ИЗАШАО ЈЕ НОВИ БРОЈ РЕВИЈЕ   

                                   

   "МУЗИКА КЛАСИКА" бр. 27                     
           април - јун 2017.                                         

Срђан Палачковић, перкусиониста
Под магичним палицама


       

На отварању 4. Интернационалног фестивала камерне музике „Convivium Musicum“ имали смо прилику да разговарамо са оснивачем дуа „Београдски перкусионисти“. Састав је настао 1997. године, из жеље да се звуци перкусивних инструмената приближе публици која нема често прилике да их чује. Наступали су у земљи и иностранству, остварили више звучних и видео записа и забележили завидне резултате на бројним такмичењима. Оснивач и члан ансамбла Срђан Палачковић, ванредни је професор на Факултету музичке уметности у Београду на Катедри за полиинструменталну музику. Свирао је у Београдској филхармонији као перкусиониста и соло тимпаниста дуги низ година. Сарађивао је са многим југословенским оркестрима и камерним саставима, као и са најзначајнијим музичким уметницима.

Ваш састав ове године обележава две деценије постојања. Како сте, 1997. године дошли на ту идеју да оснујете ансамбл Београдски перкусионисти?
Ми смо класично образовани перкусионисти. С обзиром на то да су се удараљке временом доста развијале, дошло је до тога да су композитори све више почели да их третирају као солистичке инструменте. Зато смо ми решили да свирамо те композиције и изводимо та дела, па је тако и настао ансамбл који се бави промоцијом и презентовањем популарне музике за удараљке, односно музике XX и XXI века.

Колико је задовољство делити са публиком музику коју волите?
Ми свакако бирамо композиције према свом сензибилитету и укусу. Наше задовољство је утолико веће, уколико то и публика препознаје. Када бирамо дела, акценат стављамо на то да се нама допадну, а веома често се догоди да је то и укус публике.

Какав је Ваш утисак о овом фестивалу?
Мени је, као прво, веома драго да уопште постоји фестивал камерне музике. Јер, све оно чиме се баве млади музичари у фази студирања, на крају резултира заједничким свирањем. Без обзира да ли свирали соло или у оркестру, ви морате као музичар да познајете деонице тог оркестра. Ако свирате са клавиром, такође морате да познајете деоницу тог инструмента, да бисте учествовали у стварању интерпретације једног дела. Мени је јако драго да овај фестивал камерне музике има могућност да угости широк дијапазон ансамбала. У том смислу, велико је задовољство да један такав фестивал постоји у Србији. Поготово ми је велика част што смо га ми отворили ове године.

Шта Вам је омиљено од програма који свирате, издвајате ли можда нешто?
Трудимо се да своје инструменте презентујемо из више углова. Гледамо да на концерту буде заступљен што већи број инструмената, тако да на нашим наступима презентујемо композиције које обухватају све три врсте инструмената.

Која су најзначајнија места, дворане, музички центри, фестивали... на којима сте наступали?
У принципу, ја сам противник тога да правим разлику између места. Мени је сваки наступ посебан, зато што волим да свирам и уживам у томе. Да ли је то Крагујевац, Београд или неко мало место, то не представља никакав проблем. Полазећи од себе, гледам да најпре мени буде задовољство да свирам, а онда, наравно, и задовољство људи - у што већем броју градова. Ако бих морао да издвајам, што се тиче наше земље, то је свакако мој град, Београд, али и Нови Сад, где чешће свирамо. Ако градове наше бивше државе сматрате иностранством, то је нешто што бих можда издвојио, али у принципу не правим неку разлику.

Због чега сте се одлучили за перкусије?
То је љубав из најранијих дана. Од када знам за себе, желео сам да свирам “то нешто” што се удара, бубњеве и тако даље. Музика као што је рок и популарна, у моје време привлачила је све нас да се бавимо тиме, поготово оваквом врстом инструмената. Онда то одведе свакога у некаквом правцу. Ја сам имао, могу слободно да кажем, срећу. Мој професор у нижој школи ме је окренуо ка класичној музици. Када се сетим себе у то време, заиста је био изузетно велики успех посветити се бављењу овом врстом музике. Тада практично нисам ни знао за њу. У принципу, некоме се то догоди као што се десило и мени. Неко настави да се бави музиком која га је привукла, неко почне да свира одређени инструмент. То је индивидуална ствар, али ја свакако, ако бих се поново вратио у време мојих музичких почетака, опет бих изабрао исто.

Колико састава попут Вашег постоји у свету?
У последњих двадесетак година догађа се права експанзија. Изузетно велики број музичара је у свету удараљки. Наравно, могућности су веће. Проблем су, међутим, просторна ограничења, јер ми не свирамо флауту која је малих димензија. Постоји велики број ансамбала од дуа, трија, квартета, секстета... Могу да поменем, по мом мишљењу, један од најбољих. То је „Сафри Дуо“. То је и била инспирација да оформимо наш дуо. Реч је о је данском ансамблу који је - заиста - за мене најбољи. Мислим да, иако сада постоји велики број састава перкусиониста, они су или копије, или не могу просто да буду толико добри. Наравно, ја се увек ограђујем, то је моје мишљење.

(Комплетан текст у штампаној верзији ревије)



Иван Кнежевић, виолиниста
Tреба модернизовати уметничку музику

       

У оквиру 4. Интернационалног фестивала камерне музике „Convivium Musicum“, који је одржан у Крагујевцу од 14. до 17. марта, имали смо прилику да разговарамо са виолинистом Иваном Кнежевићем, чланом Гудачког квартета Евенос.  Овај ансамбл је настао у немачком граду Есену 2012. године. Основала су га четири музичара који долазе из три различите државе – Србије, Белгије и Грчке. Мастер студије, током којих су одржали бројне наступе, започињу 2013. године на Универзитету уметности Фолкванг у класи професора Андреаса Рајнера. Као најбољи студенти Катедре за камерну музику, награђени су циклусом концерата у организацији ове академске институције.

Можете ли нам рећи нешто о настанку и досадашњем уметничком путу Вашег квартета?
Гудачки квартет „Евенос“ је кренуо тако сто смо се нашли у ресторану! Ми смо се познавали још са студија. Кренули смо једноставно да причамо о квартету, о камерној музици, како бисмо можда могли да почнемо да свирамо заједно... Полагали смо пријемни испит за мастер студије, а касније и за „Concert-Examen“, највиши ниво студија који музичар може да похађа. Када смо кренули, нисмо ништа очекивали од нашег квартета, међутим, наша сарадња је добро функционисала и то се развија све до сада. Држимо концерте претежно по Немачкој и Шпанији.

С обзиром на то да долазите из три различите државе, како се сналазите када је реч о пробама?
Студирамо и живимо у истом граду у Немачкој. Квартет не би функционисао да живимо у различитим државама.

Зашто баш „Евенос“ и шта то значи?
То је грчка реч која на српском знаци „ебонос“ – дрво црне боје које се налази на нашим инструментима, тачније, на прстохвату. Повезали смо наше инструменте, два члана квартета који долазе из Грчке и тако дошли до назива „Евенос“.

Постоји ли можда у Вашем репертоару неки композиторски опус који фаворизујете?
Све зависи од чланова квартета. Мени су Хајднове композиције најзанимљивије за свирање. Вероватно зато што сам прва виолина, а у Хајдновим композицијама она има најкомплекснију деоницу. Генерално, сви композитори имају нешто што те везује за њих. Не могу да кажем за Бетовена или Шостаковича, које смо свирали овде у Крагујевцу, да их не посматрам на исти начин. Они су веома занимљиви и увек може да се открије нешто ново и интересантно у тим композицијама.

Да ли сте најчешће у класичном репертоару или приступате и неким другим жанровима и стиловима?
За сада - само класични. Желимо да начинимо успон на музичкој сцени управо класичном музиком. Размишљамо да направимо један мали експеримент у Немачкој, тако што бисмо наступили са једним грчким певачем и тиме се приближили млађој публици, али тек када се будемо истакли кроз класични репертоар.

Да ли сте учествовали на такмичењима до сада и, ако јесте, на којима?
Да. Учествовали смо на Интернационалном такмичењу у Шпанији, тачније у Барселони. Такмичење носи назив “Paper de Musica” где смо освојили прву награду и концерте током читаве године. Учествовали смо и на такмичењу у Дуизбургу где смо освојили престижну награду “Kohler-Osbahr”.

На који начин би данас требало промовисати уметничку музику?
Сматрам да би требало на неки начин модернизовати музику. Презентовати је тако да буде занимљивија, а не толико ‘озбиљна’ како је људи карактеришу. Треба некако разбити “табу зону” између класичне музике и других музичких жанрова. Такође, сматрам да публици треба приближити дело пре почетка концерта да би осетили додатну емоцију.

Који су познати солисти са којима сте до сада сарађивали?
Када је реч о великим именима светске музичке сцене, сарађивали смо са пијанисткињом Евом Купиец, исто тако и са челистима, то су  Клаудио Бохоркез и Јулијан Арп; такође и са Гаретом Лубеом.

(Комплетан текст у штампаној верзији ревије)



Борис Краљевић, пијаниста
Музика је повод за дружење

       

У оквиру четвртог Интернационалног фестивала камерне музике „Convivium Musicum“, одржаног од 14. до 17. марта, имали смо ту част да разговарамо са пијанистом Борисом Краљевићем. Овај истакнути уметник наступао је треће вечери фестивала са Гудачким квартетом „Евенос“. Краљевић, пијаниста међународног угледа завршио је дипломске и постдипломске студије на Државном конзерваторијуму „Чајковски“ у Москви. Добитник је многих интернационалних признања. Води мајсторске курсеве у више земаља Европе и Азије, а од 2006. године живи и предаје у Сингапуру. Уметнички је директор међународног фестивала „Дани музике“ у свом родном граду, Херцег Новом, и члан је комисија многих међународних такмичења пијаниста.   

Први пут сте на сцени заједно са Гудачким квартетом „Евенос“. Како видите Вашу сарадњу?
Све добре сарадње са добрим музичарима су сличне. То је увек задовољство и стицајем околности, брз резултат, што је уобичајена фестивалска пракса у читавом свету. Моје колеге су вам већ сигурно рекле своје утиске, а ја могу да кажем све најлепше. Наравно, због сарадње са одличним музичарима, а ништа мање и због наступа на одличном фестивалу какав је „Convivium Musicum“ и мени врло познатој и драгој крагујевачкој публици. Јако сам захвалан и ценим што је у великом броју, публика до сада, а то је већ дуги низ година, пратила све моје наступе и ја се надам да смо успели на прави начин да се одужимо за ову пажњу.

У Сингапуру сте изузетно цењени не само као пијаниста, већ и као професор и педагог. Примећујете ли можда разлике у начинима рада са студентима тамо, у односу на европски контекст?
Нормално је да главни тон и главни смер тог рада са студентима потекне од самог педагога. Ја бих радије инсистирао на сличности - да млади, талентовани људи буду жељни знања и напредовања. То су обично, могу да кажем, најбоља деца. Она која се баве уметношћу, која се образују у уметности и која увек или готово увек постигну завидне резултате. Дакле, прво што ми пада на памет су сличности, а не разлике. Имам тамо сјајне студенте, углавном до дипломског и постдипломског узраста и пар млађих, јако талентованих пијаниста. Да будем искрен, најбоље би било да их представим крагујевачкој публици, па да сами донесете свој суд, а то није немогуће.

До сада сте снимили два компакт-диска са делима Моцарта, као и Јоханеса Брамса. Колико данас носачи звука имају утицај на каријеру. Какво је Ваше искуство?
Ја на носач звука пре свега гледам као на документ о раду и резултату уметника у одређеном периоду. То свакако треба негде да постоји. Наравно и због љубитеља, због меломана слушања музике на квалитетнији начин, него што је то, на пример, преко Јутјуба, којег ја необично волим, пратим и за који сам врло захвалан. Мала дигресија. Често пред студентима и пред пријатељима поменем: да је Јутјуб постојао у време мог детињства, ја вероватно не бих одлазио од компјутера. Али компакт-диск подразумева известан, увек висок квалитет продукције и звука. То је апсолутно нешто што би требало и даље да егзистира, без обзира на одређени пад у интересу за било какав носач звука, за такве изворе информација о стваралаштву уметника, ансамбала или оркестара. Сматрам да је то врло драгоцено и спремам се да у скорије време опет уђем у студио да нешто још снимим. То је просто и мени самом интересантно, сада кад са неке временске дистанце послушам моје интерпретације наведених композитора.

Водите мајсторске курсеве у више земаља Европе и Азије. Како поред тога постижете да концертирате широм света, као и да се посветите породици?
Одговор не знам ни сам. Није лако, али волим и некако постижем. Волим и педагогију. Још када сам био студент, знао сам да ћу уживати у раду са млађим колегама и да ће то апсолутно да буде један од приоритета. Како запоставити овако нешто као што је било вечерас? Сусрет са дивном, захвалном и врло пажљивом публиком. Кад планирам активности у одређеном периоду, у  наредних неколико месеци или, рецимо, годину дана, трудим се да то буде колико је год могуће избалансирано. Некада у томе успем, некада не баш, али надам се да ће ме здравље још дуго послужити да се бавим и једним, и другим.

Какве су Ваше импресије о организацији овог фестивала?
Одличне! Ја врло добро знам шта значи организовати фестивал, шта све треба да се уради, са каквим очекиваним и крајње неочекиваним препрекама организатори могу да се суоче, а које се заиста дешавају. Презадовољан сам организацијом фестивала и оним што сам доживио и као извођач вечерас, а и као публика на отварању, на одличном концерту и самим тим ми је још драже што сам дио овогодишње фестивалске приче. Надам се да ово није последњи пут, да у оквиру „Convivium Musicum“-а свирам Крагујевчанима у гостима, у главном граду Шумадије.

Планирате ли да поновите овај програм негде у истом саставу?
Ја сам, знајући да се ради о одличним музичарима, имао идеју да ових дана, можда негде у региону поновимо овај програм. Међутим, није ме ни најмање изненадило када су ми рекли да сви они већ хитно, колико сутра, морају да путују за Немачку, дакле, тамо где тренутно и већ дуже времена делују. Није ме то изненадило, а желео сам да музицирамо након овог кратког, али инспиративног рада, након вечерашњег концерта. Међутим, вечерашњи - надам се - успех само је подстицај да опет нешто направимо заједно у врло скорој будућности.

(Комплетан текст у штампаној верзији ревије)




Јанис Петракис, виолиниста
Ентузијазам и љубав према камерној музици

       

У Крагујевцу је од 14. марта до 17. марта одржан четврти Интернационални фестивал камерне музике „Convivium Musicum“. Другог и трећег дана фестивала наступио је гудачки квартет „Евенос“ (Јанис Петракис и Иван Кнежевић, виолине; Одисеас Лаварис, виола; Матје Жоке, виолончело): најпре самостално, а следеће вечери у склопу специјално формираног фестивалског ансамбла „Convivium Musicum“, са  пијанистом Борисом Краљевићем. Млади музичари из Грчке, Србије и Белгије оформили су овај квартет 2012. године у немачком граду Есену. Још током студија на универзитету уметности Фолкванг, стекли су статус најуспешнијих студената Катедре за камерну музику, због чега су награђени циклусом концерата у организацији свог факултета. Лето 2014. и 2015. године обележила је њихова концертна турнеја у Грчкој, у склопу које су покренули курс камерне музике, у циљу промовисања овог начина музицирања и приближавања младим студентима. За њихов даљи успон у међународним оквирима заслужан је успешан наступ и освојена прва награда на интернационалном такмичењу ,,Paper de Musica de Capellades’’ у Шпанији. То им је омогућило редовне наступе у Шпанији током 2016. године. Млади камерни састав веома је посвећен истраживањима музике и стога има широк и разноврстан репертоар.
Након наступа на фестивалу „Convivium Musicum“, задовољство је било разговарати са једним од чланова овог ансамбла, грчким виолинистом Јанисом Петракисом, који је, у име квартета „Евенос“, одговорио на неколико наших питања.
 
Јесте ли сте први пут у Крагујевцу и како вам се допао град?
Да, први пут смо у Крагујевцу и веома нам се допада, нарочито мени. Осећам се као да сам у Грчкој, због тога што овде примећујем много сличности са својом земљом. Такође, људи су дивни и заиста је лепо бити овде.

Колико дуго сте припремали овај програм и колико сте заједничких проба имали, с обзиром на то да долазите чак са различитих страна света?
Програм који смо извели почели смо да припремамо пре неколико недеља – ово се односи на концерт који смо спремали у склопу квартета. Али са пијанистом Борисом Краљевићем, први пут смо се сусрели пре два дана, када смо и пробали. Тако да смо као квинтет, вежбали само један дан!

Знајући да сте млади и да се може рећи да сте још увек на почетку каријере, да ли имате неке своје водиље,  узоре које пратите?
Да, наравно. Многи значајни квартети који су постигли велики успех у камерној музици су наши узори и идоли. Ми их схватамо као примере на које се треба угледати и они су наша инспирација. Не као нешто што ми желимо да урадимо управо онако како су то учинили они... не желимо да копирамо, већ да по угледу на најбоље унесемо себе у нашу музику.

Поред дела композитора Хајдна, Бетовена, Бартока, Арва Перта, чија се још дела могу наћи на вашем разноврсном репертоару?
Увек волимо све што се налази на нашем репертоару. Тражимо интересантне моменте у свакој музици коју треба да изводимо. До сада нисмо имали неке приоритете, али због тога што смо још увек млади и имамо много енергије, намера нам је да ту своју енергију предамо делима композитора као што је, на пример, Шостакович, кога смо такође извели на овом фестивалу у Крагујевцу.

Да ли у приватном животу слушате искључиво класичну музику или се радо окрећете и другим жанровима?
Поред класичне музике, у приватном животу слушамо и друге музичке жанрове. Заправо, и више него класичну музику, због тога што смо њоме константно окружени. Такође. волимо и нашу фолк, односно традиционалну музику.


(Комплетан текст у штампаној верзији ревије)

Младен Милорадовић, виолончелиста
УМЕТНОСТ КАО ЖИВОТНА ИНСПИРАЦИЈА

 

У Крагујевцу је од 14. до 17. марта одржан 4. Интернационални фестивал камерне музике „Convivium Musicum“. Концерти су били организовани у сали Прве крагујевачке гимназије, а ми смо имали прилике да разговарамо са уметничким руководиоцем „Детмолдског чело ансамбла“, Младеном Милорадовићем. Од 2011. године, овај састав је под његовим руководством, а чине га актуелни студенти Музичке академије у Детмолду. На фестивалу који је овај град посветио обележавању века од рођења виолончелисте Андреа Наваре, „Детмолдски чело ансамбл“ је добио статус резиденцијалног састава током целе манифестације. Младен Милорадовић је већ годину дана соло челиста у симфонијском оркестру у Ахену и доцент на Музичкој академији у Детмолду. Његова посебна страст је камерна  музика. Поред тога, ради аранжмане, изводи сопствене композиције. Његово дело „Барокна свита“ је пропраћено одличним критикама у новинским написима у Немачкој.

После шест година рада са „Детмолдским чело ансамблом“, чији сте уметнички руководилац, каква су Ваша искуства и да ли сте задовољни оним што сте постигли?
То је ансамбл у коме се чланови мењају највише два пута годишње, зато што увек долазе нови студенти. Састав се састоји од студената и ученика из високе школе у Детмолду и врло је тешко направити неки континуитет у раду. Међутим, и поред тога, ансамбл доста напредује јер се језгро које чине одређени људи ипак задржава од две до четири године, тако да је то интересантно. Врло је тешко водити овај састав због наведених разлога, а са друге стране је и врло узбудљиво, јер сам ја, пре свега, њихов друг, пријатељ...  поједине чланове познајем и десет година. У ансамблу влада врло пријатељска атмосфера и верујем да ће таква и остати, јер  увек покушавам да састав уведем добру енергију.

Како се осећате када изађете на сцену? Са чим се то најближе може упоредити?
То је осећај великог узбуђења. Иако то није увек уигран ансамбл, постоји мала доза страха да ли ће се све одвијати како треба. Доста тога буде на ивици, како некад и не би требало да буде, са одређеним степеном неизвесности. Пред сваки концерт влада велико узбуђење, можда мала трема, али ја волим да ризикујемо на наступима. Велика стрепња и, наравно, аплауз који је најлепша награда за све нас.

На каква Вас је све лична преиспитивања навела музика?
На жалост, у Србији се класична музика не прихвата у потпуности  као део културе и не налази се на завидном нивоу, а не знам ни када ће бити. Када сам студирао овде, често сам се питао да ли је ово чиме се бавим права ствар. Зато што се овде уметничка музика тешко промовише, компликовани су то путеви. На пример, овај фестивал је сјајан, али је сигурно тешко изборити са свим проблемима, за разлику од неког ко нешто друго ради и промовише нешто што је популарније. Лично, никада нисам сумњао да ће музика бити мој позив, али такве су биле и околности на мојим студијама и уопште у мом животу. Сви имамо различита искушења. Напорно је, али треба истрајати на путу ка својим циљевима, јер упорност и истрајност доносе резултате.

Знамо да је Ваша посебна страст камерна музика. Да ли је то случај и са компоновањем, којим се такође бавите?
Компоновање је мој хоби. Доста сам својих композиција извео у иностранству и по поруџбини. Нисам студирао композицију, то је више таленат „са стране“. Осетио сам у једном тренутку потребу да компонујем и показало се да се добро сналазим у томе. Поред тога, радим и аранжмане за оркестре.

Како гледате на свој рад, колико сте критични према себи?
Ја сам врло самокритичан, али сам исто тако равнодушан према томе да ли сам довољно урадио. Свако уради онолико колико мисли да треба, колико може и, на крају, резулатат се сам покаже. Када говоримо о квалитету, музичар никада није задовољан, увек може боље, али то је превише размишљања. Треба само мислити на уметност.

Који композитори и која дела за Вас представљају највећи изазов?
Сваким даном откријем неког „новог“ композитора. За мене је највеће откровење ове године био Рихард Штраус. Ја сам већ годину дана соло челиста у симфонијском оркестру у Ахену. Тамо сам почео да свирам обимнија дела, за веће саставе. Припремамо једну Штраусову оперу и то је тренутно за мене велики изазов.

Када се осврнете на своју досадашњу каријеру, шта Вас чини најпоноснијим?
Ја сам после сваког концерта поносан. На самог себе не могу да будем, јер сматрам да увек може боље, брзо заборављам и идем даље у неке нове победе, али сам најиспуњенији када са неким свирам.

У последње време у свету, али и код нас, млади извођачи уметничке музике примењују нове начине извођења, сличне перформансу. Колико се слажете са том новом тенденцијом и губи ли се тиме естетичка вредност уметничке музике?
Не мислим да се губи вредност, али све што је ново понекад наилази на дозу неприхватања. Тако нешто могу поредити са атоналном музиком коју многи људи и даље не разумеју, али исто тако постоје и они који је прихватају и воле. „Детмолдски чело ансамбл“ сарађује са архитектонском школом која се налази у овом граду: постоји и Универзитет који жели да напуштене зграде у Детмолду претвори у концертне сале. И ето, управо наш чело ансамбл треба да свира у пар напуштених зграда које су архитектонски занимљиве и које ће они, наравно, да реконструишу. Не знам како ће то изгледати, да ли ће на таква места уопште неко доћи, јер те зграде нису у центру града. Али свакако треба покушати и дати подршку таквој идеји. Одобравам у потпуности нове пројекте... и перформансе.

Каква је, по Вашем мишљењу, будућност уметничке музике?
Када сам студирао, један професор је увек говорио да млади морају опет да измисле точак. То много говори. Овакве ствари, овакви фестивали мене много радују. Сада је на концерту било око шездесет одсто младих људи, да кажем - млађих од тридесет пет година. Морам да нагласим да је у Немачкој просек година старости на концертима шездесет, а у Србији када сам студирао, млади су били они који су долазили на наступе. Ја сам их посећивао, ишао сам на Коларац и када нисам имао новца, чекајући и по два сата само да бих чуо неки концерт. Мислим да од таквих ствари зависи будућност, од таквих људи који ће, без обзира на све, присуствовати наступима и подржавати музику.

(Комплетан текст у штампаној верзији ревије)

Владимир Лабат Ровњев, мултимедијални уметник
ИГРА ЈЕ МУЗИКА, А МУЗИКА ЈЕ НАЈЛЕПША ИГРА

 

На овогодишњем Номусу, у амбијенту Српског народног позоришта, публици се представио мултимедијални уметник Владимир Лабат Ровњев. Специфичност његовог приступа музици огледа се у настојању да се путем импровизације допре до заједништва са ансамблом са којим свира и универзумом. Пут ка том заједништву подразумева посебну врсту синкретизма која укључује употребу уметникових скулптура-инструмената, игру светла, певање и покрет.

Ваша биографија је врло шаролика – Ви сте занатлија, сликар, скулптор, музичар, поета, креативац. Шта је то што Вас чини необичним?
Необичним ме чини друштво у коме живим. Друштво је угаоно, некако ћошкасто, а ја у свему томе тежим да будем још ћошкастији и увек трчим испред руде. Осим тога, баратам са шеснаест заната који су само производ свега овога. Сматрам да је без доброг заната и искуства овакав облик комуникације са собом, публиком и простором, апсолутно неизводљив. Друго, озбиљно бављење музиком у импровизацији је једина креативност када човек тог момента даје од себе то што има. Када су у питању наши наступи, ми на сцени функционишемо као један организам. Врло често немамо комплетан договор, али постоји један флуид, музичка фузија која подиже ниво колективне креативности и даје такву врсту музике какву сте имали прилику да чујете.

Откуд идеја да проучавате светлост и трагове светлости?
Од малена сам имао прилику да посматрам велику количину светлости коју нисам умео да каналишем, нисам имао где да је сместим, а онда када сам о томе говорио људи су у шали знали рећи да сам скренуо с ума. Временом сам схватио да ипак ствари које ја видим, други не виде на тај начин, а те ствари које ја видим дају један феноменалан резултат који се често коси и са занатом и са логиком и са искуством. Такав невероватан резултат може се само светлошћу описати. Ја сматрам да су светлост и звук, једна те иста ствар, попут графита и дијаманта. Уколико успемо да наштимујемо светлосне вибрације персоналног акорда који свако од нас поседује са звуком који ствара један просторни инструмент, онда се дешава једна хармонија коју не обухвата осмотонски лествични систем, већ звучи слобода.

Који је био Ваш мотив приликом конструисања скулптура?
Музиком се одувек бавим на доста слободнији начин. Као занатлија и уметник, опажао сам мноштво звукова  у радионици, вибрацију лима кад га кујем или звукове цеви и када то чујем, у мени се одмах роди песма. Моја идеја је била да ту цев претворим у музичку целину која ће бити интересантна, а да не покварим њен изворни звук. Ја сам се само прилагодио том звуку и створио мој вокабулар, мој вокал, мој сензибилитет и енергију. Врло често се на наступима дешава да осетим импулс из публике, неко се накашље, ја се накашљем три пута. Публика и ми смо једно, без тог осећаја не умемо да свирамо.

Како је публика на почетку разумела Ваш начин изражавања?
Крајем седамдесетих сам почео да правим ове инструменте и да се занимам за примењену врсту музике. Тада је изашао јединствени албум у свету на тему духовне екологије и екологија простора. Савремена критика га сврстава у први такав албум на свету. Тада је био некомерцијалан, а данас је на листи тражених албума. Тада ме нису разумели. У то време било је довољно познавати три акорда, добро да изгледаш и добро да се дереш, а ја томе нисам припадао. Нисам ни рок звезда, мада су ме тако дефинисали. Повукао сам се и почео да радим нешто што је ван свих токова и наравно да ме нико није разумео. Шећеров и ја свирамо већ скоро 40 година и то се развило до овога што сте чули. Могућности ових инструмената су невероватне, не знам да ли постоји нешто што може више звукова истовремено да произведе и да у једном тренутку може свирати троје или четворо људи. Поносан сам на то што са нама наступају млади уметници са наших простора који су стасали после настанка ових инструмената. Било ми је у интересу да подигнем генетски потенцијал наших људи, да схвате шта је ова врста музике. 

Шта бисте дали као савет данашњој омладини?
Заборавите о музици све што се научили и почните да истражујете себе! Ниједан инструмент није лепши него наш глас, нити ће лепши од њега бити осмишљен. За то је потребна једна духовна димензија, да се човек духовно очисти, да уклони блокаде и да ради на себи, а затим да почне да истражује своје способности. Бог нам је дао невероватне могућности које ми данас користимо креативно 3%, а укупно 7%. Шта је са оних осталих 93%? Ја сам дао само један пример како сам загњурио у тих 93%. Саветујем да се играју, игра је музика, а музика је најлепша игра.

(Комплетан текст у штампаној верзији ревије)




МУЗИКА И ОКО ЊЕ

Јелена Милашиновић, ПР Београдске филхармоније
УЛАГАЊЕ У БУДУЋНОСТ


       

Београдска филхармонија, оркестар који у последње време представља водећи ансамбл ове врсте у региону, наступио је на Новосадским музичким свечаностима, Номусу. То је био повод за разговор са Јеленом Милашиновић, ПР-ом овог оркестра, у којем су дотакнуте кључне теме везане за креирање сезоне, за едукацију младих, за маркетиншко представљање институције усредсређене на промовисање уметничке музике.

Концерт којим се Београдска филхармонија са солистом Штефаном Дором и маестром Урошем Лајовицем представила новосадској публици сврстан је у један од ваших нових циклуса концерата под називом “За почетнике”. Можете ли нам рећи нешто о концепцији концертне сезоне БФ кроз циклусе који носе интригантне и духовите називе – “за заљубљене”, “за зналце”, “за мегаломане”, “за авантуристе”, “за почетнике”?
Овогодишња концертна сезона Београдске филхармоније носи слоган “Јер доживљај нема цену” а програмска линија коју имамо ове године настављена је већ другу годину заредом. Да би доказали да филхармонија заиста свира за све укусе ми смо наше концерте поделили програмски, тематски и назвали их“за почетнике, зналце, мегаломане, заљубљене и авантуристе”. Ови називи упућују на оно што је тематски оквир свих концерата. Када говоримо о концертима “за авантуристе” ради се о делима са којима не сусрећемо често, или “за мегаломане” – о делима у којима учествује велики број солиста или је дело богатог инструментаријума па оркестар једва може да стане на концертну бину, или је маратон када смо изводили пет Бетовенових клавирских концерата. Тако да је то мегаломанија у сваком смислу. За заљубљене – реч сама говори, мада можемо да кажемо да је сваки концерт - за  заљубљене у музику, али овај циклус жели да прикаже тему љубави из више различитих углова. Од фаталне, трагичне, преко романтичне, лепе. Концерти за почетнике и зналце не носе те називе да би неког увредили – ко се осећа као почетник а ко као зналац. “За зналце” су дела која се не изводе тако често можда и због тежине и захтевности партитуре и због захтева који одскачу од стандардне клсичне литературе. Под концертима” за почетнике” не мислимо на прве кораке у класичној музици већ увек на откривање нечег што је ново или третирамо прве кораке композитора које данас слушамо после толико векова.
Концерт који је изведен на Номусу, свиран је претходно на Коларцу, а започет је Бетовеновом увертиром „Леонора 3“, која се издвојила из опере као прва увертира која се изводила самостално. Што се тиче концерта за хорну Рихарда Штрауса, увек смо почетници када слушамо хорну као солистички инструмент будући да немамо толико прилике да је слушамо. Бизеова „Прва симфонија“ је сврстана у овај циклус због тога што је ово његова прва симфонија и зато што је он више заступљен као оперски стваралац него као симфонијски.

Београдска филхармонија је у протеклој деценији одржала више концерата намењених најмлађој публици – деци предшколског и млађег школског узраста. Можете ли да нам кажете нешто више о концертима који су реализовани у току ове сезоне, у октобру 2016.године и марту 2017. године. Какве су реакције малишана при првом сусрету са симфонијским оркестром и музичарима у концертној дворани? Како чланови Београдске филхармоније реагују на најмлађу публику?
Ово је најлепше питање које можемо да добијемо и то су најлепши концерти које свирамо, то би вам рекао сваки музичар из Филхармоније. Када смо пре десет година почели са овим концертима нисмо могли ни да замислимо да ће ови концерти имати толики одјек у јавности. Поносни смо што смо одгојили више генерација младих музичких заљубљеника. Циљ је да однегујемо и нашу будућу музичку публику или можда нашег будућег члана Филхармоније. Ми превасходно желимо да деци покажемо да је Филхармонија место забаве и да класична музика може бити врло весела, разиграна, забавна.Филхармонија се кроз ове концерте бори против оне кованице “озбиљна”музика. Не постоји озбиљна музика већ само добра или лоша музика. Ми се трудимо да на најзабавнији начин деци приближимо дела и из стандардне класичне литературе за децу па чак и она дела која нису наменски писана за децу и да их прилагодимо тако да они могу да их разумеју. Наше искуство показује да  нема музике коју они не могу да перципирају. Сваки концерт је другачији без обзира и ако изводимо истипрограм, јер дечије реакције су аутентичне и непроцењиве. До сада смо изводили „Пећу и вука“, „Крцка Орашчића“, „Карневал животиња“, али и Вивалдијева „Годишња доба“ која иницијално нису настала као литература за децу. Последњи концерт који смо имали је можемо рећи апсолутни хит. Носталгична прича „Путовања миша Мије“ која је била популарна осамдесетих година и на којој су стасале многе генерације, је настала на основу стихова песника Лазе Лазића и стављена је у један савремени контекст. Приказали смо путовање миша Мије кроз европске земље, а филхармоничари су ту причу бојили различитим композицијама како би деца што боље схватила разлике између тих земаља. Деца су слушала Бетовенову „Пету симфонију“, „Оду радости“, Вердијеве и Росинијеве арије, маршеве Елгара а апсолутни хит је био наравно „Кан-Кан“ који их је доводио до транса.

У оквиру програма едукације младих имате више програмских концепција – “Улагање у будућност”, “Са филхармонијом на Ти”, “Дечији концерти”, “Отворене пробе”. Кроз ове програме који су намењени деци и младима омогућавате различите нивое едукације примерене узрасту и знању. Сарађујете са образовним институцијама од предшколских установа до факултета. Да ли сте задовољни одзивом образовних институција на ваше пројекте и какве су реакције посетилаца након програма којима присуствују?
Једном месечно отварамо врата Филхармоније када деца долазе на отворене пробе. Тада упознају наше музичаре, друже се са њима и они им показују своје инструменте. Оно  што је важно је да током пробе могу да чују звук оркестра и присуствују једном врло озбиљном раду филхармоничара и то доживљавају на један најлепши могући начин. Одзив образовних институција и реакције посетилаца су одличне. Прича о филхармонији на тај начин постаје и део наствног процеса.

У току је конкурс за најлепши литерарни рад на тему “Шта је то филхармонија?” који је намењен ученицима од првог до четвртог разреда основне школе. Припремили сте чак 500 награда за најлепше радове. Реците нам нешто више о томе.
Будући да негујемо ово дружење већ више од једне деценије ми смо сада у најновијем пројекту и питали смо клинце “Шта је то филхармонија?”. До сада смо чули много одговора на ово питање, а сада смо покренули наградни конкурс за најлепши литерарни рад до сто речи на ту тему за ученике од првог до четвртог разреда основне школе. Од свих који су код нас већ били или би желели да дођу очекујемо најмаштовитије одговоре. Конкурс се затвара 13. јуна. То је дан који означава и крај школске године, а уједно и највеселији дан у животу детета – почетак распуста. Овај датум, 13. јун, је датум када је основана филхармонија 1923. године. Најбољих 500 радова ћемо наградити филхармонијским ранцем у којем се крију разна изненађења међу којима се налази “Мој први цд класичне музике” у извођењу Београдске филхармоније.

Београдска филхармонија је 2016. године покренула пилот пројекат “Филхадемија” који је намењен едукацији најбољих студената и свршених студената музичких академија Србије и региона. Можете ли дан нам кажете нешто више о пројекту “Филхадемија” који је реализован у новембру 2016. године?
Кроз своје едукативне програме смо сарадњу са образовним институцијама проширили до највишег образовног нивоа оснивањем пројекта “Оркестарска академија – Филхадемија” који је намењен свршеним студентима музичке академије - младим музичарима који су на прагу да постану прави професионалци. Наши музичари су поносни што имају прилику да сваког петка наступају са различитим диригентима и солистима светске “А” класе од којих су заиста пуно научили. Они кроз улогу ментора младим музичарима који прођу аудицију у току десетак дана “Филхадемије” могу из прве руке да пренесу своје богато оркестарско искуство и знање које се на нашим академијама не развија у довољој мери.

Да ли сте задовољни како је протекла реализација пројекта и какав је био одзив и реакција младих музичара?Који су утисци учесника – младих музичара? Какви су утисци музичара - ментора?
Млади музичари не само да стичу знање од својих ментора већ стичу и искуство у припреми једног великог концерта и свирају раме уз раме са нашим филхармоничарима. Прошле године концерт “Филхадемије” је био под управом диригента Фабриса Болона. У оквиру пројекта за који се пријавило 49 младих музичара филхармоничари су показали своју племениту страну и потврдили да је знање нешто што треба да се дели да би било вредно.
Могу да додам и једну ексклузивну најаву.У наредној сезони, наш нови шеф диригент Габријел Фелц ће реализовати пројекат који је он покренуо у Немачкој као национални програм,“Диригент форум”, мастер клас за диригенте. Србија постаје део тог програма и део тог мастер класа ће се одржавати у Београду у Београдској филхармонији. Кандидати из иностранства као и један кандидат из Србије ће имати диригентски мастер клас у оквиру ког ће моћи да уче од једног од најбољих диригената данашњице и да припремају концерт са оркестром који је заиста вредан хвале.

Још један занимљив циклус концерата који организује Београдска филхармонија у току ове концертне сезоне је “Театар у Филхармонији - Писма композитора” који је осмишљен као серија од пет концерата, за камерне ансамбле и глумце, посвећена петорици композитора – Моцарту, Чајковском, Малеру, Шуману и Стравинском. Како је настала идеја о спајању позоришне и музичке уметности кроз дела и биографије великих композитора?Какве су реакције публике на овај нови, јединствени жанр – позоришни концерт?
Филхармонија има развијену “Камерну сцену”на којој смо до сада представили различите камерне ансамбле. “Театар у Филхармонији” је нешто потпуно другачије, јер је базиран на кореспонденцији познатих композитора – Моцарта, Чајковског, Малера, Шумана и Стравинског, кроз коју се из потпуно другог угла откривају околности у којима су одређена дела класичне музике настајала. Глумци Владимир Алексић и Тамара Крцуновић су вође пројекта са глумачке стране сузаједно са филхармоничариманаправили потпуно нов уметнички језик где су се музика и позориште склопили у једну хибридну целину тако да би смо то могли да назовемо “позоришним концертима”. Публика реагује фантастично. Ово је програм који је интересантанкако за публику која добро познаје класичну музику која на тај начин може из једног другог угла да  је доживи кроз податке које можда није имала прилику да чује, тако и за публику којој класична музика није блиска, већ јој тај визуелни наратив који боље препознаје помаже да музику боље упозна.


(Комплетан текст у штампаној верзији ревије)