Награда "МУЗИКА КЛАСИКА"
за 2016. годину





Награда "МУЗИКА КЛАСИКА"
за 2015. годину




Награда "МУЗИКА КЛАСИКА"
за 2014. годину




Награда "МУЗИКА КЛАСИКА"
за 2013. годину




Награда "МУЗИКА КЛАСИКА"
за 2012. годину




Награда "МУЗИКА КЛАСИКА"
за 2011. годину

КОНЦЕРТИ

РИТА КИНКА НА 6. ШОПЕН ФЕСТУ

Два месеца после изванредног реситала у циклусу „Уредник уметник у гостима“  (Коларчева задужбина), који је  пијанисткињи Рити Кинки , уз остале успехе у протеклој сезони донео и признање „Извођач године“ (по избору жирија часописа Музика класика), наша врхунска уметница је приредила још једно импресивно вече у Београду, овог пута у пуној свечаној сали Скупштине града. И сада смо присуствовали инспирисаном, слободном, полетном и пасионираном музицирању вођеном снажном енергијом и сигурношћу искусне, веома сконцентрисане и посвећене интерпеетаторке. Три велике цикличне композиције протекле су у јединственом, целовитом луку, у интензивном и константном замаху чак и улирским одсецима, управо опчињавајући публику, на коју је таква посвећеност предавања имала и посебно дејство. Прво смо чули Бетовенову Сонату у Е - дуру, оп. 109, дело једног новог садржајног света и „разведрене“ атмосфере, продубљених контраста и одсечних потеза, али и пластичних, певних линија, истовремено и „класично“, али још више романтичарски осветљено. Наглашено двојство расположења и карактера остављало је дубок утисак, доказујући да у „целој музици не постоји ништа што би се могло упоредити с Бетовеновим делима“. Управо „Белинијевски“ испеваним  лаганим ставом (30. по реду композиторове сонате) успоставивши директну везу с јединственом  Шопеновом кантиленом, која и поред дубоке романтичне узбудљивости и тематског богатства, чини основну изражајну потку потом изведене, чувене Сонате у бе - молу, оп. 35, Рита Кинка је креирала интерпретацију такође великих контраста, преовлађујућем снажном немиру главне идеје  супротстављајући раскошну мелодичност, пренету  и на остале ставове. Наглашену драматичност Скерца (други став) ублаживши смиреном болном мелодијом његовог средњег одсека, врхунац је постигла у посмртном маршу трећег става, најпознатијој погребној корачници у музичкој литертури. И када смо мислили да се ништа не може упоредити с нарочитим утиском створеним у ноктурновској атмосфери маштовито донетог  централног дела ове јединствене тужбалице, уследио је попут фантазмагорије, без застоја и освртања, нови климакс у готово опсесивном финалном Престу композиције.
Ако нас је пијанисткиња уверила да је у Бетовеновој и Шопеновој музици изразила сву своју сензибилност и фантазију, сва разноврсна и противречна романтичарска, али и лична расположења, на крају  нам је поклонила и сопствени аутентични доживљај Шумана преточен у поетску очигледност сасвим ретке врсте, изражен клавирским колоритом готово оркестарске пуноће и звучности, али и великом пијанистичком покретљивошћу и инструменталним виртуозитетом. Тумачећи нам  кроз Карневал оп.9  богати ауторов свет прочитаних књига, помешан у машти с личностима из круга у којем се кретао, удружујући их с ликовима Шопена и Паганинија, или љубљеним женским особама, најзад и са својим двојним бићем ентузијасте и меланхолика, означеним псеудонимима „Еузебијус“ и „Флорестан“, или „мајстором Рароом“, с којим је композитор тежио ка древној мудрости и спокојству, Рита Кинка је (крунишући својим наступом ревију пијаниста који су се огледали на 6. Шопен фесту), управо величанствено заокружила, сада већ чврсто етаблиран фестивал посвећен највећем песнику клавира.

ФЕСТИВАЛИ

ШЕСТИ БЕОГРАДСКИ ШОПЕН ФЕСТ

„Капе доле, господо, ево генија!“ – тако је у „Новом часопису за музику“ у Лајпцигу објавио један други геније клавира, Роберт Шуман, чија је супруга Клара Вик, највећа пијанисткиња XIX века прва у Немачкој свирала дела најславнијег пољског композитора и највећег поете клавира у светској историји музике.
Шести пут у Београду је одржан Шопен фест у последњим фебруарским данима (када је композитор и рођен) и отворили су га двојица младих пијаниста, победника ранијих такмичења овог фестивала. Новосађанин Виктор Радић интерпретирао је дела Баха и (разуме се) Шопена (што је била „обавеза“ свих учесника) у духу својих младалачких година (тек је навршио двадесету, а већ је стигао до IV године Факултета музичке уметности)! Три године старији Загрепчанин Ведран Јањанин који паралелно струдира у родном граду и у Бечу свирао је зрелије и садржајније одражавајући дух игара у Шопеновим мазуркама и доиста мефистофелески, са моћном, мушком акордиком одсвирао Листов „Мефисто валцер“.
Студент докторских студија у Москви и финалиста 17. Шопеновог конкурса у Варшави Дмитри Шишкин имао је обиман реситал у Коларчевој задужбини засењујући публику пребрзим темпима при чему се, као у Фуги у гис-молу Сергеја Тањевеја готово није могао распознати ток теме у иначе пребогатом, позноромантичарском клавирском слогу. То је било још изразитије у стрмоглаво брзом завршном делу Скрјабинове Сонате фантазије (опус 19 број 2), а у Листовом „Мефисто валцеру“ пасажи су били готово глисандирајући. Ипак, пред њим је велика будућност. техника му је фасцинантна, у Моцартовој Сонати у А-дуру К 311 одразио је светлост и дух прозрачности рококоа, са суптилном педализацијом и тананим динамичким преливима, а у другом делу, у коме је представио разне форме Шопенове музике остварио је предивно извајане оазе piana „певајући“ клавиром.
У оквиру Фестивала и „Мале школе бонтона“ могли смо од шармантног контрабасисте Милоша Миловановића не само да се научимо лепом понашању на концерту него и да сазнамо „Како се слуша Шопен“ који је захваљујући професорима Музичке школе „Станковић“ проговорио најмлађима и преко виолине, флауте и гитаре (сам композитор говорио је – „од једне гитаре само су боље две“ – за разлику од Моцарта који је рекао – „од једне флауте само су горе две флауте“)!
Врхунац Фестивала свакако је био сусрет са пијанисткињом светског реномеа Ритом Кинком која је (као и увек) имала изузетно садржано осмишљен и изведен програм. Чули смо Бетовенову позну Сонату у Е-дуру опус 109, интимно-сањалачки осенчену, пуну романтичарских узлета и слобода које кулминирају  у финалним варијацијама  у којима је наша уметница изванредно дочарала  и дух валцера и фуге и ефемерну треперавост у трилерима у завршним секвенцама шесте варијације. Потом смо чули и Шопенову Сонату у бе-молу опус 35, често називану „Sonate funèbre“ ради „Посмртног марша“ који је својеврсни Шопенов „Реквијем“, са небеским средњим делом, који подсећа на  „Lacrimosu“.
  И најзад, кроз двадесет ставова „Карневала“ опус 9 уметница је приказала читаву скалу и Шуманове и сопствене емотивности, кроз сјајно осенчену галерију разноврсних ликова, од осећајног Еузебијуса и тремпераментног Флорестана, преко своје енормне заљубљености у Кјарину и тананости Шопенове постике, до праве бујице ритмова у „Маршу Давидових савезника“. Претварајући клавир у читав оркестар, са бескрајним колористичким финесама – Рита Кинка је и овом приликом оставила чудесан и незабораван утисак!
 

ОДЈЕЦИ СОМУС-А
„Камерна посластица“
 

У средишњици Сомборских музичких свечаности чула су се двојица сјајних уметника, виолончелиста Марко Милетић и пијаниста Михајло Зурковић. Њихов програм био је насловљен са „Камерна посластица“ и они су доиста публици СОМУС-а пружили вече врхунског камерног музицирања у споју узајамне комплементарности и компатибилности. Свирају са истоветном идејом водиљом, како то обично чине чланови исте породице, али они су „род по духу“ – а то је много дубљи род! И програм који су одабрали одговарао је њиховом нежном сензибилитету пружајући право уметничко задовољство музичким сладокусцима. Чули смо два корална прелида Јохана Себастијана Баха – „Das alte Jahr vergangen ist“ (Стара година је прошла) и „Ich ruf zu dir Herr Jesu Christ“ (Зовем те Господе) где се учинило да се високи регистар виолончела левитацијом отео гравитацији у потпуном сагласју са сасвим ефемерном акордиком клавира којом је пијаниста досегнуо „небеску хармонију сфера“...
Потом су уронили у Шниткеову Прву сонату посвећену Наталији Гутман која се сјајно надовезала на Бахове коралне медитације спорим једногласјем виолончела на почетку, са средњим ставом који по духу подсећа на „Несталне визије“ (Visions fugatives) Прокофјева који ме је асоцирао на Шуманов коментар после слушања финалног става Шопенове Сонате у бе-молу опус 35 –„То више и није музика“, да би завршни став са двохватима и флажолетима донео расположење дубоке резигнације.
Дивно је да ова двојица уметника на својим концертима свуда по свету имају и по неко дело домаћег композитора. Овога пута избор је пао на „Легенду о Јефимији“ Милоја Милојевића, инспирисану песмом Милана Ракића о „ћерки господара Драме“, супрузи деспота Угљеше, која је имала велики утицај на књегињу Милицу. После Косовског боја обе су се замонашиле у манастиру Љубовији, где је она исписала „Похвалу кнезу Лазару“. Милојевић је надахнут ликом наше средњовековне песникиње остварио емотивну музичку нарацију, а наши инструменталисти дали су отмену и узвишену интерпретацију.
У знаку сјајне узајамности оживели су и Дебисијеву Сонату и Поперову „Мађарску рапсодију“. 

„Прича о Бабару“

Уз Сен.Сансов „Карневал животиња“ (који се чуо на СОМУС-у 2015) и „Пеће и вука“ Прокофјева (у коме су деца уживала прошле године) овогодишњи Фестивал премијерно је у Сомбору (а вероватно и у Србији) представио „Причу о Бабару, малом слону“, којом је Сесил д Брунхоф успављивала своју дечицу. Њен муж Жан их је 1931. записао и илустровао, а нећаци Франсиса Пуланка тражили су да им ујак „одсвира Бабара“. Ми смо у Сомбору на билбордима пратили маштовите слике, слушали приповедање Милице Јаневски и музицирање пијанисткиња Милице Марковић и Данијеле Олачи о сузама малог слона када је ловац убио његову мајку, о звезданом небу, о аутомобилским сиренама у великом граду, о свадби Бобара и Звездане, о верликом балу после венчања новог краља Бабара... Шармантно, милозвучно и визуелно и аудитивно допадљиво најмлађи житељи најзеленијег града у Србији пажљиво су и са интересовањем отпратили Бабарове доживљаје. 

Сувенири са путовања

Словеначки кларинетиста изузетног талента и речитости (који је победио на Међународном такмичењу Музичке омладине у Београду 1993. са само двадесет година) гостовао је са Гудачким оркестром школе за шпецијалне таленте из Кронберга у чијем саставу су 25-годишњи виолиниста Вилијам Хагениз Сједињених америчких држава, његов француски колега Давид Кастро-Балби и његов земљак 23-годишњи виолиста Матис Роша и 25-годишња швајцарска виолончелисткиња Урсула Браун. Сви они студирају на Академији у Кронбергу, која се сматра једном од најквалитетнијих  места у свету за школовање гудача.
Мада су свој програм насловили са „Сувенири са путовања“ што асоцира на лагодне нпте  какве прате опуштања и летовања – они су интонирали сасвим другачија тмурна расположења, успоставњена већ почетним комадом – „Октобром – Јесењом песмом“ из клавирског циклуса „Годишња доба“ Петра Чајковског у коме преовладава тмурно расположење од почетка до краја композиције. Сличан утисак оставиле су и „Успомене са путовања“ америчког композитора из прошлог века Бернарда Хермана (где су сви ставови спори), па чак и у „Мелодијама танга“ шпанског композиторам Артура Карделуса (јер танго и јесте „тужна мисао која се плеше“)... Ипак, најтужнији део концерта (за мене) био је Гудачки трио Гидеона Клајна, чешко-јеврејског композитора који је живео само 26 година (као и први и највећи представник буфе – Ђовани Батиста Перголези), који је са доласком нациста морао да напусти студије код Алојза Хабе; децембра 1941. депортован је у логор у Терезину, где је заједно са ученицима Јаначека и Шенберга развио значајну музичку активност свирајући као пијаниста. Умро је под неразјашњеним околностима током ликвидације тог логора  у јануару 1945, а само пар месеци раније настао је – као својеврсни музички тестамент – његов Гудачки трио као робусна и ипак оптимистичка порука композитора са ивице гроба.

„У Моцартовом загрљају“

После шест величанствених вечери уједначених и веома високих уметничких квалитета очекивали смо са радошћу да са студентима Академије из Кронберга наступи изванредна флаутисткиња Ирена Графенауер, која је такође победила на Међународном такмичењу Музичке омладине у Београду 1974. године. Иредна није дошла јер јој мајка тешко болесна , а послала је публици Фестивала дирљиво писмо које је, видно нузбуђен, прочитао директор СОМУС-а Михајло Зурковић, које је започело речима:
„Драги моји, бескрајно вољени народе... ваша публика је за мене најлепша на свету... Поздрављам вас и грлима вас... Ваша Ирена!“
На почетку програма исти извођачи као и претходне вечери – Мате Бекавац са Гудачким квартетом  из Кронберга интерпретирали су вињете – „Грађанин 13660“ из 2014. јапанске композиторке  Чад Канон која је музиком сликовито испричала  своје ефемерне и болне америчке утиске  атака надовезујући не само осам ставова сопственог дела, него  су интерпретатори у жељи да што пре „загрле Моцарта“ атака ушли и у његов Квинтет за кларинет и гудаче К 581 неоспорно најлепше икада написано дело за овај извођачки састав пуно божанствене кантилене, које је настало у последњим трептајима композиторовог живота. Све деонице ових инструмената су предивне, речите, изражајне и чежњиве – али је, ипак она коју је исписао за кларинет – потпуно очаравајућа!
Чули смо и Дворжаков Квинтет за клавир и гудаче опус 81 који је пун дивних и надахнутих словенских мелодија (са асоцијацијама на думку и фуријант у средишњим ставовима) које су освојиле читаву партитуру. С правом је Брамс у шали једном приликом рекао (а у свакој шали има и истине) да оно што он одбаци – други би од тога могли да начине читаве симфоније. Тешко је одредити ком је инструменту поверио лепше, надахнутије, и упечатљивије музичке фразе!
Пијанисткиња Лидија Бизјак је као прави и врхунски професионалац „ускочила“ у програм (уместо планиране Ирене Графенауер) и тај скок је био величанствен! Оставила је утисак  да годинама музицира са овим ансамблом, на начин врхунске камерне сарадње.  Тематски материјал у клавиру је у знаку најлепше словенске лирике и уметници су га извели очаравајуће, чаролико и бескрајно шармантно, у играчко-свирачком поигравању, у истоветности мишљења и уживања у каметној комуникацији, захуктало, бујно, темпераментно и душевно у свакој ноти!

КРИТИКЕ

МОЖДА? НЕ? ГАМАШ ДА!

У Народном позоришту 9. марта била је балетска представа „Дон Кихот“ (по чувеном пикарском роману Мигуела Сервантеса, либрету Мариуса Петипа, на музику Лудвига Минкуса).
    Није то била једна од стандардних представа увек радо гледаног балета. Имала је арому помешаних цветних мириса небројених букета и празничне атмосфере.
    И био је празник: премијера младог играча ове куће Игора Пастора који је први пут заиграо Базила.
    Трећи по реду Базил из редова Београдског балета. Његови претходници старији по рангу и годинама Јован Веселиновић и Јовица Бегојев врсни тумачи овог шпанског шерета, добили су те вечери равноправног друга. Можда мало збуњеног бучним аплаузом којим је поздрављана свака његова бравура, али осмехнутог и радосног.
    Јован Веселиновић, сеоски чапкун освојио је срце Китри лукавством; Јовица Бегојев шармом зачињеним иронијом и ставом баш ме брига; Игор Пастор господственошћу и упорношћу, није био њихова реплика већ аутентичан лик. Скокови и вртешке били су добри, подршка сигурна, џентлменски уздржан истичући партнерку а ипак не остајући у њеној сенци. Глумачки упечатљиво иако мало сувише софистицирано. Оркестар народног позоришта по обичају мало прегласан, зналачки вођен руком Весне Шоуц уз понеко кашњење, како се каже у жаргону, ногом. Сценографија Бориса Макимовића наивно сликовита али функционална одговарајући је рам за безазлену љубавну згоду; костими Олге Мрђеновић уобичајени, међу којима се истицао својом једноставном елеганцијом, децентним стилом и правом мером украшен златним везом на црној основи Базилов костим, видно искачући из општег колорита сеоског пејзажа, више одговарајући залуталом патрицију него сеоском брици. Свечана црвено црна пачка на први поглед јако ефектна крила је испод своје гламурозности неусклађеним пропорцијама неоправдано заробивши иначе шармантну Китри великим пуним кругом тила.
    Није праведно не поменути остале учеснике ове мале свечаности: Китри Татјана Татић дорасла задатку; Тореадор Хосе Иглесисас Каспедес освежење; Дон Кихот Горан Станић и Санчо Панса Чедомир Радоњић као и увек добар, тужно комичан пар; Циганка експресивна Тијана Шебез, драматично заносна у својој егзотичној лепоти; Крчмар  Денис Касаткин – као крчмар! и улична играчица Душанка Ђорђевић изазовна; Ансамбл разигран...
    Један лик можда само комичан, зачинио је целу згоду, унео шармантну трапавост и нескривену радост у целу представу. Од првог до последњег чина његово присуство на сцени шири ауру доброћудне жеље за љубављу... сугеришући запитаност: карикатура или карактер?
    У интерпретацији Гамаша Александар Илић је достигао архетипски симбол невине наивности, незлобивости, незлопамћења, нежног, трпељивог, спремног на разумевање и опроштај онима који се често и грубо с њим поигравају, и радости уживања у туђој срећи.
    Упркос смешном изгледу сувише потенцираном, карикатуралног костима, испод те накинђурености наслућује се отменост и сетна туга неприлагођеног.
    Сличан Дон Кихоту као да су лице и наличје или леђима срасли близанци. Обоје прихватају поразе као неодвојиви део живота али их сваки на свој начин побеђују: Гамаш радошћу припадања животу, Дон Кихот идући за својом маштом узалуд тражећи љубав.
    Гамаш, Александра Илића, играча широког дијапазона од Плаве птице у класици класике Успаване лепотице, до Мишка легендарне епопеје Војислава Воикија Костића и Сташе Зуровца, (више од сто педесет пута незаборавно а ипак ново, возио је тај харизматични аутобус), заиста је лик који уз поштовање заслужује и свеопшту симпатију.
    Сложен и ни мало лак задатак игром исцртати овако комплексан лик, на први поглед једноставан који крије у себи многе замке, играчке и глумачке, оставрио је суперироно владајући занатом и интуицијом истинског талента, избегавши заводљив изазов уобичајеног карикатуралног тумачења лика створивши од њега личност, односно карактер.
    Не, можда не, већ ДА његов Гамаш је карактер и може да стане бок уз бок Угу Тудешку у најблиставијој представи Југословенског драмског позоришта „Дундо Мароје“, у режији чудовишног Бојана Ступице.
    Ко памти ту представу неће заборавити бравурозности Перице Славенског у улози Уга Тудешка, брата близанца Гамаша Александра Илића.
    Није лако направити карикатуру, још је теже испод дебелих наслага површних ефеката ослободити карактер.
    Да би се то постигло потребно је не само владање занатом него и аналитичношћу, интуицијом пре свега талентом, а Гамаш је имао ту срећу да га Александар Илић прочита.



ГЕРГИЈЕВ И МАРИЈИНСКИ, 31.ЈАНУАР 2017.

Када се нађете у ситуацији да у скоро четири деценије дугој новинарској, односно критичарској  каријери, и поред захтева за акредитацију, морате да (а то се десило и најављеној млађој колегиници из друге државе), попут слепог бродског  путника (не налазећи се ни у једној, а било их је различитих, и бројних група „повлашћених“) без карте скривено уђете у велику салу Центра „Сава“ и да тражите било какво седиште, онда сте заиста у дилеми да ли да у таквим „неусловима“ пишете о, без сумње, великом догађају за нашу културу. А гостовање  Симфонијског оркестра Маријинског театра из Санкт Петербурга под вођством славног Валерија Гергијева је то био у сваком свом детаљу. Остаће то засигурно и у целој текућој сезони и календарској години, па и ширем периоду. Упркос неодговарајућем, од позорнице веома удаљеном месту, али и лошој акустици ове конгресне дворане уопште, могли смо закључити да се ради о савршено дисциплинованом, усвираном и блиским заједништвом уједињеном ансамблу, који само с наведеним карактеристикама може да произведе  такву стопљеност  звука и огромни динамички дијапазон, нарочито префињен и готово нестваран у тихој динамици, која представља и посебан квалитет свирања, не увек беспрекорно развијен код многих оркестара. Од првог тренутка подједнако импресионирају технички избрушен, хитри виолински корпус, певне и сонорне виоле и дубоки гудачи, избалансирани и прецизни дувачки инструменти и перкусионистичка група, сви заједно стварајући утисак да их слушамо и пратимо с додатком неког ванмузичког садржаја (чак и када он није подразумевајући или програмски назначен). Стилски толико разнолик репертоар најразноврснијих звучних боја, различите артикулације тонова и изражајних нијанси, од жовијалних, чак и помало гротескних, ефективних, ведрих, ритмички наглашених и ефектно градираних „Поскочица“ (Концерт  бр. 1 Родиона Шчедрина), преко потпуно ефемерне, лелујаво омамљујуће и сензуалне атмосфере Прелида за „Поподне једног фауна“ Клода Дебисија, свог у чудесним преливима боја, нежно- чароликог пијанисима и прекрасног, попут сребрне ниске испеваног флаутског сола подржаног глисандима харфе, до младалачки ведрог, у оквирним ставовима агилног, Другог клавирског концерта у Еф -  дуру Дмитрија Шостаковича и префињено фразираног Виолинског концерта у а - молу Александра Глазунова (у првом делу вечери) и 70 минута дуге, маестралне Пете симфоније у цис - молу Густава Малера, пуне солистичких, али и импресивних камерних  епизода и најсложенијих извођачких захтева, сасвим изузетно се по раритетности избора , тежини и дужини може чути у нашим дворанама. После првог познанства с овим оркестром  и диригентом (далеке 2003. У Цанкарјевом дому у Љубљани, када је солиста био такође велики, руски виолиниста Вадим Рјепин кога je у пар наврата слушала и београдска публика), и после 14 година смо их пратили с дивљењем и усхићењем, тим пре што ансамбл и сада чине већином најмлађи музичари ове славне руске позоришне куће (способни и за највеће радне напоре и исцрпљујуће турнеје) а још и с већом знатижељом јер се београдској публици представио, после концерата у Барселони и Будимпешти, сасвим трећим програмом, истичемо још једном, огромним по трајању, техничко - интерпретативним и стилским различитостима. Још нам је дражи био сусрет са солистима млађе генерације Аником Вавић и Романом Симовићем, потеклим с наших простора, које маестро Гергијев подржава и често ангажује, Симовића од недавно и као концертмајстора Лондонског симфонијског оркестра чији је водећи диригент био од 2007. до 2105, а с којим је 2009. гостовао и на Бемусу, у истом у Центру „Сава“.
Анику Вавић, од 16. године школовану у Бечу, пијанисткињу која сарађује с чувеним оркестрима и диригентима, а у камерним саставима с уметницима које познаје и публика Новосадских музичких свечаности (браћа Готје и Рено Каписон, Патриција Копачинска), слушали смо не тако давно и као солисткињу уз Војвођанске симфоничаре (Равелов Клавирски концерт у Ге - дуру). И тада, као и сада у родном Београду,  оставила је утисак коректног, високо професионалног, али и недовољно тонски пробојног и самопоузданог наступа, да би у тумачењу водеће партије у Шостаковичевом  Другом клавирском концерту више деловала (можда је то и утисак слушања из непогодне позиције) као извођач оркестарског, а не солистичког инструмента, већу носивост остваривши у романтичном, нежно меланхоличном другом ставу, где је продуховљеним звуком подсетила на какав Шопенов ноктурно или Рахмањиновљев комад. Занимљиво третиран оркестар, пре у функцији контрапунктских преплета него у већој конфронтацији с клавиром, био је пажљиво избалансиран у односу на пијанистичку партију, на исти начин се односећи и према виолинисти у Глазуновљевом Виолинском концерту у а - молу, пратећи га у адекватним темпима и логичним агогичким променама. Роман Симовић, делимично и наш уметник (некадашњи постдипломац Академије уметности у Новом Саду) већ одавно с блиставом међународном каријером, чије успехе смо помно бележили, често и на новосадским подијумима, ставио је тежиште свог софистицираног, технички беспрекорног представљања на префињену кантабилност инструмента (раритетног Страдиварија из 1709) и сливеност солистичке партије с оркестром, али и сабраност и приповедност интерпретације овог, у свим сегментима правог наративног дела, одлично сарађујући и с ансамблом и диригентом.
А Валериј Гергијев је посебна прича. Стамен и готово статичан, без великих покрета руку од којих  шаке, односно „лелујави“ прсти и зглобови „радарски“ усмеравају извођење, извлачећи од музичара максимум екепресивности, маестро хипнотички делује на оркестар који реагује и на његове најсуптилније инструкције. Оне су нарочито биле дејствене у извођењу Малерове Симфоније бр. 5, композиције бројних и најразноврснијих контраста и велике разуђености инструментације у којој су нас можда највише очарали лимени дувачки инструменти, чинећи под уснама потпуно невероватних, управо чаробних хорниста, трубача и тромбониста, и најплеменитији део ансамбла. Све садржајне супротности овог грандиозног остварења, нагомиланост изражајних средстава поред природне једноставности исказа, префињеност насупрот баналности, усхићујућу химничност након млаких расположења, могли смо пратити и као драмску представу без сцене. Верујемо да нико, па ни они који су се први пут нашли на неком симфонијском концерту није могао остати равнодушан на тако уверљиво дочаравање животне борбе, бола и тријумфа, пораза и очајања, аутоироније и цинизма, љубави према лепоти природе и лепоти човека, све ове различите доживљаје света сукобљене или здружене у својим дубоким контрадикторностима. Управо овде су до максимума дошле све вредности Симфонијског оркестра Маријинског театра и њиховог легендарног диригента, потврђене, а то је био и опроштај са ганутом публиком, у финалној сцени Жар птице Игора Стравинског изведеној на“бис“, четвртој руској композицији овог величанственог и незаборавног концерта. Штета што није био благовремено и више најављиван, па би и аудиторијум (проширен и на балкон) био већи и захвалнији.

ФАСЦИНАЦИЈА МУЗИЧКЕ СЦЕНЕ

 
Најчаробнија опера у читавој историји музике – Моцартова „Чаробна фрула“ била је прва опера којој сам присуствовала у Народном позоришту у Новој 2017. години! Написана је за све узрасте и сва подневља, опера која нема домовину, која је вечна, као и њен аутор уосталом.
Овога пута диригентску палицу је преузео млади Стефан Зекић од своје колегинице ААне Зоране Брајовић, која је невероватно смело још у трећој деценији живота преузела вођство над овим ремекделом које је и за децу и за одрасле (да се замисле) и са чаролијом бајке и са појмовима љубави, искушења, таме и светлости... И Стефан Зекић је простудирао партитуру до најмањих детаља, будно надзирући све и на сцени и у оркестру, без оне „загњурености“ у нотни текст које често имају диригенти. Чини се да је цело дело знао напамет, све многобројне улоге са којима је музикално саосећао, водећи их кроз речита piana и испоштована спора темпа. Редитељка Ивана Драгутиновић Маричић је удахнула нови дах компјутерсим игрицама  на почетку и освежила чувени дует Папагена и Папагене и дефилеом њихове деце. А опет, опера и јесте најскупља уметност и могло се приштедети са дечјим хором (који не постоји у партитури, а који је за ову прилику требало и прикладно обући) а поготово на скупим костимима Три даме које нигде не мењају своје одоре у другом чину, чак ни у много богатијим оперским кућама у којима сам видела и чула ову моју омиљену оперу. Да не говорим о смешним шеширима хориста који као да су кренули на маскараду! Има неколико сценографских нејасних решења: зашто Моностатос црнац није црн, када му је таква улога дата? Зашто су и Краљица Ноћи и Сарастро обоје у црвеним одорама? Зашто су искушења ватре и воде дочарана сасвим неречито?...
Папагено сјајно разигран и сасвим уходан у овај лик, који увек и свуда освоји највише симпатија, остварио је Владимир Андрић показујући поред топлог и баршунастог баритона и изузетан глумачки дар; имао је и достојну партнерку у Папагени Јане Јовановић. Прави професионалац, Ненад Јаковљевић био је достојанствени Сарастро, моћног гласа и у најдубљем регистру; Краљица Ноћи Александра Јовановић јуначки се „изборила“ са грдним ефовима из треће октаве; Памина Софије Пижурице је прелепо изнела дивну спору арију у ге-молу у другом чину, али су њени глумачки захвати били сасвим скромни; Тамино Марка Живковића са одличном дикцијом и како и каже једна од Три даме у првом чину „лепшег моје очи не видеше до сад“...
Али, како је неко рекао за Софију Лорен: она има велика уста и огромна стопала, али Мама миа, она је дивна! Тако је и наша „Чаробна фрула“ уз све замерке остала божанствена: складни камерни вокални ансамбли смењују се са предивним аријама и речитом оркестарском кичицом остварујући праву фасцинацију оперске сцене.

Тесла и битка на магнетном пољу

Да се живот и открића Николе Тесле, једног од највећих генија који је икада земљом ходао, може представити и као мјузикл и то за децу од најранијег узраста – доказао је тим одличних уметника, који су по идеји Бранислава Бркића (који је аутор и дизајна и анимације) и у режији и кореографији Ђорђа Макаревића и музичком аранжман у Зорана Радетића, уз костимографкињу Иду Игњатовић и сценографкињу Ану Несимовску, уз чланове Хора „Чаролија“ и чланове Студија културе говора и глуме Дечјег културног центра Београда, које су увежбали Леонтина Вукомановић и Небојша Ромчевић. Они су пред препуним гледалиштем и веома пажљивим слушатељством  приказали догодовштине славног научника из Електропије у коју он стиже са девојчицом  и песмом „Одисеја“, уз прикладан и пријемчив текст у стиху и мелодије које се лако памте и препознају:
„О старости, о слабости“ – каже Гром у једном тренузтку –
„Беше моје, сад се прича,
Једном гром, а сад сам чича!“...
„Децо моја, дођите да вас загрлим, дођите да направимо кратак спој...“
Текст врви од хумора:
„Ти си неки добар чаробњак“ – каже девојчица.
„Нисам, ја сам проналазач“ – одговара геније са визијом и научник за сва времена.
„Значи, налазиш изгубљене ствари“ – закључује девојчица.
„Пусти народ мој“ – јавља се готово лајтмотивски.
Сонгови су прегласни, као у каквом диско-клубу, што је такође у сагласју са данашњим младима.
Поучно, пријемчиво и едукативно оживљени су лампљ, телефон, мобилни, телевизор – а свега тога не би било без Тесле. На крају се закључује:
„Научила је моја тврда глава
Наизменична струја је она права!
Енергију шаље свуда
Сви срећни су због тог чуда!“
Сви судеоници су на завршетку представе заиграли у духу стихова Бранка Радичевића:
„Коло, коло, струјно коло, цео свет је сабирало,
А у њему земља цела, од народа па до села!“
У публици је било и беба са цуцлама и претшколаца са медама и луткама, седели су мамама и татама у крилу и многи и стајали како би све што се на сцени догађало отпратили са највећом пажњом. Они су на најбољи начин показали колико су дечји матинеји добродошли и неопхпдни, како сам и сама осетила као дете долазећи викендом на подневне представе у Народном позоришту.

„Забава код Моцарта“

Оперски студио „Борислав Поповић“ који воде Ивана Драгутиновић Маричић, Софија Пижурица, Стефан Зекић и Андреја Маричић приредили су својеврсну „Забаву код Моцарта“ представљајући младе певаче и постављајући им најтежи задатак - да интерпретирају Моцарта. Мислим да ко уме да пева (или свира) његову музику – може да изведе и сваку другу! Све се чује, све је прецизно, јасно и у савршедном складу; а ако није – није ни интерпретација како треба! Посебно је тешко певачима, заправо још теже, јер је Моцарт њихове деонице писао инструментално, скоковито, стрмоглаво, захтевајући огроман дијапазон и савршено изграђену и технику певања (а и дисања). Слушали смо одломке из „Чаробне фруле“ (без арије „Краљице Ноћи“, Сарастра, чак и Папагене – што говори о недостатку колоратурних сопрана и басова), „Фигарове женидбе“ и „Cosi fan tutte“ и приметили неколико лепо обликованих али углавном у већини још врло усиљених гласова и врло сценичних а то и јесте циљ Оперског студија да их разигра и уведе на сцену што је неопходно за будући оперски подмладак.
Веома је лепо што су у (скромном) програму поменути они који су од средине прошлог века радили у Оперском студију од Оскара Данона, Богдана Бабића, Младена Сабљића, преко Слободана Турлакова, Предрага Милошевића, Александра Коларевића, Павла Медаковића, до Борислава Поповића, чије је име Студио и понео.
На крају ове лепе музичке „Забаве“ подељене су својеврсне дипломе некадашњим члановима Оперског студија. Крајње је забрињавајуће – готово алармантно – да је ту један једини мушкарац и двадесетак жена, међу којима су и већ добро познате – Наташа Тасић Кнежевић и Евгенија Јеремић.

 „Моћ судбине“

Опера „Моћ судбине“ настала је као поруџбина Опере у Санкт Петерсбургу, где је премијерно изведена 1862. године, по либрету Пиаве према драми шпанског писца Переза де Саведра, војводе од Риваса. Верди се трећи пут инспирисао делом једног шпанског писца (после „Трубадура“ и „Симоне Боканегра“), који се угледао на драме Виктора Игоа и на новеле Валтера Скота. Познавајући изразито француски укус у овом граду, а знајући и за немачке упливе, композитор је  хтео да обједини све те стилове. На почетку трећег чина Дон Алваро са носталгијом пева о Севиљи (која је оквир радње и незаборавном „Севиљском берберину“ италијанског мајстора буфе - Росинија, а и бесмртној „Кармен“ Француза Жоржа Бизеа) и о Леонори (која је јунакиња и у „Трубадуру“). Арија Дон Карлоса са хорским рефреном  „Ја сам Переда“ веома подсећа на Дулкамарину из „Љубавног напитка“ Доницетија (мада су садржаји ових опера сасвим опречни), уплићу се и ритмови тарантеле којима Верди, прави Италијан, није могао да одоли. Има и много текстуалног бесмисла (не толико, додуше, као у његовом „Трубадуру“), али је музика предивна (ипак, не толико као у „Травијати“, „Риголету“ и „Трубадуру“). Неке нумере су незаборавне, пре свега Увертира, једна од најлепших из Вердијевог опуса и изванредна арија главне јунакиње Pace, pace (Мир, мир) коју је некад незаборавно интерпретирала Милка Стојановић. У репризној подели чула се Ана Рупчић, која има лепо извајани драмски сопран речит и волуминозан; има и способност да пластично обликује фразу и ону ретку (те и драгоцену) особину да изражајно пева и у pianu, али, чини се, да она помало „кокетира“ са тим дивним динамичким валерима које обликује. Остали протагонисти нису били на њеној висини! Прециозила Александре Ангелов имала је висине али не и дубине, а костимографкиња Катарина Грчић Николић оденула ју је пре као раскошну плавушу посрнулог морала него као циганску гатару из прве половине XIX века. Непримерене су биле и свилене хаљине хористкиња које на крају трећег чина моле за залогај хране. Сценографија Мираша Вуксановића смањила је дивним драперијама ионако мали простор београдске оперске сцене, тако да су бројни извођачи  остављали утисак да се међусобно гурају. Режија италијанског госта, организатора и музиколога Алберта Палоше држала се класичних узора из фирентинске поставке из 1953. која је омогучила певачима да се концентришу на лепоту белканта не тражећи да се веру и трче по степеницама, али наши певачи, посебно мушки, показали су скромне извођачке домете. А публика иде у позориште управо ради њих, они су обожавани (и кад заслуже) и хваљени, а сви остали су у другом плану. Тако је диригент Дејан Савић, који би испунио и Вердијева очекивања да „мора магнетисати хор, оркестар, уметнике, публику... ватром, снагом, богатством колорита“ – ушавши у срж дела од саме симфонијске и драмски  уобличене Увертире где се теме нижу једна за другом готово без икаквог међусоног размака у моћном владању формом и њеним детаљима пре свега испољеном у снажном осећању за контраст.

„Tравијата“

Гостовање руских уметника на сцени Београдске опере очекивано је са нестрпљењем, знајући да су они изузетно талентовани и речити. И доиста, диригент Илмар Лапинш, који се усавршавао на семинарима код Карајана, стари гост наше Опере, од првих тактова Увертире освајао је pianom, дугим лагама спорог темпа и тананим динамичким преливима. Веома изражајан био је и у балетским фрагментима у трећој сцени. Али љубитељи оперске уметности углавном долазе у оперу да чују певаче а најављена Екатарина Клементијева, мада потиче из породице чувених музичара (деда јој је био славни тенор Лав Клементијев, отац диригент, а мајка професор виолине) – својим лирским сопраном није досегла колористичке бравуре које су неопходне за упечатљиво дочаран лик Виолете! Њен црни неглиже са високим потпетицама био је потпуно непримерен у четвртој сцени умирања насловне јунакиње. И рола Жоржа Жермона, младог Вука Зекића моћног и лепог гласа али лишеног емоционалних треперења којима је незаборавно годинама са наше сцене зрачио Никола Митић, била је све време у forte динамици, без обзира на драмски текст.

„Ромео и Јулија“

Најљубавнија опера у историји, заправо синоним љубави саме је опера о бесмртним Шекспировим јунацима „Ромеу и Јулији“. Застали су на њој (између осталих) ни Берлиоз и Прокофјев а у оперу су је пренели прави представник ране белкантистичке опере – Винченцо Белини (у делу „Капулети и Монтеки“) и један од најизразитијих представника француске лирске опере – Шарл Гунои у чијој смо оперу уживали уз 350.000 људи који су пратили пренос ове предивне поставке из Метрополитена! (нНе могу да заборавим да је и моја, тада петогодишња унука Анђелија на молбу да јој испричам неку лепу причу, раширила зенице када сам јој рекла да ову вероватно не зна, јер је љубавна и када сам јој објавила наслов – рекла је разочарано: „Нису они само „Ромео и Јулија“, они су и Капулети и Монтеки!“ Разуме се, и у оперском либрету (као и у мојој причи) изостале су све оне изузетне Шекспировефинесе и у корист музичко-сценске драматизације потпуно изостављен лик Јулијине мајке – у корист оца – јер су допадљивији мушко-женски дуети од истополних. У том циљу Гуно је донекле продужио живот својим јунацима, допустивши им и велики завршни дует који код Шекспира не постоји, јер Ромео испија отров и умире пре Јулијиног буђења. Притом, композитопр је задржао Пролог из Шекспиреовог текста у коме хор наговештава будућа збивања на начин како је то чињено и у античкој трагедији. Такође, није избацио ни епизоду о Краљици Маб, маленој вили, која ноћу лети у ораховој љусци и дарује људима чудесне снове.

Сцена из опере «Ромео и Јулија»

Ипак је најупедчатљивији у вођењу лирских, мелодијски етеричних гласовних линија. „Ромео и Јулија“ је настала дванаест година после „Фауста“. Одмах је наишла на одличан пријем и код публике и код главних протагониста. За тумачење лика Јулије просто су се „отимале“ највеће светске примадоне од Аделине Пати и Мелбе до Миреле Френи, али се Ромео „теже налазио“ по речима Бернарда Шоа – Јан де Рески је био идеалан, а после њега, како је запазио критичар Њујорк Тајмса 1967. године најлепши Ромео био је Франко Корели!
У новој поставци „Ромеа и Јулије“ из Метрополитена под диригентским вођством Ђанандреа Носеда у редитељском руху Барлета ШШера – очарали су нас Виторио Григоло и Дијана Дамрау, који су ову дивну љубавну причу развијали тако пластично да смо све време имали утисак да и они сами испредају сопствену лирску сторију, убеђујући нас у њу својим прелепим гласовима и художенственим глумачким умећем, из такта у такт.
Притом се и о свему осталом перфекционистички водило рачуна: о раскошним дворским костимима, капама, перикама, маскама, о успостављању разигране атмосфере (балет је и рођен управо у Француској, а не у Русији, како се обично мисли, захваљујући бесмртним балетима Чајковског). Када Ромео први пут угледа Јулију, он одушевљено коментарише: „Како је свежа, како је лепа, као пупољак орошен јутарњом росом... Божанска лепота као светлост у тами“. И мада Јулија исповедно саопштава Дадиљи: „... Не мислим о удаји, остави ми душу у пролећном расположењу...“ Она нас је уверила у сопствену љупкост, раздраганост и разиграност, као да је доиста тинејџерка која се први пут заљубљује. Имала је и снажну глумачку трансформацију при сазнању да је вољени младић син Капулетија.
Што се режије тиче Бартлета Шера било је сјајних решења у дочаравању мрачних улица Вероне по којима се крећу људи са правим бакљама, али су се од Ромеа тражиле праве вратоломије – да се вере по стубу и да притом пева врло захтревну арију на крају које и скочи са висионе преко метар и по! Сјајно је дочарана и сцена мачевања. По мишљењу диригента маестра Носаде, ово је природно љупка опера, за разлику од „Фауста“, мада и у њој има драматуршки јаких акцената, какви су они са Фра Лоренцом, али је тежиште на лирским сценама које су изванредно рељефно, захваљујући главним протагонистима, оживљене на сцени Метрополитен опере.

„Русалка“
 

Задивљен ватрометом Дворжакових музичких идеја Брамс је говорио да од онога што овај чешки композитор одбаци – други би направио читаву симфонију!
Оперска дела му не спадају у најбољи део опуса; ипак, последња од њих, „Русалка“, настала када му је било готово шездесет година (1900) право је ремекдело лиричности и бајковитости. Инспирисана је Андерсеновом „Малом сиреном“ и чешким народним предањима, по тексту Јарослава Квапила, са типично словенском сетом која је дала специфичан тон читавој партитури. Иако се често помиње да је био под утицајем Листа и Вагнера (што се испољило у дугим мелодијским токовима и густој позноромантичарској оркестрацији и употреби лајтмотива), он је био потпуно личан, сјајан у описима природе и у тонском сликању фантастичних збивања. Мада је „Русалка“ код нас позната по предивној арији главне јунакиње из првог чина („Разговор с месецом“) она је и у свим осталим деловима изванредна, посебно када се чује у сјајном извођењу какво нам је даривао Синеплекс преносом из Метрополитена, са диригентом Сер Марк Елгаром (који је у паузи рекао да је „Русалку“ радио пре тридесет година као студент у Кембриџу, сматрајући је врхунцем лиризма и белканта. Редитељка Мери Цимерман створила је праву имагинацију оперске сцене, а главни певачи – Џеjми Бартон, Ерик Овенс, Брендон Јовановић (као Принц) и нарочито Кристин Ополаис (у насловној роли) дочарали су својим моћним и изражајним гласовима и глумачким атрибутима све елементе ове бајковито-опоре приче о немогућности да се досегне срећа, чак и када изгледа да је на дохвату руке: Русалка је добила испуњење жеље да промени и тело и душу и да због љубави постане смртна, Принц је осетио моћ љубави али у самом себи није имао довољно снаге да јој остане веран. После тога у њему је кајање и она типично словенска патња тако сјајно приказана и на оперским платнима Глинке, Мусоргског, Чајковског. А Русалка има невероватну трансформацију, не само тела, поставши од водене виле девојка, него је од наивне и чедне (у првом чину) преиначена у фаталну (у трећем) када Принц умире од њеног пољупца (као пољубац Кундри којим Парсифалу заводи душу). И није ли то она „срећна смрт“ (уколико то уопште смрт може бити?) којом умире и Вагнерова Изолда у бесмртној „Изолдиној љубавној смрти“? Русалку редовно у оркестру најављује прелудирање соло харфе, импресионистички обојено, Принца – беспрекорно чисте и изражајне хорне јер је он ловац као и већина музичко-сценских принчева (из „Жизеле“ и „Лабудовог језера“). И овде је у средњем чину велика балска сцена са балетом у ритму полонезе. Као и Маснеова „Манон“ која је у финалу „Sola, perduta, abandonata“ (сама, изгубљена, остављена) и овде је Русалка напуштена од сродница – водених нимфи и повратка ни за њу као и за готово све, углавном, нема. Њене сестре – водене виле подсећају на „Рајнске кћери“ и „Цвертне девојке“ (из Вагнерових „Рајнског злата“ и „Парсифала“) а и по физичким и гласовним атрибутима оне би испуниле и строге критеријуме које је Вагнер постављао својим протагонистима.

„Идоменео“

Три потпуно невероватне предивне ствари догодиле су се на представи „Идономеа“ у Метрополиутену!
Прва је „геније над генијима – Волфганг Амадеус Моцарт који је компоновао оперу када му је било само 24 године али када је имао већ дванаестогодишњи уметнички стаж у писању музичко-сценских дела! Имао је право Дерик кук када је написао:
„Моцарт је најбогатија личност у целокупној музичкој историји, јер је био најуниверзалнији од свих великих композитора... Ако ово звучи као прејака тврдња, погледајмо колико лица има његова личност, онако како га открива његова музика: хришћанска духовност као у Баха, осећај снаге и величанствености живота као у Хендла; осећај за шалу као у Хајдна; озбиљна, трагична снага као у Бетовена; живахна духовност као у Росинија; чежњива, невина детиња нежност као у Шуберта; интензитет жудње и демонска снага као у Вагнера; еротска сензуалност као у Рихарда Штрауса; неутешна меланхолија и оштра патња као у Малера...“
Уз све то, он је имао и оно сасвим лично што се одмах препозна, јединствен шарм, елеганцију, префињеност и изванредан укус детаља и целине. Шта год да је написао било је готово савршено! Ипак, у опери је био најречитији у тананој психологизацији ликова, у сјајном дочаравању атмосфере, у профилисаности и пластичности свега о чему је говорио! А оне су настајале са невероватном лакоћом, за пар месеци, као да му је сам Бог шапутао шта и како да пише. Кроз најразлићитије жанрове „прошетала“ је његова музичко сценска палета, а један једини пут зауставио се на такозваној опери – серији и створио најлепше дело ове врсте оперу „Идономео“, историјску и монументалну, без фантастике коју је уткао у најлепше странице своје „Чаробне фруле“, па донекле и „Дон Ђованија“!
Други услов да дело доживимо у пуном сјају поставке је да га пратимо из Метрополитена, а то нам је као и 70 других земаља света омогучио CineplexX да будемо део поћне породице од 350.000 људи који задивљено прате преносе из једне од најпознатијих оперских кућа света, где се о свему води рачуна, о глуми, декору, костимима, водитељима проиграма, избору протагониста...
Трећи услов је да представу води уметник великог знања и искуства који познаје сваки део нотног текста партитуре, који саосећа са свим ликовима, „дише“ њиховим дамарима! И то се догодило: Џејмс Ливајн, диреигент – емеритус и директор „Мет-а“  „зграбио“ нас је од првих тактова моћне Увертире у Де-дуру, у модификованом сонатном облику, показујући колико је суштински уронио у језгро овог дела, које је управо он и поставио 1982 (тада са најлепшим гласом света – Лучаном Паваротијем у насловној улози), у овој кући, и које је дириговао педесетак пута!
Режију је поставио Жан-Пјер Понел, а главне ликове су тумачили сјајни извођачи који већ десетак година у овој кући носе водеће улоге али наступају и на многим другим водећим оперским позорницама света: Елза ван ден Хивер (као Електра), Надин Сијера (као Илија), Алис Кут (Идаманте) Метју Моленцани (Идономео), Ален Опи (Арбас)... Уз њих моћни и бројни хорови (многи је сматрају и најлепшом „хорском опером“), савршено прецизни оркестар који са жаром прати све интенције диригента, гласови који се надмећу са инстрзументима јер их је Моцарт инструментално и осмишљавао дајући сваком од њих вртоглаве колоратуре и бравуроѕне скокове а опет не одступајући ни од милозвучношћу у нвођењу фраза огромног даха и стрмоглавих висина! После ове представе излазимо задивљени и занесени докле имагинација генија допре и докле су у стању они који је преносе да нас у поруке композитора убеде.

 „Евгеније Оњегин“

По мишљењу Исидоре Секулић „Евгеније Оњегин“ је читава енциклопедија детаља из народног живота, обичаја и морала. Ова опера генијалног Петра Илича Чајковског је и много више од тога – она је скроз прожета опојним и мисаоним дахом Русије и тамном драматичношћу главних протагониста.
Захваљујући биоскопу „Cineplexx“ поново смо у препуној сали могли да пратимо пренос из Метрополитен опере. Ово ремекдело Чајковског сјајно је проникло у суштину унутрашње људске драме, окупивши врхунске извођаче који су (углавном) словенског порекла. На њиховом челу био је диригент Робин Тичати, који је то обиље емоција, трансформација, личних драма и лагодних играчких ритмова – претакао у оркестар чинећи и да грми и да дрхти у најсуптилнијем pianissimu. Ана Нетребко  била је права Татјана, као да је изронила из Пушкинових стихова, прелепог гласа, сценична; разиграна Олга Елене Максимове са речитим дубоким регистром; блазирани бонвиван – Оњегин Петер Матеи, који се каје са огромном грижом савести коју имају само ликови из руске литературе. Алексеј Долгов био је незабораван Ленски, занесењак и поет, са предивно изведеном предсмртном аријом из пете сцене. И Штефан Коцан са великом аријом кнеза Гремина у шестој слици („Љубавне свако воли чари“) био је достојан партнер својим колегама.
Већ почетни нежни и сетни тактови Уверитире наговестили су трагични исход. У увек добро простудираним и редитељским поставкама из Метрополитена Дебори Вернер промакао је један детаљ у првој слици: Олга се прекрстила додуше као православци са три прста али као католици с лева удесно, а не као православци с десна улево (иначе Ленски се са Татјанином и Олгином мајком пољубио при доласку на њихово имање три пута, какав је обичај код православаца). Мајсторски је поставила и балетску акробатику у сцени народног весеља у првој слици, а право мајсторство исказао је Чајковски сваком нотом ове прекрасне партитуре почев од квартета из првог чина који се по лепоти може мерити са најславнијим квартетом из Вердијевог „Риголета“.
Чувеној Сцени писма из треће слике претходи права љубавна грозница, а на крају Татјана пада губећи свест од силних емоција које је исказала. Потреснија и доживљенија арија не може се ни замислити. Нема ни кревета ни неглижеа па чак ни партнера а ипак (са изузетком „Тристана и Изолде“) ово је најљубавнија оперска ноћ у читавој историји музике! Болна легата гудача деле њен немир и узбуђенпост; било је ужасно драматично и доживљено у сваком погледу, и од Пушкина, и од Чајковског, и од Ане Нетребко!
И у трећој слици музика је потпуно пратила дамаре њеног срца, које као да ће искочити. Микромимиком она је показала разочараност, пониженост, срам, чак су јој и колева подрхтавала под наборима хаљине, док јој окрутни Оњегин поручује: „Научите да контролишете своје емоције“.
Доиста, она је то научила, на крају опере.
Разговор Рене Флеминг и Ане Нетрбко у паузи између првог и другог чина и његов почетак са екосезама и валцерима пратили смо без тона јер је било техничких сметњи. Срећом, једна од најлирскијих дела не само ове опере него и комплетног руског музичко-сценског стваралаштва – сцена двобоја Ленског и Оњегина вратила је музику у Синеплекс.
Чајковски је имао посебне емоције за балет и то се нарочито осетило у великој балској сцени на почетку трећег чина. Све је већ увелико трагично: Ленски је погинуо, Олга није остварила своју жељу да се уда за њега, Татјану је одбацио Оњегин, а он сам има крв за собом и вечна лутања која му не доносе ни радост ни спокој. Једино је кнез Гремин срећан у највећој срећи коју живот може да пружи – у заљубљености у Татјану. Пева: „Она сија као звезда у тамној ноћи... она је анђео који ми је донео младост и срећу“.
И Татјана не жели да му је одузме. Обично се у другим поставкама она у последњој (седмој) сцени представља као хладна и одмерена која презиром враћа Оњегину његов презир из првог чина. Али овде је показала колико је животна страсним а опроштајним пољупцем!
Завршивши оперу, Чајковски је написао у Дневнику да је био заљубљен у Татјану (што се осећа из сваке ноте), а да је мрзео Оњегина (што се такође на најбољи начин осетило јер му није подарио ниједну лепу арију, а предивне је подарио чак и ликовима који немају насловну важност - Ленском и Гремину)!

„ВЛАДИМИР И КОСАРА“

Премијера двочине опере о једном од најплеменитијих српских владара који је упоређиван са Светим Савом и одгајан по начелима јелинског образовања, а са хришћанским начелима приказана је  у Српском народном позоришту у Новом Саду. О Светом Јовану Владимиру који је био је и први српски светац коме је црква спевала први тропар и друге химне и његовој супрузи принцези Косари, која је била кћерка бугарског краља Самуила и која је основала при Крајнском манастиру женски самостан Collegium sacrarum Virginium, а на падинама Козјака, изнад крајнских села, отворила и неку врсту школе – композитор Стеван Дивјаковић испевао је својеврсну оперску химну и сам задивљен овом личношћу за кога је у Барском родослову забележено да је „растао украшен свакојаким знањем и светошћу“, уз најбоље византијске учитеље и васпитаче које је Цариград, Солун или Драч могао да приушти, уз најбоље духовнике који су му развијали љубав према Христу и упућивали га најсветијим стазама вере и духовности. Композитор је (као и Вагнер својевремено) сам приредио и либрето – али његова музика далеко је од густих полифоних преплета бескрајних мелодија које нуде партитуре немачког оперског мага. Напротив, његова је сва прозрачна, нежна и способна да звучно представи време Владимирове владавине од пре хиљаду година. На моменте као да смо у почетним тактовима споре и камерно обликоване Увертире у сплету дрвених дувача чули древне грчке аулусе, али у другом делу и ратне ритмове, потенциране добошима уз силабичке наступе мушког хора којим је започела прва сцена. Он је (као у античкој трагедији коментарисао збивања, уплитао се у радњу, имао својеврсне реплике.
 
Све је било ту: простудиран очаравајући текст речито музички обликован, солисти лепих гласова, јасне дикције (посебно у мушком делу), снажни маршевски ритмови, често употпуњени и чаролијама синкопа, велика играчка сцена на почетку другог чина на коју се надовезују антифоне реплике мушког и женског хора, које су просто вапиле за балетом (како је то уопште и уобичајено у већини опера), разуздани играчки полет који нагло прекида свештеничка литија – „Господи помилуј“ у упечатљивом динамичком узлету, музика из такта у такт у духу древности и отмености!
А опет – све је било и некако на пола пута јер опера тражи сцену, она је комплетна уметност која захтева и игру и мимику и глуму и костиме и декор и игру светла и боја, она мора да створи чаролију и магију, да примора публику да се сроди са ликовима, да их заволи (или не), подржи, охрабри, подстакне. Узалуд је музика пуна емоција покушавала да пробуди емоције и у публици за једног од најплеменитијег владара којег (једино) као и Јована Крститеља приказују на фрескама са две главе (једној на раменима а другој у руци, јер су и једном и другом главе биле одрубљене). Насловни јунаци – Саша Петровић и Данијела Јовановић, а и сви остали који су учествовали у овој музички сјајно постављеној опери са увежбаним и оркестром и хором на челу са диригентом Микицом Јевтићем ипак нису остварили имагинацију сцене, мада је са њихове стране највећи део урађен беспрекорно.
О Светом Владимиру су оставили одушевљене записе поп Дукљанин, Стојан Новаковић и Стеван Сремац; Јован Стерија Поповић написао жалосну игру „Смрт краља Владислава“, Петар Прерадовић оперу „Владимир и Косара“. Помиње га и краљ Никола у својој „Балканској царици“. Писала је о њему и Милица Стојадиновић Српкиња; и у суседној Бугарској испевали су му стихове и приче; „Иоан Владимир“ је псеудоним њихове књижевнице Ангелине Илиеве... Он сам подизао је цркве, манастире и болнице. У спомен и славу овог мученика и свеца Барани су му подигли велелепну цркву са две куле и централном куполом у жељи да храмом споје архитектонска обележја католичке и православне богомоље.
А ми смо му подарили САМО концертно извођење опере Стевана Дивјаковића, који је и сам музиком проговорио са дивљењем и страхопоштовањем!

Успавана лепотица

У читавој историји балетске уметности један од најпотпунијих класичних балета је трочини са прологом „Успавана лепотица“, који је по причи францускјог песника Пероа поставили кореограф Маријус Пњетипа и композитор Петар Чајковски. Премијера је била у Царском позоришту у Петрограду 1890. године. Пред публиком се појавио велики балетски ансамбл са дивертисманима, играчким нумерама, варијацијама и бројним дуетима. Касније је балет доживео многе нове поставке 8чувена је била Сергеја Дјагиљева из 1921. за театар у Лондону, а још касније је из трећег чина начинио балет „Аурорина свадба“. И у Совјетском Савезу и у Лондону за Садлер-Велс балет и Маргот Фонтен и за Ковент-гарден (такође са њом у главној улози) и у Париској опери појавиле су се нове верзије „Зачаране лепотице“. Био је прави изазов за врхгунске уметнике да се представе балетској бајци, међу којима су се нарочито истакли Рудолф Нурејев и Ирина Колпакова, која је у овој улози нгостовала и код нас.



Сцена из балета «Успавана лепотица»


           Ипак, балет са овим нази9вом појавио се још 1829. године у Паризу у поставци француског играча и кореографа Жана Омера по музици његовог земљака композитора Фернанда Хеснова, који су обојица данас потпуно заборављени. Потпуно их је потиснуо балет Чајковског, за који је Серж Лифар (који је у Париској опери приказао кореографију под називом „Дивертисман Чајковског“са играчима преузетим из „Зачаране лепотице“) рекао:
„Не зна се чему се треба више дивити код Чајковског: симфонијској вредности његовог балета, њиховим играчким квалитетима или снази израза и емоције. То су праве играчке драме“.
Чајковски је особито ценио балете Делиба, али је за разлику од њега у својим делима спровео тзв. симфонизацију балета коју су касније по угледу на њега користили и Глазунов, Стравински, Равел... Својој обожаватељки и мецени Надежди фон Мек у писму 29. јула 1889. је написао:
„Изгледа ми да ће музика овога балета бити једно од н+мојих најлепших дела.. Сиже тако поетичан, тако благородан за музику толико ме је очарао  и одушевио да сам писао музику са оном топлином која увек условљава вредност једне композиције“.
На нашој балетској сцени „Успавану лепотицу“ су поставили Олга Јордан и Владимир Логунов, а дириговали су је Богдан Бабић и Ангел Шурев. Костимографкиња Божана Јовановић добила је специјалну награду управо за маштовите решења у овом балету.
У нову поставку из Бољшог театра нас је, као и обично, дикцијски савршено, течно и информативно на три језика увела сјајна Катерина Новикова представљајући и диригента Павела Сорокина. Нажалост, нисмо сазнали из штурог програма, који је понудио чак и погрешну слику из балета „Муња“, ни имена протагониста, а сви су савршени (уколико је уопште савршенство у било чему могуће достићи). Видели смо изванредну игру сељанчица са предивом  – „Pas de quatre“, балетски хор са венчићима у ритму валцера, својеврсни пандан „Валцеру цвећа“ из „Крцка Орашчића“, који је изванредно синхрон  и као и све потпуно очаравајући у сваком погледу, а изнад свих „најлепша балерина“ Бољшој театра – Светлана Захарова, која је у више наврата гостовала у Београду и њен „принц из бајке“ – Давид Халберг (једва дођох до њихових имена) са невероватно високим скоковима који пркосе земљиној тежи. Он је принцези Аурори подарио онај Дучићевски величанствени „пољубац – сусрет највећи на свету“ н- којом је буди из једновековног сна. Појавили су се и јунаци и из других Пероових бајки, из „Мачка у чизмама“ и „Црвенкапе“, из „Плаве птице“... уз злу и добру вилу, уз шуму са „оживљеним“ јелама... Све је бајковито и чаролико и све вас потпуно неодољиво омами и увуче у ту атмосферу коју тако сликовито дочара највећи балетски театар на свету, величанствени Бољшој театар који постоји од 1776. године!»

 „Лабудово језеро“




Захваљујући „Синеплексу“ уживали смо у најлепшем балету не само у опусу Чајковског него и уопште – „Лабудовом језеру“, који ме увек подсети на једну дивну најаву Петра Славенског који је рекао да су Италијани поносни на Комо, Словенци на Блед, Македонци на Охрид – али Руси имају најлепше језеро на свету – имају „Лабудово језеро“ Петра Чајковског! Пратили смо пренос снимка из Бољшој театра поставке из 2015. године у кореографији Јурија Грегоровича, (заправо у преплитању са кореографским замислима Маријуса Петипа, који је уско сарађивао са самим композитором), са диригентом Павелом Сарокином и најлепшом балерином „Бољшоја“ – Светланом Захаровом, која је потпуно очаравајуће остварила двоструке роле Одете и Одилије, поетску нежност белог лабуда и заводљиву, неодољиву игру црне лабудице (са беспрекорно и са невиђеном лакоћом извела је све 32 бриљантне пируете). Имена осталих учесника нисам успела да сазнам јер нису исписана на штуром програму који заправо не садржи никакву информацију осим препричаног садржаја, најинтересантнијег балетског садржаја уопште о вечној човековој дилеми по питању избора. То је права филозофска прича, те музика не може да буде спокојна, она рефлектује душевна неспокојства и вишеслојна догађања на сцени. Права је штета што нису исписана ни имена одличних мушких играча и принца Зигфрида (сазнала сам накнадно да је то најмлађи солиста Бољшоја Денис Родкин) и чаробњака Ротбарда и Дворске луде а и свих осталих учесника у овој правој лабудовој бајци у којој је све изванредно, од игре паткица (Pas de quatre), до изузетног љубавног пара за који је с правом професорка балета Светлане Захарове  (за коју опет не знам име, она је у паузи говорила о својим утисцима са сјајном водитељком Катерином Новиковом, запамтила сам само име – Људмила) рекла да су они као две половине истог плода које су се на најлепши начин нашле на свени!
Композитор је истовремено писао и оперу „Ондина“ и атмосфера из опере пренела се и на Adagio из балета.
 
Концерт Музичке школе „Станковић“

На концерту Музичке школе „Станковић“ у Коларчевој задужбини чула су се два Моцартова духовна дела: младалачко „Kyrie“ из Литаније К 109 и позно, најлепши мотет у историји музике „Ave verum corpus“ (Здравво истинско тело), настао неколико месеци пре „Риквијема“, у последњој години композиторовог  живота, једноставних, чистих и предивно извајаних полифоних линија, пуних искреног лиризма. Управо тако поставила га је млада диригенткиња Јелена Радуновић, не форсирајући гласове него их култивишући на најбољи начин. Чули смо и Брамсову Пету мађарску игру (коју је оркестрирао Мартин Шмелинг), први став трагичне „Недовршене“ осме симфоније у ха-молу Франца Шуберта  и став „Весеље“ из Хендлове „Музике за ватромет“ који су управо тако и интерпретирали чланови Великог симфонијског оркестра школе „Станковић“, који је углавном женског састава и који је посегнуо за сложеним програмом у коме има још доста недостатака у смислу речитости појединих инструмената и инструменталних група (кларинета, обоа, хорни и виолончела у симфонији) али с обзиром да их води сигурна и студиозна Јелена Радуновић (која је цео програм дириговала напамет) и ове замерке могле би се исправити.
У веома обимном првом делу програма (који је садржао 12 нумера) талентом су се посебно истакли хармоникаш Ђорђе Милошевић, харфисткиња Ирина Пејоска и пијанисткиња Анђела Динић чији је интензитет израза, садржаја и технике посебно кулминирао у завршним тактовима Прве Шопенове баладе у ге-молу опус 23.
Трио „Artium“

Oве године Трио „Artium“ прославља мали јубилеј: петогодишњицу истрајног и посвећеног заједничког рада који их је окупио на Факултету уметности у Нишу а који се наставио готово мисионарском делатношћу широм Србије приказујући и у малим местима лепоту камерног звука вокала, кларинета и клавира. Мада су данас запослени у разним градовима то их не спречава да и даље с љубављу и упорношћу истражују и проширују репертоар, а с обзиром на године заједничког камерног уметничког стажа стекли су и узајамну компатибилност и компактност. На концерту у Галерији САНУ приказали су веома широк спектар дела XIX, XX и XXI и века, са дугим (и музикалним) инструменталним интродукцијама у којима је кларинетиста Милан Ракић преузимао улогу соло гласа, а у току песама и својеврсне реплике са пијанисткињом Анитом Здравковић. Сопран Маријана Радосављевић приказала је право обиље тананих гласовних валера у култувисаном и уметнички префињеном музицирању са својим колегама. Поред тога, она се потрудила да посетиоцима дарује и преводе изведених песама Лахнера, Шуберта, Фриса, Блиса, Гривза и Келера, како би (уз песму „Хоћеш ли ме“ из циклуса „Из Источне Србије“ Александра Вујића и „Поему“ Дејана Деспића) могли комплетно да доживе  и осете лепоту и текстуелних предложака.

Брамсове „Љубавне песме“

Љубавни живот Јоханеса Брамса остао је енигматичан; али он је написао чак два циклуса Љубавних песама (опус 52) и Нових љубавних песама (опус 65) које су нежно, у валцерском таласању са штимунгом отмене атмосфере салонског Беча XIX века дочарали на променадном концерту у Коларчевој задужбини певачи: Светлана Вранеш, Ана Јовановић, Марко Живковић и Ненад Ненић и пијанисткиње Мери Бојић Радојчић и Јасна Туцовић. Своје вокално стваралаштво мајстор симфонијске, концертантне и камерне музике надовезао је на дела великих претходника, Шуберта и Шумана, негујући претежно тип једноставне, најчлешће строфичне песме, концентришући се на мелодијској линији која је искрена, допадљива и простосрдачна. Управо таква је била и интерпретација овог усклађеног вокалног квартета који су оживели ведри дух лендлера и чаролију валцера. Осамнаест песама опус 52 настале су у Бону, током 1867. и 68. године и убрзо су стекле велику популарност  те је аутор напиосао и петнаест „Нових љубавних песама“ опус 65 које су уз мађарске игре постале његова најомиљенија дела.
Прикладно одмориште овим љупким, дијатонским изливима нежности оствариле су Јасна Туцовић и Мери Бопјић Радојчић интерпретацијом Четири валвцера опус 39 (де-мол, Ха-дур, Е-дур и А-дур) за клавир четвороручно.

„ШТО СЕ БОРЕ МИСЛИ МОЈЕ“

„Што се боре мисли моје
искуство ми ћутат' вели
беж'те сада ви обоје
нек' ми срце говори.
Први поглед ока твога  
сјајном сунцу подобан
пленио је срце моје
учинио робом га.
    Ја те љубим, ах, једина
    целом свету казаћу
    само од тебе, ах, премила
    ову тајну сакрићу“.
„Љубав, ах, љубав“ (како пева Виолета у првом чину „Травијате“)

Ове нежне стихове исписао је наш кнез и поета Михаило Обреновић, владар који је помогао са 5.000 дуката изградњу Народног позоришта и замислио „Старо здање“ у Аранђеловцу, који је имао неке своје дилеме и немире, чутања и тајне које ни самом себи није имао храбрости да призна!
Готово сви ми смо имали борбе сопствених мисли и осећања, окршаје са душом и питања да ли је наш избор прави? Чак и када смо били сасвим сигурни да смо пронашли своју другу половину, та „наша половина“ нас није препознала, у њој није сазрела одлука да нас прихвати. Уметност је препуна тих питања и колебања, принц Зигфрид из „Лабудовог језера“ бива заведен игром Црне лабудице, блазиран Оњегин мисли да Татјана није прави избор! После следи кајање, грижа, очај, али повратка нема као у камену који је бачен, у речи која је изговорена. Ретки су они који су били доследни у следу своје интуиције и ја им се дивим на храбрости, мужевности, упорности. Мој колега, Петар Јосифоски ту  спада.
 Но, вратимо се Корнелију Станковићу и његовим најлепшим варијацијама у српској клавирској музици на тему „Што се боре мисли моје“! Написане су по стиховима кнеза Михаила и дуго се мислило да их је он посветио својој рођаци Катарини Константиновић, унуци Јеврема Обреновића, у коју је био заљубљен. Али, песма је настала много раније чак и пре но што је упознао своју будућу супругу, грофицу Јулију Хуњади, у времену када му је једна дама (племенитог рода такође) родила (ванбрачног) сина, његовог јединог (додуше непризнатог) потомка. Било како било, и историчари и музиколози расправљаће још дуго ко је био повод и инспирација, али има тајни које су недокучиве, којих ни онај чије су није до краја свестан. Али чињеница да „Што се боре мисли моје“ живи и данас, најбољи је доказ да су ови стихови прави, јаки, богати емоцијама.
Нежни Корнелије (Станковић) од детињства заражен туберкулозом, који осим љубави према Богу није осетио страст и љубав према жени, посегнуо је за овим кнежевим стиховима, створивши прави драгуљ за „пианофорте“, за којим и данас, после 160 година посежу пијанисти освајајући слушатељство колико умилном мелодиком толико и виртуозним техничким бравурама. Пијаниста Душан Трбојевић и сам једна суптилна душа, који је увек пре свирања најпре помиловао дирке – интерпретирао их је незаборавно, са сетом и имагинацијом до које само врхунска уметност досеже.

„Класику молим“ – (класику волим)

У два наврата је Душкова интерпретација била „хит године“ емисије „Класику молим“ другог програма Радио Београда: најпре 2009, а и 2016. године! Обрадована вешћу, његова обожаватељка (а ко није?) Сомборка Љиљана Зечев (а и господин Трбојевић је један део живота везао за овај лепи, наш „најзеленији град“ где је основао и „Сомборске музичке свечаности“) предложи да и први пут у „Оделењу уметности“ Библиотеке града јавно објавимо овај успех не само уметникове интерпретације него и српске музике која се „јуначки изборила“ за прво место. Позвасмо Горицу Пилиповић, уредницу програма и она је музиколошки прецизно дала стручну анализу победничке композиције; а Душко Трбојевић је потпуно божанствено из (већ онда дотрајалог) клавира извлачио најсетније и најљубавније ноте као да свира на најбољем, тек купљеном Стенвеју!
Ове године – чудо се поновило и опет је његова интерпретација била „хит године“! Рекох Љиљи (коју је Душко из милоште прозвао „Зечица“) знајући да ће је вест обрадовати! Одмах предложи да опет уприличимо „фешту“, мада Душка више нема, али нема ни Корнелија ни кнеза Михаила – а њихово дело и даље траје и изазива дивљење!

Сусрет кнеза и композитора у „Српској круни“

Има ли лепшег простора да се дело поново чује него овде, на крају Кнез Михаилове улице која је „улива“ у Калемегдан, на месту где је некад био први београдски хотел „Српска круна“ где су се приређивали концерти и балови и где је Корнелије имао три концерта, а на два га је слушао и кнез Михаило. После првог – био је одушевљен!
Светлана Велмар Јанковић у роману „Бездно“ сагледала је догађаје из далеке прошлости (од 1858. до 1865. године). Она је 1994. написала и „неисторијску драму о историјском збивању““ – „Кнез Михаило“, а у роману из 1985. бацила је поглед уназад из четири угла: сопственог и из дневника које су водили кнез Михаило, Анастас Јовановић (дворски сликар и фотограф) и кнегиња Јулија. Управо тако саветовао је и композитор Зоран Симјановић, да сваки човек треба за собом да остави запис, јер свако од нас на другачији начин доживљава исте личности и догађаје. Тек у скупу тих мозаичких цртица може се стећи прави утисак! Ја ћу се задржати на кнежевим белешкама од 14. маја и 6. јула 1861. године, мада је сасвим поуздано да је композиција  тада већ била и написана и изведена и штампана. Али дозволимо то књижевној слободи, како је, уосталом и сама Светлана Велмар Јанковић себи дозволила:

14. маја

Синоћ смо се,  за трен, у друго доба пренели.
Као да смо у Вијени били, или у Паризу. У време неко прошасто или будушче.
Корнелије Станковић је концерат приредио. У сали 'Српске круне' у којој и балове држимо. Но за концерат овај сала је јако подесно уређена била тако да су и гласовиур, и пијанист, и гости, и музика, и светлост, једну целост чинили.
Сала та музику добро прима и разноси. Публика ни дихала није.
Корнелије, који је неки дан у Београд прешао, програм свој као да је према Јулијиним желанијама састављао. Шопена и Листа је највећма свирао. А свирао је као да је моћи силном и невидовном понесен па нас у просторије неземаљске уводи.
Уз Јулију седећи, из некада сам се лаким и слободним од свих стега чувствовао. Може бити да ЧУВСТВОВАО није реч у овој прилици истинита, почем ни чустава вишије у мени било није: блажена нека празнота свег ме је прожимала и лебдео сам, узнесен, и варнице светлосне биле су ту, трепераве. Постајао сам светлост празности, простирао сам се у њој и она у мени, и међа никаквих нигди било није. Празнота, светлина и узнесеније.
Додир руке Јулијине вратио ме је међ људе, ствари, гласове. Међ кретње, речи, осмејке.
Вратио сам се у границе које нам тело гради. Снова сам гледао очима, слушао увом, чувствовао кожом. Ал то је ништа спрам оног што отворило ми се.
Множество је концерата које сам чуо и могуће је да је и бољијих било. Али ни једног пута нисам овако нешто преживио: добро пишем, јест, ПРЕ-ЖИВИО је, могућно, реч најподеснија. Одлебдио сам тамо где сам био и пре живота, или некуд над животом.
Покушао сам то пренети Корнелију, не толико речју, колико погледом. Нисам добро умео, но он поимао је. Пошао ми је душом у сусрет, и срели смо се.
После ме је у разговору који смо имали, замолио за допуштеније да једну стару песмицу моју у глазбу за гласовир преточи.
 У некој другој прилици, опирао бих се: стихови те, давно сам, тада, чувствовао да ми је живљеније смисленим чинила посветио сам их, а она ми већем давно ни у сећању не борави.
Но нека Корнелију тих мојих стихова, ако му је до њих толико стало. Нема ничег што му сада не бих предао, јер дар који ми је он поклонио свирањем својим, недостижан је.
Јулија ми, у повратку, вели да је концерт овај тако свечан и сјајан био, као да је на бечком двору држан.
6. јулија

 Јошт један концерат имао је Корнелије у 'Српској круни', једнако свечан и сјајан као и онај први, али се у мени чудесно доживленије оно повторило није. Није ми дато снова било да се степенима невидљивих дуовних лестви узнесем. Та се милост, ваљада, једном у животу даје, ако се даје. Хвалим Бога што ми је дата била, а не знам чиме сам је заслужио.

На месту 'Србске круне' у Библиотеци града

Нас шест „заљубљеница“ у Корнелијево дело решило је да свој доживљај пренесе и суграђанима који воле ову лепу и краткку његову композицију. Љиља нам је уступила лепи простор Оделења уметности и љубазном најавом увела у програм. Ја сам прва од њих чула која је композиција победила и своју радост најпре са њима поделила. Горица Пилиповић, уредница другог програма саопштила је да је те недеље емисију водио млади сарадник Никола Пејчиновић који је одабрао тридесетак „хитова међу хитовима“!, јер година има 52 недеље, а у свакој се емитује 25 до 30 краћих композиција или ставова и међу њима на огромно задовољство и њено (и свих нас) победило је управо Корнелијево дело, оставивши за собом и Бетовенову Шесту симфонију и Менделсонов Виолински концерт и „Шехерезаду“ Римског Корсакова. Подсетила је публику да је ово била прва тзв. „контакт-емисија“ у којој слушаоци бирају најбољу од предложених нумера која се одржала на програму пуних четврт века. Као и „Сусретања“ (на првом програму) и она је мењала термине емитовања и ипак се усталила између осам и девет ујутру, мада су уредници сматрали да јутро треба започети ведријим садржајима од оних које нуди програм озбиљне музике. Али ја лично знам да многи људи воле да слушају управо ову емисију изјутра, не само музичари (као Душан Оморац) и радијски људи (као Ружица Павићевић), него и људи из „друге бранше“ као „прва дама“ Позоришта „Бошко Буха“ – Зорица Јовановић која (као и ја) сматра да је најлепше да јој дан започне на овакав начин. Уредница првог програма и емисије „Сусретања“ Александра Паладин, дала је музиколошки осврт на ово дело, објавјено у Бечу 1857, под називом „Српска народна песма“, а први пут га је извео сам композитор у том граду 16. марта 1856. У новинама је остао запис: „... а све је надвисила 'Што се боре мисли моје' у којој је Станковић развио своју највећу вештину и чисти народни укус. Писано је у варијационом стилу које нису означене у партитури у брилијантном виртуозном стилу по угледу на тада о,миљене пијанисте и композиторе Листа, Блуменфелда и других, чије је композиције сам Станковић изводио са одушевљењем на својим солистичким концертима у Бечу“.
Сам композитор у предговору збирке „Србске народне песме“ из 1859. је написао:
„Красота и љубкост наших народних песама позната је не само нашем, него и страном свету. Али су наше песме до сада познате више по лепој мисли, која је у њима него ли по гласу, по мелодији, што је главно свакој песми. Достојнијег и краснијег посла за вештака (уметника) нема него кад сложи своја осећања са осећањем целог народа, те његовим гласом народ запои““!
Мецосопран Ана Јовановић је својим баршунастим гласом и дикцијски прецизно отпевала народну верзију ове песме, упознајући аудиторијум са кнежевим стиховима, уз богата клавирска парафразирања Јасмине Јанковић која је показала колико је професор Хајек био у праву када је тврдио да је „пијаниста камерни сарадник свих“, а потом нас је Јасмина Јанковић „збунила“ Варијацијама „Што се боре мисли моје“ али Алојза Калауза, чешког композитора и пијанисте, који је у Србију дошао 1843. године. Поводом 15. рођендана Клеопатре Карађорђевић, ћерке кнеза Александра и кнегиње Персиде (и сестре каснијег краља Петра Првог Карађорђевића, компоновао је 1852 раскошне клавирске варијације на тему „Што се боре мисли моје“ које јој је и посветио. Пијанисткиња Јасмина Јанковић спојила је у себи двоструки талент и интерпретатора и истраживача – магистрирала је клавир и у Београду и на Конзерваторијуму „Чајковски“ у Москви, усавршавала се на Високом Националном конзерваторијуму у Паризу, а на Филолошком факултету у Београду одбранила је докторску тезу – „Руска пијанистичка школа – историја и традиција“. Она нам је открила да је 2003. пронађен нотни запис мелодије компоноване на ову песму Алојза Калауза, на којој се налази својеручно написана посвета Клеопатри. Тај аутентични документ на 18 страна, штампан у Бечу на француском језику, сведочи о његовом ауторству. Часопис „Музика класика“ доделио јој је награду за „Албум године 2013“, а публика је срдачним аплаузом наградила уметнике који су јој подарили раскошни осврт на „Што се боре мисли моје“.

ДВАДЕСЕТ СЕДАМ ВАРИЈАЦИЈА
СРПСКОГ КОЛА АЛЕКСАНДРА ВУЈИЋА 

Угледни српски композитор Александар С. Вујић, пуних педесет година делује на различитим подручјима музичке уметности  -  композиторском, пијанистичком, диригентском. У свом бићу, уметник сједињује извођачку и ауторску делатност, будући да се исказивао, а и сада је још повремено активан и као пијаниста и диригент, а нарочито као врсни стваралац.
Ценимо  и  његов ведар карактер, оптимистичност, добронамерност и извесну дозу позитивне, односно „креативне“ опуштености, а  такве карактеристике Вујић је уткао и у своја многа дела различитих жанрова. Из наведених композиторових особина произилазе и фина енергија и наглашени ритмови, посебно када су у питању бројна, „играчки“ интонирана остварења, чије занимљиве метричке комбинације, односно мотивски материјал, доста дугују националном фолклору, што се посебно односи на његово Српско коло. Ова, сада већ у репертоару многих наших уметника, омиљена и незаобилазна, а код публике широко популарна композиција осликава још једну креаторску занимљивост Александра Вујића, која се тиче изражене потребе да чује како једно исто остварење звучи и изгледа у различитим варијантама и како га доживљавају и обогаћују, дајући му своје боје и особености, нови интерпретатори.
Први пут представљено пре десет година на Међународној трибини композитора у Београду као дело за виолину и гудаче, и од тада остварено у 27 верзија, Српско коло се данас често изводи и живи у најразличитијим инструменталним комбинацијама, што аутора упућује на стално нове аранжмане. Разлог томе је свакако, пријемчивост композиције рађене минималистичким поступком, те свака нова метаморфоза радује и извођаче и публику. Слушали смо је и у преради за флауту и клавир, као трио за флауту, фагот и клавир, обраде за клавир, за два клавира, за клавир и гудаче, али и као клавирски квинтет. У свакој од њих, препознатљиви, узлазни мелодијски мотив, попут замајца, у правом смислу „гони“ музички ток до снажног успона, док кантилена у централном одсеку звучи попут лирске, нежно проосећане епизоде, а моћна клавирска глисанда у оквирним сегментима, постижу управо убојито дејство.
И у репертоару нашег одличног виолончелисте Немање Станковића и пијанисткиње Маје Михић, налази се Вујићево Српско коло, уплетених, заплетених и ведрих појединачних партија и перпетууммобиловског тока.
 Још један облик овог дела, сада за клавир и гудаче, упознали смо на фестивалу камерне музике „Тисин цвет“ у Новом Кнежевцу, на вечери српско - јапанског пријатељства. Извођачи су били пијанисткиња Мисаки Като и Камерни оркестар „Симфонијета“ из Београда под готово „поскакујућим“ вођством јапанског диригента Такашија Накамуре. Звучно снажна и „ударајућа“, оштра перкусионистичка гудачка пициката, као још један „осврт“ на познато и пријемчиво, у прегнантном заједничком музицирању уметника из две пријатељске земље, заокружило је ово пријатно и веома емотивно вече.
Памтићемо и транскрипцију за флауту и клавир, посвећену композиторовој мајци, која је у интерпретацији респектабилног и рафинираног састава Лаура Леваи Аксин и Ирис Кобал, реализована као живи и крепки ток две веселе, вијугаво сустижуће, равноправне инструменталне линије, „изникле“ из изворне лепоте и свежине народне ументости. Конципирану као плес минималистичког стила и константно одржаване чврсте ритмичке пулсације, с темпераментним дијалозима, јарким акцентима и убрзавајућим „заигравањем“ два актера, с лиризованим пасторалним средњим одсеком, ову виртуозно захтевну композицију, дуо Леваи Аксин - Кобал, представио је као жубораву, богато украшену импровизацију.
Врло верно и јасно осветљен садржај Српског кола на матинеу камерне музике у Коларчевој задужбини, у обради за два клавира, с правим „тежачким“ ударима у оквирним деловима, пружио је и дуо Герег, савршене сестре Наоми и Анико, које смо том приликом упознали у сасвим новом пијанистичком издању. Предпоследњу, 26. верзију Српског кола слушали смо у инструментацији за клавирски квинтет, представљеној прошлог августа у Врању, на Летњем пијанистичком фестивалу, на вечери Вујићеве клавирске музике, да бисмо и тада  закључили откуда произлази његов тако сјајан пријем, без обзира на то који га састав и где свира. Један од одговора је тај, што га сви музичари доносе веома ангажовано, темпераментно и у „жестоком“ темпу, с потцртаним рустикалним нагласцима и скоро визуелним „поцупкивањем“ и узмасима, те карактеристичним мелодијским „завијуцима“ и меандрима. Премда га, у складу с личном природом, и увек другачијом, самосвојном изражајношћу, али без разлике, сви одреда доживљавају и преносе врло уверљиво и упечатљиво.  Најзад, најновија варијанта композиције написана за 12 контрабаса била је и на програму Ансамбла контрабасиста Србије који је (уз Оркестар „ЉубицаМарић“  под вођством Радета Пејчића) наступио на концерту Басисти Србије Европи и свету одржаном на сцени „Раша Плаовић“ Народног позоришта у Београду, 17. фебруара ове године. Поред концерата за контрабас и гудаче Слободана Атанацковића, Зорана Ерића и Мауриција Анунцијате (чији је Кончерто портењо бр.3, оп.129 овде доживео своју светску премијеру) и Вујићевог Јеврејског диптиха, куриозитет вечери представљало је управо и његово Српско коло, изведено у својој 27 инструментацији. Посвећено Франтишеку Пошти, чувеном вођи секције контрабаса Чешке филхармније, дело је претходно интерпретирано на Фестивалу „Еуробас 2016“ у Прагу, када је изабрано и да се под вођством аутора понови и на завршном концерту у сали „Бохуслав Мартину“, као једна од пет композиција изведених те вечери.    
.