Награда "МУЗИКА КЛАСИКА"
за 2016. годину




Награда "МУЗИКА КЛАСИКА"
за 2015. годину




Награда "МУЗИКА КЛАСИКА"
за 2014. годину




Награда "МУЗИКА КЛАСИКА"
за 2013. годину




Награда "МУЗИКА КЛАСИКА"
за 2012. годину




Награда "МУЗИКА КЛАСИКА"
за 2011. годину

МУЗИЧКО ПОЗОРИШТЕ

V+I=VI  ТЕРПСИХОРА

Терпсихора је име последње од девет муза које су владарице учености и лепих вештина, њој је припало да свету поклони игру која доноси слободу, радост и катарзу. Име митолошке заштитнице игре и музике Терпсихора, на грчком значи она која воли да игра.
    У Музеју Народног позоришта 29. априла ове године на сам Светски дан игре по већ устаљеном обичају Награда и Специјална похвала које носе име Терпсихоре родитељице орхестре како су стари Јелини звали игру, уручене су најбољима међу најбољим.
    Ова признања материјално су помогли Министарство културе и информисања и Институт за уметничку игру из Београда.
    Награду и Специјалну похвалу је пре шест година установило Удружење професионалних балетских играча, кореографа и балетских педагога Србије ради подстицања резултата и освајања нових достигнућа у овој области уметности. Награда и Специјална похвала додељују се за остварења у Србији извођачима пореклом из Србије. У обзир долазе извођења у периоду од године дана.

БУДУЋНОСТ ИГРЕ У ЊИХОВИМ РУКАМА

Трочлани жири састављен од еминентних личности из области сценских уметности, Јасна Пауновић солисткиња балета Народног позоришта, Александар Николић доцент Института за уметничку игру и редитељ, и Никита Миливојевић редитељ, у функцији председника једногласно је одлучио да награда Терпсихора припадне играчима балета Народног позоришта за извођење два једночина балета Раду Поклитаруа „Жене у д-молу“ и „Дуга божићна вечера“, истичући „да су чланови Балета Националног театра специфичним савременим плесним изразом дочарали спектар емоција и тиме доказали да заслужују врхунска признања управо због оваквог начина игре. Као ансамбл и као појединци доказали су да су освојили слободу својих потенцијалних могућности“.
„Специјална похвала“ припала је извођачима камерног кореографског дела „Четири песме за Тађа“, у кореографији Александра Илића, које је премијерно изведено на прошлогодињем Фестивалу кореографских минијатура у оквиру програма „Вече великана“.

    Поетску реминисценсију новеле „Смрт у Венецији“ Томаса Мана извело је петоро учесника, четири играча неспутано следећи чисту идеју кореографа минималистичким начином, снажно потстакнути еруптивним набојем суздражних емоција. Млади играчи: Владимир Чубрило, Бранко Митровић, Борис Видаковић и Јакша Филиповац су мајсторски владали својим телом које је као најфинији инструмент испевало лабудову песму и потоњу реинкарнацију неутаживе туге и жеље за младошћу, које је у Прологу симболично пратећи елегичан текст наговестио пети учесник, Ашенбах Теодора Сујић. Специјална похвала им се додељује не само као признање за постигнуто, већ пре свега као потстрек за даље напоре и не одустајање од труда да би се достигли врхунски резултати. Не треба сумњати да је њхова будућност игра, а још више да је БУДУЋНОСТ ИГРЕ У ЊИХОВИМ РУКАМА.
    Ни мало случајно уместо уобичајеног наслова ова мала почасница носи загонетку V+I=VI. Ребус није тешко рашчитати.
5, симбол заокружене целине човечијег тела (две руке, две ноге и труп) и срж јабуке тог праисконског мамца сазнања и број 1 који осим што значи сам, наговештава почетак: 5 протеклих година су залог да се настави племенита мисија иницирања, подржавања, препознавања и награђивања оних који су себе завештали уметности игре, и 1, односно прва година после, представља почетак нових 5 до десетогодишњег јубилеја и права Терпсихори да постане традиција.
    „1864. године откривена је мала звезда, астероид који иако се не види голим окомкраси сазвежђе. Дали су јој име Терпсихора“.
    Досадашњи добитници награде Терпсихора су Ана Павловић, примабалерина Народног позоришта; Јован Веселиновић, први солиста Народног позоришта; Константин Костјуков, првак балета Народног позоришта; Ђорђе Макаревић, кореограф Позоришта на Теразијама и Мирјана Нешић, професор балета у школи Лујо Давичо (постхумно).
    Досадашњи добитници специјалне похвале су: Дрина Пешић, новинар; Битеф данце компанија; Балет Народног позоришта; Представа Балерине Форума за нови плес из Новог Сада и Фестивал кореографских минијатура из Београда.
    „Имена добитника Терпсихориних признања својом уметношћу и угледом допринели су и потврдили њен значај“.
    Раду Поклитару, либретиста, кореограф и режисер балета „Жене у д-молу“ и „Дуга божићна вечера“ заузима место међу водећим кореографима данашњице. Познат је по изузетном спектаклу на отварању и затварању Олимпијаде у Сочију 2014. године. Рођен је у Кишињеву, школован у Перму, дипломирао на белоруској Државној музичкој академији стекавши титулу балет мајстора. Неко време је провео као члан Националне опере и балета Белорусије, а потом као балет мајстор Националне опере Молдавије; вршио је и дужност уметничког директора Академског оперског и балетског позоришта за децу и младе у Кијеву. Аутор је више од тридесет различитих балета за бројне европске театре и интернационалне фестивале. Гостовао у земљама од Велике Британије преко свих европских земаља, до Јапана, Кине и Тајланда. Његова дела одликује неконвенционално читање познатих либрета које обогаћује новом играчком лексиком савремене игре.
    Инспирација за балет „Жене у д-молу“ је Бахова полифонија… Целокупна пластичност текстуре балета је потпуно полифонична… Трагична тема неостваривог женског пријатељства, по речима аутора, само је изговор… за мноштво фигура и дирљиве дуете. Спој Бахове небеске музике и експресивне пластичности савремене игре може се у завршници овог балета по достигнутој снази упоредити с трагедијом библијских размера.
Ламенто о пролазности живота и бескорисности узалудних спекулација у којима јалово протиче неповратно драгоцено време јединог живота, тема је балета „Дуга божићна вечера“ за који је као предложак послужио комад Торнтона Вајлдера уз музику Антонија Вивалдија.
    Александар Илић, први солиста и кореограф Народног позоришта у Београду одмах по завршетку балетске школе Лујо Давичо постаје члан балетског ансамбла Националног театра. Упоредо с освајањем солистичких рола дипломира на Факултету за медије и комуникације, стекавши звање комуниколога. Као стипендиста Министарства културе и информисања уписује магистарске студије на Лабан конзерваторијуму за музику и плес у Лондону, где после две године брани магистарски рад и као један од пет најбољих стиче титулу магистра кореографије.
Као играч, остварио је све солистичке улоге класичног и неокласичног балета и многе роле савременог репертоара у матичној кући, постигавши својеврсни рекорд интерпретацијом Мишка једне од две носеће партије култног балета Сташе Зуровца „Ко то тамо пева“, више од сто педесет пута.

(Комплетан текст у штампаној верзији ревије)

Тијана Малек, кореограф и плесач
КРОЗ ПОКРЕТ ПРИЧАМ ПРИЧУ


  

Почетком децембра месеца, у Културном центру у Панчеву, публика је имала прилике да присуствује премијери савремене плесне представе „Danse macabre“ чији је кореограф Тијана Малек. Ово је истовремено и њена дипломска представа којом заокружује део студија на „Институту за уметничку игру“.

Шта Вам је послужило као инспирација за представу?
Инспирацију сам пронашла у српској историји, у догађају који се десио пре сто година. Година 2016. је била година у којој је обележана годишњица српске голготе. То је био прелазак српске војске и цивила преко Албаније и долазак до острва Крф, до острва Видо. Моја представа говори и о ономе што се десило пре тога, а бавила сам се и српском историјом на један дубљи начин. Покушала сам да анализирам какве су биле прилике у првом светском рату, шта се дешавало пре њега, због чега, како, да бих пронашла начин како да све то пренесем публици кроз покрет. За кореографа је то најтеже. Редитељи у сличним пројектима имају мало лакши посао, јер могу да користе вербалне начине комуникације, а ми само кроз покрет морамо да испричамо једну препознатљиву причу да би неко ко се не бави плесом разумео оно што смо хтели да кажемо.

Колико ова савремена плесна представа има протагониста? Кроз колико ликова сте изразили своју причу?
Причу сам изразила кроз седам ликова. То је оно што је најинтересантније. Мој принцип рада јесте да морам да направим добар одабир играча, јер су они моји сарадници. Ја њих не доживљавам као уметнике који ће то само одиграти, већ их сматрам као некога ко активно сарађује у процедури израде самог материјала, али и у процедури проналажења начина како да ту причу испричамо – како ће они доћи до те емоције коју треба да представимо публици да би публика могла да доживи то што смо хтели да кажемо и испричамо. Тако да је  процес одабира играча био мало дуготрајнији у смислу да сам неке сараднике упознавала на  радионицама, неки  од њих су моје колеге на факултету, некe сам упознала да другим манифестацијама, али се само некако “потрефи” да се створи тим који може да исприча ту целу причу и доведе је до краја.

Који су то ликови?
Официр, дете које је кренуло у рат, женa која жели да се бори за слободу , учитељ, затим шарлатан који је тек изашао из претходна два балканска рата, младић, патриота који не зна шта је рат и музичар који је такође кренуо у рат, јер знамо да је српски обичај да се војници у рат испраћају песмом, тако да смо негде драматуршки покушали да све то оправдамо и да оформимо ликове са којима ће публика моћи да се идентификује.  Лично сам ишчитала преко две хиљаде страна у вези са српском историјом. Интересовало ме је све оно што се десило не само код нас, већ и у свету пре и за време Првог светског рата, да бих дошла до приче зашто смо ми тако прошли у Првом светском рату, због чега се све то bas тако десило, како смо преживели golgotu, како смо се вратили и шта се потом дешавало.

Поменули сте да Вас је инспирисала српска историја и да сте се правећи либрето за представу добро упознали са различитим детаљима. Сви ови ликови које сте поменули јесу специфични карактери Првог светског рата, са различитим судбинама. Која Вас је музика инспирисала?
Мој принцип рада јесте да када ишчитам литературу направим и једну врсту “костура”, сцена, кроз који се прича цела прича. То јесте подложно променама, али када се једном направи јасна структура онда је лако налазити решења. Музика је бирана у односу на емоцију коју треба да пренесемо у свакој сцени, тако да сам користила различиту врсту музике. На основу сцена сам одабирала музику.

Представа је заснована на жанровски различитој звучној слици.
Тако је. Оно што смо ми учили на „Институту за уметничку игру“ јесте да у свакој представи мора да постоји контраст. Она постоји и у музици и у сценама. Трагедија, на пример, контрастира са комедијом. Контраст сам, дозирано, користила у свим сегментима. То је у кореографском смислу и најбитније. Треба направити баланс између покрета, музике, извођачке вештине (да не преглуме) и фукосирати се на то да играчи схвате да они носе атмосферу целог тог догађаја. Сматрам да уколико је они не доживе неће је доживети ни публика.

У овој представи сте и либретиста. У којој мери је уобичајено да кореограф ради и либрето?
Имате две врсте кореографа: кореграфи који крећу да  раде из покрета и кореографи који крећу из садржаја, односно приче. Ја припадам овој другој групи.  Mорам да имам неку причу, па макар само ја знала о чему се ради да бих могла нешто да испричам кроз покрет. Тако сам и овде морала да направим јасну драматуршку конструкцију, да бих могла да осмислим представу до краја. Када сам почела да се бавим овом темом нисам знала одакле да кренем. Много ми је помогла песма „Плава гробница“ Милутина Бојића, јер она носи ту родољубиву емоцију. Њој сам се увек враћала. И наравно песми „Тамо далеко“ у чијим стиховима сам, такође, пронашла инспирацију. 

Колико траје процес прављења једне овакве представе и које је објективно време да једна представа у драматуршком, кореографском и играчком смислу, што кажу, „легне“ на сцени?
Од првог назива представе и потписа на формулару Министарства културе и информисања, када смо пријавили као организација „DDT – креативни центар за покрет“ овај пројекат, па до премијере прошло је девет месеци. Интересантно је да је Министарство препознало важност ове тематике и да је ово једна од две представе која је продукцијски подржана с њихове стране u 2016 godini. Друга је „Странац“ Милоша Исаиловића чија је премијера била крајем новембра 2016. године. Од када смо добили средства кренуо је процес рада. Веома је значајно било што сам имала помоћ са свих страна – и од „Института за уметничку игру“ и од Културног центра у Панчеву, али је негде најбитније да се направи добар избор тима који ће радити, сарадника. Увек сам отворена за сарадњу, јер је 21. век – век тима! Када се у сали ради долази се до креативних решења на заједнички начин. Некада играчима уопште не одговара оно што сам ја замислила, и до решења дођемо на други начин. И наравно, до самог краја, до премијере,  то je  један процес који се мења из дана у дан. Емоције које ми доживљавамо у сали су карактеристичне за неки мој процес рада. Сматрам да уколико изађете празни из позоришта и нисте ништа доживели, да је то мој неуспех. Трудим се, зато да садржај и емоцију ставим изнад форме, и да форма буде у служби садржаја и емоција.

Како сте се определили да постанете кореограф?
Интересантно је да сам ја дипломирани виши физиотерапеут. То је прва школа коју сам завршила. Мене је покрет увек занимао и увек сам имала две професије – радила сам и као играч и кореограф, а са друге стране саm била физиотерапеут и бавила се покретом и на тај начин. Та школа ми је омогућила да saznam I spoznam  све што може da se nauci о телу, анатомији и биомеханици. Образовање које сам стекла у Институту за уметничку игру јесте управо ширење свести о свему ономе што ће нам помоћи да будемо кореографи. Јер нико од вас не може да направи кореографа ако ви то не носите у себи, али може да вам помогне да проширите знање, да проширите видике и да проширите начине размишљања како ћете нешто рећи. Ја сам презадовољна својим школовањем и сматрам да сам добила много више него што сам очекивала. Сви предмети, и теоретски и практични, били су у служби тога да ми схватимо како ћемо само кроз покрет и алате који су доступни нама као кореографима, испричати причу.

Када се неко определи да се бави покретом као кореограф, предпостављам да види негде и себе као играча кроз тај покрет. Колико сте и Ви активни учесник Ваших представа? Колико себе видите у свему томе?
До скоро сам и ја била на сцени, али сам некако осетила потребу да се повучем, јер ми то више не доноси такву сатисфакцију колико ми је доносило раније. Данас ми много већу сатисфакцију доноси процес израде материјала и рада на представи и конкретизација нечега што се зове уметнички пројекат кроз играче. То ми је много занимљивије, интересантније, много ме више испуњава, и то је оно што и јесте смисао - кореограф представља прву публику. Он мора да предвиди шта ће публика видети, уједно и знати како се играч осећа на сцени, јер је и сам био на сцени, и треба да зна да преброди све проблеме између публике и играча који могу да се појаве. Ако кореографу као првој публици нешто смета  - публици ће то још више да смета!

У Вашем случају процес прављења представе може да се сагледава и из угла играча и из угла кореографа. Шта дефинише тај однос играч – кореограф?
То је енергија. То је она ситуација када имам неку луду идеју коју морам пренети на њих, да би они то пренели на публику. Мој приоритет је да играчи пренесу емоцију на сцену, а постоје начини како да се дође до тога. У основи свега тога, као уосталом, као и у целом животу, јесте психологија, препознавање људи, добар начин спознаје сарадника и људи са којима радиш. Треба схватити које су им мане, a које  врлине, и пронаћи пут да код сваког играча дођеш до суштине да и они осете и постану свесни сустине материјала који треба да пренесу публици.

Како у процесу одрастања младог кореографа он препознаје свој уметнички и стилски језик?
То и јесте најтежи део. Једном давно, за време једне  радионице, Марк Томкинс, чувени импровизатор, је рекао  „сада заборавите све што сте до сада радили. Када уђете у салу заборавите све технике које сте досада упознали. Крећемо испочетка“. То је неопходно да би смо пронашли те импулсе који су у нама.

Да ли је заиста могуће заборавити претходно стечено искуство?
То је увек најтеже, зато што су играчи увек “технички” веома различити. Међутим, не можете имати ни играча чије тело није освешћено. Тај неки печат који дајете као кореограф увек се назире и у претходним радовима. Ја сам увек била минималиста. Сад мало бежим од тога и суочавам се са тим да, кад имате седам играча, не можете све да урадите у минимализму.  Волим детаље и волим ситне ствари које на сцени много значе, као што су фокуси, погледи, шаке, стопала и друго, али морам да направим и простор у коме ће они плесати сат времена. У том процесу детаљи још више долазе до изражаја,  емоција je на првом месту и то је тај мој лични печат.

Зашто сте одабрали Панчево за премијеру представе?
Панчево је мој родни град и има много строжију критику него Београд, што можда звучи необично, али је то резултат рада Културног центра који годинама све што премијерно види Београд одмах гостује и  у Панчеву. Публика која прати позориште је веома едукована, веома критична, и знам да је суд публике из Панчева веома конструктиван и даје ми могућност да до београдске премијере урадим све корекције.


(Комплетан текст у штампаној верзији ревије)

РЕЦЕНЗИЈЕ

ЦД ИЗДАЊА

КЛАВИРСКИ ВИРТУОЗИТЕТ
Небојша Максимовић, клавир
(ПГП РТС, 2017)

Компакт диск „Клавирски виртуозитет“ пијанисте Небојше Максимовића једно је од малобројних звучних издања у Србији која, као траг у времену, јавности остављају могућност да и данас, али и у будућности, може имати увид у пијанистичко умеће извођача који је својим интерпретацијама још од самих професионалних почетака привлачио пажњу публике, али и стручне критике. Свакако да је томе допринео и специфични уметнички сензибилитет Максимовића, који се данас већ може дефинисати као уметничка зрелост у оквиру које већ и сам избор композиција, али и начин њиховог интерпретативног обликовања, говори о студиозној промишљености изведених дела у контексту стила и технике, који у потпуности парирају водећим европским и светским тенденцијама у интерпретацији, у којима синтеза музикалности и виртуозитета доводи и до перцептивне харизматичности.
    Посебност овог издања јесте чињеница да су у питању тзв. „live“ снимци. Поменуто на посебан начин потвруђује да Максимовић у потпуности и ментално и концептуално влада делима која је звучно оживео на концертном подијуму. Избор дела - Бах-Бузонијев корал “Nun Heiland“, Шопенова „Соната бр. 2 оп. 3“5, Листова „Мађарска рапсодија“, Скрјабинове Етиде оп. 2 бр. 1 и оп. 8 бр. 12, „Соната бр. 2 оп. 36“ Рахмањинова и „Кармен варијације“ Жоржа Бизеа – говори да је реч о уметнику који на специфичан начин осмишљава програм, желећи да кроз њега представи сво своје пијанистичко умеће. Оно је профилисано јасним изразом, чистом фактуром, препознатљивом интерпретацијом у којој унутарња пијанистичка снага бива моделирана у складу са осећањем за стил, што као крајњи резултат доводи до специфичног уметничког ишчитавања одабраних дела. У њима се само слушањем осећа уметников смисао за профилисање клавирског звука, у оквиру кога сам инструмент доживаљава читаву палету изражајних карактера.
    У том смислу компакт диск „Клавирски виртуозитет“ не само да значајно употпуњава недостатак издања уметничке музике код нас, већ на специфичан начин представља својеврсно дидактичко средство које младим пијанистима може да укаже на различите могућности перцепције појединих дела клавирске литературе и да их инспирише да и сами пронађу свој уметнички израз.


ВКУСИТЕ И ВИДИТЕ
Вокални ансамбл „Бели анђео“, диригент Катарина Божић
(САМИЗДАТ, 2016)

Духовна музика српских аутора од 14. до 21. века чини окостницу диска „Вкусите и видите“ Вокалног ансамбла „Бели анђео“ чији је уметнички руководилац Катарина Божић. Профилисан на домен црквеног појања овај ансамбл негује аутентично певање у коме је молитвени ток духовних напева моделиран начином самог певања на исон мушког хора, над којим се узноси мелодија коју пева Катарина Божић. Усклађеност звука хора и солисте значајно доприноси молитвеној атмосфери. Утиску доприноси и јасна артикулација текста који се интерпретира са разумевањем, без непотребних акцената, дугих фраза, чисте интонације, спонтане агогике и умерене динамике, што заједно доприноси јединствености и заокружености сваке композиције. Томе доприноси дугогодишње искуство Катарине Божић, која се проучавањем и извођењем српске духовне музике бави од најранијег детињства. 
    Поред професионалних уметничких квалитета које поседује, диск „Вкусите и видите“ представља један од значајних чувара српске духовне музике и традиције. Он показује сву лепоту традиције која је у српској музичкој историји присутна од средњег века и која траје и данас, не губећи на лепоти, без обзира да ли се изводи у цркви или на концертним подијумима. Истовремено ово издање показује да духовна музика представља узорну инспирацију за ствараоце различитих времена све до нашег савременог доба.


НАТАША ДАНИЛОВИЋ - КОМПОЗИЦИЈЕ
Различити извођачи
(НАТАН, 2016)

Избор из стваралачког опуса прерано преминуле композиторке Наташе Даниловић (1969-2014) обликује компкт диск који носи једноставан назив „Композиције“. Чини се да се управо у тој речи може пронаћи суштина њеног стваралачког израза дубоко емотивног, промишљеног, поетичног, исказаног кроз избор дела који говори о уметничкој сензибилности у различитим сферама изражавања. Композиције „Дуел“, „Небо“, „Клавирски трио“, „Bizzaria“, „Arcobaleno“, „Affects“ и „Horror Vacui“  писане су за различите комбинације инструмената, гласа, за камерне саставе и симфонијски оркестар, али све оне имају као заједничку особеност скривену мистичност, коју потенцира унутарња сложеност музичког тока. Иако спада у групу савремених аутора, Наташа Даниловић не одступа од мелодије као суштине саме музике, те савременост њених композиција треба тражити управо у тенденцији да самој мелодији да нову прилику, сучељавајући је са језгровитим хармонским вертикалама које доприносе драматургији самих дела. Ауторка истражује звук, али не у функцији добијања вештачких ефеката, већ тражећи његову суштину у комуникативности са поетиком која је инспирише, а тиме и са њеним слушаоцима.
    Поменуто се препознаје кроз интерпретације врсних уметника који су учествовали на реализацији снимака који се налазе на диску, међу којима су Светлана Вранић, сопран, Ана Богдановић, флаута, Дарко Радић, хорна, Милош Драгић, кларинет, Горан Маринковић, фагот, Симфонијски оркестар РТС и диригенти Весна Шоуц и Биљана Радовановић. Препознајући стваралачки сензибилитет Наташе Даниловић, третирајући савремену музику као специфично поље кроз који и сами могу уметнички да се изразе, значајно су допринели дочаравању атмосфере сваке композиције. Управо у синтези аутентичности интерпретације и стваралачког сензибилитета ауторке налази се посебан квалитет овог компакт диск издања.


СРПСКИ КОМПОЗИТОРИ 21. ВЕКА
Краљевски гудачи св. Ђорђа
(НАТАН, 2016)

Диск „Српски композитори 21. века“ Краљевских гудача св. Ђорђа представља једно од значајних издања, које има за циљ очување, али и афирмисање српске савремене музике. Избор дела обухватио је ауторе различитих генерација – Властимира Трајковића, Огњена Богдановића, Веру Миланковић, Владимира Тошића, Димитрија О. Големовића и Светислава Божића. Истовремено, може се закључити да је реч о композиторима различитих стваралачких интересовања, чиме на посебан начин ово издање треба третирати и као својеврсну слику српске музике 21. века представљене одабраним делима, која на посебан начин репрезентују и саме ствараоце. Интересантан ефекат постиже се и самим слушањем у коме се драматургија гради управо на нивоу различитости композиторских интересовања, што одаје утисак динамичности и неочекиваности. Свему посебно доприноси интерпретација самих дела, која Краљевске гудаче св. Ђорђа позиционира међу значајне камерне ансамбле када је у питању интерпретација савремене музике. Префињени осећај за звучне финесе, агогика покрета посебно изражена у делима ослоњеним на традицију, истраживање хоризонтале, уједначеност звука – само су неке од основих особености интерпретације овог ансамбла, предвођеног Сретеном Крстићем, концертмајстором Минхенске филхармоније. У том смислу могућа иницијатива да овај ансамбл у будућности и даље ради у правцу  афирмације српске музике кроз објављивање нових компакт дискова била би од изузетног значаја за целокупну српску културу.

КЊИГЕ

ГЕОРГИЈЕ МИЛАНОВИЋ: ШКОЛА ЗА ГИТАР

Најновији научно-истраживачки подухват нашег славног гитаристе и двоструког доктора наука Уроша Дојчиновића везан је за први својеврсни уџбеник гитаре Георгија Милановића из 1842, који је насловљен „Школа за гитар“. Само уметник огромног ентузијазма  и љубави за овај инструмент могао је тако предано и посвећено да урони у ову специфичну грађу писану предвуковским српским дијалектом  којим се служио овај аутор, иначе „отоманско-босански капелмајстор“. Студиозан, какав је у свим сегментима свог обимног деловања, Урош је овом раду додао и превод архаичних и мање познатих речи и израза како би штиво што више приближио савременом читаоцу. Мада Милановићева „Школа“ никада није била одштампана, она је неколико пута помињана – први пут на тематској изложби „Српска музика кроз векове“ у Галерији САНУ 1973. године, чији је приређивач била музиколог Стана Ђурић Клајн. Урошу Дојчиновићу је тада било само 14 година, али већ oнда он је изабрао гитару (или је гитара изабрала њега?) за свој позив и своју звезду водиљу  кроз живот. Укратко је подсетио на делатност Јосифа Шлезингера, капелмајстора „Књажевско-сербске банде“ који је тих година прешао у Србију и био једини музичар који је познавао ноте и имао извођачко искуство. Такође, начинио је паралелу са Војводином у којој је средином XIX века у многим домовима постојалка гитара, а „ударање у гитар“ било је готово обавезни део образовања девојака  из добростојећих грађанских породица. Управо тих година и хрватски гитариста Иван Падовец објавио је (на немачком јеѕику) „Теоретско-практичну гитарску школу од прве основне поуке до потпуне изградње, заједно са упутствима за свирање десетоструне гитаре“. У конкуренцији двадесетак других радова на конкурсу у Лајпцигу његова књига је освојила прву награду и 40 дуката. Али она је објављена после 1845, те је Милановићева „Школа“ прва на овим просторима. Урош Дојчиновић је трагао и за делима која су могла да му послуже као узор (с обзиром да је Падовчева „Школа“ објављена после његове) и пронашао је десетак радова на немачком говорном подручју.
Урош је подсетио и на Шлезингерове потомке, а паралелно пратио и догађаје који су потресали Србију тог периода: појаву куге и колере, земљотрес у Алексинцу и у Нишу 1838. Посебно су занимљиви подаци о Шлезингеровом најстаријем сину Адолфу који је касније прешао у православље и примио и ново име – Ђорђе Ш. Милановић и који се такође бавио музиком, али, разтуме се, не тако разгранато као његов отац.
Урош Дојчиновић сматра да је „Школа за гитар“ из 1842. дело неколико аутора, од којих је један од њих радио део са немачком терминологијом, други – ћирилични текст, а трећи илустрације.
И тако је приређивач ове збирке тајновито и романескно као у каквом добро рађеном трилеру увео у причу о „Школи за гитар“, не откривајући све до половине текста ко је заправо Георгије Милановић, који је најпре рођен као Адолф, а касније потписан са „Ђорђе“. Питао се притом и колики је удео у овој „Школи“ и самог Шлезингера који је био мултиинструументалиста, а међу тих десетак инструмената које је свирао свакако је била и гитара, с обзиром да је рођен у Сомбору, где је овај инструмент био тако рећи одомаћен.
Пишући поглавље „О раду на рукопису ‘Школе за гитар’“ Урош Дојчиновић се исцрпно бавио и словним ознакама, транскрипцијама на ознаке Вукове ћирилице, њиховим изговорима, коришћењем ортографије, језиком и правописном неконзистенцијом Милановићевог рукописа. То је још једна димензија Урошевог рада која задивљује: он влада немачком, француском и италијанском терминологијом, али је ушао и у бит старословенске и Вукове азбуке, осетио својеврсне језичке дамаре екавице и ијекавице.
У оквиру и овог издања Др Дојчиновић је дао и 43 исцрпне (и такође и занимљиве) фус ноте које детаљно коментаришу и објашњавају поставке у тексту. И најзад као што је у самом Урошу Дојчиновићу управо јединствен и сасвим непоновљив спој уметника огромне имагинације и преданог научника тако и овај запис до краја држи пажњу низом занимљивих и нових детаља, не односећи се само на „Школу за гитар“ него уопште на то древно време које захваљујући ентузијазму таквих умних и великих уметника и истраживача бива на најбољи начин отргнуто од заборава.