Награда "МУЗИКА КЛАСИКА"
за 2015. годину




Награда "МУЗИКА КЛАСИКА"
за 2014. годину




Награда "МУЗИКА КЛАСИКА"
за 2013. годину




Награда "МУЗИКА КЛАСИКА"
за 2012. годину




Награда "МУЗИКА КЛАСИКА"
за 2011. годину

КОНЦЕРТИ 

Фигарова Женидба, Ковент Гарден, 
2. ОКТОБAР 2015.

Ово славно Моцартово дело је на пантеону оперске музике већ   три столећа, и сигурно     ће остати на њему за сва времена. То није само зато  што је Моцарт   геније у свим музичким формама које је компоновао, па је тако  у свим својим  операма после оних из дечачког доба  успео да дестилира смисао а и енигму човекове егзистенције у најсажетијем облику. Славу његових италијанских опера    дугује и томе  што ја за либретисту   имао Лоренца ди Понтија код кога нема ни  једне сувишне речи, па тако ни једне сувишне ноте код Моцарта. С oбзиром на савршенство и музике и либрета, пре сваке представе, упитамо се да ли ћемо уз доброг дирегента открити барем нешто ново у партитури, да ли ћемо се насмејати као да исту  шалу нисмо  чули на ранијих тридесетак  представа. Фигарова  Женидба Дејвида Мак Викара већ  скоро десетак година пуни Ковент Гарден од када је режисер поставио 2006. године када се славила   250.година рођења Моцарта.  Оно чега се гледалац и  слушалац највише боје је да би режисер често могао да иде директно “против” музике композитора, у намери да не досади публици  са déjà vu и пружи   динамичку представу.Упркос томе што је Мак Викар  велика светска звезда (његове представе се могу видети од Маријанског у Петрограду, до Скале, Ковент Гардена и Метрополитена) не успева сваки пут да буде успешан: барем за мене његова трилогија Доницетијивих “тудорских” опера коју завршава са Roberto Devereuxу Метрополитену следеће године, није оправдала очекивања.
    На срећу, то није случај са Фигаровом Женидбом у Ковент Гардену, која има много изванредних момената.Класна борба протагониста, Фигара и грофа на пример ,чија се радња догадаја у француском замку око 1830.  године  добилаје посебну оштрину. Будући да је опера музичка драма, треба похвалити пре свега успехе певача  као глумаца: Фигаро је био уругвајски бас баритон  Ервин Шрот, чији је некада једини грех што претерује у драмским изливимапопут  Мата Л Блана, америчког глумца из комичне породичне серије “Friends” на кога Шрот недољиво подсећа. Овде је, међутим, сваки покрет био на месту: тензија премо грофу, изврсном француском баритону Стефан Дегу, била је присутна у сваком моменту, а посебно у фандангу. Сексуална хемија између грофице, америчког сопрана ,Ели Ден и  Керубина, Кејт Линдзи је била толико велика да је грофова љубомора имала потпуни смисао. Тестотерон је текао у потоцима према свакој од  трију  жена : Сузане, грофице и Барбарине.
    Представа је било исто толико успешна и на вокалном нивоу. Сопрани Сузане, Аните Хардинг и грофице, Ели Ден  су врло слични, па су зато и дует Sull'aria...che soave zeffiretto и последња сцена промене идентитета   имале и вокалну и драмску снагу.  Шрот је био одличан у све три арије,  претећим тоном према грофу у Se vuoi ballare, signor Contino,  са великом иронијом према Керубину у Non pio andrai , farfalone amoroso и пун очаја   у  Aprite un po' quegl'occhi   када се погрешно сматра мужем са роговима.
    Стефан Дегу има не само аристократску појаву  већ и баршунасти баритон  веома лепог и племенитог  тембра кога је показао пре свега у својој великој арији   Hai già vinta la causa - Vedrò mentr'io sospiro .
    Ели Ден је у Dove sono i bei momenti   плела у завидном пијанисиму ноте у високом регистру, а Сузанин Deh vieni, non tardar је такође даo праву лекцију   легато певања. Обе арије Керубина су истакле Кејт Линдзи, а Voi che sapete, једна од најпрепознатљивијих арија у читавом оперском репертоару, заиста је звучала као да се пева  први пут, с обзиром на велику спонтаност овог врсног мецо сопрана. Марћелина Луизе Винтер и Бартоло Карло Лепора (често хваљеног у овом листу са представа са фестивала у Пезару) отклонили су сваки траг гротескног, како то некада изгледа на сцени, па је и моменат препознавања Фигара као њиховог сина  у  Riconosci in questo amplesso биo чак дирљив.
    На крају, треба похвалити  диригента Ајвор Болтона, који је тренутно музички директор Театра Реал у Мадриду, главни диригент Дрезденског фестивалског оркестра, салцбуршког Моцартеум оркестра, а од 2016. и музички директор Базелског симфонијског оркестра.  Истина, у  Ковент Гардену су се у овој постави Мак Викара  налазили још бољи тумачи Моцарта, каона пример,  Колин Дејвис, али је Болтон свакакодао стилски јасну изведбу пуну елана којим обилује партитура.




„Људски глас“ Франсиса Пуланка

Моноопера Франсиса Пуланка по истоименој монодрами Жана Коктоа „Људски глас“ приказана је у Битеф театру у режији Софије Перовић. Ујединила су се двојица маестралних уметника – „еnfant terrible“ (немогуће дете) француске културе Жан Кокто, песник, романописац, филмски сценарист, есејиста, драматург, цртач, сликар, илустратор, редитељ, и „скандал-мајстор“ који је згражавао „пристојну јавност“ – ипак изабран је и за члана Француске академије, јер је била неоспорна не само његова разноврсност него и уметничка генијалност и Франсис Пуланк, члан париске групе „Шесторице“, бриљантни пијаниста, неокласичар, који у неким делима местимично подсећа на Стравинског, кога је Кокто упознао сарађујући са Пикасом и Дјагиљевим с којима је 1917. отишао у Рим и поставио на сцену балет „Парада“ који је изазвао прави скандал у музичкој јавности. Године 1924. Кокто је начинио цртеж Пуланковог профила, правог представника француске културе, елеганције и духа. Имао је (као и Кокто) галски шарм и лаку иронију. Писао је дела умереног модернизма,  јасних формалних структура, сажета и духовита, управо онаква каква је идеолог „Шесторице“ Жан Кокто прокламовао:
    „Желим музику у којој ћу становати као у кући...“
    Колико су два уметника ишла испред своје епохе управо показује њихов заједнички пројект „Људски глас“ (Глас човека, „La voix humaine“), који је Кристијан Берар поставио на сцену Француске комедије, док је он лежао у болници пишући „Опијум“ – дневник своје дезинтоксикације и роман „Дерлад“ – за само три недеље 1929, који се сматра једним од његових најбољих дела.
    „Људски глас“ као и Менотијева опера „Телефон“ интуитивно је бацила поглед у будућност, антиципирајући наше доба у коме је зависност од телефона већ препозната као психолошки проблем. Истовремено, дело поставља енормне захтеве извођачима, у овом случају то су две младе уметнице, сопран Весна Аћимовић и пијанисткиња Милица Илић, које су све време активне; клавирска деоница надоместује оркестар, често је изломљених кроки потеза, акордска, густа, не чини понекад очекивану подршку гласу него равноправног и супротстављеног партнера. Упркос невеликом гласу Весна Аћимовић заслужује све комплименте јер је (као и у Шенберговој моноопери „Ишчекивање“ и у „Дневнику Ане Франк“ Григорија Фрида) дочарала разнолика емотивна стања кроз која су пролазиле и ове јунакиње; саосећање, блискост, љубав, страх, зебња, разочарење, бес, драматичност, опседнутост телефоном (у чије се каблове на крају и буквално сасвим запетљава), без праве људске узајамности и комуникативности. Притом, она мора и да глуми све те дубоко експресионистичке доживљаје, а и да изгледа складно и лепо – и она је све то успела глумом и микромимиком и изгледом који ме је у црном конбинезону подсетио на легендарну Оливеру Марковић у „Мачки на усијаном лименом крову“ Тенеси Вилијамса који се шездесетих година играо у Београдском драмском позоришту на Црвеном крсту.



Циклус „Музичке вечери“ у 2015. години
(МАТИЦА СРПСКА, Нови Сад)

Из низа редовних концерата у склопу садржајно разноликог циклуса Музичке вечери Матице српске који се годинама, најчешће четвртком, континуирано одвија у Свечаној сали ове наше, немерљиве по значају, културне институције, првенствено захваљујући организацији агилне и уметности посвећене уреднице програма, Марте Тишме, издвојили бисмо, из протекле 2015. године, вече клавирских квартета, које се догодило већ на њеном старту, 26. фебруара. У првом реду због ређег присуства оваквог камерног ансамбла на домаћој концертној сцени, али и, што је још важније, због високог степена комплементарности и упечатљивог интерпретативног резултата његових чланова, иначе добрих колега и сарадника, свих запослених на нашим високим музичким школама. Пијанисткиња Јелена Ђајић Левајац (доцент на Катедри за комплементарни клавир Факултета музичке уметности у Београду), виолиниста Никола Алексић (ванредни професор на Академији уметности у Новом Саду), виолончелиста  Владимир Павловић (стручни сарадник на Катедри за камерну музику исте Академије и доцент на Универзитету  „Слобомир“ у Бијељини, где предаје виолончело) и виолиста Немања Марјановић (доцент на одсеку за гудачке инструменте на београдском ФМУ) одабрали су за своје прво новосадско представљање у оваквом саставу дела Бетовена, Малера и Шумана. Концерт су започели Клавирским квартетом број 3 у Це - дуру Лудвига ван Бетовена из 1785, остварењем тек 15 - годишњег композитора, у то време још ученика Кристијана Готлиба Нефеа. Колико је оно за младог ствараоца било важно и инспиративно, доказује и чињеница да је он чак две теме из овог Квартета употребио у клавирским сонатама из опуса 2 (бр.3. и бр.1). С истим сазнањем и ставом о одабраном делу, четворо уметника је усредсређено и пажљиво приступило креирању његових оквирних ставова, наглашавајући њихов играчки карактер (посебно финалног Ronda), верно приказујући и како је изгледао спој уметничке, са жанром традиционалне друштвене музике тог времена. Поменуту другу, касније коришћену идеју, пратили смо као  тему централног Adagia con espressione, остварeну у широко развијеном мелодијском луку у лепо вођеној виолинској деоници.
    На средишње место у програму постављен Квартетски став Густава Малера, с акцентованом страственошћу, патетичношћу и великим ангажманом и прегнућем предавања, донео је и пуно оркестарске сонорности, али и фино извајану челистичку линију, односно виолинско - виолски двоглас   (у средњем одсеку), пред крај и болне виолинске каскаде, те пуно емоција у уједињеном камерном сазвучју гудача и клавира.
    Разумљиво је што су, следећи сталну изражајну градацију, за завршницу вечери уметници одабрали и једну од најзбудљивијих камерних композиција писаних за клавир и гудаче, пуну „вишка“ енергије, маште и разиграности, Квартет за клавир, виолину, виолу и виолончело у Ес -дуру, опус 47 Роберта Шумана. Природно је и што је аутор, који целом свом опусу исходиште налази у клавиру, дао овом инструменту готово концертантну улогу. Као и у његовом Клавирском квинтету опус 44 истог тоналитета, и овде музика протиче у снажном и константном замаху, чак и у лирским одсецима, па је и њено тумачење остварено с пуним интензитетом и узбудљивошћу у свакој инструменталној линији и и динамички успињућим ритмичким пулсацијама. Врло спремно, уверљиво и понесено извођење, кулминирало је у прекрасном трећем ставу (Andante cantabile) започетом с топло испеваном партијом виолончела, фино преточеном у контрапунктски преплет осталих гудачких „гласова“ и „харфистичка“ арпеђирања клавира. Целовит утисак о високом степену сагласности музицирања, потврђен је и у прегнантним, прецизно одсвираним канонским пасажима Finala у којем су ови врсни уметници такође јединствено „проговорили“ најаутентичнијим Шумановим изразом и експресијом.



Наталија и Милутин Младеновић

Брачни и уметнички пар Наталију и Милутина Младеновића спојиле су Централна средња специјална музичка школа при Конзерваторијуму „Чајковски“ и чувени московски Конзерваторијум на коме су обоје, као изузетно талентовани, стицали знања. Сходно Богом даној музикалности и стећеном образовању и њихов програм у Академији наука је био захтеван, интересантан и врхунски интерпретиран. Чули смо три сонате за виолончело и клавир, најпре Франсоа Франкера, француског композитора XVIII века, члана чувеног Ансамбла „24 краљеве виолине“, а касније директора Париске опере. Његова петоставачна Соната у Е-дуру ујединила је барокну помпезност са разиграним и живахним духом рококоа и кантилену гудачког инструмента са игром шеснаестина у клавирској деоници. Чули смо и дивну Бородинову Сонату у бе-молу, која је откривена тек 1983. и мислим да је управо у њиховом извођењу крајем децембра имала београдску премијеру. Уметници су нам изванредно уронивши у срж дела пренели типично руску романтичну патњу и патетику изосећану у свим детаљима, у изванредном унисоном почетку и non legatu на крају почетног става, преносећи ознаку „dolce“  у „Пасторали“ лаганог става и маестетични дух брзог финала. Најзад, Брамсова (прва од две) Соната у е-молу опус 38 оживела је племенити романтичарски патос немачког композитора, који ју је посветио бечком виолончелисти Генсбахеру, у којој нема правог лаганог става, али има много лиризма и фантастике. Најупечатљивије тренутке доживела сам кроз фугирану разраду теме са триолама, блиске 13. контрапункту из Бахове „Уметности фуге“.



Скрјабинове клавирске сонате

Кроз чудесни и потпуно јединствени свет Скрјабинових клавирских соната провели су нас чланови Катедре за клавир Академије уметности из Новог Сада, обележавајући свој четрдесети рођендан и стогодишњицу смрти  великог руског композитора.
    Син великог пијанисте и сам је у младости био потпуно посвећен клавиру. Московски конзерваторијум му је 1891. доделио златну медаљу за пијанисте. Његова каријера бриљантног виртуоза започела је пет година после тога, првом великом иностраном турнејом. Од 1898. био је професор клавира на Московском конзерваторијуму, а још 1894. Бељајев се прихватио издавања клавирских композиција младог тада 22-годишњег композитора. После 1900. у центру пажње Скрјабина – композитора била је симфонијска музика, а последњих пет година посветио се поново искључиво клавиру.
    Ова дела писао је од 1893. до 1913, тако рећи до краја живота (умро је две године касније). Неке од њих, као Четврта соната , настала је за само два дана; она је и својеврсна прекретница у његовом клавирском опусу, између првих вишеставачних, цикличних и позних пет мистично-филозофских једноставачних дела, у којој богата хроматска основа подсећа на хармонски језик Вагнеровог „Тристана и Изолде“.
    Многи су у овим трансценденталним и душе пуним делима проналазили разноразне и различите емоције, издвајајући VI, VIII и IX сонату по својеврсној тамној гами – мада ја мислим да је тај осећај присутан у свакој од ових десет сонатних ремекдела; управо као и осећај дубоке сете, необузданог, вехементног темперамента, палете динамичких сенчења, acceleranda  и рубата, Сваки од ових десет сјајних уметника су суштински уронили у свет Скрјабинове клавирске музике пуне страсти и боја и несебично то обиље емоција пренели београдској публици. Јер, све је код Скрјабина потпуно посебно, не само хармонски језик (на коме се обично задржавају све музиколошке анализе), него и специфичан клавирски туше и пренаглашени емотивни тонус који редовно одзвања руским болом и чини се, чак безпреболнијом патњом интензивнијом и продорнијом него код Рахмањинова. Уметници су ушли у овај свет маестетично, али и са лирским предасима у мелодици широког даха, са устрепталим трилерима и прштећим октавама, са преплетима руку, са огромним растућим страстима налик на демонију и кому; у бујним пасажима који су се расцветавали дуж читаве клавијатуре, местимично са поетиком налик на какву романсу, у пуној моћи уметничке нарације. У укусно дозираној педализацији – која је густа као и његов клавирски слог уосталом, али и оправдана и нужна да одзвони болом, са огромним градационим луковима већ од Прве сонате опус 6 коју је интерпретирала са много личног става Биљана Горуновић, до последњих готово одумирућих тактова последње Десете сонате који су у интерпретацији Рите Кинке одавали последње трептаје и живота и душе  и одсјаја у клавирској партитури где је уметница на моменте чинила да инструмент зазвучи и ванземаљски као челеста.



Вече Шуманових соната за клавир и виолину
(Градска кућа, Нови Сад, 1. октобар 2015)

Вече Шуманових соната за клавир и виолину које су 1. октобра у равноправном „дуелу“ у Градској кући у Новом Саду приредили виолиниста Богдан Божовић и пијанисткиња Јасна Туцовић, показало се као врло амбициозан и захтеван пројекат. Изузетно даровитог, енергичног и префињено музикалног Божовића, тридесетогодишњака с већ европском каријером, актуелног госта - коцертмајстора Бечког камерног оркестра, први пут смо почетком јуна чули на опроштајном концерту Бечког клавирског трија (чији је члан био три године и с којим је приредио  око 150 концерата у Европи, Азији и Америци). С интересовањем очекујемо и његов новембарски београдски наступ у истој камерној формацији, с изузетним инструменталистима нашег порекла, пијанистом Александром Маџаром и виолончелисткињом Ксенијом Јанковић. Јасну Туцовић смо више пута пратили као поуздану, запажену и тражену клавирску сарадницу наших најпознатијих уметника и учесницу значајних домаћих фестивала. Као ванредној професорки на Катедри за камерну музику (Факултет музичке уметности у Београду), предстоји јој одбрана докторске тезе чији су део и извођења овог раритетног програма. Јер, ако целокупни опус Роберта Шумана своје исходиште налази у клавиру и резултат је „најинтимниије и најтананије рефлексивности“, онда је разумљиво и њено студиозно пијанистичко интересовање, односно програмско опредељење за одабрана дела, као соната за клавир и виолину. Све три композиције, једина оригинално писана Шуманова остварења за овакав дуо, плодови зрелог ауторског мајсторства, припадају његовом последњем, диселдорфском стваралачком периоду (1850 1854), свака је написана за неколико дана и појединачно изражава велику поетичност и уметничку фантазију. Већ у Сонати за клавир и виолину у а - молу, опус 105 (1851), препознали смо правог Шумана, првенствено његов устрептали лиризам исказан у деликатно осветљеном, сензибилно донетом, нежном првом ставу, али и делотворну одлучност у чврсто уједињеним виолинско - клавирским „сфорцатима“, узнемиреност, па и  бетовенску драматичност у финалном ставу. Тамнији и топли тон, сериозност и експресивност праве „оперске“ драмске сцене обележили су тумачење првог става Треће сонате у а - молу, Wo02 из 1853, настале у време када су се предзнаци Шуманове фаталне болести већ приметно манифестовали.  Мирни ток и посебна тонска лепота савршено испеваних мелодијских линија овe изузетнo „романтичнe“ партитуре красили су извођење контрастног другог, оштрина енергичних нагласака трећег, полетна „одушевљеност“, па и оркестарска звучност, предавање њеног наглашено живог финалног става, обавијеног, као и целина дела, богатством нијанси гудачког инструмента и специфичном, уједињеном звучном чаролијом.  Да је по тежњи за бесконачним и по својим уметничким напорима и болној људској судбини, Шуман био најближи Бетовену, својствено сведочи и Друга соната за клавир и виолину у де - молу, опус 121 (1851), снажних потеза у узнемиреном, узбудљивом и на известан начин узнесеном првом, као и у целини, „бетовенским“ акцентима, обележеним, осталим ставовима, осветљеним с пуно енергије и речитих инструменталних преплета и „преливања“, те богатим динамичким градацијама.
    Сусрет с дуом Божовић - Туцовић у пуној сали Градске куће у Новом Саду памтићемо по сугестивном извођењу, које је, судећи по реакцијама посетилаца оставило дубок и емотиван утисак. Ако му је на тренутке и недостајала потпуна дореченост (ради се, ипак, о првом интегралном представљању овог врло захтевног Шумановог опуса), интерпретација је у целини била врло припремљена, зналачка, а изнад свега експресивна и максимално уживљена. Уметничка компатибилност, како у лепоти фраза у лирским тренуцима, тако и у одсецима изражене, управо истакнуте бетовенске узбурканости, музички проток природног даха и логичност музицирања у све три сонате, страственост, полетност, шарм, ефектност акцената и агогике, раст тонске сонорности према симфоничности, лични приступ и оригиналност тумачења, само су неки од утисака које смо понели с ове, у много чему изузетне вечери која управо призива нове сусрете с врсним уметницима.



ФЕСТИВАЛИ 

Вијетнамска класична музика
(представе у Ханоју, Хуе и На Трангу, септембар 2015)

 

Еуроцентрични колонијални господари су  широм Африке, Јужне Америке и Азије а и у арапским земљама себе видели као доноситеље цивилизације.  Да би се оправдала колонизација Африке, није било “згодно” признати да су неке империје на том континенту (као Мали у граду Тимбукту) још  у 13.веку имали универзитете и велике центре науке и књижевности. Французи су колонизацију Индокинеу 19. веку   назвали “mission civilisatrice”.  Какав апсурд! Поготово када знамо  да јецивилизација  Виjетнама, стара    неколико хиљада година и да су оно  што су данас модерни Французи у то време  била племена далеко ниже цивилизације него кмерска или вијетнамска!
    Вијетнам није ухватила грозница западне класичне музике,  као што је то случај с Кином од када су срушенитабуи изкултурне револуције. Тако су  кинески пијанисти као што су Ланг Ланг, Јунди Ли и Јуђа Ванг данас добили  „супер стар“ статус . Наравно, Французи су подигли велелепне оперске куће у Ханоју (1901—1911.) и Хо  Чи Мин Ситију (1897.) Данас се у њима често  чује сасвим други жанрови, а  мени је припала прилика да пратим  концерт такозване “црвене музике”. То су револуционарне песме које изводе  певачи солидне школе и пријатних гласова, праћени западним инструментима, у стилу шлагера 50их и60их година. Текстове често пишу познати уметници као  што је био Фам Дуј и служе пропаганди, како не би спласнуо национални понос и патриотизам после тоико инвазија,од Кинеза прекоФранцуза доАмериканаца. Ова музика постаје све популарнија и сала је била пуна младе публике која је и сама певушила познатије рефрене.
    Оно што данас ипак постаје све популарније је вијетнамски народни мелос. Аутохтон је, али има и утицаја,  пре свега кинеске музике, уз мало додатака индијске, као  последице некадашње моћне хинду  Чампа империје у централном и јужном Вијетнаму.
    Наравно, западно ухо није навикло на мелодије и звукове вијетнамских музичких инструмената.  Свеједно,   одмах  је јасно да данашње власти и они који промовишу класичну музику у комунистичком Вијетнаму негују најчистији народни мелос. То ме понукало да направим паралелу и учинило ме веома сетним, јер  на бившим југословенским,  па тако и  српским просторима,   који су обиловали једним  од лепших музичких и вокалних материјала изворне музике, сада влада  најужаснији турбо мотор   шунда који гуши све оно  што је лепо. Да не помињем текстове који прате тужан тренд  осиромашења  чистог језика  и своде га на само  неколико стотина речи. Овај коментар није носталгични излив нити жал за младошћу већ нека врста позитивне зависти на оне системе  који нису пали у клопку у којој смо ми већ дуже и која обликује нашуе културну и музичку стварност на начин који готово поништава праве вредности, не нудећи за узврат ништа ни налик правој уметности.
    Враћам се теми текста и издвајам само   четири  врсте концерта које сам имао прилику  да  чујем у разним местима ове прелепе  и гостољубљиве земље
    Једна од најпопуларнијих врста забаве је такозвано луткарско позориште на води. Води порекло из 11. века, и специфично је само за Вијетнам. У Индонезији, Малезији и Индијитакође има луткарских позоришта и веома су распространјени, али не и на води као у Вијетнаму. Марионетама управљају уметници сакривени иза  завесе (покрећу их штапом од бамбуса) и до појаса су у води. Лутке су од лакираног дрвета и  често праве акробације.То су обично   водени  биволи, водене птице, змајеви, рибари и безброј сељака у  чамцима. Либрето је свакодневни  живот у сеоском Вијетнаму и древне  приче које су старије генерације преносиле са колена на колено, укључујући и легенде, елементе из  народне историје, а и комичне епизоде. Сматра се да ова грана уметности и музике,настала у име прославе риже, главне хране тога дела Азије, која, наравано, расте у води. Изгледа да су на самомпочеткуразвоја овог жанра,представе одржане управо у пољима риже са пагодом која је скривала луткаре.
    Представу прате пун оркестар и певачи на уздигнутој бини, а песму некада прекида певач  који тумачи радњу. Спектакл траје само око 45 минута, и проширио се из Ханоја по целој земљи ради развоја туризма. На сликама ћете видети оркестар разних вијетанмских инструмената као што су удараљке, дрвена звона, цимбали, рог,   гогови и флауте од бамбуса.  
    Друга врста музике, свирке, певања и плеса је Ка  Тру, популарна народна музика за коју легенда каже да потиче од славне А Дао, певачице која је чак и непријатеље очарала својим гласом. Интерпретатори и данас остају жене. Сматра се да потиче са царског двора, а одора коју видите на сликама као и стилизовани  и грациозни покрети потврђују ту теорију. Касније, Кат Тру са двора прелази у просторије које је посећивала интелктуална елита. С обризом да је ова грана музике личила на представе јапанских гејши, асоцирала је на проституцију, па су комунистичке власти забраниле Ка Тру  до 1980их година, од када овај медијум постаје све популарији.
    На-Нак представља вијетнамску дворску музику па је зато велика привилегија чути је и видети управо у империјалном театру града  Хуе,  који је од 1802.  све до абдикације Бао Даиа  1945. године био престоница Нгујен династије. Термин На-Нак значи елегантна и церемонијална музика, која се изводила од Тран династије из 13. века па до укидања вијетнамског царства половином 20. века. 
    За разлику од других музичких форми, овај жанр су изводили искључиво врхунски уметници, обучени у империјалноjшколи: музика се изводила на свечаним и религиозним церемонијама, укључујући и крунисања. Већ на први поглед, види се велики утицај кинеске музике (из Минг династије)  па неке високо стилизоване игре, укључјући и акробатске покрете, подсећају на сцене из пекиншке опере.  Све је то праћено ракошним  костимима,тако да је представа била не само празник за уши већ и прави визуелни ватромет. На сликама видите не само те раскошне костиме већ  и необичне инструменте које прате ову музику.То су многобројне оригиналне удараљке, укључујући  “тронг”, као и специфична обоа конусног облика,  “кен бау”, лаута  у облику крушке “дан ти ба”, флаута од бамбуса “сао”, лаута облика месеца са две струне “дан нгујет” и на крајувиолина са две струне  - “дан ни”.
    Коначно, наслеђе некадашња моћна три хинду царства, званих Чампа (која су цветала од 7.  до 19. века , су музика и плесови из тог региона централног и јужног дела земље. Могу се  чути пре свега на местима где постоје важни архитектонски  споменици Чампа културе као што су  околина Маи Сона и На Транга. Неколико пута дневно, пред древним храмом По Нагар, аматерска група свира и игра. Утицај индијске културе је веома велики. Пре свега, играчице се њишу грациозним покретима у којима, као и у Индији, па и у Тајланду највећу улогу играју руке, а на лицу је увек мистериозниосмех. Прате их, као и у Индији, углавном дувачки инструенти  иудараљке.
    Чаробна лепота ове велике и разнолике земље чини посету Вијетнаму посебном. Доживљај је непоновљив! Ако вас пут нанесе тамо и при том волите музику, не заборавите да од агенција тражите да подигну копрену са енигме пребогатог музичког наслеђа.  Додирнућете  још чвршће пулс овог народа пребогате баштине.

„Tисин цвет“
(Нови Књажевац, 2015)

Врање је ове године од 7-19. августа било домаћин прве едиције фестивала PIANO SUMMER, чиме се Србија сврстала у једну од значајних тачака на мапи европских музичких дешавања.Фестивал је замишљен као летња академија и место инспиративних сусрета за уметнике и љубитеље музике из целог света. Преко 7000 гостију и заинтересована стручна јавност су уживали и веома страсно пропратили  разноврстан и богат програм, који су уметници изводили током фестивала, што није уобичајено за мање средине а звучи веома охрабрујуће за љубитеље музике. Сви заинтересовани су могли да присуствују многобројним предавањима и мајсторским курсевима за клавир, камерну музику и виолину.
    Курс клавира који је водио чувени 90- годишњи немачки пијаниста Клаус Шилде је иначе по годину дана унапред резервисан а полазници су углавном универзитетски професори и пијанисти са успешним каријерама. Летња академија, конципирана по узору на интернационалне академије у Италији или Моцартеуму у Салцбургу, нудиће и убудуће врхунске едукативне програме са најпознатијим светским уметницима.
    Ове године фестивал је угостио уметнике из Немачке, Швајцарске, Аустрије, Јапана, САД, Јужне Кореје, Турске, Русије, Перуа, Босне и Херцеговине, Бугарске, Словеније и Македоније. 
    Фестивал је настао на иницијативу нашег истакнутог пијанисте Зорана Имшировића, који живи у Минхену и који је уједно и уметнички директор овог пројекта нудио је низ занимљивости. Специјални гост фестивала  био је реномирани Мармара квинтет из Истанбула са којим су учесници имали прилику да изводе клавирске концерте и дела камерне музике. Фестивал је ове године био  у знаку обележавања 100 година од смрти великог руског композитора Александра Скрјабина а као једна од атракција, поред клавирског маратона који је трајао преко 18 часова! , су биле и светске премијере неколико композиција савремене музике као и мноштво композиција новијег музичког репертоара које се по први пут извео у Србији . Тако је публика могла да ужива у композицијама Романова, Лигетија, Куртага, Такемитсуа, Хирајошија, Цимермана, турских композитора Еркина или Фазила Саја као и нашег композитора Александра Вујића.
    Један од циљева манифестације биће и пропагирање достигнућа српских аутора, тако ће у будућности бити организоване и ауторске вечери а страни уметници ће имати прилику да из прве руке упознају и изводе наше музичко стваралаштво.
    Пројекат је некомерцијалног типа па сви уметници наступају без хонорара а тај новац ће бити коришћен за развој музичке инфраструктуре, обнову концертних дворана, школа и набавке нових инструмената и материјала. Тако ће и  град Врање добити на располагање један концертни Стенвеј. Зоран Имшировић истиче да овај је пројекат конципиран са жељом да буде прозор у свет а акције фестивала замајац оживљавању културног живота. У оквиру програма сваке године се додељују и многобројне стипендије за младе таленте.
    Оваква дешавања су у свету идеална платформа за развој културног туризма, а надамо се да ће едукативни карактер пројекта бити подстицај за даље педагошке импулсе и магнет за заинтересоване музичаре као и љубитеље музике. Министарство образовања и ЗУОФ су ставили овај пројекат на националну листу врхунских едукативних програма па се надамо да ће заинтересована стручна јавност искористити прилику да посети летњу академију наредног лета.

    Низ врхунских концерата са слободним улазом чине и јединствен поклон грађанима Врања, а гостопримство и боемски шарм града у дивним летњим вечерима су идеална кулиса да уживате у музици и дружењу са гостима фестивала.
    Следећи PIANO SUMMER се одржава од 2.-21.8.2016 у Врању. Све информције о фестивалу и пријавама за курсеве можете погледати на веб - страници фестивала : www.pianosummer.eu.
    И још за крај да скренемо пажњу на курсеве наредне године. Курс клавира ће држати Клаус Шилде, Михаел Лесли, Аида Гаврилова и Биљана Горуновић. Курс виолине Гертруд Шилде,  а курс камерне музике Михаел Лесли.
    Могуће је и пасивно учешће на курсевима. Додатне информације можете добити на www.pianosummer.eu .



КРИТИКЕ

„Васкресење“
Стевана Христића

Симфонијски оркестар и Хор РТС, са диригентом Бојаном Суђићем представили су у Коларчевој задужбини ораторијум „Васкресење“ Стевана Христића, по тексту Драгутина Илића, у то време веома популарног драмског писца по чијем тексту је композитор Даворин Јенко компоновао музику за драму „Прибислав и Божана“, а Петар Коњовић оперу „Женидба Милошева“. Христић је „Васкресење“ написао са 26 година. Пресудне утицаје на њега као композитора имао је Вердијев „Реквијем“ који је 1902. чуо у Бечу, али су знатно утицали и француски импресионисти, Штраусова „Салома“ па и вокално-инструментална дела која су се тих година чула у Београду: Хајднови ораторијуми „Седам речи Христових“ и „Стварање света“ и Бетовенова Девета симфонија. Отруда је после првог извођења 1912. критика оштро напала неоригиналност Христићеве партитуре, истичући ипак да је одлично дочарао свитање у уводном одсеку дела (које је касније прерадио у самостално симфонијско дело – „Поему зоре“).
    После више од стотину година „Васкресење“ је поново „васкрснуло“ у Београду у вечери посвећеној аутору најлепшег српског балета када је промовисан двоструки компакт-диск „Охридске легенде“.
    Од првих тактова Христићева импресионистичка палета дочарала је смену ноћи и дана у Јерусалиму; потом је одлични Хор РТС водио кроз радњу дела саопштавајући и мисли народа и коментаришући радњу – дикцијски прецизно и у лирским и у епско-драматским плохама. Трећа велика улога поверена је сопрану – где је веома изражајно, са великим емотивним набојем у лик Марије Магдалене уронила Јасмина Трумбеташ, што је посебно тешко у делима ораторијумског типа у којима нема сценске поставке, али је она учлинила све да пластично и живо дочара овај библијски лик. А и сам Христићев текст подарио јој је готово белкантистички замах, те је њен изражајни глас и увек добро простудирани однос према тумаченом делу и овом приликом дошао до пуног изражаја. Остали солисти – Васа Стајкић, Небојша Бабић и Вања Бисерчић имали су мање сложене задатке. Све нити ове танане а моћне партитуре, пуне светла и боја касноромантичарског и импресионистичког израза са обиљем градационих лукова, сугестивно је дочарао маестро Бојан Суђић.



„Апотекар“
Јозефа Хајдна

Оперски терен није био најпогодније Хајдново оперско тле; ипак и на том плану написао је чак 17 опера и пет дечјих опера за марионетско позориште, што – далеко од тога да је мали број, али ми постајемо презахтевни јер мислимо – та када је могао да напише преко стотину симфонија, преко осамдесет гудачких квартета, готово 40 концерата, преко 60 клавирских соната, 45 клавирских трија – па могао је да дâ и бар педесетак опера, као да је то сасвим лако! Данас, композитори са свом техничком усавршеношћу  и погодностима савременог живота једва да напишу једну две и то само понеки од њих. А уз све многобројне обавезе које је Хајдн у третману ливрејисаног слуге имао на имању Естерхазијевих –право је чудо када је успевао да уради толико тога! Из сламом покривене родне куће у малом месту Рорау на тромеђи Аустрије, Мађарске и Хрватске, он је стигао до дворца Естерхази, једне од најбогатијих и најмоћнијих племићких породица у Аустроугарској, до масонске ложе и до почасног доктората музике у Оксфорду... и до својих двадесетак опера! И сама царица Марија Терезија је рекла: „Ако хоћу да чујем добру оперу отићићу код Естерхазија!“
    Позориште у Естерхазу отворено је 1768. премијером Хајднове комичне опере „Апотекар“. Са чембала представом је дириговао сам композитор. Управо она је заинтересовала принца за оперу, тако да је до 1770. Хајдн компоновао и „Капелмајстора“. Убрзо је опера добила фантастичне пропорције: само за време сезоне 1786. било је 125 представа, од којих је било постављено 17 опера, а осам од њих биле су премијере – заиста бисмо могли и данас, на оваквој продукцији да им позавидимо! Хајдн није био ангажован само да пронађе музику и да је постави на сцену; он је морао да умножи партове, да доведе и увежба соло певаче и да лично диригује свим овим представама. Права је мистерија како је све то успевао да уради, а уз то те 1876. компоновао је и неке од својих најлепших тзв. Париских симфонија (број 82, 84 и 86).
    Али, он је био прави следбеник Баха који је говорио да „Човек за своју уметност никад не сме да буде уморан“. Осим тога, он је следио и сопствено гесло:
    „На земљи има тако мало веселих и задовољних људи, свуда их прогоне бриге и невоље, можда ће мој рад кадкада постати извором из кога ће оптерећени бригом људи црпсти мир и окрепу“.
    Мислим да му је нада донекле испуњена, чак о минорним делима каквим се сматрају његове опере, у којима су дошли до изражаја бројни карактери и различите ситуације. Хајднов оркестар имао је 24 инструменталиста и углавном италијанских певача јер су се у великом позоиришту приказивале најчешће италијанске опере и немачки комади, а у марионетском опере су се увек приказивале на немачком језику.
    Оперски XIX век а и пре тога танана психологизација Моцартових музичко-сценских ремекдела учинили су да се, посебно из данашњег угла гледања, Хајднове, углавном комичне опере сматрају превазиђеним и застарелим. Чак и у Немачкој „Апотекар“ је немачку премијеру имао у Дрездену тек 1895, а могао се чути и у неколико наврата у XX веку поводом обележавања 150-годишњице композиторове смрти 1959. и 250-годишњице рођења 1982.
    У Србији је „Апотекар“ постављен само једном, пре више од пола века у Новом Саду, али никада пре 3. децембра 2015. у Београду. Редитељ Тадија Милетић је радњу сместио у хомеопатску надрилекарску радњу, користећи пре свега добру акустичност Студентског културног центра, а скућеност простора онемогучавала му је да оствари богатију и маштовитију сценографску поставку (сценографију и савремене костиме дао је Илија Вишњић). И овде се ради о типизираним ликовима произишлим из комедије дел арте које је у либрето преточио истакнути венецијански драматург Карло Голдони, аутор више од 250 комада, међу којима су и десетак либрета писаних углавном за Пичинија и Галупија.
    Опероса Студио са диригенткињом Наталијом Мићић и чембалисткињом и корепетиторком Теом Ђорђевић  уз Опероса студио оркестар, састављен углавном од ученица музичких школа „Мокрањац“ и „Вучковић“ постарао се да београдској публици представи ову љупку једночинку (обезбеђујући и превод на видео биму Хане Рамујкић и Наталије Мићић) и чак двоструку поделу за главну јунакињу, Грилету, коју је на премијери 3. децембра тумачила веома кокетно и шармантно Јована Чуровић, а дан касније на репризи Маријана Шовран. У осталим ролама појавили су се Roberto Jacchini Virgili, Стеван Каранац, Хана Рамујкић, а нему улогу (која има узор у ремекделу буфе, Перголезијевој „Служавки господарици“) упечатљиво је представила са вештином пантомимичарке Славица Божић. Мада траје мање од један сат, ова верзија је сублимирала све оно што је карактеристично за комичну оперу XVIII века: кратку увертиру у стилу рококоа, строфичне и троделне арије са много колоратурних украса, трилера и скокова, а Волпинеа је тумачила Хана Рамујкић, што је такође подсећање на врховног господара опере овог периода – певача-кастрата.



Малерова
Пета симфонија

У последњих месец дана у три наврата сам слушала Малерове симфоније: најпре последњу, Девету симфонију, у сјајном извођењу Израелске филхармоније са маестром Зубином Мехтом на Бетовеновом фестивалу у Бону; потом сам поново слушала славног индијског диригента са Беогреадском филхармонијом у мом родном граду; интерпретирали су Прву симфонију великог аустријског композитора и диригента, и најзад, његову најпознатију Пету симфонију, опет са Београдском филхармонијом и израелско-америчким диригентом Јоелом Гамзу, који је још као седмогодишњак открио и заволео Малерову музику, а пре девет година основао Међународни оркестар „Малер“ и постао његов уметнички директор. Са 19 година освојио је Специјалну награду на Међународном такмичењу „Густав Малер“. Сада му је само 27 година и његов младалачки темперамент и опчињеност Малером посебно су дошли до изражаја у другом ставу, који је композитор и означио са „Силовито и са највећом жестином“, али је почетни – „Посмртни марш“ био недовољно мрачан, недовољно демонски, недовољно трагичан. Управо у овом делу осетило се оно што већ годинама недостаје нашем оркестру: стални диригент који ће систематски радити са појединим групама инструмената како би и професионалци после концерата Београдске филхармоније излазили задовољни јер су и хорне чисте, а легата гудача – пуна, звучна, експресивна.
    Но лепоту бесмртног Adagietta, у камерном споју гудача и харфе, у лирској и дубоко личној контемплацији композитора толико је упачатљива да вас понесе изражајност саме партитуре, па заборавите за тренутак како је незаборавно (потпуно етерично и чак и езотерично) звучао овај став на снимку Херберта фон Карајана са Берлинском филхармонијом.



„Омнибус опера“ у Српском народном позоришту



Новосадска публика која је 17. децембра посетила Српско народно позориште, имала је прилике да ужива у донекле необичној и свакако несвакидашњој оперској представи. У питању је наиме „Омнибус опера“, у оквиру које су представљена три изузетно кратке опере (укупног трајања око 50 минута): „Телефон“ или „Љубав у троје“ (1947) Ђан Карла Менотија, „Партија бриџа“ (1959) Самјуела Барбера и „Тамо и натраг“ (1927) Паула Хиндемита, изведене на српском језику. Омнибус опера, тако, сасвим сигурно доноси „пријатно освежење“, будући да ниједно од поменута три дела никада није изведено у Новом Саду – премда је публика у региону имала прилику да види Менотијеву оперу на сцени београдског Мадленијанума, а Барберову и Хиндемитову у извођењу Хрватског народног казалишта из Загреба.
    Поред тога, дела приказана у оквиру „Омнибус опере“ нису типични представници оперског жанра – не само због кратке форме и тематике, већ и због „звучности“. У њима се, наравно, препознају утицаји опере, али су њени елементи преплетени са онима из мјузикла, кабареа, бурлеске и других „лаких“ жанрова који су били изузетно популарни у међуратном и послератном периоду. У том смислу, ове опере би се могле окарактерисати као „забавне“ или „непретенциозне“, у чему лежи и њихов посебан квалитет – самим тим, потребно је похвалити одлуку да баш оне буду постављена на сцени СНП-а. Наиме, како је у програмској књижици истакла директорка Опере СНП, др Ира Проданов Крајишник (која је овом приликом прихватила и задатак адаптације текста), посебност поставке ове три опере лежи у чињеници да оне на посебан начин комуницирају са нашом свакодневицом, али и са оперском традицијом, те представљају „прави начин да се суочимо с реалношћу“. Према њеном мишљењу, Меноти, Барбер и Хиндемит су овим делима настојали да оперу „'отму из простора музеја и археологије, те да је представе као живу уметност која савременим језиком говори о савременом човеку“.
    Другим речима, „Омнибус опера“ је пред публику у сали „Пера Добриновић“ поставила својеврсно уметничко огледало које је – иза комичних заплета, гротеске, ружичастих перјаница, јаке шминке и разних других видова претеривања – приказало донекле искривљен, али свакако „отрежњујуће“ одслика наше стварности и свакодневице. „Телефон“, прва опера у омнибусу, посвећена је опсесији савременог човека технологијом. Њена прича је наизглед једноставна: заљубљени пар који ужива све „благодети“ потрошачког друштва има проблема у комуникацији – Бен жели да запроси Луси, али му то најпре не полази за руком јер она непрестано телефонира, што га, затим, наводи на идеју да просидбу „обави“ управо преко телефона. Луси, наравно, прихвата просидбу, дајући заплету срећан крај. „Партија бриџа“ стварност представља на оштрији и директнији начин. У њој је, наиме, акценат стављен на међуљудске односе и отуђеност, а у фокусу су два брачна пара – бизнисмен и адвокат са супругама – који играју бриџ и у кратким „аријама“ причају своју баналне и истовремено трагичне приче о новцу, моди, прељуби, неразумевању, усамљености и чак смрти. „Тамо и натраг“, пак, поред друштвене критике, доноси и преиспитивање конвенција оперског жанра које су захваљујући кратком трајању дела и брзом смењивању доведене до апсурда. Наиме, у дванаестак минута колико опера траје, дешава се прељуба која изазива најпре љубомору, а затим и убиство па самоубиство и, коначно, појаву „више силе“ (мудраца) која, као „deus ex machina“ из барокних опера, враћа причу у назад, истим путем до почетка. За сва три дела, дакле, карактеристично је потенцирање баналности, комичности, гротескности и посебно апсурда, који су представљали моћно оружје друштвене критике, радо коришћено од стране композитора активних половином прошлог века.
    Осим приче која у овом случају свакако – али само наизглед – стоји у првом плану, треба поменути и музику, којом се на ефектан начин продубљује идеја друштвене критике кроз апсурд и иронију. Наиме, сва три композитора стварала су у оквиру такозваног проширеног тоналитета, често се окрећући политоналности и/или битоналности којом се приказује управо неразумевање међу ликовима односно, њихово постојање у различитим „световима“ (тоналитетима). Музика сва три дела је изузетно сложена – хармонски, ритмички, мелодијски – а њихов музички ток „исцепкан“ и „испресецан“, али увек прати одређену (ван)музичку логику. Овај аспект композиција из „Опере омнибус“ посебно је истакнут сјајном и надахнутом глумом певачица и певача, као и интерпретацијом оркестра којим је руководио Александар Којић. У том смислу треба посебно истаћи солисте – то су Дарија Олајош Чизмић, Жељко Р. Андрић („Телефон“), Јелена Кончар, Игор Ксионжик, Виолета Срећковић, Жељко Р. Андрић („Партија бриџа“), Саша Штулић, Данијела Јовановић, Горан Крнета, Владимир Зорјан, Бранислав Цвијић и Бојан Раднов, балетски играч („Тамо и натраг“) – који су, чини се, изузетно уживали у својим кабаретским и „откаченим“ улогама, а тај сентимент резултирао је и веома квалитетним интерпретацијама улога, захтевних у певачком, али и у глумачком смислу. Коначно, приказ ове поставке не би био потпун без похвала упућених редитељки Ксенији Крнајски (која се такође нашла у улози адаптаторке текста Барберове и Хиндемитове опере), сценографу Саши Сенковићу и костимографкињи Мирјани Стојановић Маурич који су посебно допринели афирмацији гротескне, бурлескне и квир естетике на сцени и тиме ојачали друштвено ангажовани аспект изведених опера.
    „Омнибус опера“, дакле, упућена је свима – професионалцима, љубитељима опере али и онима који се још увек нису упознали са лепотама овог жанра, а свако у њој може пронаћи нешто што му се посебно допада. Због тога се надам да ће она бити само прва у низу поставки којима ће се публици открити нека нова, изузетна и (нажалост) мање позната дела.



„Омнибус“
– премијера у Новосадској опери

Колико је пророчански гледао унапред Ђан Карло Меноти приказала је сјајна екипа Новосадске опере на премијери „Омнибуса“, која је започела његовом једночинком „Телефон“ или „Љубав у троје“, предвођена диригентом Александром Којићем. Њена њујоршка (и светска) премијера била је 1947; у два наврата представљена је на земунској сцени, а први пут у Новом Саду на измаку 2015. године. Са неоспорним талентом за музичко позориште, овај амерички композитор италијанског порекла, искрени пријатељ наше сликарке Милене Павловић Барили, преточио је у своје оперске приче, за које је сам писао и либрета (као својевремено и Рихард Вагнер, али са призорима и ситуацијама из стварности), живо сликајући атмосферу и одређене карактере, на начин који (у музичком смислу) сједињује веризам Пучинија, реализам Мусоргског и наративност Стравинског. Његов „Телефон“  већ у средњем монодијском делу Увертире наговештава да, ма како да припада потпуно музици XX века, црпи и своје белкантистичке корене у ¾ ритмици која на моменте подсећа на Вердија, а двоје одличних вокалних уметника, јасне дикције и са поцртаним глумачким даром Дарија Олајош Чизмић и Жељко Р. Андрић убедили су нас у истинитост Менотијеве и данас актуелније него у време настанка телефонско-музичке приче. Пратили су их 18 одличних инструменталиста, са дивно утиснутим солистичким интарзијама, које је на крају представе диригент извео из „оркестарске рупе“ на сцену, јер без њиховог сугестивног и прецизног учинка ни утисак о „Омнибусу“ не би био оволико повољан.
    У „Партији бриџа“ уз Андрића смо се сусрели и са Јеленом Кончар, Виолетром Срећковић и Игором Ксионжиком, који поред лепих и сугестивних гласова – одлично и изгледају у допадљивим (и сексепилним) костимима Мирјане Стојановић Маурич и јединственој сценографији  Саше Сенковића која се једниственим решењем прилагодила свим причама овог „Омнибуса“. Колико се о свему водило рачуна у Новосадској опери доказ су и титлови Ивана Свирчевића који су спуштени у подножје догађања како се видно поље посматрача не би дизањем погледа удаљавало од протагониста и сцене. Мада су се дела изводила на српском врло је добро да се ипак појаве и српски титлови (то у последње време чине и у Опери и театру „Мадленианум“, па и у Метрополитену где се Моцартова „Ћаробна фрула“ изводи на енглеском, са енглеским титловима). Овај део почиње својеврсном пантомимом – окупљањем играча бриџа и развија се у прави музички театар апсурда који сведочи о отуђености, без праве међусобне комуникације, мада су судеоници окупљени око „Партије бриџа“ Семјуела Бербера, једног од најпознатијих америчких композитора, диригента и пијанисте, добитника Пулицерове и (америчке) Римске награде чија је музика давала подстицајну ритмичку подлогу вокалним солистима.
    И најзад, свакако најталентованији и најразноврснији и један од најплоднијих стваралаца у историји музике – Паул Хиндемит и његово дело афористичких обриса  - „Тамо и натраг“, у трајању од само 12 минута, које је сублимисало не само његов специфични хармонски језик него и његов такође изразити луцидни дух сјајно изражен и кроз његове цртане коментаре којима је на партитурама, зидовима и разгледницама својим пријатељима желео да унесе радост и живост у свакодневицу.
    Комична једночинка „Тамо и натраг“ исмевајући оперске стереотипе развија радњу „у оба смера“, уз низ технички сложених захвата које су изванредно решили Саша Штулић, Данијела Јовановић, Горан Крнета... уз мајстопрску (помало џезерску) оркестрацију са поцртаном деоницом клавира која ипак није изгубила ни прозрачност, ни сугестивност, ни потпуно особену хиндемитску тонску лепоту.
Либански мислилац и есејиста Кахил Гибран је написао:
    „Кад је бог стварао свет, он створи Сунце: оно излази, залази и поново се враћа.
Он створи Месец: он излази, залази и поново се враћа.
    Он створи човека: он дође, прође и више се не враћа“.
    А Хиндемит је радњу вратио назад, поново оживео своје одстрељене јунаке и поново им дао да музички проговоре.
    Некима се „Омнибус“ свиђа (и ја сам у тој скупини) и на крају ове 50-минутне представе одушевљено реагују, са „Браво“, неки други звижде (мада се данас и звиждање више не сматра негодовањем). Уосталом, то је судбина свега под капом небеском: допадање или одбојност, од људи, јела, украса, шминке, боја. Треба доћи и одгледати и одслушати (коначно) једно ново дело на нашим оперским сценама и покушати га прихватити и заволети!



ВЕЧЕ КЛАВИРСКИХ КОМПОЗИЦИЈА АЛЕКСАНДРА С. ВУЈИЋА
(СКЦ, Београд, 16. новембар 2015)



Ретки ауторски концерти савремених  домаћих композитора праве су свечаности у нашој средини. У таквој атмосфери протекао је и сусрет са неколико веома младих пијаниста  који су представили клавирска дела Александра Вујића. Свестрани ангажман овог музичара, што је данас такође реткост,  обухвата, поред педагошког рада на Факултету музичке уметности у Београду,  делатности композитора, пијанисте и диригента, а  низом недавно одржаних ауторских концерата обележава се седамдесет година живота и пола века  његове уметничке каријере.
    Програм овог концерта ,  одржаног 16. новембра, у дворани Студентског културног центра,  сачињавао је занимљив избор из Вујићевих остварења посвећених клавиру, инструменту за који је везан не само као аутор већ и као извођач који је активну каријеру пијанисте уступио креативном доприносу клавирској литератури. Иако је овај део његовог опуса мање у фокусу интересовања у односу на хорске композиције овенчане интернационалним успесима,  наградама и извођењима  широм света („Отче наш“, „Глорија“ „Singet dem Herren“, „Koлo“), овом  приликом смо се уверили, свакако и заслугом посвећених  извођача,  у њихову атрактивност, инспиративно богатство и захтевност пијанистичких вештина. У њима су млади пијанисти Галина Николин, Иван Башић, Клевис Ђерђи, Дејан Јанковић и Наталија Младеновић, открили велико поље имагинације и техничких изазова. Већ сама драматургија програма имала је логичан след, представљајући дела и извођаче узлазном линијом.
    Концерт је започела  тринаестогодишња ученица МШ „Мокрањац“ Галина Николин, одсвиравши „Шест комада за клавир“, композицију насталу 1980 године.   Млада  талентована уметница, пред којом су будући успеси,  упустила се са техничком лакоћом  и свежом имагинацијом у тумачење разноликих структура  кратких комада, успевајући да  осмисли контрастне атмосфере, наизменично дочаравајући   елементе душевне растрзаности и суморних расположења ,  раздраганих момената, пејзажног колорита са ефектима звона,  до последњег комада као валцерског медаљона меланхолично гротескне визије.
    Уследили су наступи тројице  пијаниста из класе професора Невене Поповић. Иван Башић, најуспешнији студент клавирског одсека ФМУ, свирао је једно од композиторових најновијих остварења, целину под називом „Три комада за клавир“, у којима је успео да профилише посебне карактеристике сваког комада, урањајући у атмосфере нежних тонских арабески, сатијевску лежерност сажетог израза , тензију ритмичких пулсација у низовима кратких мотива у духу прокофјевског хумора, префињену орнаментику токатних преплета.
    Опсежне варијације у делу „Метаморфозе“ озвучио је Клевис Ђерђи, пијаниста из Скадра који се налази на докторским студијама на ФМУ. Његова интерпретација носила је   пијанистичку снагу у савладавању репетитивних образаца турбулентних мотивских ковитлаца , прецизности стакатног ритмичког фона или перластог ткања брзих пасажа, у енергији токатних праскова, у фуриозној градацији са кластерским врхунцима и њиховом тихом смирењу.
    Верзија за клавир соло „Српског кола“,  композиције познате у више различитих инструменталних аранжмана, сажима срж Вујићеве поетике, његов пијанистички нерв, припадност духу српске традиције, еманацију фолклорног идиома народне игре, у овом случају без директног цитата, модерног језичког израза, блиског Бартоку или Тајчевићу. Млади пијаниста Дејан Јанковић (Бања Лука), такође докторант на ФМУ, у потпуности је одговорио изазову ове минијатуре  виртуозним замахом и врцавом духовитошћу, лебдећи  ваздушастом лакоћом над ритмичким вртлогом  плесне основе комада.
    Вече је завршено наступом Наталије Младеновић, пијанисткиње из Русије која је већ дуже време присутна у нашем концертном животу. Будући да је у више наврата обрађивао мотиве јеврејске  традиције, Александар Вујић је и клавирском жанру подарио дело засновано на обради ове тематике. Тумачећи  опсежну композицију под називом „Јеврејска свита“, Наталија Младеновић је инстинктом и зрелошћу обухватила богат мотивски и ритмички наратив овог дела, инспирисан једноставном основом сетног напева. Сигурна техничка диспозиција уметнице, интуитивност, пијанистичко искуство и темперамент разлистали су токове композиције,  обележене сменама јаке ритмичке пулсације и медитативних оаза, у огромну палету пијанистичког израза и вештине.



Концерт камерне музике Александра С. Вујића
(Коларчева задужбина, 1. новембар 2015)

 

Угледни српски композитор Александар С. Вујић, пуних педесет година делује на различитим подручјима музичке уметности  -  композиторском, пијанистичком, диригентском, организаторском, чланством у жиријима међународних хорских такмичења и активношћу у многим уметничким организацијама интернационалног састава и значаја. Свој високи и пажње вредан стваралачки и животни јубилеј (30. окобра 2015. прославио је 70. рођендан) обележавао је у протеклој години више пута и у разним приликама. Најцеловитије, кроз три ауторска концерта, од којих смо поред првог, посвећеног хорској музици( у изузетном извођењу новосадског вокалног ансамбла „Класика нова“ оствареном у Саборној цркви у Београду), пратили и матине његових камерних остварења, једно, у сваком погледу разгаљујуће музичко радовање.
    За тај свечани, а опет врло срдачан, пријемчив и пријатан догађај одабран је занимљив и   разноврстан програм у којем је слављеник могао потврдити своју репутацију врсног ствараоца  ове специфичне и деликатне врсте музичког репертоара. И сам се раније чешће огледајући као извођач у две улоге,  диригентској и пијанистичкој, Александар Вујић је окупио одличне музичаре млађе и најмлађе генерације, водитељску улогу поверивши доктору музикологије Снежани Николајевић, беспрекорном познаваоцу његовог опуса у целини, али и дугогодишњој блиској колегиници и пријатељици.
    Познато је да камерна музика увек представља велики изазов за интерпретаторе, али ако они учесталије радо заједно наступају,  добро се свирачки познају и складно сарађују, онда њихово предавање у целини оставља добар утисак, обезбеђујући и леп доживљај и пријем публике. А ако кроз пажљиво одабран пресек репертоара и различите комбинације инструмената и гласова, игру са жанровима, води пријатна, истовремено и зналачка и живахна, а притом носива и чујна реч музиколога, онда су лепота тонске слике, музикална и пажљиво припремљена, осећајна, зрела и инсприсана извођења још упечатљивија и пријемчивија.
    На почетку указавши на познату ширину Вујићевих интересоваања и упоређујући је с богатством активности многих великих композитора у историји музике, који су се поред стваралаштва бавили и извођаштвом, Николајевићева је описала и његов ведар карактер, оптимистичност, добронамерност и извесну дозу позитивне, односно „креативне“ опуштености, такве особине откривајући и у делима камерног опуса, представљеним овог свечаног преподнева. Изузев потресног пролога из ораторијума „Голгота јасеновачка“ у  речитом извођењу дикцијски јасног бас - баритона Светозара Вујића и пијанисткиње Добриле Миљковић (о чијем праизвођењу у Бања Луци 2013. је писано и у овом магазину), све остале композиције одисале су ведрим расположењем. Такви су најпре били одломци из Партите за виолину соло у децентном тумачењу Марка Јосифоског, који је адекватним стилским приступом јасно назначио карактере оба приказана става ( Andante rubato и Menuet). Озареност атмосфере и ритмичка прегнантност зрачили су потом из првог става Концерта за гитару и гудаче, у суптилној интерпретацији Маје Ле Ру Обрадовић и гудачког квинтета, замене за камерни оркестар (виолинисти Марко Јсифоски и Милован Јовановић, виолисткиња Тамара Маринковић, виолончелиста Немања Станковић и контрабасиста Светозар Вујић - Борски ) којим је руководио аутор, представивши се тако и у диригентској улози. Живост и жустри акценти изсијавали су и из фино испулсираних, такође наглашено ведрих, ритмички врцавих мотива Ронда за флауту, виолину и клавир (Стана Крстајић, потпуно изненађујућа, сјајна, још девојчица, Дуња Каламир и Добрила Миљковић). Попут лирске оазе деловала је затим Вокализа за виолончело и клавир (Немања Станковић и композитор за клавиром) која нам је својом мелодијском лепотом донела доста „фореовског“ штимунга и стила,  да би, опет као контраст у камерном окружењу, зазвучала и Три комада опус 83 за клавир соло. Овде нам се због одличне технике и субјективног приступа поново допао 20 - годишњи Иван Башић, који је подједнако течно вајао кантилене и у десној и левој, па и у укрштеним рукама (Прелудијум), резолутно креирао скоковите покрете и маршевске ритмове (Марш) , те моторичне, перпетууммобиловске токове и робустни карактер завршне минијатуре (Токата).
    У градациони програмски успон природно се уклопила Месечева песма за сопран, мецосопран, тенор, бас - баритон и клавир (Тања Андријић, Валентина Ташкова, Ненад Савић, Светозар Вујић и Добрила Миљковић) с духовитим мотивом на „о“ и кратке слогове, провученим кроз све гласове и присно повезујућом, скоро опсесивном, минималистички конципираном клавирском партијом.
    На крају, још једном апострофирајући разностраност деловања, али и свеобухватност стваралачког опуса Александра Вујића, модераторка и водитељка програма Снежана Николајевић је истакла још једну ауторску занимљивост слављеника, а то је његова потреба да чује како једно исто дело звучи и изгледа у различитим варијантама и како га доживљавају и обогаћују, дајући му своје инструменталне боје, нови интерпретатори. Разумљиво је што је као пример изабрана једна од 25 верзија сада већ широко популарног, незаобилазног Српског кола, овога пута у преради за 2 клавира. Веома ангажовано, темпераментно потцртавано и у „жестоком“ темпу, са скоро визуелним „поскакивањем“ и узмасима, мелодијским уплетима и заплетима, те карактеристичним „завијуцима“ и меандрима украшено извођење, у којем је мелодија средњег одсека у појединачним, али и обе руке добила другачије обрисе и изражајнност, а рустикални нагласци у оквирним деловима праве „тежачке“ ударе, пружиле су савршене сестре Герег - Ноеми и Анико, које смо сада упознали у сасвим новом, изненађујуће уверљивом у упечатљивом пијанистичком издању.
 


Пијаниста Жан-Пол Гаспарјан на „АртЛинк“ фестивалу

Фестивал „АртЛинк“ који је од 29.  септебра до 11. октобра 2015. одржан други пут, представио је кроз десет концерата низ врхунских музичких талената из неколико европских земаља, међу којима и неке  од ранијих носилаца „артлинковске“ титуле „најперспективнији млади уметник“ ( пијанисткињу Мирјану Рајић и виолончелисту Немању Станковића) и  за нас посебно занимљивог, пијанисту Жан - Пола Гаспарјана. Двадесетогодишњи француски уметник  јерменско - српског порекла, прво је  5. октобра приредио реситал у Градској кући у Новом Саду, а три дана касније свирао и као солиста уз Симфонијски оркестар РТС - а и диригента Бојана Суђића  у Коларчевој задужбини у Београду. С оба наступа уклопио се и у циклус концерата Француска музичка јесен , већ неколико година креиран у организацији Француског института у Србији и Банке Societe Generale.
    На првом огледању пред новосадским аудиторијумом, у домовини своје мајке, тек дипломирани  студент мастер студија на Париском конзерваторијуму у класи Мишела Берофа (тренутно и студент филозофије на Париском универзитету), најављен као једна од највећих музичких нада из Француске,  дигао је публику на ноге, све време пленећи младалачком експлозивношћу наступа и у сваком смислу, посебно техничком, несвакидашњим способностима.  Ипак, иако је од почетка вечери освајао јарком интерпретативном енергијом и устепталим и интензивним приступом  музицирању, како се програм одвијао, остајали смо с утиском да овом веома даровитом и темпераментном уметнику предстоји још рада на адекватнијој стилској диференцираности репертоара. 
    Да се подједнако занима и за прошлост (полифонију) и будућност (поему), млади Гаспарјан је показао опредељењем за дела и Баха  (Прелудијум и фуга у Ес - дуру, 2.свеска) и Бетовена, посебно  класичног мајстора из Бона, који је својим последњим клавирским сонатама показао да је  време за „велику синтезу“, управо у њима преплетом деоница стигавши и до фуге, било у развојним епизодама или целим ставовима. У финалу Сонате у А - дуру, опус 101, фуга је укључена у својству њеног развојног дела. Ако је пијаниста прву тему ове сонате континуирано развијао и ширио као бескрајни ланац све нових и нових лирских емоција (попут бесконачпне мелодије, по Вагнеровом схватању), да би главном ставу композиције тако подцртао карактер Lieda (праве „песме у сонатном облику“) онда јој је дубоким тумачењем четвртог става (Allegro), чију фугу гради управо гвозденим прстима и оргуљском звучношћу, дао чврстину форме класичног сонатног циклуса. Уследило је и надахнуто и упечатљиво извођење исповедно узбуркане, ритмички снажно наглашене, у правом „шумановском“ расположењу донете,  Друге сонате у ге - молу Роберта Шумана, с одлично оствареним, екстремно брзим темпом почетног става,топлом мелодиком обојеним другим (карактера романсе), чврсто енергичним, жустрим и сигурним, попут карневалсог комада високог ранга доживљеним скерцом, на крају и с непогрешивим у перпетууммбиловском току, сјајно и страствено креираним рондом.
    Своје поштоваање према француској музици , префињеном  а сочном, блиставо кликтавом, у распрскавајућим нијансама боја разливеном, импресионистичком звуку, Жан - Пол Гаспарјан  је приказао у Сликама (из прве свеске) Клода Дебисија, с почетним „Одблесцима у води“, нежних, готово пливајућих акорада, са средњим, дугим и сетним мелодијским дахом испеваним комадом „У част Рамоа“, те с ватрометом токатних ритмова и добро оствареним веселим, чак ироничним расположењем, моторично испулсираним, финалним  ставом „Покретљивост“.
    На крају, Бартокова Соната ББ 88, још један пример уметникових  афинитета и жарког темперамента, али и ванредних мануелних способности, где инструмент  не само „пева“ него је и сигурна, одлучна, моћна и из регистра у регистар „скачућа“, подједнако ефикасна, и у обе руке равноправна удараљка огромне експресије, набоја  и изражајности. А као одговор на овације бројних посетилаца, још један Бетовенов сонатни став, вулканске, управо симфонијске сонорности.



„Млади и успешни“ - Жан Пол Гаспаријан

Под називом „Млади и успешни“ Симфонијски оркестар РТС и диригент Бојан Суђић представили су двадесетогодишњег Жан Пол Гаспаријана, магистра клавира, чија су оба родитеља пијанисти (мајка му је Београђанка), а он је публици у Коларчевој задужбини представио своје полетно и младалачко виђење најпопуларнијег другог (од укупно четири) Клавирског концерта у це-молу опус 18 Сергеја Рахмањинова. Готово је невероватно са колико је поетског а истовремено и трансценденталног виртуозитета млади пијаниста уронио у тонску ауру композитора. Од почетних тамних оргелпунктских акорада соло клавира он је „звонио“ оним потпуно специфичним баладним болом, преко лирске страсно-патетичне друге теме и звучно ефектног развојног дела почетног става, без уобичајене каденце а у константној напетости упловио је у елегично-пасторални лагани став у коме је раскошно обликована каденца са укусно дозираним рубатима и великим виртуозним замахом у финалу. Као што је у самој партитури све технички и формално решено са академском акрибијом, тако је и у њеном представљању париски уметник дао широки спектар сопственог умећа, од бриљантног, преко сањарског, до величанственог завршног става. За сваку похвалу је и не само добра комуникација пијанисте с оркестром него и изражајни и дорађени детаљи у оркестру (виола и кларинет у припреми друге теме у експозицији, а хорна у репризи, флаута и кларинет на почетку другог става, обоа и виола у другој теми трећег става). Велика заслуга за то припада одличном диригенту Бојану Суђићу, који не само да учестало наступа са својим оркестром, него и стрпљиво ради на финесама, те он из месеца у месец звучи све компактније, боље и упечатљивије.
    Ове особине преданог и посвећеног рада са оркестром још више су дошле до изражаја у првом делу концерта  када је изведена Друга симфонија у Де-дуру опус 43 Јана Сибелијуса. Највећи фински композитор записао је 1934. о сопственом стварању:
    „Моје симфоније су музика, која као музички израз није замишљена и обрађена на основу литерарне подлоге. Ја нисам литерарни музичар. За мене музика почиње тамо, где престају речи. Једна симфонија треба да буде само музика. Зачетно семе и завршни плод мојих симфонија лежи у чисто музичком“.
    Но као што сам после филма „Сибирски берберин“ Никите Михалкова пожелела да одем и видим овај део света визуелно дочаран раскошним јесењим бојама, тако се после Сибелијусове Друге симфоније у мени пробудила жеља да посетим Финску, описану његовим топлим и сјајним изванредно живим музичким бојама, у дугим, широким легатима гудача, у нежним пицикатима виолончела, у снажним акцентима, у моћним градацијама.
    Милена Пешић је другачије доживела Другу симфонију 1985. године: „... У њој се може пратити известан програм: први став је тонско сликање пасторалног карактера мирног сеоског живота, други изражава патриотска осећања, трећи буђење националне свести, док четврти представља наду у дефинитивно ослобођење“.
Финци као и она повезују ово популарно дело с борбом земље за независност, те је често и називају „симфонијом независности“, пошто је написана у време руских санкција према језику и култури, а херојски карактер оквирних ставова пробудио је њихову патриотску свест у току руске репресије.



Концерт виолончелисте Петра Пејчића
(Галерија САНУ, 21. децембар 2015)



Иако тек 13 - годишњак, виолончелиста Петар Пејчић, ученик првог разреда београдске Средње музичке школе „Даворин Јенко“, већ је стасали музичар. Још један од изузетних талената који своје посебне извођачке способности бруси у класи Јудит Нидерхолцер Јосифоске, наше одавно широко познате професорке овог инструмента топлог „људског“ говора ( којом се подједнако дичe и новосадска школа „Исидор Бајић“ и сви њени успешни ђаци, данас  угледни уметници  - од раније Ирена Загорац, а сада и њена ћерка Ирена Јосифоска, од недавно студенткиња у Детмолду класи светски познате Ксеније Јанковић), за своје године веома озбиљни Петар, наступио је 21.децембра 2015. у Галерији Српске академије наука и уметности. Већ од уједначено моторизованих, интонативно чисто и тонски „здраво“ испулсираних делова (Прелид, Сарабанда и Жига) Свите за виолончело соло број 1 у Ге - дуру Јохана Себастијана Баха, видело се да се ради о правилно примењеној и негованој, сериозној инструменталној школи и посвећеном педагошком поступку, јер виолончелиста је показао завидан квалитет тона и одличну припремљеност извођења и у брзим, стилски добро „погођеним“ оквирним ставовима, и у широко испеваној, украсима обогаћеној мелодији централне Сарабанде. Импонују назнаке његовог будућег техничког мајсторства и већ лепо изражена субјективна осећајност и страственост предавања, а нарочито разумевање младог уметника за стилизацију барокних игара, полифоност њихове грађе и фину елеганцију 18. века. Уследила је Соната за вилончело и клавир у А - дуру, опус 69 Лудвига ван Бетовена која ужива највеће симпатије међу пет композиторових чело - соната. Њеној интерпретацији је зрелошћу тумачења, савршено подстицајно и у сваком тону усклађено и избалансирано, изузетно допринео један од најбољих пијаниста и клавирских сарадника домаће концертне сцене, Уки Оваскаинен, „наш странац“ и већ низ година, од како се доселио из Финске, натурализовани Београђанин. Искусни уметник беспрекорно је „помагао“ у подвлачењу сетног и нежног карактера главне теме, те богатој мотивској и динамичкој обради понешто уздржаног , али и ритмички прегнантног, бетовенски „сфорцатираног“ првог става. Енергичност и чврстина челистичких потеза у равноправном дијалогу с клавиром, „сустизање“ инструмената током петоделног Скерца, осмишљене градације и лирски прелази, красили су даљи ток извођења „заустављеног“ у готово епизодном, лаганом Adagiu cantabile.  Управо у овој поетској, топло испеваној и као озареној „оази“, постигнута је потпуна компатибилнист два „гласа“, и емоционални врхунац концерта, да би прозрачни, у високој лаги виолончела позиционирани и врло виртуозни финални став Сонате најавио потоње, све бриљантније музицирање. Остварено најпре у „ситној“ прстној техници „Игре патуљака“ Давида Попера, затим, попут  драматски обојеног „застоја“ у чувеној Бруховој „Кол Нидреи“, донетој „густом“ сонорношћу и мужевном гудачком мелодиозношћу (експресивно подржаном готово „харфистичким“ клавирским арпеђирањем, и  заносом вођеним прелазима у пијанистичкој деоници), Петар Пејчић је своје значајно представљање у Галерији САНУ, заокружио темпераментним „Удварањем“ Гаспара Касада. Овде смо у одлучности потеза и узмаха, јарком ритмичком нерву, уверљивости дочаравања и богатом тонском колориту, снажно „осетили“ (задивљујуће за његов узраст), и атмосферу и мирисе Шпаније, изражене, у такође необичном за његове године, широком распону сензибилности и страствености.



Слепи миш на сцени „Раша Плаовић“
(Народно позориште, 28. децембар 2015)



Сваке године уочи дочека нове године у Бечу, Будимпешти, Минхену и  другим метрополама се такорећи уврежило извођење познате оперете „Слепи миш“ бечког композитора Јохана Штрауса млађег (по либрету Мејака и Халевија.)
    Дело – иако се  по жанру сврстава у оперете, по озбиљности обраде музичког материјала и по третману текста, виртуозном вођењу гласова стаје уз бок неких успелих комичних оперских остварења. Зато и није чудо, што је „Слепи миш“ постигао такву популарност у целом свету.
    У понедељак, 28.12. 2015. на сцени „Раша Плаовић“ Народног позоришта у Београду присуствовали смо једном помало скраћеном извођењу поменутог дела уз пратњу клавира уместо оркестра, а у оквиру Оперског студија Факултетa музичке уметности Београда. Браво за ФМУ за такав допринос празничном расположењу уочи нове године! Хвала и Народном позоришту у Београду што је препознало важност такве продукције!
    Треба свакако да истакнемо веома значајну улогу диригента Драгане Радаковић, која је са великим ентузијазмом и одличним осећајем за стил бечке оперете водила целу урнебесну представу.
    Захваљујући духовитој режији Владана Ђурковића публика је све време нетремице пратила заврзламе већ помало декадентног бечког грађанског живота крајем 19-ог века, додуше у савременим костимима. То, међутим, уопште није реметило атмосферу и карактер представе.
    Мора се подвући да је „оркестар“, чији је звук на клавиру изванредно музикално дочарала Ивана Стоковић, одлично подржао у сваком моменту музичко догађање на сцени.
    А сада о главним актерима: певачки и глумачки нимало лаке улоге уметници су  донели са лакоћом и осећајем за типичну декаденцију слатког живота бечког високог друштва у доба заласка Аустроугарске  монархије.
    Главног јунака Габријела Ајзенштајна је суверено певао Младен Продан, (тенор), згодну Розалинду, његову супругу бриљантна Евгенија Јеремић (сопран), њеног обожаватеље Алфреда је тумачио перспективан Душан Свилар (тенор), врцаву кућну помоћницу Аделу је играла  виртуозна  Весна Марковић (сопран), њену сестру, балерину је дочарала Милица Николић (сопран), Доктор Фалкеа, који је све „закувао“ зналачки је певао изузетно покретан, духовит и обдарен Марко Пантелић (баритон), згодног, блазираног руског аристократу, домаћина ексклузивне забаве је  сигурно и аутентично тумачила Наташа Рашић (мецосопран), Франка, управника затвора је одлично играо гост из Ниша, Никола Микић (баритон), Доктора Блинта је успешно донео Андрија Николетић, а смешан лик пијаног затворског чувара Фроша је глумац Бранко Марковић духовито представио,уз успеле алузије на садашње политичке прилике.
Весела екипа је била веома уиграна, препуна позитивне енергије и каламбурних обрта, виртуозних певачких партија и успелих глумачких остварења, тако да је сат и по ове оперете такорећи пролетео у једном даху  уз очигледно задовољство публике.
    Висок ниво овог остварења намеће да се представа одигра и у другим срединама широм Србије - на радост како публике, тако и крајње ангажованих, мотивисаних , сјајних младих извођача.