Награда "МУЗИКА КЛАСИКА"
за 2015. годину




Награда "МУЗИКА КЛАСИКА"
за 2014. годину




Награда "МУЗИКА КЛАСИКА"
за 2013. годину




Награда "МУЗИКА КЛАСИКА"
за 2012. годину




Награда "МУЗИКА КЛАСИКА"
за 2011. годину

КОНЦЕРТИ

АНДРЕАС ШОЛ И ЕДИН КАРАМАЗОВ
(КОЛАРЧЕВА ЗАДУЖБИНА, 29. СЕПТЕМБАР 2016)

Двојица сјајних уметника светске репутације, немачки контратенор Андреас Шол и лаутиста и гитариста Един Карамазов из Босне, који су Хендлове арије снимили за угледну кућу Decca, одржали су концерт у Коларчевој задужбини са делима барокних и савремених аутора.
     Овај карактеристични глас   са опсегом контраалта или мецосопрана користио се још у барокним преплетима XVI века и владао је барокном музичком позорницом. О најпознатијем кастрату Карлу Броскију – Фаринелију снимљен је 1994. године и филм у коме му је глас позајмио Американац Дерек Ли Рејгин.
    Наше савремено ухо, навикнуто на брзину и буку, требало је најпре навикнути на потпуно особено звучно светло барокних композиција, на високи регистар гласа па и на квантитативно дискретније динамичке валере програма Андреаса Шола и Едина Карамазова. Тек после првих нумера увучени сте у изузетну сензибилност и истанчану дикцијску простудираност њиховог репертоара. Немачки уметник који је потекао из породице певача и који је већ са седам година почео да пева у хору дечака, а са 13 је одабран (од 20.000 хориста) да пева соло на миси у Риму, који компонује балетску и позоришну музику у свом студију у Базелу – пева са разумевањем, са осећајношћу, драматично и доживљено. Оплемењује и мале строфичне комаде, а маестралан је у Хендловој Кантати „Nel dolce tempo“, коју је интерпретирао напамет. Са крајњом лакоћом расуо је скупине јубилусних нота. Чула су се најсуптилнија динамичка сенчења у оквиру piano регистра.
      У последњем блоку песама интерпретирали су „Љубавне канцонете“ савременог композитора Леа Брауера – који их је специјално за њих и написао. И најзад – најтеже од најтежег – Андреас Шол је певао a cappella показујући колико му је глас богат, садржајан и сам себи довољан.

ТРИ ГРАЦИЈЕ (ПО БОТИЧЕЛИЈЕВОЈ СЛИЦИ „ПРОЛЕЋЕ“)
НАДА МАЛЕК, АНА ЗЕЧЕВИЋ И ГРОЗДАНА ЛУЧИЋ ЛАЛИЋ

Њих две славе рођендан истог дана: 7. августа; праве су „лавице“ (тј. „лафице“) – веома драге и умиљате, а господарице. Спаја их и списатељски дар, мада су им корени, путеви, образовања, узрасти и све остало имали сасвим другачији ток. Уједињују их и „Књижевне новине“ – прва од њих је члан Удружења књижевника Србије и ту је објавила неке од својих прича, а друга повремено овде записује своје музичко-критичарске осврте. Трећа од њих је секретарица редакције „Књижевних новина“.
    Нада Малек је родом из „Ђурине“ Српске Црње, завршила је хемијско технолошку техничку школу, на прагу је старости и чудесни алхемичарско-божански путеви помогли су јој да постане списатељица. Објавила је пет књига и управо се спрема да изда и шесту – „Из Дневника Малекове“.
         Београђанка Ана Зечевић паралелно је учила и економску и музичку школу и сада је у зрелим и најпродуктивнијим годинама, када се животу највише даје, а и живот узвраћа вишеструко. И она је објавила пет књига.
   Нада Малек је писац у души. Није се школовала да то буде, али је проговорила исконски, из срца, искрено, готово чедно. Понекад су то цртице из живота, чини се обичног и једноставног (мада је једноставност у свему најтеже достићи) – какве су већина њених кратких прича, а понекад хронологија догађаја али никад неиспричаног сувопарно, напротив, са оном сасвим личном нотом, у којој су уткани и „небо је пуно звезда које су тако ниско да изгледа као да се могу дотаћи“ и Звонко Богдан који пева „Јесен стиже дуњо моја“ у оквиру приче о Осмој међународној Уметничкој колонији – „Крчедин 2015“. Њена дела су сликовита и рељефна. У њима се осећају боје, вибрације, ритам, пулс, мирис. Као каква музички осликана платна она вас неодољиво привуку а да заправо и не знате чиме. А код правих уметности, као и код правих љубави – није ни потребно постављати питања, треба се само препустити чаролији речи и оне ће вас (гарантовано) повести у свет близак и леп, али и са дозом носталгије и сете. Забележила је и венчање чувене спортисткиње Нађе Хигл на себи својствен музикалан начин („Нађа је 'запливала' свој плес по Сали. Музичари су је окружили. Имала сам утисак да видим белог лабуда“). Причу је назвала „Бајка“ и управо је ту реч као својеврсни рефрен провукла не само између појединих пасуса, него и као свеприсутни лајтмотив уткала у читав текст остварујући доиста бајковити штимунг, сличан најпоетичнијим маштаријама Андерсена и браће Грим, али на српски начин, са нашом принцезом, светском првакињом у пливању. Њена „Мала прича“ доиста је „мала“, испричана у само шест пасуса и десетак реченица, али су оне кондензоване, јаке, пуне љубави. Једна је од оних најтоплијих и најинтимнијих, везана је за њеног животног сапутника Златка, уз „Девојчицу у скафандеру“  (за кћи Ивану) и „Сусрет“ (за сина Ивана), „Позив у исто време“ (за обоје деце), „Кад старост дође“ (за ујну Аку, али и за све нас, које је младост давно напустила); „Боем“(опора прича о оцу у којој каже и ово: „... Очева рука ме никад није помиловала, нисам запамтила његов осмех, већ само грмљавину његовог гласа“. Ипак, има у овој њеној причи и дивне лирске сете и поред све горчине („Није нам требало много. Било је довољно видети дугу после кише“).
(на промоцији књиге Ане Зечевић „Склад речи и тона“ у кући Ђуре Јакшића: Нада Мелек, Гордана Крајачић о Ана Зечевић)
         Ана Зечевић је прелетос, управо у кући Ђуре Јакшића промовисала своју најновију књигу „Склад речи и тона“, која је какав и назив носи у сагласју које, чини се, не дотиче само ове две уметности него иде далеко даље и више ка оној идеализираној „хармонији сфера“ (пишући о Лази Костићу она и наводи његово мишљење – „Хармонија је синтеза симетзрије. Симетрија је анализа хармоније“). Њен језик је софистициран, префињен, богат, а истовремено и музиколошки стручан, аналитичан, но никад сувопаран, како то често бива код музичких теоретичара. Књига је прави „празник за ухо“ и за музичаре и за језичке стручњаке: обилује вешто инкорпорираним мудрим цитатима, али и личним ставом и закључцима. Она „дише“ са лирско-епским поемама Лазе Костића и свим оним композиторима који су мелодичност његових рима пренели у своја дела, од Александра Насис-Морфидиса и Аксентија Максимовића, преко Гвида Хавласа и Петра Коњовића (и опере „Кнез од Зете“ по „Максиму Црнојевићу), до најмлађег Мирољуба Аранђеловића Расинског који је написао уз тзв. примењену музику за његову драму „Гордана“ и застао код ремекдела не само у Костићевом опусу него у комплетној светској поезији, прелепој „Santa Maria della Salute“, o којој је рекао:: „Годинама сам покушавао да музиком разрешим Костићеве хармоније сфера и преведем његове песме на универзални језик музике. И то још увек чиним. Претпостављам да би и сам Лаза Костић то учинио да се бавио музиком“.
    Тако је подробно, исцрпно, зналачки, занимљиво и мудро Ана Зечевић писала и у осталим поглављима у књизи, о Шантићевом Триптиху Дејана Деспића, о Кочићу, Владану Десници, Стефану Митровићу, Бранку Теновићу.
         Трећа је песникиња (мада и Нада Малек пише песме, а верујем да је и Ана Зечевић у неком раздобљу свог живота то чинила), али је Гроздана „песник у души“, она пише поетски чак и када се не изражава стихом. Секретарица је у „Књижевним новинама“, за сваког има благу и милу реч, а редакција је, откако је она ту – просто „процветала“. У мали мансардни простор унела је оно што зову „женском душом“, што сваки ентеријер оплемени и обогати. Подарила ми је једну од својих књига песама „Небо под капцима“ у којој је написала поетичну и аутобиографију („Погрешно рођена, у погрешно време. Пола живота провела безусловно волећи људе, а другу половину јуришајући на ветрењаче. У тај један, стало је безброј живота... Део детињства провела у равницама Војводине... Стварну је можете наћи у обичном животу, али најиспуњенију док се утапа у прози и стиховима, док кује речи на свој начин у ковачници снова; и ту – сетна, сретна, или људима неразумљива, припада потпуно свету у коме ништа не боли, као међу људима).
 Kњижевник Миљурко Вукадиновић, написао је и сам поетски текст уз њену књигу: „Душевна исказница судбински скројена по мери 'Небо под капцима' поседује нијансирање емотивне температуре, понекад доведене и до тихане (песникињина реч) утапајуће мелодије где душопев сведочи  - више о себи но о догођеном. Стиче се утисак да је љубавни и чулни усхит остао у другом плану а евокативни прохуј продубљује исповест рањене душе уз чулна окрзнућа дискретно оглашена... Свим срцем останите 'на небу' поетском које је пред вама“.
Мислила сам најпре да застанем само на Грозданином „музичком небу“; али, у њеној књизи има музике и где је привидно нема, у ритму стихова, у хармонији речи, у дамарима срца. А потом, окупирали су ме они редови који подсећају на Настасијевићевску бол без пребола, на оно његово ни реч, ни стих, ни звук/тугу моју не каза... као у њеној песми Адреса сећања. По темпу којим тече Грозданин Грех – подсетила ме је на Дучића. Налик је Тагори (Како да те зауставим дане?/Одлазиш пун мене, а кад се вратиш не препознајеш ме) у песми Страху ме примиче. Као затегнуте струне из „Гаравог сокака“ Мирослава Мике Антића и њене су затрепериле песмом Тихо, тихано...
    Ипак у Грозданине редове, толико своје, у које је раскошно прострла своје риме, стало је тако много душе, страсти и сећања, питања и неверица, боли и нада и изнад свега, љубави.
И да мој јесењи музички осврт који није забележио ниједан концерт од свих које сам пропратила овог лета, а који је застао на поетским речима разиграних грација са Ботичелијеве слике побринула се Гроздана песмом Оркестар из које позајмљујем неколико стихова:
„Била сам музика разумљива свима,
чак и у празнини,
као Моцартова тишина међу нотама.
Била сам – а смела бити нисам.
     Обећах ти да ћемо бити 
     најлепши крај;
     реквијем нежности,
     да ћу се као виолински
     кључ
     обмотати око твог тела
     и нећу на растанку
     Де-молом китити влажну
     трепавицу.
     Ти, обећај да ћеш тада 
     бити
     Величанствена тишина,   
     која   
     настане
     кад диригент спусти пали
     цу“.

   Књиге Наде Малек, Ане Зечевић и Гроздане Лучић Лалић – опречне и по садржају и по стилу – са заједничким именитељем: лепотом и искреношћу писане речи!

„IL TROVATORE“,
КОВЕНТ ГАРДЕН, 17.07.2016.

Да би „Трубадур“ успео, тако је наводно рекао Карузо, потребна су “само”  четири најбоља певача на свету. Изгледа да „Трубадур“ није успео  када се ради о Ковент Гардену и његовим јулским представама. Франческо Мели, наш Манрико, има привлачан глас, и плени  на таквим позорницама као  што су Скала,  Салцбург, Беч и Метрополитен, али на овој представи  није био у форми. У лирским моментима, као на пример у „Ah si ben mio“ био је  много бољи, али није могао да успешно заврши стрету „Di quella Pira“ већ је певао високо “Це” у фалсету. Лиана Харутуниан, јерменски сопран, исто тако има завидну међународну каријеру, али њена Леонора, која је била ефектна у првој арији „Tacea la notte placida“,  али не и  у другој арији „D´amor sull ali rosee“, где су јој недостајали они савршени пијанисими у високом регистру које су некада певале наша Зинка Миланов, Монтсерат Кабаље или Леонтин Прајс. Можда је Лиани Хартуниан било потребно доста времена да се загреје, јер су дуети у каснијим сценама са Луном „Mira d´acerbe lagrime“ и Манриком „Prima che d'altri vivere“  били далеко бољи.

Најуспешнији певачи вечери били су руски мецосопран Екатарина Семенчук и наш ЖељкоЛучић. Обе Ацученине арије „Stride la Vampa“ и „Condotta ell era al ceppi“ показале су њен топли мецосопран, али како се драма развијала у наредним сценама, у „Giorni Poveriса“ Луном и Фернандоми „Ai nostril monti“, завршни дует са Манриком и вокална и драмска и нтерпретација су биле још успешније.  Ипак, као рефлексија доба у коме смо још увек имали велике, а не само познате гласове, појавила се Семенчук која није избрсала сећање на славне и заиста велике руске интерпреторе ове ролеу Ковент Гардену, Ирину Архипову и Елену Обрасцову.

Наш Жељко Лучић је доживео огроман успех код, не само публике већ и оштрих енглecких критичара Тајмса, Гардијана, Дејли Телеграфа. Ако данас код баритона постоји „voce Verdiana“, то је свакако глас Жељкa Лучића, глас уједначених регистара, од врха до дна, са одличним легатом. Не само „Il ballen“, његова велика арија, већ такође и терцет са Леонором и Манриком у првом чину, после у сцени у манастиру, и дует са Леонором, су нам јасно показали зашто је Лучић, данас можда најтраженији баритон насвету. За читаоце часописа „Музика Класика“ дао је интервју кога можете прочитати у овом броју.

Представу је режирао Давид Беш и то је био његов деби у Ковент Гардену. Било му је јаcно, каже у интервјуу, да је либрето „Трубадура“ пун толико невероватних акција да је причу скоро немогуће приказати линеарно: сетимо се да су још браћа Маркс у свом познатом филму „A Night in the Opera“ управо изабрали ову оперу за своје шале и подсмевање. Беш је поставио радњу у савремено време: ту су тенкови, војници који мобилним телефонима праве selfie слике пред борбу, па цигански табор, циркуска трупа, заједно са мечком која игра. Једини реалан фројдовски моменат је што је Ацучена све време у првом чину грлила лутку (алузија на свoг сина кога је спалила).  Критика је била подељена: неки су хвалили идеје Беша, тим пре што је он пре свега познат као позоришни редитељ, иако доста ради и у оперским кућама. Остали су тврдили да смодобили типичан пример много “паметних” идеја које на крају нису водиле нигде, а понекада су се супростављале музици.

Публика је топло поздравила диригента Ђандреа Носеду, који је учврcтио своју везу са Британијом после низа гостовања на Proms концертима и тиме што је постао главни гостујући диригент London Symphony Orchestra (LSO). Занат је ковао у славном Мариинском театру у Петрограду, где је био главни гостујући диригент током десет година. Чуо сам га раније ове сезоне у „Ловцима бисера“ у Метрополитену, где је такође доживео велики успех.

„Il Trovatore“ ће се увек наћи у свим оперским кућама као једна од најпопуларнијих опера.  А потрага за режисером који ће направити представу у коју се може поверoвати и наћи те Карузове “најбоље певаче на свету”, наставиће се заувек.

ЛEТЊА ПРЕДСТАВА „ JETTE PARKER YOUNG ARTISTS“,
КОВЕНТ ГАРДЕН, 17. ЈУЛИ 2016.

Многе оперске куће широм света, од Метрополитена до Баљшој Театра у Москви и фестивала у Пезару и у Салцбургу, одлучиле су да успоставе систем програма  “Младих уметника” који омогућује пробраним вокалним солистима, диригентима и пијанистима да добију двогодишњи уговор по којем докстудирају, добијају камео улоге на сцени великог театра а понекада, посебно на другој години, певају и неку већу улогу,  и “покривају” звезде. Такав аранжман омогућује младим талентима да већ сада сарађују са славним старијим колегама и стекну искуство које ће им помоћи у будућој каријери.

Ковент Гарден има свој „Jette Parker Young Artists Programme“. Неки од уметника су били у својој завршној двогодишњој сезони 2015/2016, а неки су је тек почињали. Уз редовне концерте, Ковент Гарден сваке године на крају сезоне омогући уметницима да се појаве на такозваној “Летњој Представи” у којој певају арије а и целе чинове пробраних опера. Направили смо интервју са два млада певача, руским баритоном Јуријом Јурчуком и британским басом Давидом Шиплијем.

Изведени су друга сцена из другог  чина „Катје Кабанове“, одломци из 3. чина „Евгенија Оњегина“, 4. чин „Боема“ (али не Пучинијевих већ Руђера Леонкавала) , одломци из финала 2. чина „Слепог миша“ Јохана Штрауса и арије Миреј из истоимене опере Гуноа.

Као што смо писали овде неколико година са представа „Il Viaggio a Reims“ на фестивалу у Пезару, у коме је Academia Rossiniana, програм  за младе певаче, лансирао низ звезда, тако ће се вероватно и млади певачи и диригенти програма „Jett Parker Young Artists“ ускоро наћи на даскама великих оперских кућа.

За интервјуе сам одабрао Јуриа Јурчука због његовог прелепог тембра, одличног легата који му је помогао да аријом Рикарда „Ah! Per sempre io ti perdei“ из „I Puritani“ добије награду на конкурсу краљица Соње у Норвешкој: овај снимак    можете  чути, као и арију Форда  „È sogno o realtà“ на YouTube. Уз свој вокални таленат који је откривен када је Јурчук већимао скоро 30 година и касно почео своје студије и каријеру, он има сјајну сценску појаву и одличан је глумац. То нам је показао у завршној сцени из Оњегина.

Млади бас, Дејвид Шипли као што можете видети из интервјуа, већ прави пристојну каријеру у Европи, пре свега на фестивалу у Вербијеу: његов basso profondo, савршена дикција и опет одлична сценаска појава нас натераju да зажелимо да га убрзо чујемо као Скарпију, Филипа и Фијеска. Био је извсрстан  као Шонар у „Боемима“.

Мислим да се нећу преварити ако прорекнем велику каријеру младом  аустралијском лирско/колоратурном сопрану Лорен Фаган која је била изванредна у „Voici la vaste plaine“ из четвртог цина Гуноове „Mireille“ и дирљива Мими у последњем  чину „Боема“. Можете и сами просудити ако на You Tube-у чујете њену арију о месецу из „Русалке“,  као и „Signore Ascolta“ из „Турандот“  и „Depuis le Jour“  из „Луизе“ Шарпанетијеа.

Одличан утисак је оставилa и руски сопран Влада Боровко као КатјаКабанова, и британски лирски сопран Џенифер Дејвис (са врло пристојном дикцијом на руском језику) каоТатјана у „Оњегину“. Боровко можете чути на You tube-у као Леонору у „Трубадуру и у Мизетином Валцеру из „Боема“ са такмичења „Ева Мартон“ у Будимпешти.

Пубика је топло поздравила младе певаче: многи од њих ће се сигурно ускоро појавити у светским оперским кућама.



ФЕСТИВАЛИ

СА РОСИНИЈЕВОГ ФЕСТИВАЛА У ПЕЗАРУ
„КИР У ВАВИЛОНУ“ („CIRO IN BABILONIA“), 16. АВГУСТ 2016.

Свој велики успех „Ciro in Babilonia“, о коме смо писали пре равно четири године када је последњи пут изведен  у Пезару, Росинијев фестивал је поново уврстио у свој програм средином августа ове године.Ово петo Росинијево дело  спада у групу “opera seria”, чији је основни проблем  да са својим компликованим и мало вероватним садржајем, задржи  пажњу публике пуна три сата. На cрећу, Фестивал је тежак задатак режије поверио изврсном Торинцу Давиду Ливермору који је направио представу у представи.

Док се свира увертира, гомила грађана обучена у костиме с почетка 20. века долази у биоскопску салу да види филм о Киру. Радња је праћена видео снимцима све познатије италијанске групе „D Wok“, тако да су се на сцени, без додатног трошка нашле вавилонске палате и зидине, вешто пропраћене брзим тракама “муње” да верно дочарају   пројекцију старе целулиодне траке. Иако су посетиоци “биоскопа” бурно пратили драмуна сцени, никада нису реметилицентралу радњу јер би се у татквим моментима “биоскопcка публика” замрзла. Ово је био „coup de theatre“ на највишем нивоу, који је држао пажњу публике сваког секунда.  Још једна бриљатна идеја режисера је да певачима стално одређује да праве покрете који би се да, као овде, нису реализовани као фарса подругљуво назвали “семафорскoм глумoм”. Те стилизоване покрете пуне патоса, прати видео певача који преврћу очимау стилу Катакали верзије Рамајане. С том лаком дозом ироније и комедије, ова представа се претворила у велики сценски тријумф. Ливерморе, који је постављен за уметничког директора театрa у Валенсији “Palau de les Arts Reina Sofia” у јануару 2015. године; последњих се година oвaj театaр прославио сталним успешним представама, те тако конкурише барселонском Лицеу и мадридском Театро Реал.

Костими Ђанлуке Фаласкија били су у кjароскуру: од “публике” у биоскопу до пратоганиста: као што можете видети са фотографија, били су сви  изузетно успешни.
Сада, наравно, долази наред музика где Росини, као и увек, плете арије, дуете и ансамбле пуне прелепих мелодија: прави је мајстор белканта. Добили смо опет, као и 2012. године, Еву Подлеш: прибилижава се својим 70. годинама, али и даље суверено влада својим ретким сјајним и јединственим инструментом. Наравно, као и стално током њене каријере, у овој улози је блистао пре свега „voce de petto“ њеног чувеног контраалта, то јест грудни регистар, који у таквој раскоши нисмо чули још од када је певала Мерилин Хорн Такође, њен чисти високи регистар звучи као прави мецосопран. Када се томе дода, савршени легато, беспрекорна техника дисања, добијамо такозвани феноменом Подлеш! Њене две арије ће се дуго памтити. Посл едруге, „T'abbraccio, ti stringo“, публика јој је приредила овације које су прекинуле представу. Дадодамо овде како је, да би пропратила њен успех на сцени у Пезару, Брижит Кормије написала књигу на француском “Ewa Podles: Contralto assoluto” која се нашла у продаји у Пезару ових фестивалских дана.

Сви партнери су били нови: Мајкла Спајрса је наследио, као злог цара Балдасара, Антонио Сиракуза, а Џесику Прат, као Амиру, све познатији јужноафрички сопран Прити Јенде у свом дебију у Пезару. Прити Јенде има необичан глас, веома редак. Ако верујете Ширли Верет да постоје гласови црних певача посебне идиосинкразије (а ја верујем да је то тачно) онда је такав један глас Јенде, који баршунастим тембром боје меда подсeћа на Леонтин Прајс, али са врло добром  коларатуром. Обе њене арије „Vorrei veder lo sposo“ и „Deh! per me non v'affliggete“, ка и дует са Киром „Nello stringerti al mio petto“, су доживеле успех.

Теситура улоге Балдасара је, како је то Росини некада знао да уради када је писао за вокалне феномене са почетка 19. века, је заиста окрутна и иде до друге октаве. Сицлијански тенор, Анотнио Сиракуза, који се већ неколико пута истакао у Пезару, је био веома добар, али није избрисао успомену на Мајкла Спајрса који уз те исте врлине има ниски регистар баритона.

Сви остали певачи у мањим улогама: шпански сопран Изабела Гayдикао Аргена, украјински баритон, Олег Цибулко каоЗамбри, Алесандро Лучиано као Арбаће и грузијски бас Димитри Пкаладзе као пророк Данијел били су успешни.

Оркестар и хор „Teatro Comunale di Bologna“ подпалицом Јадера Бињаминија су се баш као и на премијери 2012. године истакли и овога пута. Фестивал је ову представу снимио и на DVD-ју, па ако желите да видите да је Росинијева опера серија још увек жива и здрава, и да може да буде фасцинантна као театар, свакако га потражите.  

РЕСИТАЛ МОНИКЕ БАЋЕЛИ,
17. август 2016.

Ово је био заиста необичан рецитал за Пезаро, јер је укључио  у програм ретко извођене Шубертове песме на оригиналне италалијанске текстове: „Vedi cuanto t´adoro“, „ Da quel sembiante appresi“ и „Mio ben ricordati“. Те  мелодије смо чули у  извођњењу мецосопрана Монике Баћели; пристала је да замени тенора Антониа Сиракузу који је одлучио да не пева рецитал између две представе и захтевне улога Балдасара у „Киру у Вавилону“ ове сезоне.

Баћели није певала у Пезару од  почеткa своје каријере, када је  1988. године наступила као Емилија у „Отелу“. И даље се специјализује за роле Росинија и Моцарта, као и за француски репертоар као што су „Вертер“, „Хофманове приче“ и „Дон Кихот“, и то на сценама које укључују Скалу, Ковент Гарден, Бечку оперу и Сан Франциско. У другом делу концерта певала је песме Росинија из циклуса „Péchés de vieillesse:  L´orpheline du Tyrol“, „Il Risentimiento“,  „Sorzico“  и коначно „Chanson de Zora: La petite bohemienne“.

Нисам никада чуо Баћели на оперској сцени али се сматра да се квалитет певача најбоље оцени на реситалy песама. За време опере, уметник има неколико сати да развије драмску и вокалнy личност a песме захтевају, као „multum in parvo“ да се иcприча цела прича и да ce ocтвapи добра карактеризација у само неколико минута. У томе је Моница Баћели савршено успела, а изненадила је њена одлична дикција на немачком када је на бис певала још неколико Шубертових песама, изавршила, наравно, са толико познатом „Ave Maria“.

У првих неколико песама би се рекло да је њен мецоспран малог волумена што је у том жанру сасвим прихватљиво, али је задовољило њено
вешто фразирањe где је глас остао чист и јасан и у пиано пианисиму. Међутим, када је то било нужно, а посебно касније у Росинијевим песмама, показао се оперски глас велике снаге па можемо само замислити како би звучала њена Шарлота или Дулчинеја.

Важно је поменути њеног врсног пијанисту, Веницијанца Пиетро де Марију. Овај млади и талентовани музичар је већ добио награду критике на познатом Конкурсу Чајковског у Москви. Први је италијански пијаниста који је на шест концерата извео сва снимљљена дела Шопена, која су уједно добила награде Диапасон. У свом дебију у Пезару није само пратио Монику Баћели, већ је имао прилике да се покаже као солиста у Шубертовим „Klavierstücke“  D 946. Постало је одмах јасно зашто се Де Мариа  већ појављује као солиста са многим водећим оркестрима    широм света и диригентима као што су Миунг ун Чунг, Даниеле Гати, Елијаху Инбал, Марек Јановски, Ђанандреа Носеда и Шандор Вег. Хемија између пијанисте и мецоспрана помогла је упсеху рецитала, а натерала нас је да зажелимо да поново чујемо  Баћели  у некој оперској улози, а Пиетро де Марију на неком солистичом концерту.

„LA DONNA DEL LAGO“,
17. август 2016.

„La Donna del Lago“ је добар пример фасцинације италијанских оперских композитора Шкотском, а пре свега романима Валтера Скота. Као што је „Lucia di Lammermoor“ инспирасала Доницетија, тако је Скотова новела „Lady of the Lake“ била извор либрета Андреа Леоне Тотоле за Росинијву оперу која је први пут изведена у славном напуљском театру Сан Карло 1819. године. Од када су се после Марије Калас нашли и сопрани и мецосопраниа такође и тенори који могу да одговоре захтевима партитурa Росинијa пуна изазова, ова опера се налази релативно често на репертоару великих  кућа. Ковент Гарден је обновио 1985. и онда 2013, а нашла се и на репертоару Метрополитена. Елену су певали и мецосопрани, као што су Федерика фон Штаде и у последњој деценији Џојс ди Донато (у Паризу, Метрополитену и Ковент Гардену) и сопрани (Кири те Канава, Монстерат Кабаље, Џун Андерсон). На свим представама широм света када је Елену певала Џојс ди Донато, њен Умберто је био Хуан Дијего Флорез.

Нова музичка дирекција фестивала је одлучила ове године да нову поставку опере  повери  режисеру Дамјану Микелетију и диригенту Микелеу Мариоттиjy. Венецијанац Микелето који већ 12 година поставља опере у Пезару, данас је све познатији широм света и то у таквим теaтрима као што су Гарније у Паризу, Скала и Ковент Гарден. Од њега увек можете очекивати да оживи партитуру на сцени као нико раније. За представу у Пезару Микелети је је добио огромну Арену Адриатико, која иначе служи као кошаркашки стадион: у првом чину се на сцени појавило огромно здање у распадању (ваљда да алудира на сиромаштво Дагласа, Елениног оца, проганном са двора), а у другом огромно житно поље. Сценографија Паоло Фантина и осветљење Алесандра Карлетија били су веома ефектни. Микелето је додао певачима Малколмy и Елени, ликовe Малколмa и Еленe као глумце, aли кao старцe, који почињу и завршавају оперу реминисценцијама. Занимљиво, али истовремено и помало збуњујуће пошто смо стално имали на сцени две Елене и два Малколма тако да је ова идеја некада ишла против музике. Оно што смо добили, међутим, је занимљива акција на сцени уместо склопа арија, дуета, терцета и ансамбала који би иначе звучали као концертно извођење .

Мариоти је “домаћи” диригент, на кога је Пезаро веома поносан, чија се слава већ  проширила у Лондону, Њујорку и Милану, па чак и чувени Гевандаус у Лајпцигу и Баварски Симфонијски оркестар. Партитура опере обилује прекрасним мелодијама, и Мариоти је дозволио да музика дише, некада и превише споро, али смо затим могли стално да откривамо нове оркестарске елементе, и соло деонце дувачких инструмената.

Oво је била пре свега могућност да се после дебија у овој улози 2001. поново у Пезару чује Хуан Дијего Флорез, приликом прославе 20 годинa каријере. У Пезару задовољна публика показује свој ентузијазам лупајући ногама по поду, и после прве арије „Oh fiamma soave, che l’alma mi accendi! pietosa ti rendi a un fido amator“, услед лупе ногама, помислили бисте да сте на фудбалској утакмици.  Једнако одличан био је и у арији у последњем чину „Aurora! ah sorgerai avversa ognor per me? D’Elena i vaghi rai mostrarmi“.

Флорезов глас је почео да се мења после толико година, што је уобичајено . Има промена за дивљење, али и разлога за жаљењем због неких квалитета који су нестали. Тако је фразирање толико елегантно каквонисмо чули код фаха „tenore de grazia“  још од Дина Борђолија тридесетих година прошлог века. Дикција је кристално чиста, као да је Италијан. Чак и у кратким фразама кадa се иде у  „crescendo“ па онда „decrescendo“, динамичке финесе су баш као код  префињениог виолинисте. Коларатура је на месту, али како је један колега приметио не више, метафорички речено, као митраљез. Све високе ноте су ту, али се некада претворе у „voce bianca“ где губе свој природни лепи тембар. Све су то ипак детаљи и не умањују изузетност Флореза. Подсетимо, такође, да  је он заиста изврстан глумац, а природа га је приде подарила изгледом холивудског матинé идола.

Од осталих певача се истакао пре свега Мајкл Спајрс као Родриго: његова прва каватина „Eccomi a voi, miei prodi и арија „Quanto a quest'alma amante“
добиле су скоро исто тако велике овације као и Флорезово извођење. То је пре свега ради неустрашиво високих нота, али и зато што у каденци у нижим нотама имa   чисти и изузетно леп баритонски тембр, што је заиста реткост. Подједнако се истакао у дуету за „Qual pena in me già desta“ и терцету са Еленом и Умбертом „Misere mie pupille!“

Малколм је био млади јерменски мецосопран Вардухи Абрахамијан. Био је то њен деби у Пезару. Иако је већ певала у “Семирамиди”, биће јој потребно више искуства за вокални идиом белканта, јеp су јој улоге до сада биле Кармен (у Москви), Далила и Фенена у “Набуку”. То је глас пријатног тембра са довољно снаге када је то било потребно. Малколм има можда најпознатијe деоницe у опери,  „Mura felici, ove il mio ben si aggira!“,  затим у другом чину “Ah! si pera: ormai la morte! fia sollievo a’ mali miei“, а касније дует са Еленом „Vivere io non saprò/ potrò, mio ben, senza di tе“ .


Тек сада поменимо и протагонисту, Елену, грузијски млади сопран Саломе Јицију. Она је, рекли бисмо, прозивод Академије Росинијанена којој су завидне почетке каријере имали многи певачи, укључујући и Олгу Перетјатко. Саломе има пријатан глас и пристојне техничке квалитете.  Иако њена интерпретација није имала посебних мана, није заблистала ниједног момента, па чак ни у најславнијој завpшној арији и кабалети „Tanti afetti in tal momento“. Није помогло ни то што није показала, можда ради треме, добар драмски потенцијал.

Хрватски баритон Марко Мимица, који се све чешће чује у Пезару од дебија у Академији Росинијана у „Il Viagggio a Reims“, је постигао велики успех. Он има глас за кога би Дон Базилио рекао да је  као „un colpo di cannone“ па лако доминира у свим ансамблима својим огромним волуменом. Ипак, мора да пази да му тај невероватни дар не одузме могућност деликатног фразирања.

Хор исто има неколико великих бројева па је вредно похвалити хор „Teatro Comunale de Bologna“ и мајстора хора Андреју Фаидутија.

Нашој публици која нема прилику да чује оперу уживо, стоје на располагању бројни дискографски снимци из 1970. године са Монстерат Кабаље, па онда из 1981. са Федериком Фон  Штадеи Мерилин Хорн и диригентом Клаудио Симонеом,  из 1983. са Катјом Рићиарели и Лучијом Валентини Терани под палицом Маурицио Полинија, из 1992. године када је оркестар миланске Скале Клаудио Мути водио са  Џун Андерсон , Роквел Блеком, Крисом Меритом и Мартинон Дипуи, и коначно из 2006. године када је Маурицио Бернини дириговао шкотским камерним оркестром  а солисти су били Кармен  Ђинастасио, Кенет Тарвер , Грегори Кунде  и Патрицијa Бардон.

„La Donna del Lago“ је била одличан пример успеха нове дирекције фестивала у Пезару који је успео да окупи најбоље режисере, диригенте и певаче и тако докаже да Росини и данас може да осваја и плени као што је то чинио првом половином 19. векa.



РЕСИТАЛ МАЈКЛА СПАЈРСА: „HOMMAGE A NOURRIT“,
18. август 2016.

Белканто реситали у Пезару никада нису имали као инспирацију познату личност. Публику je pецитал Мајкл Спајрса подестиo на већ скоро заборављеног, у своје време  славног, француког тенора Адолфа Нурија, који је суверено владао францкуском оперском сценом 20-их и 30-их година 19. века. Везан је пре свега за Росинија који је после доласка у Париз написао све тенорске партије управо за Нурија: „Le Siege de Cortinthe“ (која ће се појавити, тако је најављено, у Пезару следеће године), „Le Comte Ory“, Apнoлд  y „Guillaume Tell“ и „Moïse et Pharaon“. Знамо да је могао да пева све до “ге” удругој октави, тако да Росинијеви вокални захтеви нису представљали никакву препреку за Нурија. Био је пријатељ Доницетија код кога је студирао. На крају своје каријере, постао је део политичке легенде јер је дует „Amour sacré de la patrie“ из опере „La Muette de Portici“ Обера, после изведбе у театру „La Monnai“ у Брислу довео до Белгијске револуције и успешне борбе за независност од Француске.

Не само да је Жак Алеви y његовој опери “La Juive“ написао ролу Елезарa за Нурија, већ је тенор сам написао текст за најпознатију арију „Rachele quand du Seigneur“. Славни Мајербер, на врхунцу своје славе, прерадио је љубавни дует из    „Les Huguenots“ да би добио „imprimatur“ Нурија. После 20  годинa вртоглаве каријере у којој је радио и као профeсор певања, либретиста и композитор и био поборник рецитала Шубертових песама ако је организовао Лист, глас је попустио, а онда и здравље; оболела му је јетра, вероватно због алкохола. После неуспешног реситала у Напуљу, извршио је самоубиство. На погребу, Шопен је свирао транскрипцију за оргуље Шубертове „Die Gestirne“.

Мајкл Спајрс има и гласи храброст да ступи на сцену и поклони нам рецитал какав је могао да изведе Нури почетком 19. века. Певао је девет арија, и то тако да упркос овацијама публике, није имао снаге ни за један бис. Припадам све већем броју публике која изузетно цени овог тенора чија је светска слава почела онда када је као Родриго у „La Donna del Lago“ у последњем моменту заменио болесног тенора.

Нуријев репертоар се изводи само ако се највиша теситура у другој октави може певати савршеном лакоћом. То нам је управо показао у „Ne m´abandonne point“ и „Asile héréditaire“ из „Виљемa Телa“  и „Que les destins prospères“ из „Le Comte Ory“. Ове две арије, уз изванредно извeдeнy аријy Елеазара из „La Juive“ су биле једине познате публици. Све остале су биле открића: успаванка „Du pauvre seul ami“ из „La Muette de Portici“ Обера , арија Надира „C´est de toi, ma Delie“,  из Керубинијеве оперe „Ali Baba“, арија Густава „Oh, vous, par qui ma vie“ из Оберовог „Gustave III“ (да иста тема као и у Вердијевом „Балу под маскама),  арија Жијома „Philtre divin“  из Оберове опере „Le Philtre“  (коју је Доницети обрадио у Љубавном напитку),  арија Полиута „Veleno e l´aura ch´io respero“ из „Poliuto“ Доницетија и коначно баркарола „Voyageur a que Venise“ из „Stradella“ Луиса Нидермајера. 

Ми наравно не знамо како је звучао глас Нурија, али је сигурно мало тенора који могу да певају овај репертоар тако успешно као Спајрс. Не, нису ту само неустрашиве високе ноте којима је на другом концерту (Флорез ) показао да је сасвим раван Флорезу. Истакао се и другим квалитетима. Већ смо писали о његовој огромној предности да у дубоком регистру глас одједном претвара у чист баритон, какав је некада био ненадмашни Матија Батистини. Нигде се то не види тако јасно као када се глас спушта у каденци из стратосфере до најдубљих тонова. Томе треба додати и то да да Спајрс обликује вокалне фразе великом елеганцијом и поседује  одличан легато .

Овај репертоар је захтевао и добио не клавирску, већ оркестарску пратњу:
„Orchestra Sinfonica G. Rossini“ је водио енглески диригент Дејвид Пари. Било је импресивно да је сем последње Нидермајеве арије, Спајрс певао читав репертоар без партитуре. Надајмо се да ће се једног дана појавити и ЦД! Сва места у Театру Росини су била распродата што говори о све већој популарности Спајрса, једног од новијих у изгледа непресушном ланцу Росинијевих тенора из Сједињениx Државa.

За студенте опере, овај рецитал био је изванредна вињета којом смо се подсетили славе и великог утицаја Адолфа Нурија на певаче, посебно Франуске, у опери 19. века.

„ТУРЧИН У ИТАЛИЈИ“ („TURCO IN ITALIA“),
18. август 2016.

Славне изведбе Марије Калас још се памте, па су поређења неминовна, што је случај и код Росинија. Смео је колоратурни сопран који покуша да пева Армиду где је Каласова тријумфовала у „Maggio Fiorentino“ представама из 1952.  године, па су чак и славну и изврсну Рене Флеминг примили хладно у Метрополитену када је покушала ову улогу. Исто се тако и данас прича о роли Фјориле коју је Калас  тумачила у „Турчину у Италији“ у Скали 1954.  године.

Као и код „Кира у Вавилону“, оно што је гарантовало успех ове нове поставке је  завидна вештина истог режисера, Давиде Ливермореа. Била је то „opera buffa“ која је на сцени деловала тако ефектно да су три сата прошла муњевитом брзином. То нећете приметити ако слушате CD са Маријом Калас, јер је велики део партитуре откинут на том снимку. Оно што смо добили у Пезару биле су две симултане радње: песник Просдоћимо је писао комедију која је затим преточена у филм, а све „dramatis personae“ су на листу хартије добиле либрето и инструкције за покрете; све се одигравало брзином муње укључујући и сталне парландо деонице арија и сцена у партитури.

С обизром да је радња опере још мање вероватно него „Италијанка у Алжиру“, режисер је у замаху потпуне уметничке слободе, направио на сцени прави урнебес, па, док гледате, морате бити изузетно пажљиви како вам не би измакао кључни детаљ. Хор и глумце, цигане и уметнике из циркуса некада је постављао на трибину на спрату, а некада их је доводио  на сцену и мешао их са протагонистима, посебно за време сцене маскембала.

Партитуру, коју је Росини написао у својој 22. години, вешто је водила млада диригентица Сперанца Скапуки која је дозволила певачима да покажу шта знају. У свом дебију у Пезару данас већ славни бас-баритон Едвин Шрот још једном је доказао како нису y праву зли језици који су тврдили да своју каријеру дугује краткотрајном браку са Аном Нетребко. Иако је данас већ познат на свим позорницама света у драмским улогама као што су Мефитофеле у Боитовој опери или Проћида у „Сицилијанским Вечерима“ (у Ковент Гардену о чему смо писали), у Пезару се, као Селим, показао као „basso buffo“ прве класе. Његова глума је била беспркорна, а изглед филмске звезде објашњава зашто су се и Фјорила и Заида отимале за  његову пажњу. Био је изврстан у дету за Ђеронимом „D'un bell'uso di Turchia“ и каватини „Bella Italia, alfin ti mirо“.

Још  убедљивији био је сталан посетилац Пезара, Никола Алаимо, у улози угњетаваног Фјорилиног мужа, Ђеронија. Глумачки убедљив, с врсних вокалних квалитета, када је потребно, савршеном лакоћом може да пева фортисимо у високом регистру.

Тенор Рене Барбера, који је прошле године био успешан Бепо у „Свраки крадљивици“  био је одличан Нарћисо. Није никако добар глумац, иако га је Ливерморе вешто водио, поклонивши му као немезис глумицу гротескног изгледа, почупане косе, огроминх груди, без зуба, као да је изашла са траке Фелинијов филма: она је Нарциса одевеног као свештеника стално стављала на колена, па чак и за време аплауза после представе. Вокално, био је сасвим добар и свој таленат је показао у арији „Intesi, ah! Tutto intesi“.
Ветеран Пиетро Спањоли је био фактум драме, писац Продоћимо (више глумац него певач), а у улогама су се истакли Заида Ћећилије Молинари и веома млади тенор на почетку своје каријере, Пиетро Адаини као Албазар: о њему ћемо, после изванредно отпеване арије „Tu secondo il mio disegno …Ah, sarebbe troppo dolce“,  свакако ускоро више  чути.

И онда, наравно, све познатија Олга Перетјатко као Фјорила у некадашњој улози Марије Калас. Олга, из “Academmia Rossiniana“, као и многи други дебитанти у Пезару, већ је направила веома успешну међународну каријеру: можемо је чути у  Скали, Метрополитену, Бечу и многим другим водећим оперским кућама. То је млада жена изузетне физичке лепоте, добра и убедљива глумица и плени сценом када год се на њој појави. Била је убедљива у дуетима са Селимом “Serva!» - «Servo “ и „Credete alle femmine“,  у дуету ca Ђеронијом, „Per piacere alla signora“ и у својим аријама „Non si dà follia maggiore“, затим „Squalli da veste bruna“ и Se il zefiro si posa“.

Међутим, то све не може да сасвим компензира њену неадекватну дикцију: не може се разумети скоро ниједна реч на италијанском. Глас је веома пријатан и техника сасвим пристојна, али то није вокална интерпретација (за разлику од сценске) за памћење. Поготово, иако то није фер рећи, када чујете Марију Калас која и глумом  и гласом покаже све оне нијансе: овде иx нисмо могли препознати. Велики успех Перетјаткове само потврђује колико смо далеко од такозваног златног доба бел канта и како се морамо задовољити оним што се нуди као најбоље.

Као театар, представа остаје незаборавна: надам се да ће дирекција фестивала направити DVD па га никако немојте пропустити: сјајно ћете се забавити.

ГАЛА КОНЦЕРТ ХУАН ДИЈЕГО ФЛОРЕЗА,
20. август 2016.

Баш као што се то обично дешава у анегдотама, индиспонирани тенор Брус Форд  је 1986. омогућио 23-огодишњем, тада потпуно непознатом, перуанском тенору Хуан Дијего Флорезу да дебитује у захтевној улози Корада у „Matilde di Shabran“. Тако је почео његов метерорски успон на свим великим оперским сценама - није их нужно набрајати, јер је на свакој. Флорез је остао веран Пезару коме дугује своју славу и појавио ce од тада скоро сваке године, 16 пута, на сцени овог фестивала.  Ту је купио и кућу, а ове године је добио и титулу почасног грађанина. Игром случаја, он је откриће познатог менаџера Ернеста Палација, исто тако Перуанца, који је имао изврсну, али кратку светску каријеру као „tenore di grazia“ 70-тих година прошлог века. Ове године је наследио маестра Зеду као уметнички директор  фестивала. Његове изврсне везе са менаџерима ће свакако омогућити Пезару да настави да привлачи таленте највећег калибра.

Шта се још може рећи ново о Флорезу? Од 1980-тих у категорији „tenore di grazia“ појавили  су се многи певачи који су успели да задовоље скоро немогуће вокалне захтеве које им је поставио Росини. Крис Мерит, који је нажалост скратио каријеру неразумним излетима у репертоар Вердија и тако постепено уништио свој глас, Лоренс Браунли, који можда има још лепши инструмент него Флорез, од скора Мајкл Спајрс чији ниски регистар као да припада високом баритону, Грегори Кунде и многи други. Нико међутим нема “пакет” квалитета који пружа Флорез.

Пре свега, у данашње време када се од певача траже драмски и сценски квалитети, овом тенору помаже што је изврстан глумац, једнако ефектан у опера буфо као и у опера сериа. Има и изглед романтичног хероја којиммогао да се успешно појави и на целулоидном платну Холивуда. Флорезу а и Ернесту Палацију је било јасно да је овај глас малог волумена (али добре пројекције) пре свега клесан за бел канто улоге, и посебно Росинија. Свестан како су неке теноре коштали каријере излети у романтичне опере, Флорез је само тумачио у том фаху војводу у „Риголету“ Фентона у „Фалстафу“, Ромеа у Гуноовој „Romeo et Juliette“, и Ринућа у Пучинијевом „Gianni Schicchi“.

Од самог почетка, критичари и публика хвале његов уједначен регистрар, елегантно фразирање старе школе бел канта чији је можда најбољи  експонент крајем 20. века био Алфредо Краус, па мајсторсво и у најтежој колоратури и одличном трилеру. Као додатак ту је још  и изврсна дикција како у италијанском тако и у франуском (Ромео, Гроф Ори, Арнолд у „Виљему Телу“). Сви ови квалитети су се јасно показали на гала концерту којим је обележио 20 година од дебија у Пезару.

Занимљиво је да је Флорез на читавом концерту певао само једну арију, међу  најтежим у целом опусу Росинија: „Cessa di piu resistere“, алтернативну арију Алмававиве из „Севиљског берберина“, која у коди копира у другом делу скоро ноту по ноту рондо Анђелине из „Пепељуге“.  Можда је изабрао да покаже да је његов вокални материјал скоро недирнут: виртуозна колоратура, уз импресивне трилере, ноте певане без икакве тешкоће у највишој теситури, али прво и пре свега изузетно елегантно обликовање сваке фразе, у диминуендима до скоро шапата у „ fil di voce“ и, наравно, беспрекорна дикција. Овације нису престајале на крају концерта, Флорез је отпевао још једном исту арију и запретио да ако публика жели још, он ће тако наставити истом аријом док им не досади. И онда, док је публика у френези наставила са овацијама, чуо се једног момента громогласник узвик „Viva Rossini”, па је и тај излив ентузијазма, награђен огромним аплаузом, подестио нас да  овај концерт, а и све  што се дешава у Пезару, пре свега прослава генија композитора бел канта.
Остатак концерта су били увертире, дуети, терцети и ансамбли из десет опера које је Форез певао у Пезару. Партнери су ми били сопрани Саломе Јициа, Прити Јенде, Марина Монзо и Рут Иниеста, мецосопрани Кјара Амару и Ћећилиа Молинари, тенор Мајкл Спајрс (о коме смовише пута писали) и баритони Марко Мимица, Пиетро Спањоли и Никола Алаимо. Изабрене опере су биле „Il Signor Bruschino“, „Otello“, „Comte Ory“ (у којој је Флорез показао изузетан таленат и као глумац),  „Zelmira“, „Il Barbiere di Siviglia“, „La Donna del Lago“, „La Cenerentola“, „Il Viaggio a Reims“, „Matilde di Shabran“ и „Guillaume Tell“ (у оригиналној верзији на француском језику).
Знајући за популарност Флореза и важност овог концерта, дирекција фестивала је одлучила да направи и телевизијски пренос на градском тргу и тако омогући хиљадама љубитеља опере да уживају бесплатно у овом чарбном догађају, што је посебно важно јер публику, уз све домаће љyбитељe, чини пре свега страна, а посебн велики број Јапанаца. Разумљиво, јeр они немају сталну оперку кућу, чак ни у Токију. Зато имају велику и захвалну публику која већ деценијама тражи и добија сталне посете ансамбла Скале, а такође и Ковент Гардена. За све нас који смо имали привилегију да чујемо овај концерт остаје да се надамо да ће Флорез, како год да му се мења глас, остати веран белканту чија је публикa, широм света, све вeћa и можда cе тако приближава популарности коју је ималa напочетку 19.  века.

11. MЕЂУНАРОДНИ ФЕСТИВАЛ КЛАСИЧНЕ МУЗИКЕ “ВРЊЦИ” - ГИТАРИСТИ

У бајковитом амбијенту испред Замка културе – замка Јована Белимарковића, намесника за време малолетства краља Александра Обреновића, грађеног по узору на италијанске дворце XIX века Уметнички ансамбл Министарства одбране „Станислав Бинички“ и гитариста Урош Дојчиновић са гостом из Румуније, диригентом Флорином Тотаном отворили су Једанаести фестивал класичне музике „Врњци 2016“.
И овом приликом наш највреднији гитариста који је завршио и постдипломске студије одбранивши два доктората на Филолошком и Филозофском факултету концертирајући чак 3500 пута на најразличитијим деловима света, интерпретирао је најлепше странице гитаристичке литературе Паганинија, Карулија, Тареге, Родрига – са жаром и страшћу, али и са крајњим поштовањем аутентичних композиторових замисли не дозвољавајући ни једног тренутка да емоције наруше склад дела.



     Друге вечери концерт су имале харфисткиња Александра Првуловић и гитаристкиња Марија Пантелић, које су запослене у Музичкој школи „Петар Коњовић“ у Београду и које су својим музицирањем подсетиле на древна времена у којима су затрепериле жице еолске харфе и китаре, али и на савремене играчке ритмове фанданга, фламенка, сичилијане и инструменталне облике сонате, свите, концерта. Са агогичким променама и ритенутима која се често сусрећу у партитурама романтичара, оне су пренеле ноте елегије Габријела Фореа, али и хуморне елементе финалног става Доницетијеве Сонате сличним онима који су присутни и у његовим комичним операма.



     Неуморни гитариста Урош Дојчиновић, који је и уметнички директор и селектор овог Фестивала, транскрибовао је „Малу руску свиту“ за две гитаре Јована Јовичића за овај састав, тако да смо могли да осетимо лепоту нових тонских валера кроз сету „Подмосковских вечери“ и неодољиву драж „Калинке“. Њих две аранжиралче су лагани став Родриговог концерта Aranhuez, у коме је оркестарску деоницу преузела харфа.
     Гитариста и електрониста Милош Гроздановић представио је своју монографију „Периодни систем гитаре“ и два пропратна компакт-диск албума, напомињући да је гитара на овим нашим просторима старија него у Шпанији, да се језик, време и простор сублимишу у овом инструменту и да помоћу њега можемо да читзамо гитару као језичку подлогу. С обзиром да годинама живи и ради у Нишу, подсетио је и да је у овом граду највеће зрачење родона на свету. Цитирао је и Николу Теслу који је тврдио да је „људски мозак аутомат који прима сигнале из других светова“.
     Урош Дојчиновић својим дивним музицирањем улепшао је ово предавање.
  Oсмо мултимедијално музичко вече припало је презентацији Музичке куће Јоаким Трекел из Немачке (из Хамбурга) и Мел Беј продукцији из Сједињених америчких држава која је премијерно представила пројекцију ДВД албума са гитаристом Паолом Белинатијем и његовом колегиницом Кристином Азума, која му се придружила у делу „Amparo“ композитора Антонија Карлоса Жобима коме је припало читаво федстивалско вече. Он је рођен у Сао Паолу, студирао у Швајцарској, а живи и ради у САД. Најчешће је писао у форми петотавачне свитекомпозиције за флауту, виолончело и клавир које подсећају на импресионистичке ноте Дебисија.  


Гитаристи са Универзитета из Оклахоме (САД)



Две последње вечери на 11. Интернационалном фестивалу класичне музике „Врњци“ припао је америчким уметницима. Они су дошли из средишта северно-америчког континента заслугом амбасаде и најпре су гостовали у Грчкој.
   Квартет гитара Музичког огранка – Одељења жичаних инструмената Универзуитета у Оклахоми (САД) настао под руководством професора Лари Хаметра приредио је концерт претпоследње вечери на Фестивалу. На њиховом програму била су поред квартетских комада Anonimusa и Лари Хамета и солистичка дела славних мајстора гитаре: Тареге, Виља Лобоса, Албеница, а међу младим извођачима истакао се музикалношћу и сетним вођењима фраза Гинтер Хамет, код кога су се најјасније осетили дамари и треперења Шпаније, земље сунца, страсти и сенки.
     Овом концерту присуствовао је и Ерих Хејден, аташе за медије америчке амбасаде.
       Последње вечери приређен је концертни „Омаж Џејмсу Боглу“, заслугом његовог студента и наследника на Универзитету – Ларија Хамета који је већ готово четврт века координатор програма за класичну и џез гитару, где уз основне и постдипломске студије предаје и џез импровизацију. Он приређује преко 60 концерата годишње широм света и као солиста и са својим џез квартетом. Године 2009. проглашен је за професора године Универзитета у Оклахоми.
     Дирљив кратки говор пре концерта одржала је супруга професора Богла, госпођа Керол, која је изразила посебно задовољство што је поново у Србији коју је запамтила по добродошлици и гостопримству. Они су Уроша Дојчиновића, уметничког директора Фестивала „Врњци“ упознали '89. године, када је свирао на њиховом Фестивалу. Од онда је започела заједничка сарадња ове двојице заљубљеника у гитару, која се није никада прекидала. И неколико наших студената учило је код професора Богла, између осталих и Раде Амановић, који је код њега и магистрирао и докторирао.
     Публика у Врњачкој Бањи имала је прилику да види и кратки филм о овом уметнику и педагогу, а потом је Лари Хамет готово у једном даху, без прекидања надовезивао своје сетом обојене ставове „Америчке свите у част Џејмсу Боглу“ у којима је провејавало и хитро прелудирање и једна изванредно поцртана нота носталгије која увек прати наша сећања на оне које смо волели, а којих више нема.


Пратеће манифестације



     Приликом отварања Фестивала у приземљу замка отворена је Изложба ревије „Музика класика“ чији су идејни творци, ентузијасти  - музиколог Александра Паладин и кардиолог Предраг Митровић, који су на бројним паноима и у витрини представили 23 броја овог луксузно опремљеног часописа са бројним фотографијама и различитим садржајима везаним за портрете уметника, бројне интервјуе, музичке критике, приказе са фестивала и готово све најзначајније што се у свету музике догађало у протеклих седам година, од како је изашао први број. Ни најверћи оптимисти нису очекивали да ће ова сјајна (у сваком погледу) ревија имати континуиран ток. Ипак, она излази четири пута годишње, како су уредница и директор и обећали, праћена увек са компакт дисковима у којима се, као и на страницама ревије, упорно провлачи и музика наших аутора, од оних које интерпретира, например, Јасмина Јанковић, до јединствене и непоновљиве Радојке Живковић, која је ушла и у Гинисову Књигу рекорда као уметница са седамдесетогодишњим уметничким стажом свирања на хармоници.
        
    Ушавши у ентеријер Замка културе били смо запахнути лепотом сликарских и вајарских дела наших аутора. Поводом 175 година од оснивања САНУ приказан је део њене збирке ликовних уметника академика чији је аутор Јелена Межински Миловановић, а уредник каталога Јелена Боровић Димић, док је ликовно просторну поставку сачинио Благоје Димић.



     Задивиле су нас слике исказане у различитим техникама – уља, темпере, пастела, цртежа и графика и скулптуре у бронзи, камену, гипсу и дрвету и радови у комбинованој техници.
     Моје око застало је пред сликом „Данте, Безболност“ Љубе Поповића („Љуба са Уба“) чији је брат Тихомир Петровић, виолиниста, самном студирао на Музичкој академији и продао ми једну још неосушену Љубину слику – „Залазак сунца“, коју он није стигао да потпише, тако да сам ја власница Љубине непотписане слике, нетипичне за његов опус, малог формата, али предивне.
     Препознала сам (и без потписа) аутора Петра Лубарду; чији „Први српски устанак“ пламти на црвеној подлози, карактеристичној за многа платна овог аутора; „Крик“ Владимира Величковића и „Планирање подчовека (Мајмун)“ Миће Поповића – по сивим нијансама; Божидара Јакца, који је изванредно овековечио унутрашњу стварност Јосипа Броза Тита, а овога пута застао графиком на председнику Академије наука Павлу Савићу; Јована Бијелића, чија „Девојчица са лутком“ веома личи на његову ћерку Дубравку; Ђорђа Андрејевића Куна, чија „Мртва природа са глобусом“ необичног издуженог формата нема хроматску реторику његове серије графика „Црно злато“; „Сељанка“ (у природној величини) Зоре Петровић; „Рано јутро са мога балкона“ – у ружичастој измаглици Уроша Предића; „Портрет Нићифора Дучића“ Стеве Тодоровића – не тако речит као онај предивни Корнелија Станковића...



     Одушевиле су ме и скулптуре, толико речите да готово само што не проговоре: ухваћен покрет „Скулптора“ Томе Росандића (као и његове прекрасне фигуре испред Народне скупштине); „Торзо девојке“ Риста Стијовића, „Маршал Тито“ Антуна Аугустинчића, „Биста детета“ (у дрвету, са сјајно дочараним чак и коврџама) Сретена Стојановића, „Александра Белића“ Николе Коке Јанковића, „Напуштена“ (скулптура бола, као „Рањени Ахил“ на улазу у дворац Ахилеон на Крфу)...
     У таквом амбијенту публика има двоструко и аудитивно и визуелно задовољство, а верујем да су посебно надахнуће имали и уметници који су концертирали на Фестивалу „Врњци 2016“.

Евиденциони лист за концерте



     Поводом предавања о 260. рођендану Волфганга Амадеуса Моцарта одржала сам предавање о њему у Замку културе. После тога организатори су ми дали листић на коме је требало да запишем своје импресије. Ево шта сам ѕабележила:
     Врло је тешко  писати о сопственим утисцима и то непосредно после концерта. Увек је лакше говорити о другима, па то и ја редовно чиним кроз критике током последњих 46 година колико се бавим овим послом.
Предавање о Моцарту било је као и предавање о Вагнеру 28. јула на Дан светог Кирила пре две године. Онда је концерт имала и Цеца (Светлана Ражнатовић) и била је у Бањи специјална атмосфера: полиција са свих страна, пристигла и из околних градова, места за паркирање – ни за лек. Мислила сам да нико неће доћи на моје предавање. Ипак, било је потребно чак и да се унесу додатне столице!
      Ове године – киша је лила од 17.30 часова као из кабла. Помислила сам да опет неће бити никог. Али људи воле Моцарта и поштују и квалитетну екипу која учини све да презентација успе: госпођа Јелена дивно уведе у програм; господин Игор музикално емитује музичке нумере са постепеним утишавањем када се (због дужине) морају скратити; госпођица Каћа начини квалитетне фотографије, а публика је – каква се само пожелети може – пажљива и заинтересована. Заиста је задовољство радити у таквој атмосфери!    

ЗАВРШНИ АКОРДИ
ВРЊЦИ 2016.

За живот музике подједнако су битни и њени тумачи, како они већ признати интерпретатори, тако и  нови, нарочито млађи извођачи. И једни и други ( из Србије, Румуније, Македоније, Украјине, Русије и САД - а) учествовали су на 11. Међународном фестивалу класичне музике „Врњци“, одржаном, по традицији, јула месеца, у нашој најчувенијој бањи. У складу са својим личним уметничким и стваралачким сензибилитетом, и овог пута га је, с акцентом на гитари, селекторски уобличио и осмислио уметнички директор манифестације, Урош Дојчиновић, један од наших најугледнијих гитариста и двоструки доктор наука, који је своје интердисциплинарне музичке тезе одбранио на Филолошком и Филозофском факултету Универзитета у Београду. Свих 11 фестивалских дана креирала је као аутор и уредник пројекта, историчарка уметности, Јелена Боровић - Димић, а организатори су поново били вредни чланови колектива Завичајног музеја Културног центра Врњачке Бање, смештеног у Замку културе, познатог, по имену некадашњег власника и као Замак Белимарковић.
     У инспиративним просторима галерије и концертне дворане овог значајног споменика културе (у окружењу изложбе сликарских и вајарских остварења из уметничке збирке САНУ, пододом 175 година од њеног оснивања) приређени су и сви, по правилу, камерно конципирани програми. Поред концерата, једне изложбе (часописа „Музика класика“) и две промоције књига („Периодни систем гитаре“ са два це - де албума “Свита Ж као живот“ Милоша Гроздановића, поклоника електричне -гитаре и „Музичка сећања“ Гордане Крајачић), пажњу бројних посетилаца привукле су и две мултимедијалне презентације. Присуствовали смо управо овим „мешовитим“ догађајима, од којих је први, представљање штампаних издања и Каталога за 2016 (са списком композиција и рукописа камерне музике, као и с пописом компакт - дискова) немачке Музичке куће „Јоаким Трекел“ из Хамбурга, садржао и премијерну пројекцију де - ве - де албума гитаристе Паула Белинатија у продукцији куће „Мел Беј“ из САД - а. Под насловом „Пауло Белинати свира музику Антонија Карлоса Жобима“ (1927 - 1994), један од највећих бразилских гитариста представља сопствене мајсторске транскрипције десетак мелодија свог чувеног земљака, „бразилског Гершвина“, творца незаборавне песме „Девојка из Ипанеме“ и пионира музичког стила „боса нова“, али и аутора Дебисијевских хармонија. Имали смо утисак да их слушамо „уживо“, пратећи њихов интроспективан и романтични карактар и већином нежно синкопиране ритмове, уживајући у Белинатијевом сочном, пуном, чистом, темпераментном и добро артикулисаном предавању.
    Друго мултимедијално вече, посвећено 260 - годишњици рођења Волфганга Амадеуса Моцарта, којим се фестивал придружио глобалној прослави импозантног композиторовог јубилеја, приредила је музиколог Гордана Крајачић, своје непретенциозно излагање базиравши на мозаички структурираним исечцима из биографије салцбуршког музичког великана, популарну црту предавања допунивши слајдовима његове родне куће и снимцима Салцбурга и Беча у којима је композитор и највише деловао.
     Две завршна фестивалска садржаја представили су амерички гитаристи потекли с три континента, а припадници три генерације. Најпре Гитарски квартет с Универзитета из Оклахоме, чији су се млади чланови исказали и као солисти (најупечатљивији је био 22 - годишњи Гинтер Хамет), а потом и њихов педагог Лари Хамет, координатор програма за класичну и џез гитару, 2009. проглашен и за професора године ове угледне високошколске институције. Показавши како се чини част и чува успомена на своје учитеље, селектор фестивала Урош Дојчиновић је понудио свом колеги и вршњаку Хамету задатак да приреди Концертни омаж др Џејмсу Боглу, њиховом заједничком професору, пријатељу и сараднику, познатом не само као врсном тумачу класике и џеза, већ и електроакустичне музике и аутору бројних сингл плоча на којима и сам пева уз пратњу гитаре.
       Музицирање његовог следбеника Ларија Хамета, чију су садржајно сливену „Америчку свиту у част Џејмса Богла“ (1940 - 2013) пратили ретки тонски и видео записи чувеног Тексашанина и сажета eвоцирања успомена његове удовице Карол, зрачило је дахом нежног сећања, тонске лепоте, инструменталне импровизације, префињеношћу арпеђирања и софистицираном сензибилношћу, кулминирајући у завршном ставу „Purrrrrrr“, обележеном фино украшеном, сетом прожетом мелодиком. 

ЛЕТЊИ ПИЈАНИСТИЧКИ ФЕСТИВАЛ У ВРАЊУ, АВГУСТ 2016.

Поред тога што је у целини посвећен једном инструменту који се првенствено изражава самостално, али и као део камерних састава (овом приликом од дуа до квинтета), односно као солиста с оркестром (који је у Врању био замењен гудачким квинтетом), Летњи пијанисткички фестивал у овом гостољубивом и пријатном граду, јединствен је и по дужини (трајао је од 2. до 20. августа) и квалитету учесника, као и свом дуалном карактеру. Тако је ова вредна и занимљива манифестација замишљена као ревија вечерњих концерата уметника из различитих делова света (овог пута било их је тридесетак из 20 држава и свих континената изузев Африке, у чији су се двоцифрени број уклопили и један концерт за децу и ауторско вече српског композитора), и паралелно, као једна велика музичка академија, с курсевима за полазнике различитог узраста, знања и амбиција. Све смо их могли слушати, односно већину од њих упознати и на маратонском концерту који је трајао чак 12 сати, као и на два завршна фестивалска програма. Задовољство сусрета с извођачима разноликих школа, темперамената и интерпретативних поетика обухватило је наступе доајена, професора Клауса Шилдеа и Мајкла Леслија, везаних за Минхен, као седиште деловања, али и пијаниста средње и млађе генерације, попут Александре Радосављевић (доценткиње и декана Универзитета „Слобомир” у Бијељини) која је управо узбудљиво, с наглашеном изражајношћу, тумачила дела Листа, Шумана и Прокофјева, или Ане Вујовић, још студенткиње, која је представила једног снажног, аутентичног и ауторитативног Бетовена (Соната оп. 2, бр. 3, Це-дур). Музикалношћу с којом је свирао остварења јужноамеричких композитора, пријатно је изненадио сензибилни Аргентинац Густаво Зака, да би, такође, извођењем музике својих сународника и адекватним темпераментом, импоновао и Амаурио Моралес из Доминиканске Републике. Подстицајно је било и присуство јапанских пијанисткиња „егзотичних” сензибилитета, устрептале и „звучно свеже”, Сатоко Мимуре и прецизније и сигурније Чикако Иде, као и поуздане и озбиљне Јужнокорејке Хјун Сон Текин, која  је за место свог уметничког и педагошког рада изабрала Истанбул, попут Квинтета „Мармара“, чији је саживљени члан.
     Када су у питању програми с другим инструментима (као и вокални репертоар), где је клавир члан мањих камерних формација, издвајају се наступи дуа Гертруд Шилде (виолина) и Клауса Шилдеа (клавир) и Марка Милетића (виолончело) и Михајла Зурковића (клавир), доцента и ванредног професора с новосадске Академије уметности, као и интерпретација Квинтета за клавир и гудаче оп. 1 Ернеа фон Дохнањија, коју су, као једну од најлепших на фестивалу, донели чланови поменутог истанбулског ансамбла „Мармара”.
     У такође изванредне и запажене фестивалске врхунце, улази и отмено, децентно, право „дамско” свирање Елиф Таркачи, виолинисткиње турско - немачког порекла, која је уз незаменљиву и поуздану клавирску сарадњу Хјун Сон Текин (редовно ангажовану када су у питању уметници из Истанбула), остварила можда и најпрефињенија достигнућа 3. Пијанистичког летњег фестивала у Врању, свирајући на маратону, не добивши, на жалост, због касног пријављивања, самостални концертни термин.
Почасно место међу лепо посећеним концертима у пријатној и инспиративној атмосфери Дома војске у Врању, добила су два завршна програма учесника летње академије, распоређених по добро осмишљеној драматургији у две вечери, од којих је другој, „већу тежину” дало присуство градоначелника др Слободана Миленковића и неколицине високих свештеника Српске православне цркве, на челу с владиком Пахомијем, који су, пружајући неопходну, пуну и свесрдну подршку манифестацији показали велико разумевање за њен значај у култури града и земље.
 Са дивљењем и задовољством уживали смо најпре у сусрету с врло даровитим, 11. годишњим Ангелом Јалачковим из Бугарске и његовом, ритмички и карактерно ангажованом представљању Бартокових Румунских игара, затим и мирној, лепој кантилени Дарије Максимочеве којом је 13. годишња Рускиња вајала поетично ноћно расположење Шопеновог Ноктурна у цис - молу, потом слободној и брзој пулсацији Баховог Прелудија и фуге у де-молу под прстима младе Дани Зоговске из Македоније, као и чистој, фино артикулисаној тематици првог става Хајднове Сонате у е-молу у извођењу њихове вршњакиње Иве Мишић из Лесковца.
   Петнаестогодишњи Лесковчанин Вељко Милошевић, један од дечака који обећава, приказао је лаку перласту технику у Листовој „Игри патуљака”, да би виолинисткиња Наташа Савић (студенткиња новосадске Академије уметности) уз сарадњу Сатоко Мимуре показала, као и Ана Вујовић, како звучи „прави” Бетовен, сада у  Сонати оп. 30, бр. 3 у Ге-дуру, чији је први став обојила веселошћу која зрачи из „играчки крилате“, главне теме. Рад у класи, односно курсу камерне музке, крунисан је ангажованим представљањем добро припремљених Пет комада за две виолине и клавир Дмитрија Шостаковича (Наташа Савић, Селма Плеске и Милица Марковић), да би врхунац друге вечери припао екстатичној, дубоко доживљеној и емотивно наглашеној интерпретацији Александре Радосављевић Листове „Погребне поворке”, те речима захвалности организаторима, покровитељима и пријатељима фестивала, у надахнутом обраћању уваженог професора Шилдеа, који је с поштовањем поменуо имена свих, окупљених око Зорана Имшировића и Јане Бегин, без којих не би било могуће припремање и успешно одржавање (сада је већ у потпуности потврђено) тако важног уметничког догађаја.



ЗАПИСИ ИЗ ВРАЊА, 2016.

Летњи пијанистички фестивал (“Piano Summer Festival”), јединствени празник клавирске музике у Србији и ширем региону, који је по идеји Зорана Имшировића, уметничког директора манифестације, а у организацији Музичке школе “Стеван Мокрањац” и њене директорке Драгане Ристић Младеновић, те покровитеља града Врања и пријатеља - Дома Војске Србије, Српске православне цркве и владике Пахомија трајао чак 19 дана, показао се као редак културни догађај и за далеко веће средине. Тим пре је импоновао квалитет учесника из различитих делова света, који су својим музицирањем данима привлачили у Дом Војске бројну и заинтересовану публику која је с подједнаким уважавањем и подстицајем пратила и примала интерпретације сваког уметника који је овде наступао. Оно што је посебно импресионирало јесте чињеница да су посетиоци показивали исто занимање за сваког аутора, стил и дело, без предрасуда и ограда, отворена срца слушајући и композиције настале у прошлим, као и у нашем времену. Стога је нарочито вредна пажње била идеја организатора да почев од овог, трећег пијанистичког фестивала крене с представљањем српских музичких стваралаца, прво такво вече посвећујући готово целокупном клавирском опусу Алексадра Вујића, који у свом бићу сједињује извођачке и стваралачку делатност: он је и пијаниста и диригент и композитор. Дипломе у све три дисциплине стекао је на Музичкој академији, данас Факултету музичке уметности у Београду, где је и сам касније деловао као професор оркестарских партитура.  Иначе, његов опус, поред дела за различите солистичке инструменте и камерних и оркестарских, па и једног великог вокално - инструменталног остварења (ради се о тако актуелној и потресној тематици, ораторијуму „Голгота јасеновачка“), обухвата и значајне хорске опусе. Избор композиција за Вујићево ауторско вече у Врању био је начињен по пројекту Невене Поповић, једног од наших највећих клавирских педагога, претходно и врсне и врло даровите пијанисткиње, који је новембра прошле године представљен у београдском Студентском културном центру. Његова фестивалска, међународна презентација, била је својеврсни “Ин мемориам” великој професорки, чији одлазак са животне  сцене, пре пола године, представља огроман губитак за српску музичку културу. Програм је у првом делу садржао „Шест комада“ за клавир  у извођењу пијанисте Мајкла Леслија, почетни од „Девет комада“ за клавир („Аргентински танго“) у тумачењу Јапанке Čикако Иде и „Три комада“ опус 83. које је представила Сатоко Мимура, још једна јапанска уметница. Уследиле су опсежне „Метаморфозе“, својеврсне карактерне варијације на ауторову сопствену тему, развијане до снажне, драматичне градације, те коначног, тихог смирења. Упечатљиво их је интерпретирао Рус Дмитриј Романов. Како је Александар Вујић у више наврата обрађивао теме и мотиве јеврејске музичке традиције (врло су популарне и неке његове хорске композиције писане у том духу, па и „Јеврејскуа свита“ за виолончело и клавир), природно је што га је то интересовање пратило и у истоименој композицији за клавир, у изванредном извођењу грузијске уметнице Нино Гуревич. С друге стране, као изразити национални стваралац, композитор често инспирацију проналази у нашој култури, уметности и историји, посебно у традиционалној баштини, користећи “продорна сазвучја српског музичког фолклора” и у својој духовној хорској, али и клавирској музици. У том смислу су занимљиви његови комади „Из источне Србије“, писани за различите саставе, што значи да је исти музички материјал користио за разноврсне медије.  После Хочеш ли ме, прве минијатуре из овог циклуса који је одсвирао аргентински пијаниста Густаво Зака, вече је заокружило „Српско коло“, једно од најпопуларнијих Вујићевих остварења уопште, које је од изворног облика, писаног за виолину и гудачки оркестар, до данас доживело укупно 26 прерада. У верзији за квинтет с клавиром представили су га корејска пијанисткиња Хјун Сук Текин и истанбулски гудачки квартет “Мармара” (виолинисткиње Идил Белгин Кучукдоган и Зејнеп Карачал, виолисткиња Ојку Кочаглу и виолончелиста Андрес Родриго Лопез). Један од одговора на питање откуда и овде тако срдачан пријем (без обзира који га састав и у којој прилици свира) могао би бити тај што га сви доносе врло ангажовано, темпераментно и у “жестоком” темпу, са скоро визуелним поскакивањима и узмасима, мелодијским уплетима и “заплетима”, карактеристичним “завијуцима” и меандрима, с рустикалним нагласцима, и скоро “тежачким” ударима, и, увек, уверљиво и упечатљиво.



ФЕСТИВАЛ БАРОКНИ ПУТОКАЗ (Ininéraire Baroque)
28. ЈУЛИ - 1. АВГУСТ 2016.
ЗЕЛЕНИ ПЕРИГОРД, ДОРДОЊА, ФРАНЦУСКА




Живети у данашњој Европи где нас свакодневно дочекују бомбастични наслови који подрцртавају националне стрепње и вести по којима су једини параметри морала и људске вредности, сведене на етничку припадности и партијску подобност, као да нема места за живот ван политике. Да ли је ово заиста наша стварност или слика живота који нам се намеће док наше животе испуњавају достигнућа и ужици који немају сензационалистичку природу, а где културни догађаји играју улогу од пресудног значаја за толернацију и цивилизацијски напредак појединаца и друштва? Француска, држава која и дан данас поред свих недаћа, улаже напоре да одржи контоинуитет шаролике културне сцене, те и даље успева да подржи разнолике музичке манифестације.
     Међу неколико фестивала посвећених класичној музици, концепцијом и програмским квалитетом свакако се издваја и фестивал Барокни путоказ који је ове године прославио петнаести рођендан. Покренут 2001. године на привтну иницијативу холандског диригента Тона Коупмана, специфичан је по дуалној форм. Сваког пролећа, два дана посвећена су музичко-едукативним свечаностима намењена деци, док се главни програмфестивала у трајању од четири дана, одржава сваког јула у Дордоњи.
     Чињеница да је музичар светског реномеа попут Коупмана ипак није сама по себи довољна за конитнуирани  живот једног фестивала. Коупман има сву слободу креативног директора при избору програма и музичара,  али је ипак снажна подршка и визија локалних магистрата и приватних мецена, пресудна за опстанак и традицују која је установљена.
     Данас се веома ретко наилази на  институцију чији креативни директор има у потпуности carte blancheпри креирању програма, што неминовно придоноси новим интерпретативним дометима, и сасвим посебном музичком искуству којим се публика излаже. Имагинативним концертима где се музичари не либе експеримената и jавног музичког експозеа личних емотивних утисака који неминовно мами публику да постане активни учесник у извођењу. Нема баријера традиционалних очекивања која налажу петрификовани снобовски стандарди, већ се се пубици нуди интимни доживљај уметника који нуде не оно што се очекује, већ оно у тренутку најбоље.
    Стога можемо рећи да нема музичке тематске линије, алије тематика фестивала увек присутна кроз географију и локално историјско наслеђе.
      Од преко двадесест концерата одржаних на осам различитих локација између 28. и 31. јула ове године, посебно се издвајају три наступа разнородних ансамбала.
    Маестро Фабио Бионди и ансамбла Ла ризонанца предствили су програм италијанских мајстора који су припадали славној Аркадској академији у Риму обједињен под насолвом Јади љубавних бродолома. На програму су се посебно издвојили Вивалдијева трио соната Лудост за две виолине и континуо (RV 63) и камерна кантата АЛесандра Скарлатија (1660-1725)Bella madre dei fioriу снажној емотивној интерпретацији кубанског сопрана Језабел Фернандез.
      Један сасвим другачији програм под насловом Слатка слобода, понудио је ансамбл Виванте који се у последњих пар сезона издваја као најинформисанији и уједно и најтраженији ансамбл посвећен извођењу првенствено ранобарокног репертоара за дуо тенора. У захтевном програму свакако су заблистали Монтевердијеви (1567-1643) дуети из збирки мадригала. После надахнутог увода, следила су инструментална дела Ђиролама Фрескобалдија (1583-1643) и Ђовани Ђиролама Капсбергера (1580-1651) за чембало и континуо, али се и поред очитог труда извођача, ипак није могла прикрити чињеница да наспрам бесмртних дела једног генија, стваралаштно веома способних музичара ипак пада у дебелу сенку.
    Као и да приличи иницијалној идеји фестивала, завршни концерт где је Тон Копман наступио са Амстердамским барокним хором и оркестром, био је у музичком смислу и врхунац фестивала. Хајднова Нелсон миса (Hob. XXII: 11) била је до у танчина разрађена, тако да су нас свака деоница, свака тема, готово и свкаи такт, до краја на ново изнанађивали и држали у узбуђеном стању ишчекивања финала.Овде је најочигледније дошла до изражаја Копманова способност реинтерпретације једног толико познатог и често извођеног дела, као и дар да од сваког поједиачног музичара добије максимум прецизности и индивидуалне инвентивности који се заједно стапају у служби крајњег циља. Након Хајдна, следила је Моцартова Крунидбена миса  (KV 317) где се видно осетио примат солистичких деоница. Сопран Језабел Фернандез је и ово вече бриљирала, те смо били у прилици да чујемо и нове боје у њеном гласу које су допринеле стварању једне радосне, али и узвишене религиозне атмосфере.
     Иако је фестивал Барокни путоказ превасходно локалног караткера и као такав посвећен невеликом броју посетиоца, јединствена концепција и посвећеност организатора свакако га чине занимљивом кутурном дестинацијом у оквиру Француске, а и шире. Уколико сте у могућности, свакако забелжите за крај јула 2017, регију Зеленог Перигорда у Дордоњи и посету фестивалу као јединствену прилику за одмор и инспирацију свих чула.