У СВАКОМ БРОЈУ
ПОКЛОН ЦД

ФЕСТИВАЛИ

Српска соло песма – Младеновац 2011.

 

Норвешки књижевник Герхард Граф тврдио је да се „највредније и најлепше од путовања доживљава код куће: делом пре и делом после“. И доиста, радовала сам се унапред као и сваком путовању, а радосна сам у души док о овом путовању пишем. Индијски филозоф и државник Сарвепали Радакришна рекао је да „није најважнији крај пута, већ само путовање; ићи је лепше него стићи“.

Кренусмо у магловито новембарско јутро на педесетак километара дуги пут до Младеновца, града из 1882, да присуствујемо Такмичењу „Српска соло песма“. Импозантна бројка од педесетак учесника из седамнаест музичких школа Србије уливала је наду коју је наслучивао још далеки сиријски песник и мислилац Абул Атахиа на преласку из VIII у IX век да „сунце никад не изађе и не зађе а да се не догоди неко чудо“.

Такмичарски фестивал организован је са циљем да се ода почаст српској соло песми (дивног ли повода!), једном од најлепших видова српског духовног трајања. Јер, како записа песник – „Песма нас је одржала – њојзи хвала!“ Соло песме писали су готово сви домаћи композитори романтизма и XX века. У почетку школовани у иностранству, они су се враћали у отаџбину и по угледу на германски лид, али узимајући стихове наших песника исписивали су музику која ни данас није замрла, провлачећи је као сребрну нит у сложеније замахе свог стваралачког опуса. Даворин Јенко, творац две химне, и српске („Боже правде“) и словеначке („Напреј, застава славе“) и низа комада с певањем, написао је и неколико дивних соло песама; Јосиф Маринковић је по овом виду стваралаштва надмашио и највећег српског композитора – Стевана Мокрањца, мада његова балада „Лем Едим“ (по Змајевим стиховима) и данас побере овације који год бас да је уврсти у програм свог концерта. Застали су на соло песмама и Станислав Бинички, творац прве српске опере („На уранку“) и Стеван Христић, аутор првог српског балета („Охридска легенда“) и Милоје Милојевић, наш први доктор музикологије... У часовима предаха они би се зауставили на каквим љубавним стиховима да би их ставили у ноте, да би детету испевали успаванку или се музиком нашалили. Управо на овим такмичарским генерацијама је да њихов рад не забораве, али и да га наставе, да певају њихове песме и и даље нове стварају. Кажу да је композитор Душан Радић умро од туге што му се дела не изводе. Његове „Беле мисли“ по стиховима Љубише Јоцића премијерно су озвучене тек недавно, на концерту композитора – академика поводом прославе 170 година Српске академије наука и уметности, а чекале су на извођење пуних 35 година!


Дани српске културе у Темишвару

 

Некако недовољно запажени у нашим медијима, прошли су Дани српске културе у Темишвару, у овогодишњем петом, а шестодневном издању, посвећени Георгију Бранковићу (1645-1711), Сави Текелији (1761-1842) и Доситеју Обрадовићу (1739-1811), који је поводом обележавања 200-годишњице смрти, добио и своју спомен бисту у Алеји великана у овом лепом румунском граду у Банату. Пројекција филма „Монтевидео, Бог те видео“, поставка изложбе  слика „Са обе стране“ Саве Стојкова, вече српске монодраме с Љубивојем Тадићем и Ђоком Стојановим, мини - сајам српске књиге, међународни симпозијум „Државотворна идеја код Ђорђа Бранковића, Саве Текелије и Доситеја Обрадовића“ (који је између осталог, „отворио врата европској култури и створио основу за модерну књижевност у Срба“), концерт изворне српске музике (као гост је учествовала новосадака етно група „Вила“), изложба фотографија „Иво Андрић, писац или дипломата“, коју је приредио Народни музеј града Београда поводом 50 година од примања Нобелове награде, најзад, као завршни програм, вече хорске музике, били су главни садржаји ове, с пажњом и љубављу припремљене манифестације. По традицији су је и овог пута организовали Савез Срба у Румунији (на челу с доктором Славомиром Гвозденовићем) и Генерални конзулат Републике Србије у Румунији (с конзулом Лазаром Манојловићем), а подршку су дали Департман за међуетничке односе Владе Румуније, Министарство културе Румуније, Министарство културе Републике Србије и Покрајински секретаријат за културу АП Војводине. Поред откривања и освећења бисте Доситеја Обрадовића (рад Љубе Степанова), чему је присуствовао и војвођански секретар за културу, Милорад Ђурић, један од најзапаженијих фестивалских програма био је концерт хорске музике. У акустички изванредно погодној сали Музичке гимназије „Јон Виду“, приредили су га чак три ансамбла на челу с Хором православне Саборне цркве у Темишвару, који обележава 175 година хорског певаштва темишварских Срба. Посебан акценат овом високом јубилеју дале су речи музиколога др Данице Петровић која је, као специјални гост и стручњак за ову област, говорила о значају банатског региона за развој хорске музике у Срба, чије је црквено појање у темишварској средини било признато већ средином 19. века. Баштину достојну поштовања, данас наставља црквени хор под руководством Јоце Бугарскг  (веома свестраног музичара и професора у Српској гимназији), ансамбл који од 1997. делује у садашњем саставу од 30-так певача. Ови заљубљеници у заједничко вокално музицирање то чине природно, једноставно, на нивоу посвећеног, али и високог аматеризма, подједнако сконцентрисано и у духовном (Кедров, непознати аутор, В. Милосављевић) и световном репертоару (М. Адамов, И. Бајић, Р. Блам). Снажан утисак оставио је аутентичан глас и интерпретација солисте у Милосављевићевој „Покајничкој молитви“, протонамесника Благоја Чоботина.
 

Николај Лугански на Коларцу

 

Пророчанство Татјане Николајеве која је свог студента Николаја Луганског још као двадесетогодишњака најавила као „једног од следећих великих пијаниста“, млади уметник (који је после професоркине смрти дипломирао у класи Сергеја Дорењског) веома је брзо оправдао победама на Баховом такмичењу у Лајпцигу и конкурсима „Рахмањинов“ и „Чајковски“ у Москви. Београдска публика га је први пут чула 1995, убрзо након тријумфалних успеха у домовини, да би га овог 8. новембра, у препуној дворани Коларчеве задужбине, на првом концерту у новом циклусу Великани музичке сцене, поново дочекала овацијама. Данас, у 39. години, с раскошном каријером и огромним репертоаром, Луганског оцењују као пијанисту изванредне „рафинираности и осећајности“ али и „виртуозности која одузима дах“, извођача „изузетне дубине и разноликости.“ Ми бисмо истакли (што је посебно било изражено на овом уметниковом петом концертирању у Београду) и његов префињени поетски лиризам, прекрасан, соноран, сјајно заокружен тон и „довршен“ украс, и надасве, „речитост“ исказа. Попут старих мајстора клавира, Хоровица или још више Рихтера, Лугански опчињава савршеном разговетношћу и смиреношћу нарације, те одмереношћу у сваком погледу. Без претеривања у било чему, увек фантастично прецизан и „чист“, он делује уздржано и господствено, чак и кад је грандиозан у звуку.