КОНЦЕРТИ РАЗГОВОРИ АКТУЕЛНОСТИ ФЕСТИВАЛИ ИСТОРИЈА АРГУМЕНТИ ИНСТРУМЕНТИ МУЗИКА И ХРАНА РЕЦЕНЗИЈЕ ________________ ПРЕТПЛАТА ИМПРЕСУМ ОГЛАШАВАЊЕ АРХИВА ________________ |
Прва ревија класичне музике
у Србији
РЕЦЕНЗИЈЕ
ЦД ИЗДАЊА ИСИДОРА ЖЕБЕЉАН КОЊИ СВЕТОГ МАРКА – дела за оркестар Ајле Асоњи, сопран Оркестар „Жељељан“ Јаначекова филхармонија, диригент Давид Порселајн CPO (2011) У издању немачке издавачке куће ЦПО (CPO) издат је компат диск под називом „Коњи Светог Марка“, на коме се налазе оркестарска дела Исидоре Жебељан. Избор композиција представља интересантан пресек ауторкиног стваралаштва од раних радова па до данас. Диск је назив добио по првој нумери, која је писана 2004. године, као поруџбина Венецијанског бијенала. Друго дело носи назив Руковети. То је циклус од пет песама за глас и симфонијски оркестар, писан на стихове српске грађанске поезије с краја 18. и почетка 19. века, као и народне лирике из Војводине, коју је ауторка адаптирала и прилагодила музици. Скомрашка игра, трећа нумера на диску, писана је за камерни оркестар. Дело је настало као наруџбина Академије Сент-Мартн-ин-д- филдс, и Џенесис фондације из Лондона, 2005. године. Композиција Селиште јесте рани, студентски рад Исидоре Жебељан, а последње дело носи назив Пикарске сцене. Писано је за симфонијски оркестар, и за сада је једина симфонија ове ауторке. Ауторски компакт диск Исидоре Жебељан окупио је врсне уметнике. Јаначекова филхармонија је водећи чешки оркестарски ансамбл. Вођен руком искусног диригента Давида Порселајна, звучно је уобличио четири композиције на диску – Коњи Светог Марка, Руковети, Селиште и Пикарске сцене. Њихова интерпретација указује на врхунску професионалност у којој је јасно уочљиво да су добро препознали суштину ауторкиног стваралачког писма, дубоко укорењену у традицију. На истом професионалном нивоу налази се и Оркестар „Жебељан“, који на овом диску изводи Скомрашку игру. Естонски сопран Ајле Асоњи још једном се потврдила као одличан интерпретатор вокалног опуса Исидоре Жебељан, са којом је сарађивала у више пројеката, остављајући снажан експресивни утисак у својој интерпретацији циклуса песама Руковети. Иницијатива немачке издавачке куће ЦПО (CPO) да изда компакт диск са оркестарским делима Исидоре Жебељан још једном потврђује професионални квалитет ове ауторке, чији је опус већ препознатљив у европским и светским размерама. Остаје још само нада да ћемо издања ЦПО-а убрзо моћи да купимо и на домаћем тржишту, као и да ће овакви пројекти покренути домаће издавачке куће да се, уз комерцијална издања, једним делом посвете очувању културолошких вредности домаће музичке историје, како садашњег тренутка тако и наше прошлости. 70 ГОДИНА ФАКУЛТЕТА МУЗИЧКЕ УМЕТНОСТИ У БЕОГРАДУ Марјана Липовшек, алт Емануел Паи, флаута Љубиша Јовановић, флаута Весна Станковић, виолина Camerata Serbica, диригенти Владимир Крањчевић, Бојан Суђић (ФМУ, 2011) У издању Факултета музичке уметности у Београду изашао је компакт диск на коме се налази снимци концерата оркестра Camerata Serbica, који су одржани у Камерној сали Берлинске филхармоније и у Сава Центру, 2006. године. Овим диском оркестар је на значајан начин допринео обележавању седамдесетогодишњице постојања Факултета музичке уметности у Београду. Интересантан програм, који обухвата Бранденбуршки концерт број 4 Јохана Себастијaна Баха, четврти став Симфоније бр. 5 у цис-молу Густава Малера и Песме умрлој деци истог аутора, као и Оберон концерт из Слика хаоса, за флауту и инструментални ансамбл Зорана Ерића, указује да овај ансамбл јесте значајан чинилац српског музичког живота, који је и овим пројектом показао да својом програмском концепцијом може употпунити празнину присутну на домаћим концертним подијумима, која је приметна када је у питању афирмисање дела домаће музичке баштине, епохе барока, али и значајних, сложених партитура позног романтизма. У прилог поменутом говори и чињеница да је око овог пројекта окупљена екипа одличних солиста, међу којима су Марјана Липовшек, мецосопран, која је као извођач присутна на европској музичкој сцени, затим, Емануел Паи, соло флаутиста Берлинске филхармоније, Љубиша Јовановић, професор флауте на ФМУ у Београду, активни солиста, камерни и оркестарски музичар, и Весна Станковић, виолинисткиња, професор овог инструмента на ФМУ, концертмајстор Бечког државног оркестра и оркестра Бечке народне опере. Уз њих треба поменути и сјајне диригенте, Владимира Крањчевића и Бојана Суђића. Поменимо и одличну иницијативу Факултета музичке уметности из Београда за издавањем носача звука, који ће својим аудитивним садржајем афирмисати студенте и професоре ове институције. BEN RITMICO E DECISO Зоран Крајишник, гитара Александар Тасић, кларинет (Завод за културу Војводине, Нови Сад, 2010) Ben ritmico e deciso први је звучно-продукцијски реализован пројекат кларинетисте Александра Тасића и гитаристе Зорана Крајишника. Објављен крајем 2010. године, у издању Завода за културу Војводине у Новом Саду и у постпродукцији Владимира Морица, компакт-диск „веома ритмично и одлучно“ представља извођачка умећа уметника. Овај албум јесте круна четворогодишње заједничке концертне сарадње, током које су се уметници на бројним фестивалима и концертима у земљи и иностранству представили публици у солистичком и камерном музицирању. Композиције Studio primo Гаетана Доницетија и Три комада за соло кларинет Игора Стравинског у извођењу кларинетисте Александра Тасића пружају кратку историју „инструменталног“ стила од романтизма до савремене музике, и од кантилене до виртуозитета. Гитариста Зоран Крајишник је у солистичком представљању одабрао познату и захтевну интерпретацију свите Којунбанба, као оп. 19 Карла Домениконија, кроз коју се откривају мистични призори средњовековне Турске, а уједно и попуњава продубљује музички простор све до модерног приступа гитаристичкој техници. Када је реч о камерној музици, необичном колоритном споју кларинета и гитаре, слушаоци ће имати прилику да уживају у музици Рамадеса Гнаталија, његовој Сонати за виолончело и гитару, у аранжману пољског кларинетисте Јан Јакуба Бокуна, затим уз Три прелида Џорџа Гершвина у аранжману Бојане Јовановић, као и у Историји танга (Кафе 1930 и Бордел 1900) Астора Пјацоле. А као својеврсни бис, последња нумера на албуму Ben ritmico e deciso јесте ни више, ни мање, него Пјацолин чувени Либертанго. |
кхккхххххххххххххкхххххххххххххххххххх КЊИГЕ ПАРТИТУРА Бранка Радовић, Слободан Лазаревић, Александар Ђурић (Zepter book world, Београд, 2010) Kњига „Партитура“ објављена у лето 2010. године (Zepter book world) представља први покушај у нашој литератури да се споје 3 уметности – књижевност, музика и сликарство. На њеној се реализацији окупило троје аутора чије биографије речито говоре да у свом креативном раду нису уско опредељени за једну уметност; магистра музикологије и доктора књижевности - Бранку Радовић стално провоцирају везе и односи између књижевности и музике, доктор књижевности Слободан Лазаревић је аутор неколико монографија о сликару Владимиру Величковићу, док је Александар Ђурић, дипломирао на филолошком и магистирирао на филозофском факултету, а потом се определио за сликарство и стекао статус истакнутог уметника. Свако од аутора, из свог угла, учестовао je у „изградњи“ једног новог мултидисциплинарног дела у коме, као што сами истичу, њихова три гласа „попут три солистичка инструмента дишу по такту и даху Адријана Леверкина, Харија Халера и Јозефа Кнехта“, јунака из романа великана немачке књижевности познатих по специфичном односу према музици у свом стварлаштву - Томаса Мана (Доктор Фаустус) и Хермана Хесеа (Степски вук и Игра стаклених перли). Сам назив књиге иснпирисан је и одређен реченицом Томаса Мана који је био склон да своје романе назива партитурама (Моје књиге су као партитуре), док за илустрацију свеобухватности овог издања може послужтити такође његова реченица, поверена лику из романа - оргуљашу Кречмару који у својим предавањима истиче да је „нотни запис простор који носи у себи музику која се види“. „Партитура“ је формално подељена на три веће целине. Прва, у оквиру којих је седам мањих поглавља, носи назив Томас Ман, Симултани глас – Полифонија (С. Лазаревић), трећа, сачињена од десет поглавља је насловљена Херман Хесе, Давање такта – Струјање даха (Б. Радовић) док се између њих, у средишњем делу књиге, налазе радови, тј. Ликовне етиде Александра Ђурића – као Ликовна партитура у књизи – галерији. Лазаревићев (својеврсни) оглед о утицају полифоније на обликовање структуре романа Доктор Фауст резултат је више од 30 година дугог интересовања за великог немачког писца и његово дело и испитивања „укрштањем чула и духа“, а теме којима се бави увек су присутне у филозофији уметности: однос форме и садржаја; музика као готово (у партитури) записано дело и губљење њеног смисла уколико се звучно не оживи; музика као предмет естетске контемплације (попут ликовног дела), чија се вредност крије иза спољне форме у дубинама сопствене истине; додир двеју уметности – музике и књижевности коришћењем исте технике и форме...итд. Бранка Радовић анализирајући дела Степски вук и Игра стаклених перли потврђује да за Хесеа „музика није божански дар и божанска искра, нити пуко средство декоративности“, већ она симболизује највеће вредности немачке културе. Хуманост јунака романа Степски вук изражена је управо кроз љубав према музици, а ово је дело посматрано и као извор Хесеових ставова о филозофији и естетици музике, о музичкој историји и теорији... И, наравно, оно што даје посебан квалитет и аутетничност „Партитура“ јесте могућност праћења виртуозног извођења музичке анализе облика изабраних прозних дела - фуге у Мановом Доктору Фаусту, полифонизованог „музичкопг романа“ Степски вук или успотваљања аналогије у развијању и обликовању овог дела са процесима карактеристичним за сонатну форму, развој Берилозове idee fix или Вагнерово преплитање тема тј. лајтмотива. Овим слојевитим и мултидисиплинарним прилазом изабраним прозним текстовима, сагледавањем њихове вишезначности и прожимања различитих уметнисти и сами аутори „Партитура“, нудећи један нови поглед и разумевање књижевног дела из угла теороетичара, музиколога, уметника, музичара створили су сасвим јединствену форму која спаја музику, текст и слику, и дали драгоцен допринос срапској литертури из области естетике и филозофије (не само музичке!) уметности. МУЗИЧКА СЕМИОТИКА КРОЗ D-S-C-H Наташа Црњански (Задужбина Андрејевић, 2011) Музичка семиотика кроз D-S-C-H представља сложену научну студију из области музичке семиотике, једну од првих на нашим просторима. Интригантна и актуелна тема која се у њој обрађује представља научни и креативни изазов, јер инаугурише проблематику значења музике кроз семиотичку призму, и то позног стваралаштва Дмитрија Шостаковича, које је непресушна провокација и учитељ свакоме који трага за одговорима о музици и човеку. Руководећи се настојањем препознавања знака у музици ауторка сагледава област музичке семиотике као систематичну методологију која ће оправдати „зашто баш у том и том делу, на том и том месту перципирамо да нам музика нешто саопштава“. Почевши од теоријских разматрања проблема значења у музици, који приказује двосмерност знаковног система (стваралац – слушалац – дело), комуникациони процес значења, до можда најзахтевнијег одређења сложеног система знакова (сигнал, иконични знак, симбол, итд.), кристалишу се и одређени семиотички аналитички методи који ће бити примењени при читању последњих пет Шостаковичевих квартета. Пружајући увид у спектар аналитичких могућности музичке семиотике – од дистрибутивног модела, трипартиције, спољашње и унутрашње семиозе, теорије о музичком гесту, трансфера идеја из структуре књижевног у музички текст, до сложене модалне граматике – ауторка истовремено артикулише и комбинује ове семиотичке алатке, па се и пред читаоцем, на сасвим специфичан начин, одвија креативан чин и нека врста уметничког дела. Кроз поглед уназад, а са аспекта сложене модалне граматике последњег квартета, указано је на разлике, али и сличности међу одабраним делима, идентификоване упркос различитим аналитичким методама којима је сваки музички текст појединачно подвргнут, чиме ауторка на нови, посебан начин исцртава нову слику квартета семиотичком техником. Посебна вредност монографије се огледа и у јасном и прецизном дефинисању чињеничног фонда семиотике који је сачињен адекватним избором кључних појмова што је значајан допринос јасноћи и богаћењу терминолошког вокабулара ове науке на нашем језику. Будући да закључци изнети у овој књизи неминовно позивају на дискусију и отварају нова питања усмерена ка дубљим сазнањима о музици, несумњиво је да ова монографија представља драгоцену научну студију и значајни подстицај развоју научне мисли из области музичке семиотике на нашим просторима. |
|