за 2016. годину





Награда "МУЗИКА КЛАСИКА"
за 2015. годину




Награда "МУЗИКА КЛАСИКА"
за 2014. годину




Награда "МУЗИКА КЛАСИКА"
за 2013. годину




Награда "МУЗИКА КЛАСИКА"
за 2012. годину




Награда "МУЗИКА КЛАСИКА"
за 2011. годину

КРИТИКЕ

Концертнa сезонa
„Convivium Musicum 17/18

Концертна сезона “Convivium Musicum 17/18” отворена је 5. септембра концертом пијанисте Павела Качнова у сали Прве крагујевачке гимназије. Публици се представио изузетан пијаниста са престижном интернационалном каријером коју красе прве награде на великим конкурсима широм света, укључујући и прву награду публике на Интернационалном конкурсу у Лиону ове године. Павел Качнов, иако припада млађој генерацији, апсолутном зрелошћу у приступу интерпретацији клавирских дела оставља утисак уметника са огромним сценским доживљајем и искуством.
Роматичним делима за клавир Шумана, Рахмањинова и Листа дочарао нам је мајсторство ових композитора и сву лепоту њихове музике. Шуманов “Карневал” на почетку концерта је свечано отворио другу концертну сезону Convivum Musicuma-а и кроз симболику назива композиције, указао Крагујевчанима да могу да очекују музички празник ове сезоне. Беспрекорно прецизно технички, а при томе са невероватним осећајем за лирику, која нас води до најскривенијих делова душе, Павел Качнов је освојио све присутне у сали Гимназије.
Прелиди оп. 23 бр. 3 де-мол, 5 ге-мол и 7 це-мол, композитора С. Рахмањинова одвели су нас у руски романтизам и потпуно пребацили у атмосферу својствену овом композитору препуну бесконачних музичких фраза на темељу традиције, а обојене Рахмањиновом раскошном хармонском подлогом.

Циклус композиција «Године ходочашћа», објављен у три свеке, током читавог живота Ф. Листа био је велики изазов за овог виртуозног пијанисту. «Долина Оберман» композиција објављена у првој свесци је дело свеобухватног музичког садржја у којем је до пуног израза дошао унутрашњи уметнички свет Павела Качнова, али и бриљантна клавирска техника у извођењу најтежих клавирских деоница. «Петраркин сонет бр. 104“ из друге свеске «Године ходочашћа», показује нам дубоку осећајност Павела Качнова и уједначеност у лепоти звучања сваког регистра на клавиру, својственог само највећим пијанистима.
Овај сјајни пијаниста концерт је завршио Листовом «Мађарском рапсодијом» бр. 6 која нас је још једном подсетила на најпопуларније композиције виртуозног клавирског «Паганинија», у којима се сусрећемо са мелодијама мађарских Цигана стилизованих до највећег клавирског мајсторства. У сусрет овом клавирском бисеру блиском широкој публици, Павел Качнов је ушао темпераментом и снагом уметника која незаустављиво доводи дело до уметничког усијања. Два биса су још једна потврда да је пред нама наступио пијаниста пред којим је велика светска каријера.

Никола Зарингер

Веома талентоивани 21-годишњи студент клавира на Факултету музичке уметности у Београду у класи Владимира Цвијића – Никола Зарингер приредио је солистички концерт у оквиру циклуса „ФМУ и Гварнеријус награђују“ пошто је проглашен за најталентованијег студента клавира 2015/2016. године. На његовом програму била су дела у великом стилском распону од барока до XX века. Концерт је започео Баховим коралним прелудијумом „Nun kom' der Heiden Helland“, једним од 18 његових дела ове врсте који се сматра врхунцем духовног стваралаштва за оргуље. Четрдесетих година XVIII века сврстао их је у звбирку тзв. „Лајпцишких корала“ мада су неки од њих настали и у вајмарском периоду. Млади пијаниста је споро и смирено оживео ножни регистар деоницом леве руке. Чули смо и позни Брамсов Интермецо опус 118 број 2, који је у знаку дубоке контемплације и носталгичне лирике и чудесну „Думку“ опус 59 Петра Чајковског у густој акордици и виртуозним пасажима. Интерпретирао је и две сонатно-цикличне форме: Велову Сонатину опус 30 која одсликава сплетом дисонанци и токатним карактеристикама (са брзим понављањем једног тона у финалном ставу) немире савремености и Сонату у Бе-дуру опус 83 број 7 Сергеја Прокофјева, једно од капиталних дела клавирске литературе, другу од три тзв. „ратне сонате“ из 1942. настале у време опсаде Стаљинграда, пуне немира и напетости, али и племените певљивости лаганог става.
 

„Не само љубав“

 

На крају уметничке сезоне 2016/17. присуствовали смо правом празнику музике захваљујући Театру „Мадленианум“ и госпођи Мадлени Цептер која је довела младе а врхунске уметнике Опере Санкт Петербурга на челу са уметником врхунске креативности – Јуријем Александровим који се већ представио на овој сцени сјајним и потпуно особеним режијама „Травијате“ и „Пајаца“. Наша изузетна донаторка која је сопственим средствима 1998. године отворила позориште у Земуну сада је уз подршку градских власти у Санкт Петербургу обезбедила сто хиљада евра за долазак овог изванредног музичког театра, младог (просек им је 26 гоидина) разиграног и распеваног, пуног животне и уметничке енергије.
Представа „Не само љубав“, коју је Родион Шчедрин  посветио својој супрузи, чувеној примабалерини Маји Плисецкој, сва је у покрету, на моменте нежна, готово лирски белкантистичка – у тренуцима широких арија главних протасгониста где је изузетну Јевгенију Кравченко публика поздравила повицима „браво“, али, заправо, сви и певачи и оркестарски музичари на челу са диригентом Максимом Валковим заслужћују велико „БРАВО“ за истински уметнички доживљај који су нам подарили, убеђујући нас у досадну, хладну и упорну руску кишу, у пијанство, а највише у снагу љубави којом је и сам композитор исписивао ове ватрене и душе пуне музичке странице. Има ту и атмосфере мјузикла у „schprechgesange“ (певајућег говора, у другом чину) и нумера које подсећају на кабаретске садржаје по пријемчивости питких мелодија које се готово „лепе за уши“. Главна јунакиња, управница колхоза Мариса Поминова, управо је како је и најављују у првој слици – „лепа, све уме, чак и хармонику свира“ (мада је нисмо чули као инструменталисткињу) али је као и Владислав Мазанкин сјајно ушла у лик и управнице и заљубљене жене. На моменте Шчедринова партитура подсетила је и на оне неореалистичке ноте Нина Роте из филмова Виторија де Сике, посебно у играчким сегментима где су се издвојиле сјајно интониране деонице пикола и дувача (и дрвених и лимених) чак се и туба и бубањ појављују на сцени. Музика је толико богата и врцава да јој не смета чак ни сведеност сценографије  (сценограф и костимограф је Вјачеслав Окуњев, који је заједно са Јуријем Александровим обликовао у „Мадлениануму“ „Травијату“ и „Пајаце“, а гости су дошли са двадесет тона декора). Мада је најављена као комична опера у љубавном троуглу опере која по речима аутора говори о „колхозном Евгенију Оњегину“ - правог „хепи енда“ нема и не може ни бити јер једна од судеоница бива остављена. Иако је овa прва од седам Шчедринових опера на премијери 1961. доживела дебакл, она данас живи пуним животом  захваљујући сплету популарних игара које су битан елемент и свим члановима ове куће који су сасвим овладали не само певачким захтевима него и сложеном кореографијом.

„Веридба у манастиру“

Исти чаробњаци оперске сцени из Санкт Петербурга са редитељем Јуријем Александровим, диригентом Максимом Ваљковим и сценографом и костимографом Вјачеславонм Окуњевим предстгавили су и лирско-комичну двочину оперу „Веридба у манастиру“ Сергеја Прокофјева, која носи све одлике његовог уметничког говора, певљивост и разиграни играчки полет, бљештавило оркестарског парта и онај јединствени оригинални врцави хумор поцртана необузданим ритмичким импулсима. Као и у буфо опери „Заљубљен у три наранџе“ и овде му је узор у традицији „комедије дел'Арте“ са маскирањима, заменама идентитета и ликовима скромне памети који бивају благо исмејани на крају, али све завршава у хуморном фону који се приближава нарочито у другом чину Прокофјеву омиљеним акцентима гротеске у чему су му и визуелно помогли доиста гротескни костими Окуњева. Радња је као и у операма „Севиљски берберин“ и „Кармен“ смештена у Севиљи и мада представа траје готово три часа разиграност њених протагониста учинила је да она остави утисак да је изречена у једном даху, у напону стваралачке имагинације: дивни, волуминозни гласови певача који су и играчи и одличлни глумци господаре сценом од почетка до краја!
Ипак мој утисак о гостовању Опере из Санкт Петербурга био је упечатљивији после прве представе јер је она била потпуни „бум“ у односу на наше поставке (само да се сетимо недавне премијере потпуно статичне и са маскама на лицима поставке Белинијеве „Норме“), а сличан начин представе која захтева од интерпретатора свестраност и максимум изражајности „само“ се потврдила другом опером из пера Прокофјева. Подсетило ме је то на размишљања која је кнез Михаило забележио у свом „Дневнику“ после првог и другог концерта Корнелија Станковића у „Српској круни“: први пут је био потпуно фасциниран, а други пут, он је већ очекивао сличан доживљај те утисак није могао бити тако одушевљен. Али је и његов (као и мој) „трептај емоција“ врхунским професионалним умећем снажно покренут.



„Продавац рукотворина“

Захваљујући азербејџанском Културном центру у Београду и Етнографском музеју видели смо филмовану оперету из 1945. чувеног компоизитора Узеира Хаџибејлија која је написана 1913. године и која је његово најпознатије дело. Он је аутор и прве опере у исламском свету – „Лејли“, а од три оперете ово је друга и сматра се врхунцем у његовом стваралаштву. Филм је приказанн у више од 130 земаља света (укључујући и бившу Југославију) и синхронизован на 86 језика.
У кратком уводном предавању пијанисткиња Зарифа Али Заде назвала је уметника правим ренесансним духом, напомињући да је био композитор, диригент, писац, колумниста, драматург, преводилац и педагог, са звањем народног уметника СССР. Написао је и химну Азербејџанске Демократске Републике, која је химна данашњег Азербејџана, а и химну некадашње Арејберџанске ССР. На Београдском кеју у Новом Саду подигнут му је споменик. На дан његовог 132. рођендана 18. септембра (а живео је само 63 године) видели смо његову оперету „Аршин мал алан“ (Продавац рукотворина), која је ујединила западне и источне стилове са снажно поцртаним елементима националне музике и у колима и у аријама које завршавају јубилусно украшеним рефренима. Дело је привлачно и аудитивно и визуелно, снимљено у бајковитим ентеријерима са култом воде и цвећа, а доминацијом арабески и у архитектонским детаљима и на витражима.
Као и у пекиншкој опери радња се одвија споро и за разлику од савремених остварења сасвим је лирско-нежна, готово бајковита.

„Не само љубав“

У Павиљону „Цвијета Зузорић“ на Калемегдану кратак вокални концерт приредила је сопранисткиња Снежана Савичић Секулић са двоје изванредних камерних уметника, гитаристом Урошем Дојчиновићем и пијанисткињом Невеном Живковић. Она је не само музикално него и интели гентно изабрала и програм и сараднике, остварујући са нашим маестром гитаре предивну сарадњу у делима старих мајстора и у тонски тананој и речитој „Аве Марији“, а са дугогодишњом корепетиторком у београдској Опери показала је колико гласом може да изрази све кроз романтичарске ноте соло песама Глинке и Петра Крстића, али и неодољиви сценски шарм, љупкост и укусно дозирану заводљивост у арији Мизете из другог чина „Боема“ Ђакома Пучинија.

Концерт у мраку – У светлости таме 

УУдружење „Инклузивна мрежа“, Удружење слепих и слабовидих Србије „Бели штап“ и Факултет музичке уметности организовали су први „Концерт у мраку – У светлости таме“ у Коларчевој задужбини показујући колико унутрашњих озарења имају особе до којих спољашња светлост не допире. Кратки увод у програм и такође „кроки“ одјаву сачинила је музиколог др Александра Паладин, а Краљевски гудачи Светог Ђорђа музички су отворили концерт одломцима из Хендловог Кончерта гроса у е-молу. Програм је био разноврсан, богат и интересантан и по стилским карактеристикама (од барока, преко преткласике и позног романтизма до музике XX века) и по заступљеним инструментима различитих звучних боја. У потпуном мраку, чембалисткиња Олга Петровић је беспрекорно интерпретирала три Скарлатијеве сонате, свака од њих имала је посебан технички проблем, који је она решила са лакоћом и виртуозношћу. Још фасцинантнији био је пијаниста Угљеша Бркљач, који је изванредно комуницирајући са камерним ансамблом извео Класични концерт Вере Миланковић, језгровито троставачно дело јасне формале структуре које лепим и певљивим фразама доиста подсећа на класичне бечке великане XVIII века, мада је написано два века касније. Дивни, речити, тамни мецосопран Наташе Јовић Тривић уз сјајна прелудирања на харфи Горане Ћургуз доиста нас је разнежио Мартинијевим „Љубавним задовољством“ (Plaisir d'amour, на одличном француском језику) и Равеловом „Шпанском песмом“ (Chanson espagniol). Oво прекрасно вече које је публика поздравила дугим овацијама закључили су пијанисти Угљеша Бркљач и Душан Сретовић који су сачинили избор из комада за клавир опус 11 Сергеја Рахмањинова.

 
.