Награда "МУЗИКА КЛАСИКА"
за 2013. годину




Награда "МУЗИКА КЛАСИКА"
за 2012. годину




Награда "МУЗИКА КЛАСИКА"
за 2011. годину

ФЕСТИВАЛИ 

49. Мокрањчеви дани у Неготину

Натпевавање хорова
У дворишту Мокрањчеве родне куће у Неготину свечано су 12. септембра отворени 49. „Мокрањчеви дани“. Овогодишњи беседник, диригенткиња Даринка Матић Маровић, рекла је том приликом:
„... Захваљујући инстинкту да препозна, и мајсторству да говори народном поезијом, али још више чистом музиком, божанским мелодијама, загонетним ритмовима, беспрекорним хорским слогом, најсуптилнијим бојама и савршеном унутрашњом равнотежом и динамиком, Мокрањац је створио дјела која су једнако разумјели широм свијета...“
Потом је уследило Натпевавање хорова, најатрактивнији део Фестивала на коме су представљена четири хора:
- Хор „Кочо Рацин“ из Скопља, који је својевремено освојио и Златну плакету „Мокрањчрвих дана“, са диригенткињом Маријом Андоновом прилично једнолично, без динамичког вајања, интонативно нестабилно и са претеривањем у рубатима – нашао се у зачељу, са 70 поена.
- Хор „Храма Свете Тројице“ из града домаћина на чијем челу је већ готово две деценије Украјинка Светлана Кравченко (што је права срећа за Неготин) водила је свој хор инсистирајући да се проникне у карактер дела, са јасном диференцијом световне и духовне музике. Има лепе, одмерене диригентске покрете, који речито упућују на усрдне, религиозне, динамички осенчене садржаје. Са само седам мушких гласова она није могла да постигне хорску компатибилност, али је у мени остварила утисак најречитијег диригента у оквиру „Натпевавања хорова“, мада је њен хор био трећи, са 82 поена.
- Друго место (са 86 поена) освојио је Хор „Игнациј Хладник“ из Тржича, са јединим диригентом Томажом Мегличем (који је по струци грађевински инжењер, али се музиком бави три и по деценије и као хорски певач и као диригент и као оргуљаш и корепетитор). Веома је похвално што (захваљујући њему) овај хор уопште опстаје у овако малом месту, али је он недовољно јасан у полифоним преплетима. Поред тога, двоструко је више женских од мушких гласова (16:8), а и избор програма углавном је концентрисан на дела словеначких аутора са изузетком Десете Мокрањчеве руковети, која је била обавезна композиција, али веома захтевна и у чију богату и музичку и текстуалну потку није успео да проникне ниједан такмичарски хор.
- Победничку  ленту понео је Хор „Iuventus cantat“ из Сомбора, који је наследник Сомборског певачког друштва из 1870. и који је годинама легендарно водио Силвертер Хајнел. У протекле две године на његовом челу је студенткиња Дијана Мијић, која је успоставила добар баланс мушких и женских гласова (14:10, имају чак и basso profondo). Они певају чисто и без форсирања гласова. Са 90 поена мушки хор је после проглашавања победника отпевао Мокрањчеву хорску хумореску „Жено моја“.

Јединствена Дара
Академски хор Обилић обележава ове године 130 година постојања на Универзитету у Београду, а преко три деценије на његовом челу је легендарна Даринка Матић Маровић чије су „дјевојке“ и у „Collegiumu musicumu“ и у овом хору увек (као и она сама) савршено дотеране и нашминкане; Дара не полаже само на чистоту певања, него и комплетног утиска, на имиџ, на „умјетнички дојам“, који чине детаљи. Чудесна Дара учинила је да аматерски хор делује готово као професионални, а сочни, пуни, млади гласови дали су овом ансамблу посебан елан. Интерпретирали су у Цркви Свете Тројице делове „Опела“ и „Литургије“. „Њест свјат“, најлепши став „Опела“ са много експресије, са великим, моћним градацијама али и са речитошћу пијана. Солиста Дарко Манић дао је у последњем ставу „Вјечнаја памјат“ један крајње помирљив тон, када се бришу све границе између земље и неба, људског и божанског.
У „Литургији Светог Јована Златоустог“  јектенија и возгласе произносили су Радивоје Симић, Иво Брковић и Дарко Манић, а деоница изразито лирског тенора са проповедаонице деловала је као да се до небеса уздиже. У „Херувимској песами“, тој „најлепшој духовној композицији на свету“ – како ју је назвао Др Драгуртин Гостушки –осетили смо неизмерну моћ пијана и непоновљиву диригентску сугестивност Даринке Матић Маровић.

„Ивкова слава“
Нишки камерни оркестар и Камерни хор „Constantinus“ (у коме је као и у већини хорова које смо чули у „Натпевавању“ – двоструко више женских него мушких гласова) представили су песме за позоришни комад „Ивкова слава“ Стевана Сремца. Оба Стевана (и Мокрањац и Сремац) били су готово вршњаци у Првој београдској гимназији, а 17 година касније постали су сарадници на комаду с певањем „Ивкова слава“, једином делу те врсте у Мокрањчевом опусу. На премијери 21. априла чуо се Хор Првог београдског певачког друштва којим је дириговао аутор музике Стеван Мокрањац. После тога, ова музика представљена је још само пет пута, последњи пут управо са нишким извођачима на Интернационалним хорским свечаностима 2010. године са диригенткињом Иваном Мировић. Отуда ме и чуди што су ове једноставне, углавном строфичне песме са рефреном у хорским репликама и оркестарском потком донете прилично несигурно и тромо, без оних дивних нијанси између појединих песама које су, као и у руковетима понеле и баладно-елегични али и хоморно-врцави тон.

Прво београдско певачко друштво
Понос нашег главног града, Прво београдско певачко друштво са којим је нераскидиво везано и име нашег највећег композитора Стевана Мокрањца, који је на његовом челу био преко три деценије, дошао је у цркву Свете Тројице са својом диригенткињом Светланом Вилић и са програмом насловљеним – „Сто година живота у вечности“ – са тежиштем на Мокрањчевим делима, али и композицијама неколико других српских и руских аутора. Како је рекао председник Хора, протојереј Петар Лукић управо на овом месту пре неколико година – сви хорови који долазе на „Мокрањчеве дане“ ту гостују, једино Прво београдско певачко друштво долази у Неготин као у свој град, јер је његов највећи житељ био и највећи диригент управо овог Хора“. Уз возгласе протођакона Радомира Перчевића и Ђорђа Томића они су крајње суптилно вајали јектенија и корале, исоне и полифоне преплете у потпуно одуховљеном проседеу, чинило се далеко од свега овоземаљског и људског.

Српски Хор „Глинка“
Нашем једином професионалном хору, Хору Радио-телевизије Србије, са диригентом речите сугестивности Бојаном Суђићем, припала је част да затвори Фестивал. У две вечери за редом они су интерпретирали духовна и световна дела Стевана Мокрањца, најпре „Страсну седмицу“, која укључује и три статије, које су најлепше и најзахтевније странице наше православне музике уз „Акатист Богородици“, са анђеоском чистотом и миром у деоницама женских гласова. У дивној сливености, компатибилности и комплементарности гласова они су певали споро и изосећано, молећиво а моћно, успостављајући вокална таласања најфинијег кова. У финалу Фестивала чули смо Другу, Трећу, Пету, Осму, Девету, Десету, Једанаесту и Петнаесту руковет, а „на бис“ и „Козара“ и Шесту (најпатриотскију и најродољубивију Мокрањчеву руковет, у којој је тенор Славко Николић подвукао изразите херојске акценте, јер је немогуће другачије и доживети највећег јунака неготинске Крајине  који кроз песму узвикује:
„Главу дајем, Крајину не дајем!“

Пратеће ликовне манифестације
Редовно се на „Мокрањчевим данима“ могу видети и изванредне ликовне изложбе које са префињеним укусом бира директор Фестивала, магистар ликовне уметности Милан Радосављевић. Ове године, у Галерији Дома културе видели смо „Обојене звуке“ – део легата Миленка Шербана, који су пратили његов рад од 1929. у наредних пола века, преко уља, пастела и цртежа не само његових, него и његових  савременика и пријатеља, који су га портретисали, или са њим размењњивали платна. Тако смо уживали и у делима Петра Лубарде, Стојана Аралице, Марка Челебоновића, Пеђе Милосављевића, Крсте Хегедушића...
У оквиру Ликовне колоније „Ехо музике“ учествовало је седам уметника из Србије и из Румуније, који су недељу дана радили у Рогљеву и трећи пут је организована и музиколошка радионица са модератором музиколошкињом Љубицом Поповић.

Пратећи музички садржаји
Први пут је одржана и „Радионица појања и певања“, у оквиру  које су угледни музиколози, диригенти, композитори и свештеници – Мр Предраг Ђоковић, Др Иван Муди и Др Богдан Ђоковић обучавали младе певаче у српском црквеном традиционалном појању по записима Мокрањца, али и православном певању савремених аутора, успостављајући однос између светог и естетског. После четири дана интензивног и концентрисаног рада учесници Радионице су одржали концерт.
Такође први пут у Неготин је дошао и Квиз Музичке омладине који се 23. пут одржава у Србији почев од 1970 – када је обележио двестогодишњи Бетовонов рођендан. Овогодишњи квиз био је посвећен стогодишњици Мокрањчеве смрти. До сада је кроз ово такмичење прошло око пет хиљада учесника, што у многоме подстиче и учење и такмичарски дух који су неопходни у послу за који су се ученици определили. Ове године у финалу су се нашле екипе из Лесковца, Сремске Митровице, Београда и Неготина, показујући изванредно знање и при теоретским и при звучним питањима, а победничку ленту понели су Лесковчани.
Једини клавирски реситал имао је на овогодишњим „Мокрањчевим данима“ пијаниста изузетног сензибилитета Александар Сердар који је интерпретирао дела Фредерика Шопена, Милана Михајловића  и – најлепше варијације у српској музици – „Што се боре мисли моје“ Корнелија Станковића.
Концерт су имали и ученици и професори Музичке школе „Мокрањац“ из Београда, који су, с обзиром да су специјализовани за изучавање народне традиције приказали одличне резултате преко Женске певачке групе и солисте на кавалу, а Гудачки квартет „Мокрањац“ – ансамбл врсних професионалаца – професора школе интерпретирао је Деспићеву „Почасницу Ставану Мокрањцу“, Мокрањчеву „Фугу“ и Глинкин Други гудачки квартет у Еф-дуру.
Приказана је и позоришна прердстава Звездара театра из Београда „Рођендан господина Нушића“ по тексту Душана Ковачевића, у режији Небојше Брадића.
Традиционално је приређен уметнички програм и у селу Мокрање одакле је породица највећег српског композитора потекла, где се поред Хора Храма Свете Тројице из Неготинса под управом Светлане Кравченко и КУД „Мокрањац“ из Мокрања, чула и изванредна мушка Вокална група „Konstantinus“ из Ниша.
Одржана је Научна трибина са предавачем Др Иваном Мудијем из Лондона, а представили су се и млади српски музиколози. Ауторке Ивана Петковић, Олга Оташевић и Биљана Милановић представиле су књиге „Стеван Стојановић Мокрањац у написима 'других'“ и „Стеван Стојановић Мокрањац 'Иностране концертне турнеје са Београдским певачким друштвом'“, а неготински песник Власта Младеновић промовисао је књигу „Песморечија у дослуху са Мокрањцем“, који је после својих стихова – „Књигу издајем – Крајину не дајем“ рекао:
„Ја верујем у вечност поезије и вечност Мокрањца!“
Богати и разноврсни уметнички садржаји, са тежиштем, разуме се,  на Мокрањцу – могли су да задовоље укусе и најпробирљивијих посетилаца.



10. фестивал ТИСИН ЦВЕТ

Фестивал камерне музике „Тисин цвет“ у Новом Кнежевцу који је у организацији Народне библиотеке „Бранислав Нушић“, а под будним селекторским оком композитора Александра Вујића, уметичког директора манифестације одржан овог септембра 10. пут, донео је сусрет и с младим и најмлађим домаћим уметницима који већ с великим успехом наступају и на међународним подијумима. Најпре с виолончелисткињом Иреном Јосифоском, студенткињом Академије уметности у Новом Саду, једном од наших најдаровитијих музичких нада, с више но обимном биографијом, респектабилном и у поређењу с највећим звездама. Победе на многим значајним такмичењима, бројни наступи, те награда асоцијације ArtLink за најперспективијег младог музичког уметника у 2013. години, признања су за спој племенитог и интонативно врло чистог звука, савладане техничке виртуозности, али и задивљујуће и непогрешиве музикалности и сигурности извођача који је од најранијих дана навикнут на концертну сцену. Већ од првог тона, потеза, покрета и узмаха гудалом, Јосифоска је освајала подједнако и прегнантним ритмичким нервом, фином акцентуацијом и извајаном кантиленом, али и стилски издиференцираним тумачењем класицистичког (Бетовенових Седам варијација), романтичарског (страствено узбуркан, али и болан Шуман, дотеран, елегантан, и с укусом испеван Форе, те бриљантним виртуозитетом представљен Сарасате) и импресионистички мозаичног репертоара (Дебисијева Соната). У свему ју је беспрекорно и у свим детаљима усаглашено, с миром, мером и децентним приступом следила, динамички и интензитетом изванредно прилагођена, искусна пијанисткиња Елеонора Мали, поуздани сарадник Ирене Јосифоске у већини њених најзначајнијих постигнућа. Нови дах међу ове омиљене и претежно изразито мелодиозне композиције, унело је премијерно извођење тонски богате, јасно троделне, озбиљне, али не и стереотипне и једноставне, „Јеврејске свите“ Александра Вујића, која и поред неоспорног модернијег израза плени комуникативношћу и свежином. У видном ентузијазму, неодољивој енергији и жељи да прва перфекто представи ово, сефардским литургијским напевима (у другом ставу) и композиторовим хорским остварењем сличног исходишта (у финалном одсеку) надахнуто дело, виолончелисткињи је изванредно „помогао“, такође изузетни, осамнаестогодишњи вршњак, пијаниста обећавајуће будућности Иван Башић, као и она, студент друге године. А обоје  су то сјајно учинили већ од почетне Фантазије, с пуно снажне експресије и вишезначног разумевања, како у индивидуалним болним кантиленама и мелизмима, тако и у одсечним пицикатима, бурним тремолирањима и моћној акордици, све време остајући у функцији максималне изражајности. Прекрасно је испеван и потоњи лагани став (с виртуозном гудачком каденцом) да би попут радосне празничне слике (са скоро дечјом ведрином обасјаном темом), технички и интерпретативно захтевно у оба инструмента, управо музикантски расположено, протумачен и завршни став. Сваки аутор пожелео би овакво праизвођење, а публика у дворани новокнежевачке библиотеке је то својим овацијама и одушевљењем потврдила на најлепши начин.


„Дани музике“ у Херцег Новом 2014.

Један од најлепших и по разноликости и количини културних дешавања, вероватно најбогатији бококоторски град, Херцег Нови, због чега је 2011. године добио титулу „Град културног туризма“, био је и овог лета домаћин, по много чему особеног, звучног празника. Јединствена манифестација „Дани музике“, одржана по традицији од 10. до 20. јула, дала је поново значајан допринос националној култури, који су угледни учесници, по селекцији пијанисте Бориса Краљевића, уметничког директора Фестивала, остварили у Дворани „Парк“. Највећа концертна сцена у Боки, била је и ове године угодно и посећено место, будући да се већ од раније показала као прави амбијент за извођење класичне музике. Понуђени програмски избор 31. по реду херцегновских свечаности уметничке музике, обухватио је извођаче из неколико европских и азијских земаља, као и Јужне Америке, који су, по већ устаљеној, камерној концепцији, сада окупљени у саставима од дуа до квинтета, укључујући и један клавирски реситал и једно дуално вече (двоструки солистички концерт кинеске хармоникашице и црногорског гитаристе) приредили шест концерата. Опредељујући се још једном за камерно музицирање, као најсавршенији облик скупног свирања, уметничко вођство фестивала је и ове године у средиште збивања поставило један резиденцијални ансамбл (сада представљен у различитим инструменталним формацијама), међународни састав, „Ars longa“. Срж овог колектива који је на протеклом фестивалу гостовао у групацијама од трија до квинтета, чине гудачи из Србије који се едукују у Немачкој (виолинисти Никола Панчић и Иван Кнежевић и виолончелисти Младен Милорадовић и Филип Томић). У својој мисији окупљања најбољих и најмлађих међународних снага, у Херцег Новом су наступали са својим колегом из Чилеа, Албертом Кастиљом, изванредним виолистом већ интернационалне репутације. Па иако је прави олујни потоп на свечаном отварању манифестације претио да ће десетковати публику, уводном концерту на којем су се ови уметници огледали у облику гудачког трија и гудачког квартета, одазвао се леп број посетилаца. После демонстрације суптилног сценског рафинмана и здраве свирачке енергије, младалачког ентузијазма и музикалности код интерпретације најзначајнијег Бетовеновог „Трија опус 9, број 3 у це- молу“ (Панчић, Кастиљо и Томић) који су здружени гудачи „видели“ мање страственим и напетим но што лично осећамо, с више експресивности и снажнијег емотивног набоја потом је донет чувени Шубертов „Квартет у де-молу“ („Смрт и девојка“). С Кнежевићем за пултом  друге виолине и упечатљивим Милорадовићем као виолончелистом, извођење је врхунац достигло у варијационом лаганом ставу који је пленио узбудљивим звучним градацијама и великом сагласношћу свих музичара. И друге вечери, на којој им се (после надахнутог и врло племенитог, али и интимног тумачења Шостаковичевог „Гудачког квартета у це-молу, опус 110“) у „Квинтету за кларинет и гудаче“ Јоханеса Брамса придружио Чех Ирвин Вениш (сада је виолончелиста био Томић), исти уметници поново су пружили доживљај стварања музике у моменту њеног предавања, која се и овог пута разоткривала у свим својим колористичким валерима и расположењима, остајући ипак с акцентом на меланхолији, благој носталгичности и једној посебној духовности. Томе је допринело проосећано, у сваком детаљу виртуозно и течно, и нарочито, интонативно беспрекорно, свирање кларинетисте, обасјано топлином и мекоћом веома лепог тона. Сличан успех, двојица чланова ансамбла „Ars longa“ (Иван Кнежевић и Алберто Кастиљо), сада у сарадњи с пољским виолинистом Јузефом Колинеком и београдским виолончелистом Немањом Станковићем, те Маријаном Собулом (као солистом у Шопеновом „Првом клавирском концерту у е-молу“), остварили су и треће фестивалске вечери. Тумачење бриљантне, у најбољем пијанистичком смислу третиране клавирске партије које нам је пружио познати пољски уметник млађе генерације, зрачило је максимумом извучених боја, звонкошћу и тонском заобљеношћу. С лакоћом и природношћу, без икаквог напора, те с великим афинитетом за дело свог сународника, Собула је свирао динамично и сигурно, спонтано али и смишљено разигравајући распеване кантилене, изналазећи и пуно паралелних „гласова“ и истичући главне, раскошно украшене мелодијске линије. До краја извођења постижући лепу и ангажовану сарадњу с гудачким квартетом (Колинек, Кнежевић, Кастиљо и Станковић), који је скоро све време успевао да дочара појединачне солистичке деонице и звучност оригинална оркестарске партије, Маријан Собула је без болног сентимента представио „свог“ Шопена, подједнако младог и мужевног, свежег и перластог, Шопена за сва времена. Претходно смо чули и „Први гудачки квартет“ („Кројцерова соната“) Леоша Јаначека, који је, судећи по сјајном пријему посетилаца, изазвао снажна осећања. Таквом рецепцијом, херцегновска публика показала је да с великим занимањем прихвата баш дела 20. века (раније и квартете Шимановског и Пендерецког), као и да ауторски тим Фестивала готово никад не подилази аудиторијуму избором „лакше“ музичке литературе, управо опредељен за композиције из свих стилских епоха.
Четврти програм, реситал одличне београдске пијанисткиње Маје Рајковић, потврдио је респектабилан углед ове уметнице, приказавши је као интерпретаторку снажне експресије и сензибилитета, те присне комуникативности са слушаоцима. Судећи по чак три додатка након официјелног дела концерта, њено солистичко представљање остаће и догађај који ће се по много чему памтити: како по спретности и снази с којом је савладала „жилави“ отпор дирки неодговарајућег инструмента, тако и по ангажованости, жустрини и изражајности предавања (Фрескобалдијева „Девета токата“, Шуманова „Друга соната“, Рахмањиновљеви „Музички моменти опус16“) и посебно по сугестивности којом је водила драматуршки ток интерпретације, моћно је заокружујући Скрјабиновим „Ноктурном за леву руку“. Њено, упркос неоптималном инструменту, тонски раскошно и динамички широко музицирање, поново је актуелизовало питање набавке новог концертног клавира, јер је постојећи „Петроф“, у садашњем стању, потпуно неодговарајући, поготово за потребе једног реномираног културног догађаја.
 Пети концерт 31. „Дана музике“, својеврсни подијум младих музичара, одвијао се као двоструки, у целини контрастни, реситал двоје извођача –  Радоша Малиџана, гитаристе наглашене осећајности и Кинескиње, Ханзхи Ванг, хармоникашице изразите, управо фуриозне виртуозности и опредељености за промовисање најсавременијег репертоара писаног за тај инструмент. За фестивалско огледање, црногорски уметник одабрао је музику контемплације, нијансирајући с финоћом и елеганцијом сваки украс и динамичку промену у певно извајаним кантиленама (Бариос, Де Лусија, Регонди), свој уметнички кредо потврдивши и насловом завршне композиције Швеђанина Јоханеса Мелера (1981), „Звезда  на небу, космос у мени“! На питање двојства и сасвим другачијег приступа, с инсистирањем на потпуно феноменалној техници и приказу најразличитијих звучних и изражајних могућности хармонике дугметаре, одговорила је, с великим узмасима и заносом, у другом делу вечери, млада Ханзхи. Интерпретаторка савршеног ритмичког нерва просто зрачи музиком, али демонстрира и једну другу врсту предавања које понекад посеже за ефектима ради ефекта – манир чест у савременим делима за инструмент којим савршено влада (композиције Губајдулине, Стафана Мосенмарка, Јаспера Коха).
Да херцегновска, као и публика свих светских сцена посебно воли вокалне уметнике, али и да веома цени и с интересовањем слуша „свог“ пијанисту Бориса Краљевића, који се као уметнички директор овог међународног Фестивала бар једном годишње враћа на подијум  родног града, видели смо по пуној великој Дворани „Парк“ на завршном концерту и одушевљеном поздрављању свих учесника овог јединственог догађаја. То се у првом реду односило на корејског тенора Канга Мо Лима, зналачки вођеног и искусно динамички дозираног гласа и сигурних „пуцачких“ висина, али и на његову сународницу, сопранисткињу Сунг Хи Парк, пријатног лирског тембра и блиставих колоратурних могућности, и надасве, на њиховог некадашнњег суграђанина, који се још једном исказао као саживљени клавирски партнер азијским колегама. Краљевићеву подстицајну сарадњу доживели смо као изузетно сконцентрисану, и певачима, у сваком динамичком и изражајном трептају, прилагођену и равноправну. Пијаниста је такође, у готово нестварном инструменталном интермецу био и солиста, и у складу с целим репертоаром, управо магично интерпретирао, религиозном мистичношћу осенчен, прелудијум „Потонула катедрала“ Клода Дебисија, примерен и миљеу града у коме се „Дани музике“ одржавају.
Сумирајући и анализирајући програмско уметничке, интерпретативне, организационо продукцијске, техничке и остале аспекте овогодишњег Фестивала, као и његову рецепцију од стране публике и одјеке у медијима, нарочито штампаним, можемо бити задовољни постигнутим нивоом усклађеним с високим професионалним захтевима, упркос  уобичајеним тешкоћама различите врсте. Заслуге за његов опстанак и развој у угледну међународну манифестацију и ситуирање у јединствену културну понуду града и ширег окружења, не припадају само организационом и ауторском тиму, него и продуценту ЈУК Херцег Фесту, али и дугогодишњим покровитељима - Скупштини општине Херцег Нови и Туристичкој организацији града, као и спонзору, хотелу „Hunguest Sun Resort“. Верујемо да су и 31. „Дани музике“ оправдали и испунили очекивања и да већ сада треба радити на обликовању садржаја и реализацији следећег фестивалског издања.


ОПЕРОСА  - “РОМЕО И ЈУЛИЈА“

Премијера опере ,,Ромео и Јулија” Шарла Гуноа одржана је у суботу, 13. септембра, у Позоришту Порто Монтенегра (Тиват, Црна Гора), у продукцији „Опероса“ фестивала. С обзиром на циљеве са којима је основана, Опероса представља јединствени интернационални фестивал на нашим просторима, јер афирмише младе уметнике, којима је пружена прилика да раде са врхунским продуцентима и приказују оперу као модерну форму уметности.

Опероса је први фестивал покренула у јуну 2007. године са сасвим новом продукцијом Моцартовог „Дон Ђованија“ Евксиноградском Замку у Варни у Бугарској. До сада се проширила на Црну Гору и Србију са бројним оперским извођењима, концертима класичне музике, рецитовањима и Оперосиним званичним интернационалним такмичењем привлачећи све већу локалну и интернационалну публику и медије.

Опера „Ромео и Јулија“ изведена је у оркестарској редукцији, у којој се Црногорси симфонијски орекстар приказао у најбољем светлу. Предводио га је маестро Ералд Салмијери. У представи су се представили сјајни млади извођачи, од којих су посебну пажњу на себе скренули Ненад Чича (Ромео) и Јована Чуровић (Јулија). Павле Жарков тумачио је Меркуција, док су се Стеван Каранац и Немања Николић показали као изврсно уиграни партнери у ликовима Тибалта и Париса. И остали протагоннисти представе били су на завидном уметничком нивоу.

Шекспирова прича о «Ромеу и Јулији» није само прича о љубави, већ прича о предрасудама и са поруком да овај свет може бити другачији.  

БЕОГРАЂАНИ У БУДВИ
На Фестивалу Град театар премијерно изведене представе „Дон Жуан“ и „Проклета авлија“

У шали кажу да је будвански Град театар београдска летња плесна сцена. Ексклузивна, за премијерна извођења. Неких претходних лета, фестивалска публика прва је била у прилици да види “Отела“ и „Божанствену комедију“ Битеф денс компаније, а ове године чак два плесна пројекта-„Дон Жуана“ исте компаније и „Проклету авлију“ у копродукцији Будва Град театра, Народног позоришта и Националне фондације за игру Аје Јунг.
Место ових плесних догађања била је сцена Између цркава у Старом граду, идеалан амбијент за овакве „велике теме“, аутентичан декор између пучине и шума таласа, са једне стране, Цитаделе и оближњих будванских кафића с друге.
Три ноћи биле су резервисане за „Дон Жуана“ кореографкиње из Загреба Маше Колар и одличног играчког тима (Дејан Коларов, Ана Игњатовић Загорац, Ивана Савић Јацић, Милица Писић, Милош Исаиловић и Рикардо Хорхе Кампос Фреире), а са њима на позорници био је, са својом музиком, и Рундек Царго трио.
Дон Жуан Коларове је јунак за сва времена, али пре свега овог које живимо. Он је заводник „опште праксе“, не само као љубавник већ и као човек моћи, богатства, шарма, перфидности... Под њим је свет којим суверено манипулише. Они  га обожавају, уздижу га, али и руше, замењујући га неким новим Дон Жуаном. Овај спектакл догађа се у декору Јасмине Холбус и у костимима Петре Данчевић.  Напустивши Будву хитали су на други фестивал, да затворе Ријечке љетње ноћи.
А у Будви су уследиле још три јулске вечери, са новим београдским играчима и „Проклетом авлијом“ израелске кореографкиње Дане Рутенберг и редитеља Небојше Брадића, који је и урадио драматургију дела и декор. За ову мрачну Андрићеву „причу“ музику је написао познатибеоградски композитор Зоран Ерић, чије искуство са наше плесне сцене није мало. Како кажу гледаоци , имали су утисак да се иза кулиса налазио велики симфонијски оркестар. Костиме за ову представу креирала је Тамара Бушковић.
Овај плесни  комадбио је на „плећима“ Николе Томашевића и Милице Јевић, чија дуетна игра рађа једно ново партнерство на нашој сваременој сцени. Али, тешко би било замислити ту драму у тамници без доприноса својих колега: Тијане Шебез, Чедомира Радоњића, Немање и Игора Наумоског, Небојше Громилића и Луке Лукића.
Увек пуно гледалиште и дуги аплаузи пратили су обе представе. Добар пријем говори да се будванска публика већ однеговала на савременом плесном театру. 

Ring (Прстен Нибелунга)

Једино је о Христу и о Наполеону писано више него о Вагнеру; још за време његовог живота објављено је преко седамдесет хиљада чланака, критика и есеја у којима је хваљен и нападан, примао најласкавије епитете, али добијао и речи непристојности. Томас Ман је писао о њему са задивљеним усхићењем јер је Вагнерова музика успоставила у њему „часове пуне језе и сласти нерава и интелекта“, а „Прстен Нибелунга“ упоредио је са Балзаковом „Људском комедијом“ и Толстојевим „Ратом и миром“. Бернард Шо је сматрао да је „пристојно извођење ‘Прстена Нибелунга’ велики подухват у истом смислу као што је изградња железнице, тј. захтева много рада и много професионалне умешности...“
Ако је икада једно дело било сублимат свих уметности – онда је то Вагнеров „Прстен Нибелунга“: композитор је био и либретиста, танано продирући у карактере ових бројних и врло замршених личности и још сложенијих догађања ка којима их судбина води; има овде и библијских истина - у Фафнеровом братоубиству дива Фазолта (Каин и Авељ) и инцестне љубави близанаца Зигмунда и Зиглинде и Едиповог комплекса у љубави Зигфрида према Брунхилди која је од његовог рођења преузела одговорност да се о њему брине... Најкраће рећено, садржај би се могао свести на ону нашу мудру изреку – „отето – проклето“, јер легенда о проклетству отетог рајнског злата говори о тежњи да се украдено благо врати на дно велике немачке реке. А четрнаест сати чисте музике, без пауза (колико је трајало овогодишње извођење „Ринга“ диригента Кирила Петренка асоцира и на наше стихове:
„Ми смо ишли путем, пут је био дуг,
Касно увидесмо дса је тај пут круг...“
Првобитно је Вагнер планирао само стварање завршног дела – „Сумрака богова“, као херојске опере са насловом „Зигфридова смрт“ за Франца Листа и његово Вајмарско позториште. Али је убрзо постао свестан да публика не би схватила његову намеру, ако би представио само ударни момент ове митолошке грађе. Тако му се и указала оркестарска Увертира за „Рајнско злато“ са почетним Ес-дур акордом – 1. новембра 1853, а 21. новембра 1874. „Прстен је био завршен.
Потпуно се предао миту сматрајући га у суштини исконски једноставним (упркос толиким ликовима и крајње узбудљивим и разноврсним догађајима у које се уплићу), савршено узвишеним и чистим. Зигфрида је сагледао као оличење најнепосредније снаге и најнесумњивије љупкости; толико га је заволео да је и свог јединог сина назвао његовим именом. „Ринг“ је производ умног, промишљеног, разумног, али и мрављег ткања; он је спој фасцинантне интелектуалности и митске прадревности, рефлексије и одушевљења, крајње проучености и најмањих детаља са изванредном духовношћу. Песник и музичар чини се да су се ујединили у прајединству вођени снажним немачким духом и психоаналитичким понирањем у вечно и прадревно, далеко и дубоко.
Вагнер као да се „играо“ тоналитетима и инструментима: у средњем чину „Валкире“ Вотан ламентира над својом судбином у дубоко интонираном речитативу у удаљеном ас-молу а пратњу му чини педално „ас“ у виолончелима и контрабасима (који се чују и у мотиву договора на почетку „Рајнског злата“ у силазној скали);  Алберихов мотив проклетства у почетку доноси контрабас, али постаје много изразитији када га прихватре и тромбони; да не говорим о удруживању три фагота са осам хорни, о најлепшој и најпунијој оркестрацији на крају „Тристана и Изолде“ где су заступљени сви инструменти и о „Нибелуншким тубама“ које је специјално за „Ринг“ конструисао, осећајући да су му сви ти бројни и моћни инструменти ипак премали да изразе бурне сплетове његових музичких замисли.
Герхард Хауптман окарактерисао је „Прстен“ у погледу свог настанка, богатства и савршенства као „јединствену у својој врсти, и можда најтајанственију уметничку творевину последњег миленијума“. У њему је читава историја човечанства, а митологија је потка тих збивања. У писму Листу 9. новембра 1852. Вагнер је то и наговестио:
 „Ово огромно дело пре приказује митолошки обликовани преглед досадашње и визионарско предвиђање будуће историје човечанства; у ову слику прошлости и онога што долази, уткана је и историја уметности“. Он је увек наглашавао еминентни значај грчке поезије, нарочито античке трагедије и грчког мита за своју концепцију музичке драме, указујући на паралеле између грчког, германског и хришћанског мита. Говорио је такође да се „будућност осликава у сликама прошлости“ и да је „мит истинит у сваком времену, неисцрпан за сва времена“.
С музичке стране сви протагонисти ове величанствене тонске поеме проникли су у суштину Вагнерових замисли! На челу са диригентом и музичким директором града Бајројта Кирилом Петренком из вечери у вече те чудесне Рајнске кћери и Валкире,  ти чаробни Вотани и Фафнери упечатљиво су нас убеђивали да је Вагнер био у праву што је своју величанствену Тетралогију обликовао управо овако, исцрпно и свеобухватно. Али, редитељ Франк Касторф па и наш сценарист Александар Денић сматрали су да је и сво то обиље музичке и поетске лепоте премало за нестрпљивог савременог посетиоца Фестшпилхауса, па су сцени додали и „лајтмотивски“ видео-бим, а иначе енормно захтевним садржајима које је Вагнер поставио певачима још и степенице и мердевине да се по њима веру и силазе. И то им није било довољно! Појављују се својеврсне дрвене куле, аутомобил и бицикл, московска „Правда“ и наслови на руском, сјајна црвена звезда, џиновске главе Маркса, Лењина, Стаљина и Мао Це Тунга, троми огромни крокодили, „Голден“ мотел, Зигфрид пушком убија Вотана (зашто је онда уопште ковао мач), сексуалност на сваком кораку...
А публика?
Она посвећена слуша Вагнера готово побожно, са усхићењем; она професионална – са оловком и папиром; она која жели да буде виђена – са јастучићима да се не би нажуљила јер је Вагнер градио своје позориште за оне прве и намеравао је да оно буде бесплатно за праве љубитеље његове уметности, који ни после шесточасовног слушања неће приметити да су седишта дрвена и неудобна, без наслона за руке...
У паузама – први се удаљују да у самоћи продуже трајање ове божанске музичке лепоте; они други – журе да још што-шта забележе што нису могли у мраку (јер је већина Вагнерових опера везана за царство ноћи); они трећи – крећу према ресторанима да попију шампањац и прикажу своје луксузне и маштовите тоалете...
Вагнер је ипак, и на тај начин, задовољио укусе сваког од нас!

Фестивал младих уметника у Бајројту

Вагнер за сва времена
Моје обожавање Вагнера започело је у студентским данима захваљујући професору Петру Бингулцу, који је на клавиру могао да одсвира све, чак и сложену партитуру „Парсифала“ која само у инструменталном делу садржи 48 линијских система. Позивао ме је у своју кућу на Душановцу и несебично давао плоче и књиге на енглеском и француском. Признајем, ма како да сам волела своје ђаке – ретко, или готово никако им нисам давала ни књиге ни плоче (неколико пута сам се „опекла“ јер ми нису биле враћене)!
У то време (а ни данас није много боље) волети Вагнера у Београду – то је било као пити у време прохибиције – радило се то некако кришом и са дозом стида. Није Вагнер могао ни да сања да ће се родити Хитлер и да ће и он обожавати његову музику! Додуше, његови потомци пружили су гостопримство Хитлеру! У октобру 1923. снаја Винифред и син Зигфрид први пут су срели Хитлера; у новембру те године Винифред је приступила нацистичкој партији. А Зигфрид је од априла 1925. до смрти 1930. ангажовао велики број јеврејских уметника у Бајројту. Зет Чемберлен, за кога је била удата његова старија ћерка Ева, такође је подржавао Хитлера.
Али љубав нема граница и не зна за забране! Моја душа дрхтала је када би слушала Вагнерову музику. Знајући то, Др Димитрије Стефановић, тадашњи директор Музиколошког института, упутио ме је на Фестивал младих у Бајројту и ја сам им (уз његову помоћ) послала једно срцепарателно писмо о огромној жељи да посетим Бајројт, да у Фестшпилхаусу чујем бар неку од његових опера. Он је многима помогао да оду у Бајројт, Марији и Љубици Цветковић – „мојој деци“ колико знам, например.
Те године (ја сам већ напунила четрдесету) а Фестивал младих спремао је Глукову оперу „Орфеј“. Пријавила сам се за хор. Одговорили су ми љубазно да бих требало и да заиграм у појединим сценама. Написала сам да сам као дете учила балет. А онда су ми ставили до знања да сам ипак превише матора за Фестивал младих (разуме се, у једној крајње учтивој форми) и тако је и ова комбинација отпала.
После сам се пријавила преко Немачког културног центра и за дивно чудо, те чудесне 1986. добила сам могућност да купим улазнице (за једну карту, иначе, чека бар педесет потенцијалних купаца) и тако сам први пут стигла у Бајројт, у највећу фантазмагорију оперске сцене Вернера Херцога и Дитера Дорна, са божанственим диригентским рукама Данијела Барембоима, Џемса Ливајна, Ђузепеа Синополија, са моћним гласовима који покрећу емоције Бернда Вајкла, Валтрауд Мајер, Пласида Доминга!
После је све ишло лакше. Објавила сам утиске у „Нади“ и следеће године добила сам press-карте!  

Рудолф Валентино и Бајројт
Фестивал младих у Бајројту окупља омладинце из читавог света, али тече паралелно са представама у Фестшпилхаусу и ја никада до сада (а ово је мој 22. пут у Бајројту) нисам присуствовала њиховом Фестивалу који укључује предавања, излете, посете представама у Фестшпилхаусу, концерте и симпозијуме. Ове године текао је под геслом „Orient meets Occident“ (Оријент среће запад) и окупио је музичаре из Сирије, Пољске, Кине, Мексика и, разуме се, из земље домаћина, на челу са бугарским диригентом Иванофим. Мени је „слободан дан“ дозволио да потражим врло удаљени „Das Zemtrum“ и његову „Europasaal“, обећавајући етно музику, џез-шоу и филм. С правом сам се питала како ли све то може да изгледа?
У првом делу – није оставило велики утисак враћање у епоху чарлстона, асоцијације на „Плавог анђела“ и Марлену Дитрих, али су ме веома заинетересовали певачица са Далеког Истока која ме је подсетила на предивну „пекиншку оперу“ коју сам три пута у животу имала прилике да чујем, једанпут у самој Кини, у Нанкингу, а и њен сиријски колега који је себе пратио на националном инструменту, сличном нашој тамбури.
Но, други део, у коме је приказан легендарни неми филм „Шеиков син“ из 1926. у режији Џорџа Фицмаурисеа, са још легендарнијим Рудолфом Валентином и тада још увек Вилмом Банки (касније му је постала супруга и била позната под именом Вилма Рудолф – одушевио ме је. Он се темељи на истоименом роману Едит Мод Хил и представља наставак филма „Шеик“ у коме је насловну улогу такође тумачио Валентино. Био је то један од најгледанијих филмова године, а критичари га сматрају најбољим остварењем његове филмографије. Сам Валентино то није доживео, јер је убрзо после једне операције умро.
Глума главних протагониста била је фасцинантна; уосталом, они су се очигледно при снимању и заљубили (као Елизабет Тејлор и Ричард Бартон, касније, при стварању филма „Клеопатра“). За мене је још фасцинантнија била музичка потка коју су уживо остварили ови млади музичари из толико удаљених крајева света који су дочарали и ширину и мистерију пешћаних дина и снагу пустињских опуја и још већу снагу љубави главних протагониста. Њихови гласови и народни инструменти у комбинацији са класичним, дали су посебну арому филму, надградили још више његову несумњиву и непоновљиву вредност.

Немачка љубазност
Више пута имала сам прилике да се уверим у немачку љубазност! Увек ме је то дубоко дирнуло, јер долазим из земље у којој су, на моју жалост, углавном људи неваспитани, намргођени и непријатни.
Када се филм завршио почео је пљусак! Овај „Zentrum“ је врло далеко и од самог центра града и од Фестшпилхауса, чија ми је околина добро позната. Налази се у шумарку, поред речице Рот која пролази градом. Ноћу је тај део потпуно неосветљен. Додатну тешкоћу, уз кишу која је лила, представљало је и поправљање околних прилазних путева који су обавезивали на обилазне правце. Уз све то, улице у Бајројту нису као у Њујорку, не секу се под правим углом, него су као у Риму и Паризу са низом кружних токова који вас зачас одведу у потпуно нежељеном правцу. А на улици – ни живе душе! (Овде се народ рано повлачи у домове а не као код нас, јер сутрадан се озбиљно ради). Угледах једну госпођу и замолих је да ми покаже правац, да случајно по оној помрчини и пљуску још више не искомпликујем повратак у кућу у којој сам одсела. Реће ми да је то јако далеко и кад чу да намеравам да идем пешице (ноћу више ни аутобуси не раде, а у овом делу не видех ниједан такси) – понуди ми да пођем с њом, да јој кола нису далеко. Замолих је да на толику љубазност – бићу јој бескрајно захвална ако ме одвезе до железничке станице, после ћу већ знати добро уходан пут, а она не пристаде и одведе ме сасвим до куће, све причајући како је та улица ипак доста далеко и од станице, поготово у оваквој кишној ноћи. Није ме успут питала ни одакле сам, ни чиме се бавим, нити ишта о мојој породици (како су наши људи љубопитљиви већ после прве реченице) и чак јој је, чини ми се, било и непријатно што јој се толико захваљујем. А госпођа је не баш сасвим млада и кратковида, што свакако отежава ноћну вожњу. О могућим последицама не смем ни да почнем да размишљам. У најбољем случају, свакако бих зарадила јак назеб онако неприкладно обућена и обувена па не би ни могла да пратим пореостале представе у Фестшпилхаусу, а (с обзиром на мој узраст) можда би се ствари још више искомпликовале и довеле до запалења плућа.
Признајем, у мојој земљи (а знам да ми никад нико не би ни понудио тако нешто) не бих се ни усудила да седнем у кола усред ноћи са потпуно непознатом особом! Нажалост, а много ми је жао што у Србији свакодневно, а у Немачкој кад год се у њој нађем – констатујем да смо ми увек намргођени, орни за свађу, увреде и зле погледе и без икаквих повода, а овде су увек људи спремни да вам изађу у сусрет када тражите неку информацију, да вам се склоне с пута када им идете у сусрет, да вам придрже врата при уласку у радњу, да вам захвале чак и кад купите само разгледницу и да вам пожеле леп дан чак и кад то никаквим гестом нисте заслужили!

Зигфрид Вагнер

Паралелно са Вагнеровим фестивалом у Бајројту у Већници је постављена изложба о Зигфриду, трећем, најмлађем детету Козиме (Лист) и Рихарда Вагнера. Рођен је 1869; Вагнеру је било 56 године и Зигфрид је већ у четрнаестој остао без славног оца. У току 61-годишњег живота компоновао је осамнаест опера, једну симфонију, три симфонијске поеме, концертне комаде за виолину и флауту, песме и коралне радове. Поред композиторске делатности био је и диригент, сценски дизајнер и директор бајројтског Фестивала (од 1906. до 1930. када је умро, као и његов деда, Франц Лист, за време Фестивала). Поред увођења позоришних иновација, ангажовао је и читав низ јеврејских уметника. Његове композиције писане су под утицајима позног романтизма, али је експериментисао и са алеаториком и серијалном техником. Ближи је био Шенбергу него утицајима својих предака. У операма, које су биле у жижи његових интересовања, бавио се психологијом, моралом, политичким проблемима, еманципацијом, самоубиством, инфантибилитетом.
Арнолд Шенберг је записао:
„Зигфрид Вагнер је много дубљи и оригиналнији уметник од многих који су данас стекли већу славу“.
Његово мишљење делили су и чувени диригенти Густав Малер, Александер фон Землински и Карл Бем, који су радо интерпретирали опере Зигфрида Вагнера.
Поред светски познатог Друштва Рихарда Вагнера, основано је и Друштво Зигфрида Вагнера (ISWG) са циљем презентирања и неговања савремених младих композитора. У октобру 2001. ISWG је организовао у Келну Први интернационални Зигфрид Вагнер симпозијум; други је одржан две године касније у Бад Ураху. Друштво је организовало светске премијере његових дела и снимило их на компакт-дискове.
ISWG је непрофитабилна организација која је успостављена у четрнаест земаља. У оквиру изложбе постоји и могућност нових учлањења: „Били бисмо срећни да и Ви, такође, постанете наш члан!“ – позивају организатори. Годишња индивидуална чланарина је 75 евра, за студенте је 35, а за институције 150. За посебне донације добија се сертификат.
 
Изложба испред Фестшпилхауса
На стотинак паноа испред Фестшпилхауса постављене су слике и написи са кратком професионалном биографијом оних који су учествовали на представама у Бајројту, а који су страдали од нацизма касније: ту нису само Јевреји него и полујевреји и они и оне који су билу у браку са Јеврејима, чак и хомосексуалци и комунисти. Међу њима било је диригената (композитора), кореографа, певача и балетских уметника. Страдали су у нацистичким логорима или су (они који су имали више среће) пребегли у Северну и Јужну Америку, Швајцарску, Израел.

РОСИНИЈЕВ ФЕСТИВАЛ У ПЕЗАРУ

АРМИДА (ARMIDA)
19. август



Сараценска чаробница Армида била je магнет за песнике, сликаре и композиторе још  од када је Торквато Тасо начинио хероином у свом епу Gerusalemme Liberata. С обзиром да је драмски материал изузетно снажан, на пољу оперe, нису му одолели Монтеверди, Лили, Хендл, Вивалди, Хајдн, Салиери, Глук, Мисливичек (чешки геније звани Боемо Дивино) па чак ни Дворжак. Уз Дидону, сараценска чобаница остаје симбол одбачене љубавнице,  премда је крсташког витеза Риналда злочасто освојила својим чаролијама.

Росини је, као и у многим својим операма, написао дело за које данашње оперске куће тешко могу да нађу извођаче. Протагониста треба да је сопран који легатом плете арије, речитативе и ансамбле, али би морао да  има колоратурну пиротехнику  и ни мање ни више него сшест  тенора! Креаторка улоге  била је  чувени сопран сфогато Изабела Колбран, касније Росинијева прва супруга. Опера је нестала са репертоара, као што су нестале скоро 35 осталих опера Росинија, па га тако препознајемо само по „Севиљском берберину“, „Италијанки у Алжиру“ и „Пепељуги“ које је видела и београдска публикa. Но, од 1952. године када је Фестивал Maggio Firentino поставио „Armidu“ ca Маријом Калас, тим трима познатим Росинијевим операма придружује се и ова као и у многим другим улогама, велики сопран је у овој роли огромним успехом поставила стандрад који до сада још  нико није достигао. Славна Пеги Флеминг је 1993. певала ову улогу у Пезару и поновила је у Метрополитену 2010. Оцена остаје иста: прелеп глас  који није идеалан за бел канто и недостатак виртуозне колоратуре.

У Пезару, у новој постави оперe у режији  славног Луке Ронконија, протагониста је био млади шпански сопран Кармен Ромеу. О њој сте могли да читате на страницама овог листа, y тексту о опери „Кир у Вавилону” 2012. То је привлачан глас солидне колоратуре, али без лако препознатљивог тембрa. Да Марија Калас није показала како се правилно интрепретира главна арија „D'amore al dolce impero“ (коју је додала свом рециталу  снимљеним за плочe у Сан Рему), можда бисмо сви били мање захтевни. Ипак, Кармен Ромеу (која је, истини за вољу, ангажована тек када је Марина Ребека отказала) има своје квалитете. Изузетно згодна певачица, солидних драмских домета, барем је на сцени верно  дочарала Армиду и показала зашто је и Риналду као и Енеји Дидону било тако тешко да је напусти. Најбоља је била у лирским дуетима са Риналдом “Amor! Possente nome”, “Dove son io ?” и “Soavi catene”.
 
У улози Pиналда био је млади сицилијански тенор Антонино Сирагуса, сигурно   најуспешнији солиста. Улога је изузетно тешка, jeр je партитура за тенора постављена у изузетно високој теситури. Интерeсантно је да Риналдо нема посебну арију, већ само продужене соло деонице у ансамблима. Музиколози сматрају да је то зато што је Росини хтео да Армида буде једини протагониста. Пезаpо је увек имао среће са тенорима, од Криста Мерита и Брус Форда па сада до Флореза. Сиракуза је испунио сва очекивања како својим гласом лепог тембра, тако и нефорсираним високим нотама. Није чудо да је већ успешно гостовао у Скали, Метрополитену, Бечкој опери и операма у Брислу, Цириху, Берлину  и   Мадриду. Ово му је била десета улога у Пезару.

Пошто ни Пезаро није могао да нађе шест тенора, руски стални посетилац Пезара, Дмитри Корчак певао је иЂернарда и Карла. Као што нам је већ показао пре неколико година у “Мојсију у Египту” Корчак потврђује како су последњих десетак година руски певачи постали тражени не само у италијанским операма из касног 19. века, већ и у бел канту. Огроман аплауз је побрао за чувену арију Ђернарда „Non soffrirò l'offesa“. Остали тенори су били Американац Рандал Билс као Годфредо и Убалдо, док је шeсти тенор био Василис Каваyас.

Скоро читав чин у башти зачарног острва Армиде чини балет. Кореотраф Микеле Абонданца је извиждан, јер је у трагању за оригиналним идејама одлучио да свим играчима пусти да се бацакају у конвулзији по сцени. А Росинијева музика? Пре свега, овај бриљатни оркестратор кроз целу партитуру стално доказује како му је импровизација тема неисцрпна. У увертири се истиче дијалог пикола и виолина пицикато, а други дует Армиде и Риналди прати мали  кончертино за чело и гудачe. Армидинe моћи магије су прешле и у оркестар. Интересантно је напоменути да премијера у Напуљу 1817. није доживела велики успех, јер су се музика и радња сматрали  екстравагантним. Очит пример је терцет тенора („In quale aspetto imbelle“).

Оркестар Театро Комунале из Болоње је водио Карло Рици који се појавио у Пезару по седми пут после бриљатне каријере по целом свету, а посебно у Британији, али и у Скали и Метрополитену.

Опера је изведена у великом Арена Адриатико који није привлачан за аудотирјум, али зато дозвољава да преко хиљаду посетилаца види по један спектакл годишње, што је овога пута биал Армида. За љубитеље Росинија који неће имати прилику да чују оперу, остају снимци: пре свега представа са Маријом Калас (пиратска, и не најбољег звука), са Кристином Дојтеком из 1970, 1985. са Катјом Рићарели, 1988. са Џун Андерсон, а затим снимци са представа у живо са румунско-британским сопраном Нели Миричуоjу из 1998, са Ћећилија Гасдијом 1991, поставка у Пезару из 1993. са Пеги Флеминг, Брус Фордом  и  Раулом Јименезом, и коначно ДВД из представе у Метрополитену  2010. опет са Пеги Флеминг и мојим данас, уз Хуан Дијего Флореза, омиљеним тенором у овом репертоару – Лоренсом Браунлијем.
 

AURELIJANO U PALMIRI (AURELIANO IN PALMIRA)
22. август



Увек је пријатан доживљај када се, иако мислите да доста знате о музици, опет вратите у школску клупу, јер вам се прикаже потпуно нов композитор кога сте веровали да знате. Захваљући пре свега Пезару, упознао сам већ 17 Росинијевих опера: остаје још нешто више од половине. Нова постава у режији Марио Мортонеа помогла je да ce откријy низ музичких “новитета”.

Знамо да је Росини без икаквог оклевања копирао самог себе када би му за тренутак нестало инспирације. Додуше, тешко је замислити Росинија без инспирације јер је, како је сам рекао, компоновао док су мелодије јуриле њега. Када је осетио да је он тај који од тог момента треба да jури за мелодијама, оставио је композиторско перо и постао домаћин париских салона без преседана. „Aureliano in Palmira“ је рана опера сериа, и у њој се прво појавила увертира коју сви много боље познајемо као ремек дело које отвара „Севиљског берберина“. Да би направио неку малу разлику, пошто је „Aureliano in Palmira“ опера сериа, амерички диригент и музиколог Вил Крачфилд (дирекор фестивалa у Карамуру код Њујорка, који се специјализује за бел канто оперe) прве је тактове дочарао много спориjе, како би их разликовао од темпа на које смо навикли у „Берберину“. Прва хорска сцена „Sposa del grande Osiride“ је музика коју је после Росини парафразирао у првој арији Алмавиве у „Севиљском берберину“, a арија Арсаћеa „Non lasciarmi in questo momento“ инкорпорира у дургом делу оно што је основа Розинине арије „Una voca poco fa“ у „Севиљском берберину“. Ово су драгуљи, као и  бројни експерименти попут виртуозне хорне облигато у Арији Аурелиана „Cara patria! Il mondo trema“. 

Све је ово  Росини, композитор брзог пера, створио 1813. када је имао само 21 годину када је такође написао „Танкреди“, „Италијанку у Алжиру“ и „Сињор Брускино“. Строга миланска публика на премијери у Милану је сматрала да је дело мање успешно од „Танкредија“. Ово је била скоро лабудова песма јединог кастрата за којег је Росинии креирао улогу: Ђовани Батиста Велутија у узлози перcијског принца Арсаћеa. Прича се да је Велути толико орнаментирао музику (уобичајена пракса у време бел канта) да је и Росини једва препознао своју сопствену музику.
 
Опера има три подједнако важне улоге, па је са те стране скоро камерног карактера. Дирекција фестивала је имала срећу да је нашла врхунске интерпретаторе.

Зенобиjа је била опет Џесика Прат без које се фестивал у Пезару не може замислити, али која је већ у својим 30-им годинама освојила даске многих  врхунских кућа укључујући и Скалу. Верна пре свега бел канту, одлучила je да већину своје каријере, барем за сада, посвети Италији где и живи. О њеним интрепретацијама „Аделаиде ди Боргоња“, „Кира у Вавилону“, рециталу у Пезару 2012. Матилди са Хуан Дијегo Флорезон у „Виљему Телу“ са фестивала у Лими 2013. сте већ читали у овој ревији. Прат, без икаквог напора, као ватромет избацује ноте у трећој октави, а у високом регистру глас добија посебну топлинy и снагу. Доминира када пева заједно са хором и осталим солистима.

Аурелијано је био Мајкл Спајрс, њен партрнер из „Ciro in Babilonia“. Иако данас има доста тенора који могу да савладају тешку високу теситуру и коларатурне захтеве Росинија, а Спајрс јесте један од њих, оно што га разликује од других је баритонски квалитет његовог привлачног дубоког регистра. 
Коначно, млади мецоспоран, Лена Белкина још је једна принова руског и украјинског контингента који светске осваја оперске куће. Успеху доприноси и њена физичка лепота, што је вероватно био један од разлога да буде изабрана да пева Анђелину у „Пепељуги“, у серији филмова који сваке године поставља режисер Андреа Андерман у оригиналним ентеријерима (у овом случају у краљевској палати у Торину). Белкина је певала персијског принца Арзаћеа, љубавника Зенобије. Њихов први дует, „Se la m'ami, o mia regina“ освojио је Стендала који је рекао да ова деоница која спадa у најлепшy музику Росинијa која слушаоца  “jette dans une rêverie profonde”. Белкина је певала савршеним легатом чувену арију  „Perchè mai le luci aprimmo“.

Похвале су намењене и диригенту Вилу Крaчфилду уз можда једину критику да сe некада “ваљала” академски полако, а чак ни опера сериа не мора тако да звучи. Режисер Mарио Мортоне једноставно није могао довољно да се размахне и да утеатру у Пезару остави довољно простора за ратни спектакл. Пошто опера даје велику улогу бројним хорским, како ратним тако и пасторалним сценама, Мортони је у пасторалној сцени довео - козе. У свету театра и филма се каже да не треба доводити децу и животиње јер ће “надглумити” звезде на даскама. Овде то није био случај и остало је нејасно зашто је у представи са толико симболизма била нужна ова снажна доза реализма.  

Треба поменути да се Росини одлучио за “happy end”: Аурелијано опрaшта љубавницима и дозвољава, уз њихову изјаву лојаности Риму, да владају Палмиром. Мартони нас подсећа текстом написним на завесама у финалу оперe да је историја била сасвим другачија, да је Зенобиjа морала да иде у тријумфалној поворци Аурелијана како би украсила његов сyмбол победе и то скоро загушена тежином накита. Додаје да су тада, као и данас, ове 2014. године, запад и оријент у сталном сукобу. У Италији је опера увек била поприште у коме је важну улогу играла политика, а на то нас је подсетио у Пезару и пре три године Грахам Вик у својој поставци „Мојсија“.

Треба подестити читаоце да и они лако могу да чују овај раритет на ДВД-ију из 2011. који се може видети на YouTube на снимку са фестивалa у Мартина Франка са Богданом Михаи, Франко Фађолијем (уз Филипа Јаруског сигурно најбољи контра тенор данас) и Мариа Алеидом. Постоје такође и снимци представа уживо  са Лучиана Сером из 1980, са Virtuosi di Praga 1988 са Росинијевог Вилдбад фестивала, и коначно  чувеног ансамбла Opera Rara  из 2010. са Кенетом Тарвером, Катрионом Смит, и шпанским мецом све веће славе у Росинију – Силвијом Трио Сантафе.


СЕВИЉСКИ БЕРБЕРИН
20. август



Какво изненађење! Када одете на можда стоту представу „Севиљског берберина“,
уђете у театар увек уз мало страха. Питате ce да ли постоји и једна нота која може да осветли  нешто ново у партитури коју знате од првог до последњег такта. Признајем да сам отишао да чујем ову оперу у августу само зато јер су „Берберина“ давали између две представе које нисам  хтео да изгубим. Режисер је (као и у „Сињор Брycкину“ из 2012. био колективни маштовити ансамбл Accademia di Belle Arti di Urbino. Направио je прави урнебес: скоро четвртина радње се дешавала у слободним пролазима у партеру и тако је добила неспосредност и реакцију публике као да смо у правој комедији дел арте. Kaже ce да је режисер хтео да се још већи део радње дешава у партеру, али да је диригент Ђакомо Сагрипанти  протествовао јер му је отежан директан контакт са певачима.

Тешко ми је да одлучим шта пре да похвалим. Можда ипак Ђакомо Сагрипантија који је водио Оркестар Театро Комyнале у Болоњи и који се побринуо да сваки детаљ ове изванердно оркестриране партитуре заблиста. Комплетан ансамбл је такођe био врхунског квалитета, како вокалног тако и драмског. Све су то млади људи од око 30 година, тако да је романса Розине и Алмавиве деловала потпуно убедљиво .

Фигаро је био млади француски баритон Флориан Семпеј који је од своје арије па до свих дуета (са Алмавивом и после Розином) показао племенит тембар, уједначен у свим регистрима. Одличан је и глумац па је потпуно освојио публику која му је дала такве бурне аплаузе попраћене лупањем ногу да га је на крају довела до суза.

Розина, сицилијанка Кјара Амару је имала мало Рубенсове облине, али пуна варница, како вокалних тако и драмских. Првог минута нисам знао да ли је мецосопран или сопран: ипак је мецо, али са топлим високим регистром који ме је на моменте подсетио на некада славну Зару Долуханову, која је у истом рециталу певала арије Арсаћеа из „Семирамиде“, а после и из „Тоске“ и „Манон Леско“. Млади аргентински тенор Хуан Францисцо Гател је био Алмавива. Вокално, од матинате „Ecco ridente il cielo“ до дуета са гитаром „Il mio nome“, био је то врхунски tenore di grazia. Он је певач  у успону који  ће свакако да консолидује своју већ завидну каријеру (Скала, Бечка Опера, Лос Анђелес, Њујорк  и Фестивал у Салцбургу). Већ сте читали у овом листу о његовом Дорвилу у “Свиленим лествицама” из Пезара 2011. Био је довољно храбар да у последњем чину отпева алтернативну  и  врло ретко постављену арију Алмавиве „Cessa di più resistere“ пуну колоратурних бравура која  је у другој строфи чиста реплика Пепељугиног ронда „Non piu mesta“.

Изненађења су били Алекс Еспосито као Дон Базилио и Паоло Бордоња, као Бартолo. О Еспоситу се писaло у овој ревији  као фараону у „Мојсију у Египту“  из 2011. (после успеха у Ковент Гардeну, Бечу, Минхену Мадриду, и феcтивалима у Салцбургу и Екс ан Провенсу, а о Бордoнију као  Исидору у „Matilde di Shabrtan“ 2012.

Није се међутим могло погодити ако сте их  чули у тим операма сериа  колико имају талентa за оперу буфо.  „La calunnia è un venticello“ и „A un dottor de la mia sorte“, отпеванe су као велике арије, а не као карикатуре парландо технике као што је то  често случај. Еспосито је доказао да је и глумац прве лиге. Једино изенађење ја да је Бартоло био изузетно млад и прави денди за разлику од деда са перикама на које смо навилки у већини представа. Слично изненадње је била Берта  Фелићиje Бонђовани. За мене је то била  реплика  успомене када је тада млада Џеин Иглен (касније славна Брунхилда) у свом дебију као Берта у Ковент Гардену својим моћним сопраном “покрила” Розину. У свим ансамблима, то је био случај и овде, a  поготово и  изненађyjуће у финалу.  Присетих се  славне Еве Тернер, Пучинијеве омиљене „Турандот“, која је  покривала све колеге својим громагласним гласом , па је на снимањима увек постављена иза свих певача да остане барем траг равнотеже.

Овације после представе су трајале толико да су се на крају чак и сценски радници појавили на бини: био је заиста пријатан призор погледати раздрагану публику која из Тетра Росини излази на главну улицу у историјском Пезару: када га послужи режисер, Росини доказује да је направио ремек дело које у фаху комичне опера нема премца.


РЕЦИТАЛ ЕВЕ ПОДЛЕШ
20. август



Када пођете на рецитал даме d´ un certain age, увек има мало бојазности да бисте могли сетно аплаудирати ономе сто је певачица некада била. На срећу, има и изузетака. Мирела Френи је у 60-им годинама додавала нове улоге (на пример „Јованку Орлеанку“ Чајковског), Магда Оливеро је у тим годинама још била активна на сцени и Маријела Девија је писали смо и о њој ) претпрошле године баш у Пезару показала да није ништа изгубила од  своје најбоље форме која ето траје већ скоро четири деценије и она остаје парагон бел канта. Тако се и Ева Подлеш не предаје.

Тачно је да је у рециталy било толико увертира колико и вокалних деоница да се певачица одмори. Тачно  је и  то да су у првој арији Орфеја очигледно тек почињала да загрева. Чим је почела две арије Росинија, каватину  Кира “Ciro infelice” из „Кирa  y Вавилону“ (која је толико хваљена у овој ревији) и Избелину арију „Cruda sorte“ из „Италијанке у Алжиру“, било је јасно да је пред нама, као у својим најбољим данима, овај контра алт сфогато (погледајте на Yоu Tube демонстрацију њених најнижиx и највиших нота). Контра алт са колоратурном техником се не налази често. Kao и Mерилин Хорн, Подлеш има глас који се препознаје у трену. У најдубљем регистру, соноран грудни глас (voce di petto) звучи као труба, а онда, када треба (а то Росини често тражи) постаје све топлији у високом регистру.

Подлеш је показала да је сигурна и у другим делима бел канта, као у арији Орсиња из „Лукреције Борџије“ – „Il segreto per essere felici“, а и у операма из касног 19. века као у арији слепе жене из „Ђоконде“ „Voce di Donna o d´ Angelo“, а онда је, изненaђyjyћe са много патоса певала мецо деоницу из кантате „Александар Невски“ Прокофјева.
 
Подлеш је очигледно омиљена у Пезару где је доживела толике тријумфе. Pуководство фестивалa је убеђено да може да рачуна на њу и следеће године, када ће бити обновљена успешна представа од пре две године  - „Ciro in Babilonia“.


LA PETITE MESSE SOLENNELLE
21. август



Ова миса, компoнована 1863. године, како је то признао Росини, „је последњи од мојих  грехова старости”, грехова јер је наводно већ оставио композиторско перо. Оригинална верзија је писана за 12 гласова (четири солиста и минијатурни хор од осам певача, два клавира и хармонијум). Изведена је први пут на приватном концерту у дому банкара грофа Алексис Пиле-Вила који се старао о финансијама Росинија. После друге представе следеће године, за Росинијев рођендан, која је такође доживела велики успех, композитор је одлучио да оркестрира оригиналну верзију јер се плашио, кажу, да ће свеједно то неко други да уради на начин који се можда њему на оном другом свету не би допао. Миса је несумњиво  интересантно дело, апотеоза његовог генија, написана пет година пре смрти. Занимљиво је да је Росини желео да се миса изводи у црквама па је покушао и он лично, а такође преко Листа који је у то време  имао амбицију за положај у Ватикану, да замоли папау Пиа IX да дозволи женама да певају у цркви. То се није догодило и миса у оркестарској верзији се углавном изводила у позориштима у које је публика долазила да се забави. Тако су представе изведене у Италији и у другим земљама у неколико деценија после Росинијеве смрти попраћене врло скромно и тако је било све до ренесансе, после два светска рата. За посетиоце у Пезару, био је то велики доживљај, јер смо чули по први пут “дефинитвину” верзију коју је Фондација Росини послала у  штампу кратко пре представе 21. августа.

Занимљиво је, као што се могло очекивати, да су неки делови мисе потпуно оперски, пре свега соло тенора Domine Deus где се истакао стални посетилац Пезара, млaди руски тенор Дмитри Корчак. Остали солисти, италијански бас Мирко Палаци, италиjански мецо Вероника Симеони  (одлична у соло деоници  са хором Agnus Dei), а пре свега руски сопран Oлга Сендерскаја су успешно попунили квартет солиста. Топли, раскошни сопран Сендерскаје, посебно се истакао у соло деоници „Crucifixus“. Већ је похваљена када је дебитовала у Пезару као Амалтеа у „Мојcиjу у Египту“ 2011, и обећава успешну међународну каријеру. Ипак, највећи аплауз је побрао ветеран  маестро Алберто Зеда, подједнако успешан као диригент и као музиколог и великим делом одговаран за ренесансу Росинија широм света. Није чудо да је не само уметнички директор Фетсивала у Пезару већ и директор  Accademia Rossiniana.

Истини за вољy, ова “мала” миса није једно од ремек дела класичне музике а оркестрација одудара од сјаја сличних  дела  из пера других композитора из друге полoвине 19 века. Ипак, за све љубитеље Росинија, важно је чути овај тако драстичан контрапункт композиторовом генију за оперу буфо која је „одговoрна“ за његову славу широм света.

„LA BOHEME“  У КОВЕНТ ГАРДЕНУ 
12. јули 2014.

Понекад је тешко пронаћи добар разлог и отићи на оперску представу коју сте чули небројено пута. Када ово кажем, имам на уму “Боеме”, један од темеља   репертоара свих оперских кућа. Само у Лондону, могли смо чути Карераса, Паваротија, Доминга, Илеану Котрубаш , Кири те Канаву, Кариту Матилу и Катију Рићиарели као Родолфа и Мими.  Ја сам желео поново да видим поставку Џона Коплија која, ето, пуни ове године 40 година! Прошло је време и Висконтијевој „Травијати“ и „Дон Карлосу“, у Зефирелијевој „Тоски“ за Марију Калас. Ипак,  дирекција оперe, а и гледaоци и слушаоци још сматрају да ова поставка Коплија  својим реализмом ове праве музичке драме ван премца, није остарила и има моћ да код сваког новог сусрета зачуди и задиви.

Други важан разлог моје посете Ковент Гардену је била подела улога. Као и Бечка опера, Метрополитен и Скала, чуће се увек у овој кући само највеће звезде. Овога пута Мими је био румунски сопран Ангела Георгију, а њен Родолфо Виторио Григоло. Георгију се вратила улози Мими у Ковент Гарден после 22 године, а треба се сетити да је њена велика каријера почела управо овде у „Травијати“. Њена завидна физичка лепота и младалачки лик су свакако помогли да дочара романтичну младу шваљу и да нас увери да је Родолфо могао да се заљуби у њу на први поглед. Обе њене арије „Si, mi chiamno Mimi“ и  „Donde lieta usci“ су биле отпеване гласом савршене чистоће, свака строфа обојена разним емоцијама, од наде и узбуђења прве љубави па до страха, очаја и туге када сазнаје да се њен млади живот гаси. За сада, глас Георгију има патину, али блиста као и у данима када је почињала своју каријеру: можда ће трајати толико дуго као некада Мирела Френи.

Григоло је почео своју метеорску каријеру рано: наравно, и њему је помогао изглед холивудског глумца, али су његови прави квалитети превасходно волкални (није чудно да је био најмлађи тенор који је дебитовао у Скали са само 23 године). Глас је потпуно уједначен у свим регистрима, и постаје све мекши и сонорнији уколико се пење као на крају његове славне арије „Che gelida manina“. Њихов дует „O Soave Fanciulla“ којим завршава први чин, окончао се верзијом у којој су оба певача одлучили да отпевају високо Ц. Ипак, уз све вокалне квалитете, с обзиром да су „Боеми“ уз „Тоску“ један од најбољих примера италијанске музичке драме, и Георгију и Григоло су били пре свега успешни јер су сваког момента у односу пуног успона и падова били драмски потпуно убедљиви. Била је то интерпретација веристичке драме на највишем нивоу. Џон Копли, сaда већ 80-годишњак и даље “обанвља” представу, додаје нове трикове и стара се да ствари не изгубе сјај.

Ако дирекција Ковент Гардена одлучи да обнови режију, а то се неће десити 2015. године када се у улогу Мими враћа Ана Нетребко, можемо бити захвални да смо још једном видели једну од најбољих поставки у историји Ковент Гардена.

„MARIA STUARDA“  У КОВЕНТ ГАРДЕНУ 
11. јул 2014.

У последњих тридесетак година, Доницетијeва трилогија такозваних “тудорских” опера: „Anna Bolena“,  „Maria Stuarda“ и „Roberto Devereux“ постиже све већу популарност. Поред Лучиjе и његове две комичне опере („Don Pasquale“ и „Elisir d´Amore“), ова трилогија остаје међу највише извођеним од његових скоро 70 опера. Све три опере су пре свега изврсна прилика да драмски сопрани d´agilita покажу своје умеће, али свака опера има велику улогу за мецосопран а и пружа  добре прилике да се истакну  тенори, баритони, басови и, наравно,  можда пре свега - хорови.

„Maria Stuarda“ има занимљиву историју јер су у центру драме сусрет и сукоб, Елизабете  и Марије Стјуарт који је, наравно, потпуно измишљен у Андреа Мафиејевом преводу истоимене драме Шилера. Како то кажу Италијани “se non a vero e ben trovato” -  ако није истинито, одлично је измишљено. Тако је конфронтација две краљице, један од најузубљивијих сцена у опусу Доницетија. Cочни језик којиупотрабљавају и једна и друга краљица у тој сцени, («копиле» и «блуднице» су само неке од речи) као и туча две даме, довели  cy до тога да је Сан Карло Опера у Напуљу, где је премијера требало да буде одржана 1834. на захтев краља, отказала представу већ после генералне пробе. Једна од највећих дива 19. века, Марија Малибран је инсистирала да пева ову улогу у Милану већ следеће,1835. године. Цензори то нису допустилии тако је опера нестала са репертоара читавих сто година. Данас се може често чути како Марију и Елизабету може да пева или сопран или мецо sfogato, али мора, да би дует био узбудљивији,  да остане контраст  ова два женска гласа. Лондон је имао срећу (па и ја као студент) да 70-их године чује Монтсерат Кабаље као Марију и Ширли Верет као Елизабету (и уз то још  Хозе Карераса као Лестера ) да би касније при крају своје каријере лондонску публику одушевиo њен омиљен домаћи мецо, Џенет Бекер у улози Марије и Розалин Плаурајт тада сопрано данас алт у улози  Елизабете.

У последње две године, ова улога буквално “припада” високој свештеници бел канта, америчком мецосопрану Џоис ди Донато. У овој ревији смо писали о њеној Розини, а посебно је хваљена њена Елена у “La Donna del Lago”, обе у Ковент Градену. Онда се појавила као Марија Стјуарт прошле године у Метрополитену која је на срећу снимљена на ДВД-ју тако да је сада свима доступна.

Сви смо жељно очекивали да се појави на сцени Ковент Гардена јула ове године. Ствар је личног укуса да ли више желите да чујете сопран или мецо у овој улози. Ван сваке сумње је да је Донато доживела свој највећи тријумф до сада. Било је скоро досадно читати критике у свим дневним и недељним новинама пуних суперлатива. Нема речи које би довољно описале њен таленат и тријумф, говорили су многи.

Пре свега, Доницети је својој протагносткињи подарио три велике арије „Oh nube! che lieve per l'aria ti aggiri“ и „Nelle pace, nel mesto reposo“ у првом чину, чувена молитва са хором „Deh! Tu di un umile preghiera“ и коначно, „Di un chor che more, reca il perdonono“ обе у последњој сцени другог чина.

Она се налази на сцени скоро све време и импресивна је њена идржљивост,  пре свега у чувеној молитви где једна једина нота лебди изнад хора током бројних тактова: потребна је управо феноменална техника дисања да овај тежак задатак Доницетија његовим примадонама успе. Ди Донато, подједнако успешна у опери буфо као и у опера сериа, има буквално неисцрпну лепезу колорита свога гласа зависно од драме. Пошто савршено влада техником canto fiorito, никаква орнаментација јој не представља проблем. Такође, како дуге линије легата у пијанисиму, са скоро нити гласа (fil di voce) тако и драмски изливи у фортисимо су подједнако успешни.

Није било лако бити партнер ди Донато, али Елизабета италијанског сопрана Kармен Ђинастасио забележила је велики успех, како у каватини  „Ah! Quando all'ara scorgemi“, кабалети „Non posso risolvermi ancor, Ah! dal cielo discenda un raggio“ у првом чину,  и у „Quella vita, quella vita a me funesta“ у другом чину тако и у дуетима са  Маријом, Лестером („Era d'amor l'immagine“) и Сесилом.

Са драмског аспекта, представа није била успешна. Режиcери, познати пар Моше Леијсера и Патриса Коријера, обукао је две краљице у тудоровске костиме, а све друге тумачe улога и хор у модерно рухо. Као много пута, запитамо се зашто у потрази за новим претерамо с детаљима и збунимо гледаоца.?! На срећу, изврсни оркестар Ковент Гардена водио је Бертранд де Били, искусни диригент, вишe  познат по Вагнеру и Вердију него бел канту, који је држао музичку драму у балансу између меланхолије и музичких и вокалних ватромета партитуре.

За оне које желе да чују ову вредну партитуру, а неће имати прилику да је виде на даскама оперских кућа, остаје избор великог броја дива које су снимиле оперу или у студију или уживо. Међу њима се посебно истичу Беверли Силс, Монтсерат Кабаље, Џоан Садерланд, Џенет Бакер, Катиа Рићиарели, Нели Миричуоиу, Барбара Фритоли, Едита Груберова, Патрициа Ћиофи, Мариела Девиа и Фиоренца Ћедолинс. Можда је ипак најбоље потражити ДВД из Метрополитена, бaш са Џоис ди Донато да се уверите како су све ловорике које је добила у овој улози, и на њуjoршкој сцени и после у Ковент Гардену, потпуно заслужене.

КОНЦЕРТ СИМФОНИЈСКОГ ОРКЕСТРА ШРИ ЛАНКЕ У КОЛОМБУ,
3. август

Занимљиво је пратити продор западне класичне музике у Азију која је последњих година доживела праву метаморфозу. Кина  је за време културне револуције Мао Це Тунгове супруге од класичне музике направила анатему и табу и третирала је као интелктуални плод декадентне и труле буржоазије. Данас, тријумфи на свим аудотиријума света таквих  супер звезда као што су пијанисти Ланг Ланг и Јунди Ли су постали највећа пропаганда за класичну музику и инспирација за милионе младих Кинеза. Јапан, са својим огромним финансиjcким средствима већ деценијама позива најбоље оркестре и оперске куће укључyјући Миланску скалу. Исто важи и за Јужну Кореју. Огромна средства која имају на распологању Сингапур и Хонг Конг направили су од ова два центра поприште добрих националних оркестара, група камерне музике, а и места где гостују врхунски оркестари  са Запада.

Најновија “револуција” се сада дешава у средњој Азији и на Блиском истоку захваљујући петро доларима. Султан Омана, велики љубитељ класичне музике, основао је не само свој национални симфонијски оркестар већ и нову оперску кућу. Све то ипак бледи пред ново отвореном оперском кућом у новој престоница Казахстана, Астани, која однедавно позива да гостују највеће италијанске оперске куће у њеном театру.

Шри Ланка, наравно није у тој лиги. У тој земљи само 1% буџета иде за културу иако по квадратном килолметру имају  више археолошких споменика него Грчка и Турска. Неки древни градови имају 2000 година историје, а престоница краљева Канди  организује сваке године највећи фестивал у Азији – Канди Перахеру. Грађански рат који је, после три деценије, недавно завршен такође је и много коштао, тако да је можда чак мало чудно да уопште и имају симфонијски оркестар. Имао сам срећу да, средином августа, управо уз Канди Перахерy, такође чујем и концерт Cимфонијског Oркестра Шри Ланке. На програму су били „Концерт за хорну број 3 у Ес-дуру“ Моцарта, „Клавирски  концерт број 1 у ге- молу“ Менделсона, „Прва симфонија“ Прокофјева и светска премијера домаћег композитора  Сачите Фернанда „Битка бораца у свемиру“.

Солиста на хорни је био Видуринда Самаравира, још  студент Универзитета у Коломбу, али солиста од своје 13. године . Сматрам да је свако храбар који свира овај инструмент као солиста јер некада хорне “зашкрипе” и у великим оркестрима. Самаравира очигледно има још  много простора за усавршавање. Bећ је основао Коломбо дувачки оркестар. Када не свира као солиста, учествује као главна хорна симфонијског оркестра.

Пијаниста Данијел Џосуа Асокан био је још  изразитији вундеркинд и почео је да свира са три и по године! Завршио је престижну Гилдхол школу у Лондону и добитиник је више награда у Британији и у Шри Ланки. Талентовани пијаниста је такође и волкални солиста. Учествовао је и као хорски певaч и као солиста на представама у Индији и Шри Ланки. Такође, почиње са само 20-ак година каријеру и као композитор.  Његов Менделсон је био врло компетентно одсвиран, али је било јасно колико би све то боље звучало да оркестар себи може да приушти Steinway клавир за разлику од скромне Јамахе на којем је Асокан музицирао.

Сачита Фернандо је компоновао дело неоромантичног ткива, које би, могли сте да помислите, начинило изврстан soundtrack за акциони филм из свемира. Надам се да ће му неко помоћи да га комерцијализује, можда преко главног спонзора симфонијског оркестра Шри Ланке, банке HSBC.
  
Док је публика после концерта давала коментаре и честитала солистима, захвална на Моцарту, Менделсону и Прокофјеву, упитам се колико ми сви мало знамо о другаљима музичке културе оријента. Потражите барем на You Tubu  видео снимике са Канди Перахере да дочарате хипнотичне ритмове и загонетне звуке лимених дувача и удараљки уз поворке слонова обучених у царску одору, осветљених ноћу и гомилу  играча од деце до стараца. Подсетиће вас да је чак још Марко Поло назвао Цејлон најлепшим острвом на свету, а један део те лепоте је огромна културна баштина.

ЛЕТЊИ ОПЕРСКИ ТЕАТАР У КРАКОВУ

У 14 векова старом граду Кракову, једном од најважнијих културних центара у Пољској, који ове године слави и 650 година свог чувеног Универзитета, недавно је завршен велики, мешовити тромесечни фестивал “Театрум музикум”. Његов важан део био је и 18. по реду, Летњи оперски фестивал, чијем смо отварању, 6. јуна, стицајем срећних околности, и сами присуствовали. Задовољство сусрета, у новој, модерној оперској згради, са, у свим сегментима изједначеним ансамблом Краковске опере било је тим веће и занимљивије, јер смо у једној од главних партија у Моцартовој “Фигаровој женидби”, у улози грофа Алмавиве, пратили (још једном задивљени, после гледања отварања прошле сезоне Опере “Метрополитен”, преношеног и у београдском биоскопу “Синеплекс”, када је наступио у насловној улози “Евгенија Оњегина” Чајковског) сјајног баритона Маријуша Квјећина, управо рођеног Краковљанина. Фестивалска поставка ове, управо идеалне комичне опере, с једним одломком лепшим од другог, пленила је већ од полетне, музикално и чисто, с правим Моцартовским бриом вођене, увертире, да би се до краја извођења одвијала успешно и у музичком и сценском аспекту, достојно чина отварања тако угледне манифестације. Духовита и уверљива карактеризација ликова и ситуација, с увек актуелним алузијама на неравноправност различитих друштвених слојева, али и на наше време, те акценат на сликању психолошких односа између протагониста, па и оних најспореднијих улога и њихових што упечатљивијих супротности, биле су и главне преокупације инсценације Лаца Адамика који их је маштовитом и врло “распеваном” режијом довео у забавно-закулисне и интригантне релације. У подстицајној  атмосфери и у свим елементима одлично уиграној представи ”обученој” у стилски примерене костиме и елегантно прозрачну сценографију Барбаре Кенђерске, те светлосно рухо Даријуша Павелеца, заблистали су сви чланови расположене екипе, почев од тумача главних улога, адекватних гласова, у којима се могла доживети свака емоција, подцртана и одличном и врцавом глумом, као и фином способношћу динамичког нијансирања и владања фразом. У самом врху био је, разуме се, Маријуш Квјећин (још једном, после 2009, у новој подели као “краковски” гроф Алмавива), коме је ово четврта премијера припремљена за Оперу родног града. С одлучним наступом, темпераментом, привлачношћу, сигурношћу и самосвесношћу праве светске звезде, изванредно квалитетног и ванредно обојеног баритона и више но уверљиве, скоро “натуралистичке” глуме, он је и као страствени аристократски напасник и каваљер био велики инспиратор и осталих, одреда прворазредних уметника. И грофица Катаржине Олеш-Блахе и Сузана Ивоне Соха, одликовале су се лепим и осећајним певањем, делујући и одговарајућим појавама, прва показујући и гласом и кретњама емоције повређене жене, уверљивост свог предавања поткрепљујући и држањем, чак и стасом. Звонки, очигледно узорно школован сопран Ивоне Соха, такође је с лакоћом досезао висине и савладавао најзахтевније колоратуре, док је ужурбани, пре добродушни и интелигентан него лукави, и нимало сервилан према грофу, Фигаро Кшиштофа Шиманског, освајао пријатношћу свог топлог бас-баритона. Веома нам се допао свеж мецосопран Монике Корибалске као заљубљеног пажа Керубина, надахнутог рококоовском лепршавошу, али већ помало, као и цело тумачење, окренутог будућности. Остали учесници представе исказани превасходно у ансамблима, такође су пластично извајани (највише у финалима 2, 3. и 4.чина), посебно у другом чину ове динамичне и веселе, кореографски такође (рад Романе Агнел) веома живе сценске игре. Ако се на тренутак чинило да је редитељ понекад и претеривао у гомилању призора јер је галерија ликова стварно импозантна (укључујући и перфектно увежбан хор, дело Зигмунта Магјере), не може се порећи, упркос повременој пренатрпаности, животност и шароликост остварене продукције која је и захваљујући адекватној сцени и костимима остварена светло и колоритно, да би се на крају сви учесници радовали победи љубави код сваког пара. 
Висока професионалност, преданост и срчаност, пратили су и хвале вредну оркестарску интерпретацију Моцартове бриљантне партитуре која је˙била у рукама шефа-диригента Краковске опере Томаша Токарчика, који је већ од првих тактова успоставио одговарајући виртуозни брио и управо фуриозни темпо, стављајући изванредно уигране инструменталисте у избалансиран однос са певачима и збивањима на позорници. С осећањем за природно вајану вокалну линију и стилско извођење, суверено је владао ансамблом у целини, минуциозно израђујући везе између ариоза, арија и речитатива, стапајући безбројне мотиве, којима просто врви партитура, у јединствено и пластично извајано музичко ткиво (при чему је изванредну подршку имао од бриљантноиг креатора баса континуа Анжеја Завише), надахнуто предводећи све креаторе представе у достојном обележавњу првог пунолетства краковског Летњег оперског фестивала.

П. С. Од осталих представа одржаних  до 7. јула, издвајамо и “Барона циганина”, “Кармен”, “Орфеја и Еуридику” и “Љубав за три наранџе” као и концерт  најлепших оперских арија, а сва ова извођења била су повезана великим симфонијским концертима (углавном Краковске филхармоније) и вечерима камерне музике.