Награда "МУЗИКА КЛАСИКА"
за 2015. годину




Награда "МУЗИКА КЛАСИКА"
за 2014. годину




Награда "МУЗИКА КЛАСИКА"
за 2013. годину




Награда "МУЗИКА КЛАСИКА"
за 2012. годину




Награда "МУЗИКА КЛАСИКА"
за 2011. годину

МУЗИЧКО ПОЗОРИШТЕ

Жељко Лучић, баритон
Освојио сам свој оперски „ГРЕН СЛЕМ“

Представа Вердијеве опере „Трубадур“ у опери Ковент Гарден, јула месеца ове године, био је повод за разговор са баритоном Жељком Лучићем, који је у овој опери тумачио улогу грофа Луне.

Дугујете своју славу Вердијевим улогама. Која Вам је улога најдража и зашто?
То је једно од најтежих питања које сте могли да ми поставите. Не могу да направим велику разлику између „Дон Карлоса“, „Риголета“, „Набука“, „Симоне Боканегра“... Мада морам рећи да ми је на срцу и да ми можда највише лежи Симон Боканегра.

Карузо је рекао да су за успех „Траубадура“ потребна само четири најбоља певача на свету. У Ковент Гардену, сте овог лета наступили у улози грофа Луне. Какав су утисак на Вас оставили Ваши Леонора, Манрико и Ацучена?
То су моје драге колеге. Са некима од њих сам већ певао, као што су Маурицио Маруро,  Екатарина Семенчук и Франческо Мели, али сам са Лианом Харутуниан, која тумачи Леонору наступио први пут.

Теситура Луне у првом чину је скоро као код тенора. Лежи толико високо да је Лео Нучи рекао да може да пева чувену арију, али никада није хтео да пева целу улогу на сцени. Вама та висока теситура очигледно не представља проблем.
Лео Нучи је био потпуно у праву, и не само он него сви који тврде да је Луна једна од најтежих улога баритона.  Оно што је најтеже је позната арија „ Il ballen“ која је исто тако написана у неким крајње горњим теситурама баритонског гласа. Сваки пут кад певам „Трубадура“ то је велики изазов за мене, без обзира колико сам га пута отпевао. Кад се спремам за ту улогу увек се надам да ће све испасти како треба. 

Ваш ментор је била славна Бисерка Цвејић. Где је оставила највећи печак код Вас, а чујем да Вас и сада у својим деведесетим годинама понекада чује.
Наравно! Професорка Бисерка Цвејић је моја једина професорка. Код ње сам почео и завршио, и за све те године нисам мењао професора нити сам се трудио да чујем нека друга мишљења. Зашто? Зато што сам јој веровао! Такав однос смо успоставили од самог почетка. Придобила ме је тиме што је нон стоп говорила, а то чини и данас: „Немој да форсираш. Певај својим гласом. Све ће доћи. Природа и генетика ће урадити своје. Певај, и труди се да певаш лепо.“ То је оно што сам запамтио и то је оно што ја, кад ме неко други данас пита „Како Ви ово? Како ти оно?, свима поновим.

Вашем успеху у свету је помогао и директан пренос „Отела“ из Метрополитена. Ту сте се показали и као изврстан глумац који пева. Како сте научили да уђете „под кожу“ комплексним ликовима као што су Набуко, Риголето,  а можда пре свега Јаго?
Оно што је најбитније да знам је радња опере, да знам када се одигравала, какав је заплет. То ми је довољно. Уопште се не трудим да глумим, него себе стрављам у ту улогу и реагујем онако како бих реаговао у животу да се мени тако нешто дешава. Нема ту велике глуме. То је прирдодни инстинкт.

Посматрачи тврде за певаче уопште, а у Вашем случају баритони, да су прошла времена када су се на сцени налазили дивови као Матија Батистини, Тита Руфо, Мариано Стабиле, Ђузепе ди Лука, Рикардо Страћари, а нешто касније Еторе Бастианини, Карло Таљабуе, Алдо Проти, Леонард Ворен, а први пре свега Тито Гоби који је уз Калас и Христова можда био најбољи експонент глумца који пева. Шта мислите зашто многи данас тврде да имамо славне и успешне, али не више и велике певаче? Да ли зато што је опера, као и многе друге гране уметности, па и спорта, постала бизнис који тражи фотогеничне певаче?
Браво! То је једини разлог. То говорим већ годинама уназад. Ово је све, на жалост, постало бизнис. У времену када су певала господа која сте поменули није било ове технологије, није се овако брзо живело. Људи су путовали, да кренемо још од Каруза, бродовима. Имали су много мањи број представа. Захваљујући овом начину живота и овом времену у ком живимо ја сам данас у Њујорку, сутра сам у Токију, прексутра ко зна где и то утиче и на квалитет и на снагу, на концентрацију. на издржљивост, на све. Потпуно сте у праву када кажете да имамо данас певаче који заслужују пажњу, али великих певача немамо.

Енглески критичари су оштри и не клањају се великим именима. Но критике Вашег Луне су биле изврсне и листовима „Evening Standard“, „Тhe Independent“, „The Guardian“,  „The Telegraph“. Сви су Вас помињали као једну од највећих звезда оперске сцене данашњице. Да ли сте задовољни тако ласкавим критикама?
Ухватили сте ме у незгодној ситуацији, јер ја нисам читао критике. Драго ми је да тако нешто чујем.  Не практикујем да читам критике, јер сам ја себи највећи критичар.

После давног дебија као Силвио у „Пајацима“, успесима у Скали, Метрполитену, Ковент Гардену, у Бечу, Салцбургу, Паризу, Брегенцу, Минхену, Чикагу и другим градовима, коју сцену још желите да освојите?
Нема више сцена које би волео да освојим! Ја сам свој „грен слем“ освојио. То су Скала у Милану, Бечка државна опера, Ковент Гарден и Метрополитен.

Да ли Ваши планови укључују проширење руског репертоара, на пример Мазепу? И француског репертоара, пре свега Ескамиља и Хамлета.
Не, јер ја немам уво за тај репертоар, немам жељу да га певам. Немам жељу да залазим у репертоар у ком никада нисам био. Додуше, певаћу у опери „Салома“ у Метрополитену, али то је само зато што су челни људи ове куће променили репертоар. То је једини излет који ја могу да направим из мог стандардног репертоара у неке друге оперске воде. Додуше, понекад певам Пучинија, али се углавном држим Вердија.

Како се старате о гласним жицама, да бисте као Ваш колега Лео Нучи могли да певате на светским сценама и кроз двадесет година? Чуо сам да саветујете да се што мање прича, па се већ осећам кривим што разговарамо.
Постоје нека правила који се ја држим и којим би требало сви певачи да се, наравно. Кад кажем да не треба пуно причати, то се углавном односи на време после представе. После представе, када је организам загрејан, када је адреналин свуда у телу најбоље је да се оде кући и да се чека док се све не врати у нормалу. Пијење живог јајета и умотавање у шал су предрасуде из народа. 

(Комплетан текст у штампаној верзији ревије)

НАШИ У СВЕТУ

Сања Стефановић, пијанисткиња
Кина као изазов

Када погледамо глобус, Кина се из Европе чини веома далеко. Али, када постоји велика жеља, онда она може и да се испуни уколико спојите професију са жељом за путовањем. Своју професију и ову далеку земљу спојила је пијанисткиња Сања Стефановић, коју смо између Кине, Немачке и Енглеске, срели у Београду. 

Како сте постали професор клавира у Кини?
Одувек сам, као туриста, желела да видим Кину, а успела сам да будем део ове земље захваљујући клавиру и уметничкој музици уопште. Подсетићу да је Кина, али и цела Азија, значајно почела да , се развија у правцу класичне музике захваљујући чувеном пијанисти Ланг Лангу, који је стекао светску славу. Његова појава, његова интерпретација, али и начин живота направиле су од њега уметника који је постао узор многима, а пре свега младима у његовој земљи. Статистика од пре две године бележи да сваке године седамдесет милиона мале деце крене да учи да свира клавир. Мене је одувек фасцинирала та друга култура. Имала сам прилику да радим са уметницима и децом који су углавном Европљани, али ме је интересовало да се упознам са уметницима из Кине, јер они на посебан начин доживљавају европску културу. На иницијативу мог колеге из Аустрије сам се пријавила на Конкурс за развој музичког образовања у Кини, који је ова земља отворила отворен како би се одабрали професори клавира који би свирању на овом инструменту учили децу. То је подразумевало да пошаљем и своје аудио и видео снимке комисији која се налазила у Пекингу, да прођем сложену административну процедуру и разговор преко скајпа. 

Одабрани сте међу великим бројем предавача.
Да, тако сам дошла на Хунански универзитет за науку и технологију, који има Колеџ за уметност у оквиру кога се налази и катедра за музику. То није институција типа музичке академије или конзерваторијума. Тај концепт су Кинези задржали још са почетка 20. века када су руски професори долазили код њих. Наиме страни стручњаци су код њих ангажовани како би оспособили нове генерације предавача који касније могу да предају у својим градовима и мањим местима.

Како сте се снашли у Хунану?
Провинција Хунан је интересантна, јер је још увек рурална, неразвијена. Кад свирате на концерту, после сваког брзог пасажа публика скаче од одушевљења, аплаудирају, смеју се и смехом изражавају своје одушевљење. Цела култура слушања музике је везана за кинеску традицију пекиншке опере, где по правилу публика тако мора да се понаша. То је једино место где ти треба да покажеш своја осећања. То је велики проблем.

У чему видите суштину проблема?
Култура са којом сам се сусрела је веома специфична и она се мора прихватити таква каква јесте. Веома је деликатно правити било какве промене. Разлика није у музичком програму. Оно што се од репертоара учи на Конзерваторијуму учи се и на универзитетима овог типа. Разлика је само у академским предметима. Студенти на Конзерваторијуму немају методику, немају педагогију. Они уче да буду интерпретатори. На Универзитету је акценат стављен и на теорију.

Како су реаговале кинеске колеге?
Интересантно је да нико од колега није дошао да чује мој час. И то је део те културе. Они мисле да на тај начин губе образ. То су ствари које још увек тешко да могу да се премосте.

Како напредује настава клавира?
Морам да се похвалим да је Музички департман, од како сам ја дошла, добио три прве награде из клавира. То су наравно моји студенти. На основу тога департман је добио акредитацију да може да отвори и мастер студије.

Колико су институције које образују студенте за инструменталну педагогију распрострањене у Кини?
Инструментална педагогија у Кини је још увек у повоју. Они су ове департмане отворили по узору на неке европске земље, пре свега Немачку. Колико је важно да педагог буде и добар извођач показује чињеница да је извођачки репертоар исти и да, уколико желиш да се бавиш педагогијом, и ти мораш да одржиш завршни концерт.

Ви држите наставу клавира?
Да. Са студентима прелазим репертоар. Интересантно је да они углавном свирају Шопена, односно композиције које су познате. Када је била културна револуција нестало је много нота и инструмената, и људи који су тада радили као клавирски педагози покушали су да по слуху реконструишу многа дела и да их запишу. Зато у многим нотама у Кини има пуно грешака. Деведесетих година прошлог века водећи европски издавачи нота су понудили своје услоги и дали су своја издања, која су брзо продата. Кина је велико тржиште и ти тиражи нису били довољни. Ја бих волела да се то промени, да студенти уче из оригинално записаних партитура.

Постоји ли још необичности у раду?
Да. Од скоро је уведено да сваки стидент обавезно мора сваке године да одсвира по један Бахов прелудијум и фугу. Међутим, они свирају само фугу. Прелудијум не разумеју... То је необично. За њих је схватање свирања клавира као кунг фу. То је вештина. Зато и дела која бирам да свирају обавезно морају да буду везана за вештину, у смислу да се покаже артизам.

Неразумевање Баховог прелудијума није везано за Баха већ за схватање музике у Кини.
Да. Кинеска музика је нетемперована и даједруги доживаљај од на пример, европске музике. То се препознаје и у њиховој интерпретацији дела еврпских композитора. Интерпретирају их на сасвим особен начин, тако да некада и не можемо у првом тренутку да схватимо да свирају, на пример Шопена.

Да ли сте били упознати са тим пре доласка у Кину?
Нисам.

Како је изгледао Ваш први радни дан?
Био је невероватан! Једанаест студената ми је тог дана свирало Бетовенову „Апасионату“! Чула сам једанаест „Скерца у ха-молу“ Шопена. А чула сам и четири пута „Валдштајн“ сонату Бетовена. Једна интерпретација Шопеновог „Скерца“ је била тако непрепознатљива да сам морала да узмем ноте да видим шта свира. Тада нисам знала да је њихова логика схватања европске музике сасвим другачија. Они не уче како изгледају наше лествице, како настаје однос међу интервалима, не познају наше модулације, хармоније. Они не препознају скривену полифонију романтичара као „последицу“ Баха. За њих је то све у једној равни.
 

(Комплетан текст у штампаној верзији ревије)

ИН МЕМОРИАМ

Сузана Шуваковић Савић
(1969-2016)

Првакиња Опере Народног позоришта у Београду – сопран Сузана Шуваковић Савић, преминула је 18. октобра после тешке болести, у 47. години у Београду.
     Сузана Шуваковић Савић је дипломирала, а потом магистрирала код Радимиле Бакочевић на Факултету музичких уметности у Београду. Још током студија добила је ангажман у Опери Народног позоришта.
             Током веома успешне и богате каријере, на матичној и разним престижним сценама у иностранству, остварила је низ првих улога из лирског сопранског фаха. У актуелном репертоару Народног позоришта певала је улоге у операма „Кармен“ (Микаела), „Дон Ђовани“ (Дона Елвира), „Боеми“ (Мими), „Пајаци“ (Неда, Коломбина), „Евгеније Оњегин“ (Татјана), «Мадам Батерфлај» (Ћо Ћо Сан), „Адријана Лекуврер“ (Адријана Лекуврер), “Тоска” (Тоска) и другим.
     Учествовала је и на бројним концертима са Београдском филхармонијом и са оркестром Радио телевизије Србије.
           Од 2002. године редовно се представљала италијанској публици у реномираним позориштима градова са великом оперском традицијом као што су Асколи Пићено, Басано дел Грапа, Латина, Риети и Ћивитавекија.
  Наступала је и у Teatro dell'Opera у Риму, Барију, Падови, Језију, Ферму, Ређо Калабрији, Ређо Емилији, Розарну, Сан Фердинанду и другим.
      Концерте је одржала у градовима широм Европе.
      Године 2003 била је учесник спектакуларног извођења опере „Боеми“  Ђакома Пучинија у Сеулу, пред 10.000 гледалаца у за ту прилику специјално опремљеној Олимпијској гимнастичкој дворани.
      Године 2014. на Великој сцени Националног театра одржала је веома усшешан солистички концерт под називом «Пучинију у част».
         За Дан Народног позоришта, 22. новембра прошле године, добила је Награду за изузетно значајан укупни уметнички допринос.
         У матичној Кући, неколико сезона је била ангажована као вокални педагог у Оперском студију „Борислав Поповић” где је своје знање и богато искуство преносила младим певачима.
       Сузана Шуваковић Савић је сахрањена у Београду.

 

Катарина Обрадовић
(1928-2016)

Београду је преминула Катарина Обрадовић (1928), примабалерина, балетски педагог и  балет- мајстор. Цео свој живот и каријеру посветила је Балету Народног позоришта и на тај начин оставила неизбрисив траг у развоју и афирмацији балетске уметности код нас.
          Уметничко стваралаштво Катарине Обрадовић нераскидиво је везано за Балет Народног позоришта у Београду. Школовала се у балетској школи Лујо Давичо, а стручно усавршавање у Москви и код Гзовског у Паризу, као и завршене студије на Филозофском факултету у Београду, на Одсеку за историју уметности, утицали су на формирање уметничког профила широког спектра и образовања. После завршене каријере прима балерине 1970. године, наставља уметнички рад као педагог-репетитор балета и асистент домаћим и страним кореографима. Од 1965. до 1969. године била је шеф Балета Народног позоришта. Своје велико знање уградјује у београдски Балет кроз рад са солистима и ансамблом; 1997. стиче звање балет-мајстора. Члан је жирија значајних балетских такмичења у: Москви, Варни, Токију, Осаки и Риму.
         Антологијску представу Леонида Лавровског, Жизелу, са великим успехом обнавља на матичној сцени 1991. Ову предству у властитој ауторској реализацији остварила је и на сценама:  у Напуљу - 1985, у Љубљани - 1981 и Сплиту-1978. Балет Крцко Орашчић поставља у Клагенфурту 1986, а Лабудово језеро у Љубљани, 1987. Фокинове Половецке игре поствља на сценама у: Љубљани, Скопљу и Новом Саду. Према оригиналној кореографији Михаила Фокина, поставља Силфиде и Половецке Игре, у Народном позоришту, 1999. године. Оснивач је и председник Савета за уметничку игру Југославије (при CID-UNESCO) И члан Извршног одбора у Паризу.
       Добитница је бројних награда и признања међу којима је и Орден заслуга за народ са сребрним венцем.
       Катарина Обрадовић је сахрањена у Београду. 

Душанка Сифниос
(1933-2016)

Икона београдског балета и муза великог Мориса Бежара - Душанка Сифниос преминула је 14. октобра у Бриселу, дан уочи свог 83. рођендана.
     Каријеру је почела у Народном позоришту у Београду 1951. године. Прекретницу у њеној каријери представља долазак руског кореографа Леонида Лавровског, ради обнављања балета „Жизела“, у коме добија насловну ролу. Улогу Жизеле одиграла је рекордних 177 пута на својој матичној сцени, а и на другим позорницама као гошћа, укључујући и Бољшој театар.
    Друга улога која је обележила њену каријеру је рола Девојке у балету „Чудесни мандарин“, композитора Беле Бартока, у кореографији Димитрија Парлића. Са овим балетом, такође је обишла светске позорнице са великим успехом.
      Други део каријере проводи у Паризу, као солисткиња трупе Мориса Бежара, где је најзапаженија њена интерпретација кореографског виђења Равеловог „Болера“, коју је чувени кореограф направио за њу.
         Престала је да игра у 47 години.
         Сахрањена је у Бриселу.