Награда "МУЗИКА КЛАСИКА"
за 2015. годину




Награда "МУЗИКА КЛАСИКА"
за 2014. годину




Награда "МУЗИКА КЛАСИКА"
за 2013. годину




Награда "МУЗИКА КЛАСИКА"
за 2012. годину




Награда "МУЗИКА КЛАСИКА"
за 2011. годину

МУЗИКА И ОКО ЊЕ

САВИ ШУМАНОВИЋУ У ПОХОДЕ

 

У Институту за уметничку игру (ИУИ) у Београду, 3. октобра, а 4. октобра у “Галерији слика Сава Шумановић“ у Шиду, збио се чудесан догађај: професори и студент овог Института су инспирисани триптихом Саве Шумановића Берачице осликали и приказали своју визију многозначног дела, које без двојбе досеже сам врх сликарства XX века у нашим просторима. Пројекат под називом „Игра Саве Шумановића Берачице” настао је у сарадњи и заједничкој идеји Института за уметничку игру и Галерије Сава Шумановић из Шида, с јасном намером да на нов, сасвим неуобичајен начин оживи последње дело рано и несрећно, злочиначки прекраћеног живота једног од најинтересантнијих ликовних стваралаца нашег поднебља, чија су дела припадала подједнако импресионизму, експресионизму, а по неким критичарима чак и футуризму. Пројекат је осмишљен као спој традиционалног и савременог, новог и другачијег поимања монументалног триптиха “Берачице”.

Перформанс који представља завршницу проучавања могућности садејства разних уметности на чему су студент радили у оквиру предмета “Синергије и трансформације” остварио је низ различитих реминисценција на исту тему: “Игром оживети Берачице”. Студенти су заједно с професорима уз саветовање с Весном Буројевић, историчарком уметности и директорком Галерије детаљно анализирали, истраживали, тражили и пратили све визуелне елементе сложне целине овог дела, које је тек пре пет година случајношћу заокружено: приликом сређивања сталне поставке пронађене су слике за које се предпостављало да су настале последње, а да се две прецизно састављају с оном која је остала на штафелају да се суши, тог јутра када је њен аутор одведен на пут безповратка. Од тада оне чине нераздвојно тело триптиха “Берачице”.

Остварујући овај замашан подухват студент су показали до ког су степена савладали оно што је суштина појма уметничке визије и прожимања њених различитих изараза. Осморо уметника приказало је своје студије: Ивана Љујић Радивојевић (извођачи Т. Дураћ, М. Стијак, М. Вученовић) “Бело набелом”, фантазија на тему светлости и боје као ликовног израза Саве Шумановића; Ђурђија Јеленковић (извођач Ђ. Јеленковић) “The touch of Sensibility”, кроки на тему одређених ситуација које треба пратити како кроз живот тако и кроз игру; “Тијана Малек и Ивана Љујић Радивојевић, које су  и  извођачице овог дела, приказују живот жене и пролазност живота повезујући симболички живот и дело једног великог уметника и човека уопште; Бранко Митровић по својој идеји и концепту названом “Бефлана” публику препушта размишљањима и слободи да дело осети и протумачи на сопствени начин; Маћеј Кузмински (извођач М. Кузмински) у делу под називом “All I know and can” дао је изнијансираним покретима психолошку студију вишеслојне личности, узалудну борбу застабилношћу, и на крају, бег од сопства;  Саша Ефтимова (извођачи С. Ефтимова и А. Бафтим) своју визију триптиха образлаже овим речима… “свака уметност казује мистерију својим знацима…; Јелена Стоисављевић и Тиха Целиншек Каличанин, својим видео радом “Нестајемо у времену” акценат стављају на императиве данашњег времена… више радимо и настављамо да јуримо за временом кога као да имамо све мање; Александар Илић и Теодора Сујић под називом “Почасница” одслужили су симболичан обред очишћења и одавања почасти тајни живота и тајни свеколике уметности, коју је Сава Шумановић покушао својим делом да докучи (извођачице Н. Кецман, В. Стипшић, Р. Ментовић, М. Вучковић, Т. Сујић, М. Иванчевић, Љ. Младеновић, Н. Ћулибрк, М. Марковић и И. Видмар).

У Шиду 4. октобра у Галерији Сава Шумановић испред оригиналних слика и монументалног триптиха “Берачице” поновљен  је део програма. Свако од тада изведених дела зрачило је новом снагом обасјано бојама са слика, и неким тихим поштовањем које улива овај храм посвећен уметности. У Београду и Шиду надахнутим речима је директорка Галерије Весна Буројевић изложила историјат постанка триптиха “Берачице” и његово тумачење. Необичан, ризичан, захтеван и нимало лак задатак који су идејни творци и руководиоци пројекта проф. др Снежана Арнаутовић Стјепановић и проф. мр Александар Илић задали студентима и себи, заслужује велико признање, јер догађај (ово се може назвати прворазредним догађајем), перформанс обухвата различите категорије: кореографије, инсталације и видео радове. На овај начин се први пут дело визуелне уметности тумачило извођачким изразом. Значај пројекта је пре свега у томе што се идеја, мисао и дело Саве Шумановића тумаче и настављају у духу данашњег времена и више медијским приказивањем истиче његово визионарско дело.
Током живота Сава Шумановић је насликао више од 800 слика.  Извођењем овог мултимедијалног дела, триптих “Берачице” и њихов аутор започињу нов живот. Пројекат је остварен уз подршку Министарства културе и информисања Републике Србије.


 

Поводом још једног међународног признања легенди српске музичке сцене
РАДОЈКИ НИ ГИНИС НИЈЕ ОДОЛЕО

 

Вечна истина каже да људски живот не траје  толико дуго колико је човек физички присутан на Земљи, већ колико остаје живо дело које је оставио иза себе. Уметност је, чини се, ако не једини а оно понајбољи начин да се обезбеди такав повлашћени статус, средство за “живот и после живота”, у мислима и срцима наследника, следбеника, поклоника, стручњака али и обичног света. Бити уметник, медјутим, није гаранција да ће и дело остати вечно, а без обзира што још нико није  написао рецепт по коме би се радјали и стварали бесмртници, чини се да би најбољи опис Богу наизглед тако посебно милих био да за живота својим стваралаштвом морају да се издигну,  да чврсто утиру печат у свакодневицу својих савременика, јер се карта за друштво одабраних чија се величина мери небеским мерилима не купује лако и брзо, и не плаћа новцем нити било каквим благом овоземаљским. Уметник за вечност зато није само врхунски стваралац, виртуоз, јер вечност у овом случају подразумева посебност која кандидује некога за небеска пространства и висине, а како се попети тако високо и чути тако далеко вештина је која се не учи из књига, ма колико памети сабиле на својим странама, нити на универзитетима, без обзира на њихог углед. Стварати из душе или још боље – душом, па још к томе с лакоћом својственом само одабранима који као да су посебним везама спојени са небом као симболом неупитно величанственог и зато бесмртног, одговор је на питање где се крије тајна уметничког уздизања које једном кад се уздигне на небо божанске лепоте, никад са тог пиједестала не силази. Никад и ништа, чак ни смрт уметника не може да уништи дело, да га баци у сенку заборава, већ дело остаје да живи а с њим и легенда.
    А она је све то била: и доказ нетрулежности стваралаштва из душе и душом, омиљена чак и тамо где би други били омрзнути, преминула да би живела вечно. На просторима од Триглава до Дјевдјелије, некад познатијим под именом несретне земље коју су састављали и уништавали док је нису потпуно уништили, од времена пре Другог светског рата па до после последњег, за независност некадашњих република заједничке државе, у невероватном низу од преко пола века, трајала је уметничка каријера и светлело име које су сви знали – Радојка Живковић! Њен инструмент била је хармоника, њен први учитељ био је њен отац, и сам чувени хормоникаш Тихомир Томић, од милоште зван Тика Глободерац. У непрегледној армији њених обожавалаца, медјутим, много је оних који би руку дали у ватру да она и није свирала “само” хармонику, а да јој отац није био једини учитељ. Много је, наиме, прстију који су у прошлости пребирали по диркама хармонике али је мало оних за које би се не само локални пијанци, већ и сјајни познаваоци музичке уметности запитали не свира ли то сам Господ, одлучивши да их обдари вештином за рајска пространства, а не овоземаљска, ма како лепа а ипак пролазна као што је и живот обичних, малих људи.
    О Радојки Живковић написано је стотине, хиљаде текстова, она се појављивала у безброј емисија где је била “главни јунак” чак и кад то садржај емисије није претпостаљао, чак и онда кад то није било по вољи уредницима. Генерације младих људи одрастале су у уверењу које није било наметнуто никаквом силом или “прећутним одобрењем са високог места”, у земљи и у временима када је било и измишљених уметника, и оних који су били осудјени на успех из разлога који са њиховим умећем и истинским талентом нису имали баш никакве везе; генерације су одрастале уверене да сваки пут после најаве у којој је поменуто њено, Радојкино име, више и није важно ко пева, ма колико певачи до дана данашњег били важнији, популарнији, омиљенији од својих само наизлгед равноправних колега који их прате и без којих не би ни могли да наступају. Радојка је још од најранијих дана своје младости навикла све око себе, најпре ближу околину а касније посредством таласа Радио-Београда, да за њу не вреде правила која су установили људи, околина, стицај околности… За њу су вредела само посебна, правила вечности! Њима је била посвећена, њима је служила и кад се чинило немогућим и неостваривим, њиховом благодаћу била је прожета свака њена нота, свака песма или коло. Тешко је описати речима разумљивим обичном свету а да човек остане човек, свестан тежине онога о чему пише, жељан да га близина тешко упоредиве легенде не понесе неконтролисано и не доведе до самог руба понора овај пут отелотвореног у наизглед лепим, узвишеним речима које ће због силне жеље да се пронадје она права, а све заједно да представљају оданост вери у правду и поштење, без имало испразног позерства и толико непримереног удвориштва; тешко је, дакле, описати обичним, свима разумљивим речима уметничку, али и људску величину Радојке Живковић а да  се на заплива мутним водама претеривања. Или да бар не изгледа тако. Али, чак и да није могућности да се чује како је Радојка свирала, довољно је подсетити на чињенице које  говоре саме за  себе. Родјена је у Глободеру 24. августа 1923. године да би осам година живота свирала за Радио – Београд у 15-минутним емисијама суботом. Не заборавите, било је то време када је наступ на тако угледној радио станици представљао успех сам за себе и када није било довољно да тата прода сву стоку из штале да би обезбедио почетни ветар у ледја ћеркином јавном успеху. Јер, данас је све другачије .



Бојана Андрић, директор фотографије
МУЗИКУ СЛУШАМ НА ФРЕКВЕНЦИ ТРЕНУТКА

   

Бојана Андрић као директор фотографије и сниматељ потписује документарне и игране филмове и спотове. У њеном објективу су се поред осталих нашли филмови „С/Кидaњe“ и „Мали Будо“. У јесен/зиму 2015/2016 ради на снимању играног филма „Јесен самураја“. Махер је за фотографије портрета. У Зeмуну, сa нeкoликo другaрa, oд 2007. имa фoтoгрaфски студиo сa oдличнo oпрeмљeнoм лaбoрaтoриjoм. Музика је део њене инспирације у стварању покретних и урамљених слика.

Од Бранка Коцкице до џезера
Mojи рoдитeљи су увeк смaтрaли дa дeцa трeбa дa слушajу дeчje пeсмe. Кao девојчици су ми oмиљeни били Брaнкo Кoцкицa, Дрaгaн Лaкoвић, Mињa Субoтa, Кoлибри, Влaдa и Бajкa. Кaд сaм мaлo пoрaслa, Бajaгa je увeк биo битaн, а и Oливeр Maндић. Пoчeткoм oснoвнe шкoлe смo мoja нajбoљa другaрицa и ја, почеле дa слушaмo Рaмбa Aмaдeусa. Нajзaнимљивиje je штo смo учитeљици, кoja je билa прeд пeнзиjoм, oдушeвљeнo рeпoвaлe Хaлид Инвaлид Хaри прeд цeлим oдeљeњeм, нeизoстaвљajући ни „бeзoбрaзнe стихoвe”. Рaслa сам пoрeд тате џезeра, и било је и других утицaja. Сeћaм се пoсeтa „Вaљeвскoм џез фeстивaлу”, oснoвaн је у гoдини кaд сaм рoђeнa. Тaтa је нa фeстивaлу свирao готово свaкe гoдинe у сeлeкциjи „Вaљeвски џезeри”. Увeк сам била у публици.

Музичaрскo дeтe
Moj тaтa, бaсистa Дaмњaн Дaкa Aндрић je међу oснивaчимa вaљeвскoг џез и eвeргрин бeндa „AБВ“. Свирao је и у „Диксилeнд сaстaву“ кojи постоји 40 гoдинa. Крoз „AБВ бeнд“ je прoшлo мнoгo битних вaљeвских музичaрa. Истичeм брaћу Joву и Ђинa Maљoкoвићa, пoврeмeнo су свирaли сa тaтoм и њeгoвoм eкипoм. Ja сaм прaвo музичaрскo дeтe, oдрaслa сaм уз њихoвe свиркe, и лeтњe и зимскe. Али, нaжaлoст, нисaм oд тaтe нaслeдилa дaр зa музику, иaкo сe oн трудиo дa мe шaљe нa чaсoвe гитaрe сa кojих сaм рeдoвнo бeжaлa. Сaв дaр ми je oтишao у визуeлнe умeтнoсти.

Фан бас гитаре
Збoг тaтe бaсистe нajвишe вoлим бaс гитaру. Moћaн је ритaм инструмeнт, волим тe дубoкe тoнoвe.

Сарадња са музичарима
Са музичарима сам сaрaђивала као директор фотографије њихових музичких спoтoва, а и дружeњeм сa кoмпoзитoримa рaдом нa филму. Вeoмa сaм пoнoснa нa спoтoвe кoje сaм урaдилa зa Гoрибoр, Зeмљу Грувa, Mрaвe, Зoрa Вeру, Лулa Mae и зa слoвeнaчкoг aутoрa Maтe Брoa. Имaлa сaм приликe дa сaрaђуjeм и сa Вojинoм Ристивojeвићeм из Саншајна и Зeмљe Грувa. Кoмпoнoвao је фeнoмeнaлну музику зa филм С/Кидaњe, кao и сa Maркoм Кoнoм нa филму Maли Будo. Вeoмa пoштуjeм бeнд „Искaз“, сaрaђивaли смо. Имaм и пoзaмaшнo снимaтeљскo искуствo сa вишeгoдишњeг снимaњa EГЗИТА-a. Тамо сaм имaлa приликe дa нa мeтaр удaљeнoсти oд главне бине, снимaм и пoмaлo кoмуницирaм сa нeкимa oд нajвeћих свeтских звeздa: Лилy Aлeн, Eрикa Бaду, Manic Street Preachers, Arctic Monkeys…

У опусу можда и мjузикл
Нajвишe рaдим игрaнe фoрмe. Вoлим дa рaдим и дoкумeнтaрнe филмoвe и спoтoвe. Радо бих дa снимим спoт Бajaги, тo ми je вeликa љубaв из дeтињствa. Снимила сам спoт зa „ВИС Лимунaдa“. Вeoмa ми сe дoпaдajу мјузикли, вoлeлa бих дa снимaм филмски мjузикл. Дaнилo Бeћкoвић, рeдитeљ филма „Maли Будо“, имa идejу oд милиoн дoлaрa зa мjузикл. Дa ли ћe сe oнa икaдa рeaлизoвaти, питaњe je зa будућнoст.

На фреквенци тренутка
Нe слушам сaмo jeдну врсту музикe. Пoстoje рaзни утицajи. Од тaтe џезера, oд мужa индиа рoк, сa другaрицaмa вoлим дa слушaм jугoслoвeнску музику 80-их. Свe je ствaр рaспoлoжeњa и трeнуткa. Идем нa Eгзит, увeк сe нaђe нeки дoбaр кoнцeрт.
И клaсичнa музикa сe слушaлa кoд нaс у кући, најчешће сa грaмoфoнских плoчa. Нeкaдa дoк вoзим вoлим дa сe oпуштaм уз клaсику са фреквнце Рaдиo Бeoгрaда.

Музика и класика су речи за...
Музика је реч која ме асоцира на људe кojи музику „слушajу” и oнe кojимa je музикa у пoзaдини збивaњa. Класику поистовећујем са квалитетом.



МУЗИЧКО ПОЗОРИШТЕ

Зинета Мусић Атанацковић, балетски педагог
ПЕДАГОГИЈА ЈЕ НЕПРЕКИДНО УСАВРШАВАЊЕ

Награда за животно дело за сваког представља највеће признање. Међу добитницима награда које је 2015. године доделило „Удружење балетских уметника Србије“ Награду за животно дело добила је Зинета Мусић Атанацковић, дугогодишњи балетски педагог у Балетској школи „Лујо Давичо“ у Београду, из чије класе су изашла многа водећа домаћа балетска имена, а један број њих данас је присутан и на светској балетској сцени.

Шта за Вас значи признање за животно дело и колико Вам је значајно што сте признање добили од еснафског удружења?
    Признање које сам добила од еснафског удружења је признање које се не може ни са чим упоредити, оно је јединствено у мом личном и педагошком животу. Награда за животно дело је највеће признање које уметник, стваралац, научник, или уопштено, човек који се предано бави својом професијом и који је у њој и помоћу ње остварио себе као личност, највеће је признање које човек у својој радној и људској биографији може добити.

Колико Вам значи што су иницијатори те награде Ваши некадашњи ученици?
    За професора нема лепшег осећаја него када га се његови ученици сете, када му притрче на улици и радосно га поздраве. Радост коју су ми приредили предлажући ме за награду за животно дело само је одговор на сву љубав и знање које сам им пружила.
    Они су реализовали своје детиње снове, играју, једноставно – постали су људи. Нико вас не може наградити ни наружити више од онога коме сте посветили цео свој живот, сваки тренутак свога времена, сву своју стрепњу да ли ће успети сада, па онда, па ко зна кад. И тако из дана у дан. И данас кад читам критике и кад се помињу играчи из моје педагошке радионице, из моје класе, срећна сам због њих. Они то знају. Њихова иницијатива само је одговор на сву љубав коју сам им даровала, на све тренутке које сам им посветила у заједничком раду и још више од тога, у времену које сам посветила трагајући за начином, за педагошким поступком који ће их учинити великим и који ће оправдати њихово детиње радовање ономе што их на уметничкој сцени очекује. Данас се заједно радујемо.

О чему сте размишљали када сте сазнали да сте добитница награде за животно дело?
    Била сам изненађена. Питала сам се откуд сад то да се нас неко сетио. Ја сам увек била самокритична и никада нисам нешто радила да бих добила награду. Када се човек нађе у оном делу живота када се додељују награде за животно дело, размишља о свему и свачему само не о томе. Очекују се свакојака изненађења. Успеси унука, моје деце, па деце са којом сам провела читав свој радни век, неки лепи догађаји, сусрети, приче и сећања. То уједно покрене и неку нову енергију и жељу да се дода још по неки камичак мозаику личног сећања. Јер сећање ме чини присутном у друштву и свету. Сећања су моје богатство. Њих никоме ме дам и ни једног се не бих одрекла.

На додели награда у Народном позоришту било је веома дирљиво, собзиром да је међу присутнима било много ваших ученика. Како сте се осећали?
    Била сам пресрећна, задовољна, осећала сам се професионално испуњено. Сви ми који се бавимо уметношћу желимо да оставимо неки траг, да не будемо заборављени. Позориште, балет и балетски играчи део су мог света. Осећала сам се као код куће. Најлепше од свега је то што смо узајамно осећали радост, блиског сусрета и могућност да сазнамо све што је ново или што ће се тек десити. Радовали смо се обично, људски и то је најлепше од свега.

Како сте се определили за балетску педагогију?
.     Одмах по завршетку школе примљена сам у Народно позориште у Београду, али сам веома брзо схватила да балетски играчи немају решен статус, и да се поставља питање балетских пензија. У то време сам већ студирала Историју уметности на Филозофском факултету и схватила да бих у балетској професији могла дуготрајније да делујем као педагог него као балерина на сцени. А дефинитивно ме је за овај посао определила посета међународном балетском фестивалу у Варни и гостовање Бољшог театра у Београду. Била сам фасцинирана степеном њихове техничке виртуозности, лепоте корпуса, руку, уметничким набојем. Балерине су биле крхке и грациозне, а балетски играчи снажни и мужевни. Тада сам схватила шта значи бити део руске балетске школе, шта значи постојање менторских кабинета у школама у Москви и тадашњем Лењинграду.
    А моје опредељење за балетску педагогију уследило је као део моје заинтересованости за класичну балетску игру а нарочито за  методику класичног балета у жељи да обогатим своје знање и да га што спонтаније пренесем на ученике. У живом сећању остали су ми педагози под чијом руком сам стасавала, од прве године балетске школе до дипломског испита. Биле су то у тадашњем балетском животу, а нарочито за мене велике личности. Највећа од свих била је легендарна Нина Кирсанова, али и други педагози одиграли су драгоцену улогу у мом балетском одрастању. Њих проналазим у кругу балетских педагога који су своју активност обављали у Балетској школи „Лујо Давичо“, Даница Живановић, Смиља Мојић, Јелена Бурић и Душанка Комендић, а највећи допринос мом стасавању дала је Ксенија Кецојевић, која је била мој професор током целог балетског школовања. Њима дугујем велику захвалност, а сећање на дане заједничког рада и данас ме испуњава радошћу.    
    У то време располагали смо уџебником А. Ваганове „Основи класичне игре“, и методске јединице су преносили искусни педагози. Имала сам срећу да је моја професорка Ксенија Кецојевић била годину дана на усавршавању у Москви и да је кроз научено и виђено искуство инсистирала на организацији часа, на правилном извођењу корака. Под њеним надзором посећивали смо млађе разреде и исправљали ученике, што се нама веома допадало. Тако је започела моја педагошка каријера.

Бити педагог је изузетно одговорно. Да ли сте на почетку своје педагошке каријере осећали ту одговорност? У којој мери она постаје све већа током година.
    Бити на сцени, велика је одговорност, али та врста одговорности или неодговорности може да има последица само у личној биографији. Али бити балетски педагог, е то има последица и на личну и на туђу биографију, или, тачније речено, на судбину. Неко вам да у руке небрушени дијамант, ви га окрећене, загледате са свих страна, гледате како да га расцветате у најлепши украс. Управо то дешава се у балетској педагогији.  У руке вам дођу небрушени дијаманти. На вама је да препознате њихову лепоту после осмогодишњег брушења и да тек после дипломског испита, када се одиграју најтеже комбинације корака и најзахтевније улоге, видите да ли сте добили најлепше што природни дијамант може уз вашу помоћ да да. Увек сам била реално задовољна. Неко је био за изразиту солистичку каријеру, неко добар члан балетског ансамбла. Свако је постигао свој максимум, а ако и педагог има осећање да је дао све и добио све, онда је задовољство узајамно.
    Колика је била мера моје одговорности може се видети по резултатима. Из моје класе изашли су играчи који су у раду самном провели по неколико година или све време школовања, а данас носе водећи репертоар. Преко двадесет играча који су прошли кроз моју педагошку радионицу  и данас су на сцени Народног позоришта у Београду, а преко осамдесет дипломирало је у мојој класи. Радост у мом сећању доноси ми Мила Драгићевић, Ана Павловић, Светозар Адамовић, Ружица Јовановић, Роса Кузмановић, Маја Варићак, Тамара Ивановић, Бојана Жегарац, Ана Ђорђевић, Ања Ахчин, Јована Несторовска, Чада Радоњић, Тијана Шебез, Душанка Ђорђевић, Жељко Гвозденовић, Никица Крлуч, Јована Милосављевић...

           

Мирјана Нешић, балетски педагог
ДЕЦИ САМ БИЛА ПРОФЕСОР, ПРИЈАТЕЉ И РОДИТЕЉ 

 

Међу добитницима награда које је 2015. године доделило „Удружење балетских уметника Србије“, Награду за животно дело добила је и Мирјана Нешић, балетски педагог балетске школе „Лујо Давичо“ у Београду, која је током своје дугогодишње педагошке каријере однеговала велики број генерација балетских играча и балерина, од којих су многи први играчи на сценама у земљи и свету.

Шта за Вас значи признање за животно дело и колико Вам је значајно што сте признање добили од еснафског удружења?
Пуно ми значи ова награда, то је највеће признање за рад.

Колико Вам значи што су иницијатори те награде Ваши некадашњи ученици?
Значи ми баш зато што су ученици иницијатори, јер они који су требали да иницирају награду су затворили очи. Ученици су очигледно препознали добар рад својих професора.

О чему сте размишљали када сте сазнали да сте добитница награде?
Била сам изненађења, нисам очекивала награду, а у исто време сам била и јако срећна.

На додели награда у Народном позоришту је било веома дирљиво, обзиром да је међу присутнима било много Ваших ученика. Како сте се осећали?
Било ми је јако лепо и као што сте навели било је и дирљиво. Драго ми је да смо поново били сви на окупу, због тога сам можда била и најсрећнија.

Како сте се определили за балетску педагогију?
Било је веома лако.Волим децу, волим уметност и на крају много волим тај посао. Била сам играч пре тога, играла сам у Српском народном позоришту. Тај посао ме је испуњавао, било је прелепо, међутим ја ипак педагогију много више волим. Позив који сам добила од балетске школе “Лујо Давичо” је заправо испунио све моје снове.

Шта све подразумева бити балетски педагог?
Подразумева да знаш свој посао, да волиш децу и да их усмериш на прави начин. За педагога се треба стално образовати. Деци треба да будеш професор, пријатељ, а понекад и родитељ у исто време. Није било лако. Али кад волите свој посао ништа није тешко. Када после пуно уложеног труда и рада видите добре резултате, испуњени сте радошћу и срећом.

Стално се истиче „руска школа балета“. У чему је разлика између ње и других европских и светских балетских школа?
Разлика је у техници. Њихов начин рада омогућава балетским играчима да се адаптирају врло лако у било којој средини.

Како међу девојчицама на пријемном испиту препознати будућу балерину?
Препознајете је по потребним предиспозицијама за балетску уметност. Али, наравно, најбитнија је љубав према игри.

Осим по предиспозицијама, по чему се све деца разликују?
Најбитније је да брзо схватају и уче, ако је први услов испуњен. Дакле, разликују се у брзини, а свакако је на крају најважнији резултат.

Извели сте велики број генерација. Да ли су се генерације мењале? Данас смо често у ситуацији да чујемо да су деца потпуно разичита у односу на претходне генерације.
Нема великих разлика. Они сви знају зашто су дошли у балетску школу и исто тако знају да до успеха могу да дођу искључиво радом.

Да ли је важно да мушки и женски разреди у балетској школи буду раздвојени и зашто? У којој мери се разликује педагогија?
Треба да буду раздвојени зато што се разликују часови мушког и женског разреда. Код мушкараца је све динамичније и оштрије. Они уче кораке које девојкама не требају. А са друге стране, код девојака треба да се развије суптилност, хитрина и техника.

У којој мери услови рада у балетској школи утичу на формирање уметничке личности једног балетског играча?
Услови рада су врло важни и битни, али свакако не утичу на формирање личности балетског играча.



Хон Ли, тенор
ПОНОВО У БЕОГРАДУ

   

Господине Хон Ли, београдска публика са задовољством поздравља сусрет с Вама у опери Ђузепа Вердија „Аида“. Реците зашто сте после великих успеха и интерпретирања носећих тенорских партија у Народном позоришту и Мадленианум опери и театру напустили Београд?
Након великог успеха који сам доживео певајући опере  у Народном позоришту и Мадлениануму, сазнао сам да ми је отац оболео од апоплексије. Како се његово стање веома брзо погоршало, а ја сам син јединац, нисам могао да га оставим да се сам брине о себи. Једноставно нисам имао другог избора, морао сам да се вратим. То су после доживљене велике радости и успеха пред београдском публиком, истовремено били и најтужнији дани у мом животу.

Шта за Вас значи поновни сусрет с онима који нису заборавили Ваше упечатљиве улоге и мекани, мелодиозни тенор посебне боје?
У Србији постоје блиски међуљудски односи,  које сам ја назвао кумовски систем. Кад дођем у Београд имам осећај да се срећем са својим кумовима. Ето данас сам попио пуно ракије, јер само што сам стигао, већ ме је пуно људи позвало на  по једну!

После одсуства од неколико година, какви су Ваши утисци о Београду?
Кореја ме је родила,  а Београд ме је одгајио. Као отац... Србија је отац за мене.

Шта можете да нам кажете о свом путу до врха оперских рола?
Своју уметничку каријеру сам почео опером „Риголето“ у Мантови, 2004. године. Тако сам постао оперски певач.

Када сте пожелели да се посветите уметности, и то баш певању? Где сте се први пут сусрели с мелодијом и како је текло Ваше школовање?
Опером сам се први пут сусрео са својих 18. година.  Глума, певање, сјајни перформанси и  костими, су оно су што ме је привукло да и ја постанем оперски  певач. Врло брзо након тога сам почео с певањем и постао оперски певач.

Музичка традиција земље из које потичете дијаметрално се разликује од европске музичке баштине. Да ли сте имали потешкоћа савлађујући сасвим другачији музички рукопис?
Музичка традиција јесте различита, али култура и културна баштина је иста,  она је заједничка.Немојте погрешно да ме разумете.Има ли уопште разлике?

Реците нешто о Вашој отаџбини?
Народ из кога потичем је добар народ. Волимо да певамо и попијемо, исто као и Срби. Ми смо мали. али веома снажни.
 
Можете ли, међу бројним ликовима које сте тумачили издвојити неке, Вама најмилије?
Мој омиљени лик је Вертер.

Хоћете ли направити паралелу између рада на опери Сергеја Прокофијева „Заљубљен у три наранџе“ и рада на опери Руђеро Леокавала „Пајаци”?
Опера Сергеја Прокофјева, „Заљубљен у три наранџе“, и опера Руђера Леонкавала, „Пајаци“, су две потпуно различите опере. Можда и могу да се повежу две опере?!
Прича би можда могла да тече овако, да се лик Каниа из Пајаца, који је полудео због љубави, поново роди и нађе праву љубав. Ово је забавно. Зар не?!
 
Да ли сматрате да је оправдано дела класичног музичког репертоара режијски осавременити?
Класика је лепа сама по себи. Боље би било да савремени људи покушају да разумеју класику, него да је модернизују.

Реците нам нешто о себи?
Немам леп глас као Јонас Кауфманн или Јосе Цура.  Ја сам оперски певач који пева душом и зато ме публика воли.

Шта планирате у будућности?
Желим да правим пуно концерата у којима ће људи моћи да уживају. и желим да…
Тренутно, марљиво промовишем Републику Србију у Кореји. Као што наш Амбасадор промовише Републику Кореју у вашој земљи.



Александар Илић, балетски играч и кореограф
СВАКА ПРЕМИЈЕРА ЈЕ МАГИЈА

     

Непосредан повод за разговор с Александром Илићем првим солистом и кореографом Народног позоршта, једним од оснивача и професором Института за уметничку игру  у Београду, није ни једна од његових знанцима познатих делатности, већ остваривање замашног, рискантног подухвата под називом „Balkan dans projekt“.

Завршницу сарадње на плесном пројекту три државе Словеније,  Македоније и Србије, београђани су имали прилику да виде 13. новембра ове године на сцени Раша Плаовић. 
Реците нам укратко суштину пројекта?
„Balkan dans projekt“ окупља уметнике с простора некадашње Југославије и Балкана. Уз помоћ уметности бришемо политичке границе међу државама и трудимо се да обновимо и створимо нове везе међу уметницима и публиком на заједничком простору Балкана. Циљ пројекта јесте да се на нов начин исказанимсавременом игром, популаришу културе и регије наших народа.

Два кореогарафа и пет извођачица ставили су пред себе тежак задатак да кроз сарадњу успоставе и ојачају покидане културно уметничке везе међу народима Балкана. Чија је то била идеја?
Идеја је потекла од двоје колега Мојце Мајцен и Игора Кирова, коју сам одмах прихватио, схватајући значај и мисију пројекта.

На какве и колике препреке сте наилазили током припрема за рад, не само материјалне већ и сваке друге природе?
Сваки пројекат носи дозу ризика, препрека и несигурности. Обзиром на добро организован тим који је радио на пројекту и подршке од стране Фестивала Велење на челу с Барбаром Покорни, који су, осим што су нам били пријатељска и велика морална подршка, омогућили и угодан боравак и несметан рад, уз сву могућу техничку помоћ. Уметници су у сваком граду, држави или делу света навикли да раде с материјалним ограничењима, али то никако није смело да утиче на квалитет нашег пројекта.

Пет извођачица из три Балканске државе Мојца Мајцен (Словенија), Адријана Данчевска (Македонија), Миона Петровић, Катарина Стојковић и Теодора Сујић (Србија) здружиле су своје темпераменте, емоције и умеће, и следиле идеју Игора Кирова и Вашу. Да ли је било тешко пет различитих сензибилитета укротити и обликовати у исту Идеју?
Мој систем рада је такав да су извођачи односно играчи који следе моју кореографску идеју увек на првом месту. Битна ми је добра комуникација с њима, као и критички приступ у односу на заједничко стварање новог дела. За мене је увек дар и благослов када ми неко подари своје поверење. Сам процес рада за мене је најважнији а поготово енергија коју међусобно дајемо и примамо једни од других. Када створите такву атмосферу, пробе нису ништа мање технички напорне или прецизност извођења одрђених секвенци, само је време на пробама угодније и подношљивије и успешније.

Игор Киров и Ви с два различита приступа уметничкој игри, различитих стилова и школованих на другачијим принципима остварили сте заједничко дело под називом „Диптих“. Како је текла Ваша сарадња?
Игор Киров је свој занат испекао на суровом западу, где су тачност и дисциплина закон. Имати једног таквог професионалца и зналца свог заната немерљива је а у квалитет нисам ни једног тренутка сумњао. Мислим да је и целом тиму одговарала наша различитост, и уметничка и лична, па смо се допуњавали и учили по нешто ново један од другог.

Идилично место у Словенији, носталгичног имена Титово Велење пружило је несебично гостопримство и обезбедило сјајне услове за рад малој храброј уметничкој дружини. Како је изгледао један радни дан?
Цео тим је састављен од професионалаца. Наш радни дан почињао је обавезним вежбама у 10 часова, а затим се настављају пробе. Прилично напоран темпо. Радили смо шест дана у недељи у просеку око седам сати. Захваљујући исто тако добрим условима нашег домаћина и уважавајући и имајућу велику одговрност према њима, могли смо само да се потрудимо за једно, да урадимо најбоље могуће свој посао.

Премијера „Диптиха“ била је како и доликује у Велењу. Две различите кореографске мисли, спојене чврстим наумом о неопходности сарадње међу људима освојиле су гледаоце.
Како сте се осећали кад су светла погашена а аплуз утихнуо?
Премијера је магија у којој не уживате пуним срцем, јер исто време размишљате о проблемима који могу да се догоде током представе. Када се спусти завеса, и заврши се аплуз навиру нове мисли али исто тако и нове идеје које би допринеле бољем извођењу исте представе. За мене је ово средњи део пута јер се та идеја родила одмах након повратка са Конзеравторијума за музику и плес Лабан (Лондон). Примењујући нови однос према театру и особени кореографски вокабулар, „Лабановци“ се увек у свету препознају и остају верни оном што су добили понели из  школе. Поставите ми питање када завршим пројекат “Смрт у Венецији“, како се осећам, јер ће тада бити завршен један дуги пут мог кореографског промишљања. Надам се да ће и даље бити узбудљиво.

Враћамо се неколико година уназад: памте се Ваше три целовечерње представе у којима сте били не само идејни, већ и ауторски творац. Није случајно речено творац. Непревазиђени Вацлав Њижински поставио је услов: балети се не постављају, они се стварају. Да ли се слажете с тим?
Идеје се рађају а кроз идеје се ствара уметност. Не бих био искрен када бих рекао да се у потпуности слажем са овим ставом Њижинског. Балете треба стварати али их и прмишљено постављати. Игра није само ради игре, игра је театар, простор и форма која мора да има значење. Балете треба промишљати.

ДИПТИХ „BALKAN DANCE PROJECT“

У Народном позоришту, на сцени Раша Плаовић, 13. новембра ове године у оквиру једне вечери под заједничким именом „Диптих“ изведена су два плесна комада, настала као сарадња уметника из Словеније, Македоније и Србије. Вече у Београду је било завршница рада у оквиру „Balkan Dans Projekta Vol. 1“, а пре Београда представе су изведене у Велењу (Словенија), Скопљу, Битоли, Велесу и Штипу (Македонија).

Било који повод остварен кореографским вокабуларом двојице аутохтоних уметника је еманација говора тела који је универзални језик људских бића. Покренути идејом под називом „Balkan Dans Projekt“ они су свако према свом афинитету, схватању и емоцијама насликали портрет времена садашњег произашлог из времена прошлог антиципирајући време будуће, као збир три суштинска чиниоца опстанка на земљи. Уметничко дело је позив на авантуру духа, на трагање за истином, за одговорима да би се досегла тајна лепоте. По естетици архајске Грчке колевке балканске и свесветске културе је Доброта је Лепота. Уметничку суштину исписују маштом кореографи и дочаравају телом играча што је артефакт балканског наслеђа насталог на круцијалној идеји овог пројекта.

„Balkan Dans projekt Vol. 1“ као интернационална плесна продукција ујединила је играче и кореографе Словеније, Македоније и Србије да би, сјединивши таленте и искуство, свако на свој сопствени начин истовремено истраживао и на основу тога обликовао своје виђење културно уметничке, овога пута плесне баштине Балкана. Кореографи савременог сензибилтетат Игор Киров (Македонија) и Александар Илић (Србија) остварили су дела која изражавају естетику и етикупроизашлу из универзалног наслеђа заједничког балканског индетитета. Циљ овог пројекта је уједињавање и подстицање нове генерације уметника на рад и сарадњу како би заједнички допринели чувању, и на основу сличне традиције успоставили дијалог и нове односе у садејству.

13. новембра у Народном позоришту на сцени Раша Плаовић била је српска премијера „Диптиха“, под којим називом су приказана два оригинална кореографска остварења, настала после шестонедељног рада у Словенији, а премијерно изведених у Велењу, затим у Скопљу (Народен театар), Велесу, Битољу и Штипу. У првом делу „Диптиха“ приказана је „Реминисценција“ кореогарафа Александра Илића, на новелу Томаса Мана „Смрт у Венецији“. Необичном, али већ препознатљиво чистом, сведеном и јасном кореографском мишљу аутор нас уводи у зачудан свет главне личности романа, која кроз рекогносцирање сопственог живота достиже универзалну суштину људског века: ...полажући своје последње дане на жртвеник живота служи болан обред чежње за младошћу и лепотом...
Ова кореографија је кратка, тајанствена фуга смрти и младости... Религијски напев „Beata Viscera“ (обрадио Василије Ђоковић), прати сублимацију четири Тађа. Звук зричака прати нарацију мушког гласа  претопљен је у звук посмртних звона далеке неке катедрале.
Четири весталке (Мојца Мајцен, Миона Петровић, Адријана Данчевска и Катарина Стојковић), ритуалним обредом очишћења затварају девети круг пакла у коме нестаје Ашенбах (Тедора Сујић) чиме се завршава овај сакрални обред.

Други део „Диптиха“ припао је колоринтном и темпераментном плесном делу „Приче“ Игора Кирова. Четири исте играчице исрцтавају потресну судбину усамљених жена, која је осмишљена оригиналном и вишеслојном кореографијом достижући универзалност.
Музички предложак је колаж македонских народних песама и композиција Дуке Бојаџијева и Кирила Џајковског. Игор Киров значајан македонски уметник представио се београдској публици на упечатљив и оригиналан начин. О свом раду каже: „...не волим да говорим унапред о свом делу, препуштам публици да улазећи у мој свет донесе сопствени суд...“ Пред извођачицама и у овом делу стајао је тежак емоционални, ментални и физички задатак, који су надахнутом игром у потпуности оствариле. Двоје кореографа и пет извођачица из разних држава Балкана, уградило је мали камен темељац у жељени мозаик Балканског културно уметничког дијалога и сарадње.

Посебно признање девојкама које су исте вечери одиграле два суштински различита али подједнако напорна дела: отелотворену Идеју и испричану „Причу“.
У ткању чаробног Балканског ћилима крије се још много тајни: уметничко дело није неопходно одмах разумети, важније је прво га заволети а разумевање долази доцније.

НАШИ У СВЕТУ

Поводом јубиларног 100. наступа Жељка Лучића у Метрополитен опери у Њујорку
ЖЕЉКО ЛУЧИЋ НА ВЕЛИКИМ ОПЕРСКИМ СЦЕНАМА 

   

Наш прослављени оперски уметник Жељко Лучић певао је 16. новембра 2015. године стоти пут у чувеној Метрополитен опери у Њујорку. Јубиларни стоти наступ остварио је у насловној улози Вердијевог „Риголета“.
    Лучић је дебитовао на овој најпрестижнијој оперској сцени 2006. године као Барнаба у опери „Ђоконда“ Амилкара Понкијелија, а до сада је на њој тумачио прве баритонске улоге у „Риголету“  (22 пута) , „Набуку“ (12), „Магбету“ (12), „Трубадуру“ (11), „Отелу“ (8), „Аиди“(7), „Ђоконди“ (7), „Плашту“(7), „Андре Шенијеу“(6), „Травијати“(5), „Тоски“(4) и „Лучији од Ламермура“ (4). У тим представама, којима су дириговали Џемс Ливајн, Фабио Луиси, Марко Армилиато, Паоло Карињани, Бертран де Били, Јаник Нéзе-Сéгин, Пласидо Доминго и други данас најпознатији оперски диригенти, певао је са скоро свим највећим звездама савремене оперске галаксије од Ане Нетребко, Ангеле Георгиу, Марије Гиљегине, Олге Бородине, Виолете Урмане, Долоре Зајицк, Људмиле Монастирске, Диане Дамрау, до Роберта Алање, Марчела Ђордана, Пјотра Бечале, Марсела Алвареза, Јозефа Калеје, Александрс Антоненка, Роланда Вилазóна, Илдара Абразакова и Рене Папеа.
    Жељко Лучић, рођен 1968. године, почео је своју музичку каријеру у родном Зрењанину у хору „Јосиф Маринковић“ који је осамдесетих година прошлог века веома успешно водио диригент Слободан Бурсаћ. Маестро Бурсаћ је уочио његове певачке потенцијале и упутио га да школује глас код професорке Доротее Спасић у београдској музичкој школи „Јосип Славенски“. После две године Лучић је започео студије соло певања на Академији уметности у Новом Саду у класи наше врхунске оперске уметнице и вокалног педагога Бисерке Цвејић, која је двадесет година била примадона Државне опере у Бечу и чест гост Метрополитен опере у Њујорку, Скале у Милану, Ковент Гардена у Лондону, Арене у Верони, Бољшој театра у Москви, Опере Колон у Буенос Аиресу и других најзначајнијих оперских кућа у свету.
    Захваљујући зналачком раду професорке Цвејић и њеног супруга проф. др. Душана Цвејића, оториноларинголога, фонијатра и одличног концертног тенора, Лучићев раскошни глас и музички таленат врло брзо су дошли до изражаја. После дебија у улози Силвија у „Пајацима“ Руђера Леонкавала, 1993. године, постао је солиста Опере Српског народног позоришта у Новом Саду, две године касније примљен је у солистички ансамбл Опере Народног позоришта у Београду, 1997. освојио је прву награду на значајном међународном такмичењу младих певача Francisco Viñas у Барселони, а 1998. је добио стални ангажман у Франкфуртској опери, у којој је остао десет година, певао широк репертоар баритонских улога и усавршавао своје певачко мајсторство. Током ангажмана у Франкфурту почела је његова велика каријера, као и гостовања у Државној опери у Бечу, Париској опери, Ковент Гардену у Лондону, Метрополитен опери у Њујорку, Скали у Милану и другим престижним оперским кућама у свету, на чијим сценама је наступао са великим певачима попут Јонаса Кауфмана, Рамона Варгаса, Хуана Диего Флореса и сарађивао са прослављеним диригентима Рикардом Мутијем, Густаво Дудамелом, Даниелом Баренбоином, Антонијем Папаном, Даниеле Гатијем, итд.
    Жељко Лучић се данас сматра највећим „вердијанским“ баритоном на свету, који у свом досадашњем репертоару има поред бројних осталих улога и двадесет две насловне и водеће улоге у Вердијевим операма. У поређењу са свим оперским великанима са простора некадашње Југославије који су певали у Метрополитену (изузев Зинке Кунц-Миланов која је од 1937. до 1966. наступила  више од 450 пута), он је са сто представа убедљиво први испред Бисерке Цвејић (близу 60), Руже Поспиш-Балдани (близу 60), Владимира Ружђака (16), Давида Бижића (16), Милке Стојановић (11), Радмиле Бакочевић (8), Светлане Сердар (6), Милене Китић (2) и Милијане Николић (1). И у поређењу са најпознатијим певачима из нашег ширег региона (Бугарска, Румунија, Грчка), Лучић  има више наступа у Метрополитену, на пример, од Николаја Ђаурова (86), Раине Кабаиванске (78), Гене Димитрове (74), Ане Томове-Синтов (62), Красимире Стојанове (44) и Николе Ђузелева (24), као и од Румунке Ангеле Георгију (97), са којом је 2. новембра 2015. певао у „Тоски“, Виорике Кортез (64), Александру Агачеа (26), Николае Херлеа (24) и незаборавне Гркиње Марије Калас (22), али и од својих чувених претходника Етора Бастианинија  (89), Тита Гобија (54) и Пјера Капучилија (1).
    Што се тиче ангажмана Жељка Лучића у осталим оперским кућама у свету, број његових представа је такође веома импресиван. У Државној опери у Бечу дебитовао је 2002. године као Жорж Жермон у „Травијати“ , а затим је певао још око тридесет пута у тој опери, „Набуку“, „Симоне Боканегру“, „Моћи судбине“ и „Тоски“. У Ковент Гардену у Лондону први пут је наступио 2005. као Шарплес у „Мадам Батерфлај“, а до сада је на овој сцени гостовао више од двадесет пута у „Травијати“, „Андре Шенијеу“ и „Трубадуру“. У Скали је 2011. на дебију тумачио Скарпију у „Тоски“, а затим је око четрдесет пута учествовао у извођењима те опере, „Риголета“, „Лоенгрина“, „Бала под маскама“, „Аиде“ и „Травијате“, као и у представама „Лоенгрина“ и „Травијате“ на отварању две сезоне у овом театру, што представља посебно признање и част сваком оперском уметнику. Колико је данас Лучић тражен и цењен најбоље показују његови уговорени наступи у сезони 2015/2016. године: у Метрополитену пева у „Отелу“ (на отварању сезоне и на пролеће 2016), „Тоски“ и „Риголету“, затим у „Набуку“ у Чикашкој опери, „Травијати“ у Париској опери, „Трубадуру“ у Ковент Гардену и „Ђани Скикију“ у Франкфуртској опери.
Данас, када су код нас многе уметничке и друштвене вредности девалвиране и доведене у питање, постоје личности које нас у свету достојно и часно представљају у уметности, науци и спорту, али они најбољи, врхунски, могу се набројати на прсте једне руке. Жељко Лучић је један од њих!